Koneyn - Transitional EP (Àsino Elettronico)

Kaže se da dokon pop i jariće krsti, ali mene živo interesuje ko je bio kum misterioznim autorima sa domaće etikete Àsino Elettronico, specijalizovane za elektronski zvuk, koja je krajem prošle godine startovala sa radom prigodnom kompilacijom. Xiqhhyiecryn? Koneyn? Umreću u mukama ako ne saznam kako se sve to *pravilno* izgovara.
Srećom, poteškoćama je tu kraj, jer ako je suditi po EP izdanju koji potpisuje manje rogobatni pseudonim od pomenuta dva, muzika na njemu vam je kao kad dođete u goste, a domaćin vam skuva tako dobru kafu da "govori strane jezike". Kolokvijalizme na stranu, Koneyn je svojim mračnim pristupom techno materiji pronašao univerzalnu žilu kucavicu koja ga spaja sa nekim od imena koja odavno pripadaju panteonu ovakvog zvuka.
Mistična minimalnost detroitskih legendi Drexciya sparena je na ovom dvadesetominutnom uradku sa zlokobnom atmosferom britanskih velikana The Black Dog. Zamračene betonske zgradurine sa omota ploče pružaju dobru polaznu osnovu za otuđenu auru beogradskih predgrađa, kroz koje se slušalac šunja uronjen u zvučnu kapsulu.
Sjaj i beda osame urbanih ranjenika verno je prenesena kroz svih pet kompozicija u kojima dominiraju gusto kondenzovana osećanja ukletosti postojanja u kome si otpisan i pre nego što si došao na ovaj svet. U tom smislu, nekomunikativnost Transitionala sa širim auditorijumom može da se tumači i kao tajni jezik nekolicine upućenih i svojevrsna politička poruka (a pravi techno je pre korporativnog davljenja u lažnoj, lovom nafatiranoj zabavi bio žanr sa izoštrenom političkom pozadinom). Daleko od gungule i reflektora lažima zasićene javne scene, Transitional je nenametljivi trag života u naseljenim predelima do kojih kamere ne dopiru. Kao takav, on pruža dragocen uvid u stanje stvari na simboličkom nivou.
U međuvremenu, etiketa Àsino Elettronico je objavila i dugosvirajući debi koji potpisuje drugi rogobatni pseudonim (a pre njega postoji objavljen i još jedan zajednički napor dvojice autora). Ako je na njemu muzika podjednako dobra kao ova koju potpisuje Koneyn, mislim da može da se priča o sazrevanju nove domaće elektronske scene u Srba, što je nesumnjivo dobra vest.
TransitionalDownload

Karneval - Izgubljene himne (PGP RTS)

Kao relativno maloj državi, konstantno u borbi sa svojom krhkošću, Srbiji se bar zbog jedne stvari ne može oduzeti veličanstvenost. Ne, nisu u pitanju podvizi iz slavne prošlosti, escajzi na dvorovima ni prosvećeni umovi. Ništa tome slično - ovaj kompliment tapše samo Srbijina leđa - koliko god mala i kukavna bila, njeno ime je, čini se oduvek, bilo vrhunsko opravdanje posle kojeg svaka potencijalna diskusija postaje bespredmetna. Glasovi zamiru jer je stavljena tačka i udaren golemi ekser u kovčeg smisla.
Kada si lenj, samo kažeš Srbija, i već si vredniji. Imaš problem sa savešću, dovoljno je da zucneš Srbija, i momentalno se pretvaraš u Majku Terezu. Usklikni "Srbija!" i tvoje luzerstvo ima pokriće, dobio si doživotni kredit brajko ili seko. Upravo zato, pomalo je neprirodno kada prilikom stvaralaštva u bilo kojem vidu ("ne možemo bolje jer... Srbija" ili "bolje bismo da je bolje... u Srbiji") ovakvi izgovori izostanu.
Priča se da je Vagner plakao od sreće dok je čitao Ničeovo "Rođenje tragedije" - "konačno meni neko ravan" uskliknuo je genijalni kompozitor, poznat po zalaganju za "totalnu umetnost" koja se u njegovoj viziji sastojala iz "pomoćnih umetnosti". Sličnu totalnu ambiciju ispoljava beogradski sastav Karneval na svom debiju "Izgubljene himne", koji je uspeo da svoj prvenac uglavi u ovu kalendarsku godinu, na radost izbirljivaca i tugu prezaposlenih kritičara-amatera.
Da bi se pravilno shvatio totalni kontekst ovog izdanja, dragocenu pomoć pruža propratna knjižica, koja započinje citatom iz Krležine "Na rubu pameti", a završava iscrpnom bibliografijom i filmografijom. Visoko estetizovan koncept biva zaokružen muzikom koja suštinski odudara od ostatka domaće scene, već samom činjenicom da je sasvim uporediva sa plodovima tekuće svetske produkcije.
I najrigorozniji diskofili će zanemeti od neuobičajene produkcije albuma, delo multi-instrumentaliste i tesktopisca Marija Eterovića (uz mastering i superviziju Boba Katza sa Floride), koja je skockana tako da najbolje efekte daje na slušalicama i dobrom ozvučenju. Kao i svako hvale vredno umetničko delo i Izgubljene himne ne udaraju na prvu loptu, već se polako zavlače pod kožu slušaocu. Vokal Une Mirković tretiran je kao još jedan instrument u složenoj zvučnoj slici u kojoj je elektro momenat najizraženiji, za koplje iznad uticaja baroka (ovo sam prepisao od benda, planirao sam da pod stare dane pomno izučim klasiku i Bibliju), ambienta i indie svedene gitare, udaljeni eho dela Johnnyja Marra, dok je isti bio član grupe Smiths.
Najbliža referenca za grupu, bar što se ovog para ušiju tiče, bi na auditivnom planu bio sastav Cocteau Twins, dok uzvišeni osećaj pri slušanju najviše vuče na hrišćanske alt-ambijentaliste Hammock. Ove analogije bi trebalo shvatiti opisno i više nego uslovno, pošto je Karneval kao skup iskusnih muzičara (klavijaturista Miroslav Savić je poznati kompozitor, pomenuti Eterović je ranije svirao u kultnom sastavu Sve te misli) već na debiju našla svoj originalan, na druge bendove nesvodiv muzički izraz.
Naravno, ima i zamerki, ne previše krupnih. Tekstovi su mogli biti kud i kamo efektniji, iako na opštem nivou piju vodu, a bendu se uprkos svim toplim rečima na račun koncepta i egzekucije povremeno desi da upadne u tehnološke egzibicije koje kao da su same sebi cilj, na primer usiljeno korišćenje vokodera u prvom video singlu "Mašine". Zloupotrebljavam ovu priliku da apelujem na članove benda da izrade dužu verziju ove pesme bez spomenutih elektronskih đinđuva kako bi eterični efekat hipnotičke opijenosti bio potpun.
Dok držimo palčeve čekajući na novi miks, uživaćemo bez muke u ovoj kolekciji, koja u sebi krije i više nego dovoljno himni za izgubljene u žilavim apsurdima neukusa, trivijalnosti i opšte žabokrečine koja nas okružuje, forsirajući svoju nemoć na svakom koraku. Umesto ispraznog popovanja koje se u praksi po pravilu menja u praktično nalikovanje na predmet kritike, Karneval je zasukao rukave uspevši da trudom izvaja lepo parče anđeoskog nadahnuća.

