The Chap - Well Done Europe (Lo)

Baš sinoć krenuo na TV neki film sa uštogljenim Majklom Jorkom pa se spontano zapodenula priča o tome kako Englezima, ma koliko oni meni bili lično nesimpatični iz hiljadu razloga, ipak mora da se oda priznanje zbog te neke ludičke, ekscentrične crte koja ih neprestano tera na raskalašnu zajebanciju. To mu negde dođe suština liberalizma - prirodna potreba da sopstveno ludilo podeliš sa drugima, a da ti drugi imaju razumevanja, pa ti još i aplaudiraju na sve kerefeke.
Evo recimo Mr. Bean. Taj potpuno kretenski i idiotski lik nije mogao da se pojavi nigde drugde osim na Ostrvu. Samo je njima to moglo da padne na pamet i pride da se ceo svet još smeje na to (i naravno, imitira), iako je u meni takav vid humora vazda više budio nelagodu i transferisao neprijatnost, nego što mi je vaistinu bilo smešno. Stvari već mnogo bolje stoje sa londonskim sastavom The Chap, koji predstavlja onu malo uzdignutiju (čitaj otrovniju) verziju britanskog humora.
Pošto smo pre dve godine zanemeli od oduševljenja slušajući prethodni studijski LP Mega Breakfast, ništa manje nismo mogli da očekujemo ni od novog naslova koji u sebi sadrži i svesrpski lek za sve nedaće, pa još u (naizgled) pozitivnom kontekstu. U Srbiji bi ovu bandu šaljivdžija ideološka policija odmah stavila na crveni stub demokratskog srama, ali u Britaniji su takve stvari moguće. Sigurno u čitavoj priči kolonijalno iskustvo igra veliku ulogu, ali je ne samo zbog toga, Britanija Britanija, a Srbija nikako da postane to što jeste.
Zastrašujuća je doza sofisticiranosti koju ovaj bend ubrizgava u slušalačke bubne opne. Nalickani zvuk svojom prozirnošću podseća na one postmodernističke prostorije u kojima se čini da je prostor beskonačan, usled sveopšte čistote i svedenosti oblika. Ovako skrojen dizajn bi možda, verovatno, bio dovoljan za audio snobove koji nalik kompjuterašima svoju tehnološku "nadmoć" u odnosu na obične smrtnike iskazuju u njima nerazumljivim šiframa, ali ono što je suštinski bitno za ovaj bend pa i ovaj album je narativni kontekst u koji se smešta ta produkcijska superiornost, sasvim primetna i na "kržljavom" mp3 snimku i slušalicama sa pijace.
Nisu potrebna precenjena pojačala i ne znam kakvi soundsystemi da bi se shvatila potpuna utopljenost ovog benda u pop kulturu. Toliko, da je ovo pop kultura koja je svakim svojim sekundom, delićem i česticom uperena protiv nje same, što se prirodno uklapa u nekada samorazumljivi emancipatorsko-subverzivni patos čitave priče, u međuvremenu pokleklog pred diktatom površne i jeftine zabave u pauzi trčanja za zlatom. muzika ove grupe podseća na one komedijaše koji zasmejavaju bez ijedne duhovite grimase na licu prezentujući šale koje akupunkturno ubadaju mnogo manje veselu suštinu ispraznosti života sadašnjice. Značaj The Chap za ovaj neveseli trenutak se i ogleda u tome što oni podsećaju na samorazumljivu činjenicu da dobra zabava nema cenu jer ne može da se kupi, potrebno je samo malo više upotrebljivih moždanih vijuga i otvoren um, ali to su sve bolno deficitarni resursi na trenutnom tržištu obilja.

Even your friend stayed until the end, not you
The heat of the night, I through we might, not you
Brandenburg gate, I’d best not be late said you
The heat of the night, I thought we might but oh no

Your MMS a work of finesse, but you
You crash and you burn, you never return, not you
Brandenburg gate, I’d best not be late, said you
The heat of the night, I thought we might, but oh no

Kids are you ready for the summertime love?
Heat in the hood, heat in the hood
Are you ready to go steady with a summertime love?
Heat in the hood, heat in the hood
With a house and a baby and a summertime love
I knew you would, I knew you would
Are you ready to go steady with a summertime love?

Even your friend could not comprehend, you
The heat of the night, the stars so bright, but you
You crash and you burn, you never return, not you
The heat of the night, I thought we might, but oh no

Oh yeah!