ulice biće prekrivene algama
delfini plivaće po zgradama
i sve će kao nekad sijati pod sjajem meseca
slušam odjeke budućih talasa

Lira Vega - Sreća i ljubav (Beopolis)

Sudeći po inflaciji izdanja u poslednje vreme, izgleda da su svi bendovi sa novim pesmama u šteku čekali kraj godine kako bi svoje obožavaoce obradovali novim albumom. U slučaju grupe Lira Vega, novo, dugo čekano izdanje je trebalo da izađe za PGP RTS, baš kao i prvenac sastava objavljen pre pola dekade, ali je nešto u međuvremenu puklo na relaciji bend-izdavač (how strange) pa je grupa rešila da na svoju ruku organizuje objavljivanje nove ploče.
Iz prethodnog pasusa se dosta toga može saznati o samom bendu koji predvodi Zoja Borovčanin (poznata od ranije iz Del Arno Banda), a prate je etablirani gradski muzičari gitarista Vladimir Đorđević (Klajberi, Sila) te Nemanja Aćimović (Jarboli, Sila, nekada i E-Play) koji je nakon odlaska Dejana Utvara (sada u grupi Autopark ) prešao sa basa na bubanj. Grupa je nastala 1998. kao muzička ekstenzija trupe "Pozorište šešira" (i sam bend se tako dugo zvao). Ako me sećanje ne vara, još 2001. imao sam snimke sa albuma koji je objavljen tek 2004. godine. Posle nove dugačke diskografske pauze, grupa se vraća na scenu.
Posle nekoliko inicijalnih slušanja, Sreća i ljubav mi više ne valjaju nego što valjaju. Pitanje je šta je bend hteo da postigne sa ovim (inače veoma dobrodošlim) "prizemljenjem" u svakodnevicu pevajući pesme o dva najveća životna ideala čoveka. Muzika je nesumnjivo interesantna i prijemčiva, tekstovi su uglavnom intrigantni, ali nešto škripi. Mora da je onda reč o produkciji.
Sreća i ljubav imaju odsutan eho koji je krasio izdanja sastava Stereolab i Electrelane, čime im je put do srca domaće "indie" mladeži (čitaj hipstera u pokušaju) zagarantovan, ali ostaje žal što je bend nesumnjivih potencijala omanuo da isporuči ono za šta je nesumnjivo kadar - umetničko uzbuđenje nadrealne ekstaze životne radosti. Iza hladnoće pomenutih stranihbendova kriju se vulkani strasti i ubeđenja, a to ovde nažalost nedostaje, čime se poništava dobrodošli upliv soula i surfa na domaće muzičko podneblje. Verovatno najharizmatičnija ženska pojava na domaćoj sceni dugo godina unazad, već pomenuta frontvumenka Zoja na ovoj ploči peva sa distance, kao da je u prolazu... o sreći i ljubavi... kada bismo bili preoštri onda bismo rekli i bez emocija. Od omota ploče pa do lavovskog dela izvođenja, evociraju se utisci koje su svojevremeno budile scenografije televizijskih studija iz osamdesetih - vidi se da se nije štedelo, ali je na kraju sve ispalo tanko i još pride izgleda škrto.
A možda je sve gore napisano stvar senzibiliteta. Ako je tako, što je veoma legitimna opcija u trenutku kada ne mogu da se požalim na stepen ljubavi koji me okružuje, preostaje mi samo da potražim sreću na nekom drugom mestu.
NaslovnaNaMajspejsu

Curse ov Dialect - Crisis Tales (Staubgold/Mistletone)

Lullabye Arkestra - Threats/Worship (Vice)

Iza kanadskog dueta umilnog imena krije se bračni par iz Toronta čiji su ravnopravni članovi bubnjar Justin Small i basistkinja Kat Taylor-Small. Ljubiteljima ozbiljnijeg dela savremene scene sigurno nije promaklo muževo ime, poznato iz grupe Do Make Say Think. U njemu Small svira gitaru.
Ako od grupe očekujete delikatna putovanja po onostranim predelima koja neretko koketiraju sa visokom umetnošću, stanite sa čitanjem ovde. Nalik na drugo lice boga Janusa, Lullabye Arkestra je visoko-energetski ventil rokonerol iživljavanja temperamentnog bračnog para koji je svoj diskografski početak zabeležio 2006. godine na etiketi Constellation. Posle tri godine, duet beleži povratak prosipajući hektolitre znoja na putu.
Potmuli zvuk basa momentalno približava sastav hordama sviračkih obožavalaca Black Sabbath kulta. Sa dubokim korenima u garažnim, hard rock i hardcore punk baštama zvuka, LA na Threats/Worship voze poput džambo kamiona koji kao da šljaka na kerozin, ne dajući slušaocu priliku za predah.
Ekspresivni muško-ženski vokalni prepleti i teška a prijemčiva sviračka egzekucija slave ono životno nečastivo. Greh i njegov nusproizvod znoj kao osnovne sastojke rok muzike, kojoj bi mnogi da odreknu postojanje, iako se ona, kao što LA svedoče, živa i zdrava batrga u memljivim ćumezima punih poštovalaca elektrifikovane nirvane.
Paklena uspavanka od koje nema spavanja!

Sensational & Spectre - Acid & Bass (Wordsound)

Maltene deceniju i po unazad, Sensational je najbolje čuvana tajna njujorške underground hip hop scene. Na njoj se pod imenom Torture pojavio sa 17 godina kao pridruženi član legendarne grupe Jungle Brothers. Dečkić koji je prvi u istoriji repovao na muzička dela čuvenog nemačkog kompozitora Stockhausena, momentalno je svojom atipičnošću zainteresovao čuvenog (neki bi rekli i žestoko precenjenog) basistu Billa Laswella.
Upravo preko Laswella, Torture upoznaje Skiz Fernanda, poznatijeg kao Spectre, gazdu uticajne njujorške etikete Wordsound, koja je uz kuću Asphodel najodgovornija za uobličavanje tzv. illbienta. Torture menja ime u Sensational i na svom debiju Loaded With Power (1997) prezentuje praksu prema kojoj je gajio naklonost još od dečačkih dana: grube i prljave četvorokanalne matrice na koje je poslagan njegov fristajl. Osim albuma Get on my Page koji je 2001. izašao za Pattonov IPECAC, i nekoliko izdanja koje je izbacio za svoju etiketu Chunkobliss, Sensational je do danas veran Fernandovoj kući koja je 2004. izbacila film nastao po biografskim motivima ovog repera pod imenom Crooked.
Ako se sećate advokata koga igra Dustin Hoffman u potresnim "Sleepers", jednom od najboljih holivudskih filmova u poslednjih xx godina, sa gorkim osmehom ćete se setiti scene u kojoj on kaže da "osim što je pijanica, ima i malecki problem sa drogom". Slično se može reći i za Sensationala, koji je nekoliko godina bukvalno proživeo na ulicama Njujorka trošeći svu lovu na piće i opijate. Zbog toga je izvesno vreme proveo iza rešetaka, ali ako se zna da je reč o umetniku koji kaže "da ne zna da se zabavlja, jer je već sam po sebi zabava", onda praktično ništa ne iznenađuje.
Nakon što je rešio da "malo" uredi svoj život, reper se našao oči u oči sa svojim starim prijateljem Spectreom. Jesen je protekla u evropskoj turneji, u okviru koje je posećen i Beograd, a čak je i muzička štampa počela da obraća više pažnju na Sensationalov beskomprimisni pristup materiji, koji kraj godine dočekuje na naslovnim stranama prestižnih časopisa kakav je Wire. Nije loše za čoveka koji u Njujorku uglavnom služi za sprdnju, iako je od samih početaka bivalo jasno da je u pitanju MC koji diše hip hop svakom sekundom svog postojanja. Za novi album, rešio je da malo promeni uobičajenu taktiku, te su se na njemu našle kompozicije na kojima je rađeno pre snimanja.
Oni upoznati u Wordsound kult znaju šta ih može očekivati na ovom izdanju: Spectreov poznati stil koji se temelji na okultno-zavereničkom tretmanu hip hop sheme uz obilatu upotrebu simfonijskih komada na tragu muzike iz filma Star Wars te uvid u sumanuti svet viđen očima Sensationala, potpuno opsednutim hip hop ikonografijom.
Acid (Sensational) & Bass (Spectre) se sa pijetetom odnose prema nasleđu podzemnog hip hopa iz prethodnih decenija koji sa fanatičnim uverenjem ratnika sa betona transponuju u novi milenijum. Tenzija prepoznatljivih bombi koje uzburkavaju krv kao što su Grand Imperial ili In The Mix, kulminira u tragično otrežnjujućem anti-Obama sentimentu u pesmi Danger, u kojoj briljira reper Black Chameleon. Dekonstrukcija friškog nobelovca u skladu je sa eksplicitnom subverzivnošću političnosti žanra čiji su tzv. predstavnici jeftino prodali kožu za vreme prošlogodišnje predsedničke kampanje na tlu globalnog hegemona, služeći kao ikebane u još jednoj PR prevari u maltene beskrajnom nizu savremenih zaluđivanja masa. Snimak koji sledi je krš, ali je jedini postojeći. Underground.

IN THE MIX WITH THE ACID AND BASS LIVE!!!

Sensational | MySpace Music Videos

Dark Meat - Truce Opium (Emergency Umbrella)

Slava je čudna stvar. Žudiš za njom dok ti se ne desi, a onda kad je osetiš primetiš da se okolnosti nisu Bog zna kako izmenile - Sunce i dalje sija, trava je zelena i tako to. Novonastalu prazninu popunjavaš raznoraznim hemikalijama. Čovek je ipak prokleto stvorenje. Brzo se navikava na ugodnosti. U gadnom je sosu kad počne da računa na slavu i pogodnosti koje donosi. Baš tada, niko ne zna kako, ona ispari i ode drugom u zagrljaj, a olabavljeni i samozaljubljeni završavaju u jendeku kao žrtve plitkih laskanja. Novonastalu prazninu popunjavaš raznoraznim hemikalijama, ali se ona uporno migolji, ne bi li dokazala šta praznina zapravo znači.
Šou-biznis je posebno surova igra u kojoj važe ova pravila. Koliko je samo nasukanih, poniženih i uvređenih koji su naivno verovali da su veći od života? Isti taj život piše drame kojoj ne manjka komedije, ali ni tragedije. U tome je njegova veličina - postavlja sve na svoje mesto. Sada se okrutno poigrao sa sastavom Dark Meat iz Athensa u Džordžiji (svaki roker zna za taj grad).
Ova, može se slobodno reći, trupa oduševila je sve fanove nepročišćenog i energičnog zvuka 2006. svojim debijem Universal Indians. Nakon tiranije depresivnih grandžera, isfoliranih britpopera, rokenrol je konačno iznedrio nešto sa radosnim, ekstatičnim prizvukom sa čime je masa mogla da komunicira i da na kraju ne bude prevedena žedna preko vode. Hipsterski magazini su se prosto utrkivali u izlivima ljubavi konglomeratu od oko tridesetak muzičara.
Prošle su tri godine. Bend je smanjio brojnost za više od dve trećine i sada kvantitet svog personala piše jednom cifrom. Hipsterska štampa je hladno dočekala nekadašnje ljubavnike - omot za EP When the Shelter Came koji je prethodio ovom albumu uvršćen je na jednom izvikanom mestu u ovogodišnju kolekciju najgorih, iako je prilično nezaboravan. Sledio je Truce Opium i možda i preiskusna odmahivanja rukom u vidu slabašnih ocena. A da su nestali i ostali na jednom albumu, neki dokoni kopač bi ih izvukao iz prašine za nekoliko godina slavodobitno tvrdeći da bolji bend u životu niste čuli.
Slušajući drugi LP sastava, to svakako nije tačno, ali blizu je istine da je Dark Meat pošten i dobar bend koji se usudio da promeni ugao gledanja na stvari. Dok je debi bio sav u znaku valjanja po travi i sličnih ludorija, zvučeći kao bend koji svira u dvorištu preko puta gde se svi ludački dobro provode. Truce Opium je u znaku svog imena. Žurka je gotova, nema više sumanutih dečijih horova, te muzika koja se našla na nasčedniku kao da je odsvirana dok se travnjak čisti od otpadaka preostalih sa zabave, sa obaveznim pogledom ka nebu.
Psihedelični motivi prošarani otkačenim duvačima koji su na debiju zvučali neobično sveže i dalje su zaštitni znak grupe, ovde mutirani u space pravcu, sa odranije poznatim muško-ženskim vokalnim prepletima i višeglasjima. Poslušajte tutnjavu Flaps i biće vam jasno da Dark Meat i dalje znaju da se voze, ali je malo njih koji će ući s njima u autobus ponovo. Izostaje čak i tradicionalan jutjub zapis da potkrepi zapisano. Evo, ipak sam našao nešto, s napomenom da je reč o akustičnom izvođenju pesama sa oba dugoprugaša.

Simon Scott - Navigare (Miasmah)

Hajp je čudo. Kako drugačije okarakterisati već skoro čitavu deceniju izražen trend "odrastanja uz šugejz muziku" koji se provlači kroz recenzije, slušalačke navike i stil oblačenja? Ispada da su tamo, na razmeđu prethodne dve decenije svi odreda bili zaljubljeni u zarozanu ostrvsku omladinu koja je mešala med i žuč kroz prizmu alijenirane osećajnosti i (ovim ušima) uvek prijatne buke. Ako ćemo pošteno, kako samo uličari u duši mogu, do šugejza sam stigao obrnutim redosledom - slušajući post-rok, veliko zvučno ušće u koji su se, osim pomenutog objekta obožavanja masa ulili i jednako značajni rukavci krauta i (post)hardcorea.
Osim ispostavilo se uticajne muzike i posebnog sentimenta, čini se da je retroaktivnom omasovljenju ovog žanra doprinela i osobena naivnost/nevinost, nešto što danas retko viđamo u svetu a kamoli u muzici koja je ozvučava. Ipak sudeći po debi albumu nekadašnjeg bubnjara u međuvremenu divinizovanih Slowdive Simona Scotta, shoegaze nikada nije imao masovne težnje.
I dok hajno-nehajni dečaci i devojčice proživljavaju svoja prva urbana iskustva uz muziku njegovog nekadašnjeg sastava, Scott se na albumu koji deli ime sa prestižnom odevnom markom, posebno cenjenom u kriminogenim krugovima, dao u dalje istraživanje mutacija milih zlokobnih zvukova. Navigare je pretežno drone ploča ambijentalnog usmerenja.
To znači da nije za svakoga. U trenutku pisanja ovog prikaza nisam siguran ni da je za mene. Reče mi na skorašnjoj slavi jedan poznanik koga viđam jednom godišnje (upravo na toj slavi) da ne zna razliku između dronea i sludgea ali je primetio da svi koji vole sludge vole i drone. Recimo da ja volim sludge, ali nisam siguran da mogu da se zakunem da bezrezervno volim drone, iako ni protiv jednog žanra nemam ništa per se.
Scottova plovidba kruži po mračnim krajolicima na mašinizovanim talasima koji pre podsećaju na neprijemčive slapove aluminijumske folije nego na životnu tekućinu. Lelujavost i ozbiljnost oličena u specifičnoj atmosferi koja krasi radove Briana Enoa ili Caretakera prisutna je i ovde, pa ko je kadar da uskoči u barku sa ove ploče može da nastavi putovanje u visine. Izuzetak su teme Flood Inn i The ACC, u kojoj nelagodna prijatnost (haha) guste a minimalističke svirke sa ostatka ploče zadobija na konkretnosti prigodno transfigurisanim hip hop manevrima koji ga približavaju zvučnoj slici po kojoj je poznat Dälek.
Navigare je jedno od onih izdanja koje nisam obrisao jer na njemu definitivno ima nečega što vapi za trećim, petim, desetim slušanjem. Da li će do njih i doći u ova sprinterska vremena za sada nije poznato, ali sva je prilika da neće, pošto je od zaborava već sačuvano na desetine gigabajta muzike koja čeka na svojih više od famoznih pet minuta iako je i pet života malo da sve to bude preslušano na način koji svojom drugačijošću zaslužuje.

Flood Inn

My Name is Earl (Gregory Thomas Garcia, 2005-2009)

-E pa ja sam ovo gledala, ovo je super...
-Ok.
-Jao, vidi, prva epizoda!
-Stvarno?
-Aha.
-Ok, 'ajde da gledamo.

Tako je tekao jedan od retkih razgovora nasdvoje vođen ispred televizora. Pomenuti uređaj je u 99 % slučajeva upaljen samo ako se prati neki sport, a posebno svetinja SD Crvena Zvezda u bilo kom obliku. Ali, ovog puta, serija My Name is Earl je zaokupila moju pažnju. Pošto sam se upecao, više nije bilo potrebe da me iko podseća na seriju, što je praksa koja se nije desila još od "Felisiti", koju sam u tom trenutku ionako pratio zato što su je pratili svi oko mene.
Jeste, gledao se sa pažnjom Rome, kao nijedna serija pre, ali u tempu koji je određivan na licu mesta. Sa Earlom smo oživeli onaj gotov zaboravljeni "crtani film" osećaj koji se verbalno izražava kao "ajde još jedan, još jedan...". Pošto je RTS u prilično idiotskom terminu koji se broji prstima jedne ruke odlučio da prve dve (od ukupno četiri) sezone prikazuje na svom Prvom programu u ritmu od po dve epizode za veče. HiTSerični čitaoci bloga su već pratili seriju na HRT ili preko diskova, a za one koji nisu informacija da je do sada prošla prva sezona i počela druga koja će se veoma brzo završiti (još dvadeset epizoda, znači još deset radnih dana).
Kao veliki fan verovatno poslednjeg dobrog filma Kevina Smitha (ovo verovatno je zato što nisam gledao prethodnih nekoliko, Dogmu nisam sastavio celu koliko mi se ne sviđa) "Chasing Amy", oduševio sam se činjenicom da Earla igra Banky iz tog filma - nekadašnji pro-skejtborder Jason Lee, dok je njegov blago retardirani, infantilno neodoljivi brat Randy glumački zadatak koji je poveren Ethanu Supleeju, koga se malo ko seća iz dotičnog filma u kome igra strip-fanatika (i pojavljuje se u ukupno dve scene) ali je veoma upečatljiv u ulozi Setha u remek-delu American History X.
E pa njih dvojica žive u imaginarnom Camden Cityju, mestu u kome sve nešto muljaju i valjaju, a ponajviše lapaju. Earl je bio baš velika lopuža, a onda je jednog dana ogrebao srećku i dobio 100 hiljada dolara. Pošto ga je 10 sekundi kasnije udario automobil, on završava u bolnici gde shvata da je sve u životu karma i da pod hitno mora da ispravi greške iz svoje burne prošlosti. Sačinjava spisak od 259 nedela, i sa ok budžetom kreće u izvršavanje svoje misije. Prati ga večito gladni brat, a tu je i njegova bivša žena Džoj, bimbo željna dobrog života i njen muž Račić (Crabman), konobar u lokalnoj krčmi, sa kojim je Džoj zatrudnela još dok je bila sa Earlom u braku. Tu je i Catalina, sobarica iz lokalnog motela, u kome su braća po dobitku na lutriji uzeli sobu.
Njih petoro, katkad pojačani gostima zvučnih imena kakva je Juliette Lewis, upadaju u najfenomenalnije zbrke prouzrokovane Earlovom željom da bude bolji čovek. Njegova primarna težnja, prošlost klasične bitange i majice u kojima izražava naklonost prema grupama Lynyrd Skynyrd, AC/DC i Metallica pomažu pri lakoj identifikaciji sa njegovim likom nalik na Paju Patka, još jednim dokazom da je Jason Lee sjajan glumac koji je u 35. godini života, posle mnogo nećkanja debitovao na televiziji. Upravo netelevizičnost ove serije je ono što je izdvaja od gomile drugih serijskih sadržaja u kojima se junaci bude očešljani i žive u svetu pod staklenim zvonom serijskog narativa, bez previše dodira sa realnošću.
Vešto baratanje sa uzročno-posledičnim odnosima u životu i fin humor u kome pažljivijim očima neće promaći suptilna ali nemilosrdna kritika američkog načina života viđen kroz svakodnevnu praksu i običaje, opsednutost uspehom, gramzivost, alavost, dekadenciju i slične fenomene u kojima globalni hegemon kao najveća svetska sila prednjači na planeti (a ostali slepci je prate). Naravno, slično filmovima Majkla Mura, i ovde je taj široko shvaćeni antiamerikanizam obojen crveno-belim prugama i belim zvezdama na plavoj pozadini, kao što je npr. epizoda u kojoj se Earl odvikava od pušenja, ali je vidljiva težnja autora da se u epizodama ovog serijala ne upada u klasične šou-biz klišee zbog kojih je gledanje serija u najvećoj meriji postalo sinonim za najgluplje moguće gubljenje vremena.
Kad smo već kod striktno američkih fenomena, nije zgoreg napomenuti da je ova serija, inače lepo prihvaćena gde god je emitovana, izazvala određenu kontraverzu zbog činjenice da su dva glavna junaka sajentolozi, što je priča koja je pratila i druga ostvarenja u kojima su učestvovali glumci i režiseri poznati po tom (religijskom?) uverenju poput Matriksa i Nemoguće misije. Naravno, priča je potekla na Ostrvu, gde sajentologija, slično ostatku Evrope, nije u milosti zakonodavaca. Britanci tvrde da u seriji ima subliminalnih poruka, ja ih nisam primetio, a i kako bih - onda više ne bi bile subliminalne...

Moj profesor

Nije tajna da se u mnogim ideološkim aspektima ne slažem sa Borisom Tadićem, ali ne toliko da bih mogao da ga nazovem tiraninom. Što se tiče prakse, stvari stoje još mršavije, ali opet...
Poznajem Borisa Tadića. Predavao mi je psihologiju u srednjoj školi. Bio sam učenik u poslednjoj generaciji pre njegovog potpunog konvertovanja u političke vode. Bio je ok profesor. Jednom smo sastavili spisak od 50 pitanja vezanih za seks, na koja je on strpljivo odgovarao zajapurenoj bubuljičavoj omladini. Igrali smo s njim basket i stoni tenis, zna znanje, nema šta.
Izvinio sam mu se što sam mu ženu jednom prilikom nazvao kurvom, nisam dobro čuo da priča o svojoj. Sa smeškom mi je odgovorio da zna da nisam tako mislio. Nisam želeo da mu kažem da je Marko Milošević jedini uvoznik Laki strajka u Srbiju dok smo jednom prilikom, između zalogaja tik-taka koji je izvadio iz džepa, gubili vreme nad otvorenim NIN-om u školskom hodniku čekajući da zvoni (za šta sam bio zadužen, zvonio sam 15 minuta ranije zbog čega su mi učenici II/1 proklinjali čitavu familiju jer su imali pismeni iz matematike, a profesor me kasnije vijao jer je čuo da sam njega optuživao za to nepočinstvo, moguće, ne sećam se više; naravno, nije on bio kriv). Izrazio sam sumnju u mogućnost pomirenja Muslimana (tada smo ih tako zvali) i Srba jer je mnogo krvi proliveno. On je verovao u pomirenje, nadam se da se setio toga dok je natmuren stajao na komemoraciji povodom desetogodišnjice srebreničkog masakra, iako su me posle tog časa svi iz odelenja prozivali jer sam se usprotivio njegovom gledanju na stvari. Kada se jedan moj ortak iz odelenja pošibao u dvorištu sa sada od droge pokojnim zajebanim likom iz kraja, koga sam znao iz osnovne, morao sam da mu održim predavanje o razlici između okolnosti u kojima je on živeo i onih u kojima smo odrastali mi. Ćutao je kao zaliven. Odao mi je priznanje da pratim politiku revnosnije od njega, pošto sam mu izdeklamovao koje sve emisije tog tipa pratim na radiju i televiziji. Sada su se stvari izmenile, on prati politiku više od mene. I ne samo to, u prilici je da je kreira.

Ne znam kakav on utisak ostavlja na šačicu vas koji ovo čitate, ali sam sve ovo ispričao kako bih objasnio da je čovek jedno, a slika o čoveku drugo. Njegov image-building me nikada nije doticao, to nisu bile priče za mene već za birače, mnogo je drugačije kad znate čoveka lično. I dan-danas mu skidam kapu kako je priznao svinjariju u koju je upleteno jedno tursko letovalište i jedna potrošena glumica u pokušaju. Svaka mu čast i na činjenici da je pod njegovim vođstvom stranka koju vodi došla do visina o kojima je dobrim delom postojanja mogla samo da sanja, slično kao što može samo da sneva o mom glasu. Glasao sam dva (tačnije tri) puta za njega. Ne zato što je on bio dobar izbor, već zato što je bio manje loš. Danas se gorko smejem zbog tog rezona.
Mnogo je razloga. Prvo, medijska slika u Srbiji zadobija totalitarne konture pospešene zakonom kojeg se i poznati reformator u ovoj oblasti Vučić stidi. Sve novine su počele da pišu isto, a one koje ne pišu pišu dijametralno različito, što se opet svodi na isto. Novine ne vredi više kupovati. O televizijama ne treba ni trošiti reči. Prostor ostavljen opoziciji svakog dana je sve manji i manji, pa tako ispada da dotična ništa ne radi, što naravno nije tačno.

Udarna priča "i Kosovo i Evropa" je svakim danom sve smešnija. Naši najveći partneri su ujedno i naši najveći krvnici. Tadić kao da se na to ne obazire, pravi se lud, što mu kao ozbiljnom čoveku ne priliči. Njegovi koalicioni partneri pa i članovi njegove stranke grabe šakom i kapom, i pritom lažu narod. Ni na to se Tadić ne obazire. Slušajući ga juče kako natmuren i nasmejan u isto vreme prijateljski ćaska sa Olijem Renom, ponovo sam doživeo transfer neprijatnosti koji mi se uvek iznova desi kada vidim predstavnike naše zemlje u pokušaju u evropskom društvu. Pretpostavljam da je prekjučerašnji čin uvod u predizbornu kampanju, u koju se ulazi sa istim kečevima u rukavu: brze evropske integracije, famozni FIAT koji ovog puta sigurno ulaže 700 milki evra, borba za Kosovo...

Nažalost, kadrovi njegove stranke nisu u stanju da obećano sprovedu u delo. Oni su naučeni da ostave utisak sposobnih ljudi, čija se sposobnost završava na lepom češljanju i pristojnoj elokvenciji. Iz aviona se može prepoznati ambiciozni "žuti menadžer" koji po pravilu brka lični sa opštim interesom, lapajući za sebe u ime svih. Tadiću na ruku ne idu ni čistke u sopstvenim redovima, kakvo je bilo sramno sklanjanje nekada prvog Zrenjaninca Kneževića, i providnog uveravanja da usvojeni Statut Vojvodine nije nova epizoda u izgleda beskrajnom serijalu rasparčavanja Srbije, kojoj najviše aplaudiraju oni sa zapaženim ulogama u prethodnom delu ove tragedije u kojoj živimo. Kada je nešto dobro, onda delo govori za sebe, i dodatna uveravanja nisu potrebna.

Znam da je uskakanje na mesto prvog čoveka neke zemlje i, konsekventno, njeno vođenje teška stvar, ali bavljenje politikom je dobrovoljna delatnost. Ne sumnjam da profesor to zna i sam, dok njegova vladavina polako zadobija obrise totalitarizma u kome se istina ponovo šapuće od usta do usta, prvenstveno gladnih usled pljuštanja silnih otkaza, u ambijentu apsolutno korumpirane države u kojoj se i dalje kurče samo oni koji imaju leđa, a veza i koverte otvaraju sva vrata. I dalje se sprovode medijske hajke i ukida pravo na drugačije mišljenje. Znam da je predsedniku kao psihologu i sinu sjajnog društvenog teoretičara poznato da je glavni princip totalitarizma strah od pretnje kaznom. Srbija cvokoće, imate li neko ćebe?
Žao mi je profesore što ste sada u teškoj situaciji, okruženi lažljivim bitangama i samoreklamerima koji za vreme vaše vladavine izgradiše reklamne imperije, ali u vašoj politici nema ni vizije ni organizacije. Ono što nazivate vizijom je neostvarivo bez plaćanja isuviše visoke cene na koju kratkovido pristajete, a improvizacijama krpite očigledne rupe i to nazivate planom. Gospođe u poodmaklom dobu se šminkaju da bi se osećale mlađe, ali i dalje izgledaju staro. Moć kozmetike je limitirana.
Od kad je napustio školstvo, sreo sam profesora još dva puta. Prvi put u prolazu u Knez Mihajlovoj, kada sam mu rekao koji sam fakultet upisao i kako ću doći kod njega u stranku jer mi se čini da imaju najviše para, na šta je on nasmejan odrečno zavrteo glavom iako su baš negde u to vreme pojačano cirkulisale dobrano napunjene koverte iz Mađarske. Drugi put smo se sreli dok je šetao dete na Tašu, a ja slušao vokmen; pitao me je šta slušam, a to me pitanje uvek zatekne jer po pravilu imam premalo vremena za odgovor. Rekao sam mu razno, a on je replicirao nešto mudrijaški što je u međuvremenu pojeo zaborav. Kada se sledeći put sretnemo, osloviću ga sa "profesore"...

Blakroc - S/T (V2)

Dollaz & Sense (Feat. RZA & Pharaohe Monch)

Priča otprilike ide ovako: Damon Dash, nekadašnji dečko pokojne r&b heroine Aalije, suosnivač etikete Roc-A-Fella, dakle pajtos Jaya Zija , momak iz kraja čija je životna storija tekla od muvatorskog života u najlepšoj mnogospratnici u harlemskom getu do multimilionskih bahanalija po Menhetnu, je jednog dana otkrio muziku grupe Black Keys i zaljubio se u istu na prvi sluš. Amorova strela ga je ne samo proburazila po sred srca, već je našla vezu i sa čelom ovog lika. Tip nije mnogo mućkao glavom, cimnuo je Black Keys sa pitanjem: Da l' ste raspoloženi za zajedničku šljaku?
Blues rock sastav je za svoj prošlogodišnji album Attack & Release već sarađivao sa producentom Dangermouseom, koji je između ostalog bio u diskografskom talu sa likom koji se nekad zvao MF DOOM, uostalom, čovek posle određenog vremena shvati da je muzika jedna pica s mnogo lica, pa eto još jednog zgodnog primera. Što da ne, glasio je odgovor američkih neo-tradicionalista (obožavam ovu apsurdnu kovanicu).
Operativac kakav jeste, Dash je brzo sakupio ekipu logorejičara sa istočne obale voljnih da podele svoje pregnantne misli na prikupljene matrice. Pharaohe Monch, RZA, Raekwon, Ludacris, Q-Tip, Billy Danze iz sastava M. O. P, harlemski ortaci Jim Jones i NOE te pevačica Nicole Wray su poznata imena iz sveta obojene Amerike. Iz diskografske prašine iskopan je i Ol' Dirty Bastard. Mos Def je zaintrigiran pričom, svratio do studija da čuje šta se radi, a priča se završila tako što je i on uzeo učešća na ovoj masivnoj kolaboraciji.

Sa procvatom hip hopa kao veoma lukrativne grane američkog šou biznisa u poslednje, evo već dve decenije, praktično nema druge vrste muzike sa kojom nije mešan prethodnih godina kako bi se napabirčio još koji gratis dolar. Hip hop je za muziku postao ono što je so za ukusan obrok. U rasipanju i neplanskom korišćenju namirnica se često dešava da se izgubi poželjan ukus, te je ovo jelo na papiru izgledalo preslano u startu.

Telling Me Things (feat. RZA)

Srećom, kombinacija veoma funkcioniše, vraćajući na mapu urgentnost i duhovitost hip hopa kao žanra, odlika pogubljenih u moru kičastih, šljaštećih muskulatornih silesija za koje je muzika samo povod da manekenišu ispred kamere prosipajući kuplete banalnosti. Black Keys cvilećim gitarama i kukajućim glasovima prosipaju svoju dušu po podlogama koje služe kao živ šlagvort za egzistencijalne iskaze dokazano talentovanih repera koji se u ponuđenim pesmama bave novcem i ženama na osvežavajuće "old school" način - zapostavljajući danas preovlađujuću šmiru i providnu šminku, oni se prvenstveno fokusiraju na sadržaj rima, podsećajući u ovim vizualno sugestivnim vremenima na pomalo zaboravljenu moć izgovorene reči da natera srce na pojačano damaranje.

What You Do to Me (feat. Nicole Wray, Jim Jones and Billy Danze)

Ova, na prvi pogled neočekivana ploča je dvostruki izazov za slušaoce iz "suprotnih" tabora. Sofisticirani bluz-rokeri će biti u prilici da čuju i procene kvalitetan hip hop, kada istog nema ni za lek, a mi ponavljači sa uličarskim senzibilitetom ćemo da sednemo u magareće klupe i poslušamo ostala izdanja iz kataloga Black Keys. Ako su kao ovo, sreći nema kraja u najavi.

Bolesno Grinje - Krvave ruke - krvavi novac (Endless Brutality of Men)

Zagrebačke hardcore legende Patareni svojevremeno su ispisale relevantne stranice ovog žanra u svetskim okvirima, važeći za jedan od prvih grindcore sastava ikad. Puljani Bolesno Grinje nastavljaju sa hrvatskim doprinosom antologiji muzičkog beskompromisa.
Ovaj bend postoji od 2000. godine, a nedavno se na meksičkoj etiketi Endless Brutality of Men pojavilo njihovo peto studijsko izdanje Krvave ruke - krvavi novac. Naziv benda i njegovih ranijih albuma (Od nesvijesti do grinda, Nitko nas ne vidi... ali mi ipak postojimo) nedvosmisleno sugerišu da je grindcore prvenstvena stilska odlika ovog sastava. Ali, ako očekujete 1-2-3 oruk muziku na ovom albumu, varate se. Možda bi najpoštenije bilo reći da je grindcore osnova na koju su organski pridodati ostali letalni muzički ukrasi u cilju dobijanju što razornijeg muzičkog oružja za masovno uništenje.
Bolesno Grinje je tokom svog postojanja prevalilo dugačak put od još-jednog-u-nizu urlajućih bendova iz podruma do sastava koji svojim kvalitetom neosporno pripada kontinentalnoj eliti grupa sličnog usmerenja (uz npr. belgijske Agathocles, Fince Rotten Sound i italijanske srbofile Cripple Bastards). U skoro 40 minuta Puljani kao podmazani čiste sve pred sobom urlajući o stvarima koje su svima poznate, ali se o njima tek ponešto šane iza debelih zidova.
Slično pomenutim Patarenima, i Bolesno Grinje pevaju na maternjem, hrvatskom jeziku, što dodatno povećava težinu njihove tople recepcije na izvorištima šou biznisa. Cinično-katarzični osvrti na kapitalističku svakodnevicu (naslovna, Kredit (crknite od gladi), Pohlepni kurvini sinovi, Prokletnik, Svakodnevni radni pakao), stajanje na ratnoj nozi sa okolinom (Krvavo oko, Eksploziv, 005 i nešto sporija, srednjetempaška Nova era seljanizma) te sarkastična obrada crkvene pedofilije u uvodnoj Samostan jaki su poetski aduti krvavog izdanja. Među njima, prostor je ustupljen i nešto slabijim komadima koji se gube u banalnosti (prvi video Seronja, Kanta za riganje).
Uprkos nabrojanim manjkavostima, sveukupan utisak je impresivan, doza dionizma koju mogu isporučiti isključivo ekstremne gitarske forme na ovom albumu je obilna. Ako ste nadrkani na ceo svet, šefa, nisku platu i sve što vas okružuje, nije zgoreg da pokušate da te klinove bar na kratko izbijete ovim klinom.

Budalo jedna
Trulo smeće
S tobom sreće
Nikad sreće
Puši kurac
nikad sreće
Samo jedno se nameće

Seronjo-jebi se
Seronjo-puši kurac
Seronjo-jebi se

Nikadjekraj – Veliki prezir (B92, 2009.)

Promene koje je na prethodoj ploči Velikog prezira najavila pesma Konj koja je štrčala na Ruci bez povratka kao neko ružno pače, izgleda je bila zdrava klica oslobađanja ovog benda. Jer, kad se sluša njihov novi album Nikadjekraj prvi utisak je da je neko tu raskopčao dugme ispod vrata da pokulja novi vazduh.
Ova promena vidi se prevashodno na muzičkom planu koji je mnogo raznovrsniji – album otvara nešto nalik tamburici koja stidljivo, ko podsuknja, nabira falte na odmerenom, diskretnom odelu Velikog prezira, da bi se nešto kasnije, u istoj pesmi (No no) laktala psihedelična . Kao da su ovi momci pustili da brižljivo održavani vrt lekovitog bilja odmerenih melodija vremenom zaraste u samonikle biljke, divljačne lijane psihedelije, đikljave klice po plesnom podijumu i korov alternativne dreke (Pomozi sebi).
Pesmama Svi se spustite na pod, ili Nema hrabrosti, Veliki prezir iskoračuje iz intimističke boce, iz naprstka za fine bodove i poseže za prangijom.
Na drugoj strani, stihovi koji su uvek bili rezultat debelog štriha nečije ruke koja ispiše bogat, emotivan tekst a onda izbaci sve prideve, priloge, opise, ostavljajući glagole, nesvršene, nepravilne, iščašene ko da se piše po staklu pa pre nego što dođe do slušaoca para il neke ledenice ostave samo simbolične tragove – tek da se zna da je tu bio neko ko misli i oseća nešto, na ovom albumu su začuđujuće komunikativni, čak reflektuju gnev poštenog pojedinca u „komunikativnoj“ sredini (Šta ja mislim).
Nedorečenost je doduše, u slučaju Velikog prezira, za razliku od drugih domaćih nepoznanica, zaista ostavljala utisak da se tu neko prosto ustručava da ne pretera, iako ima puno toga da kaže. Il da je prosto stidljiv.
Na ovom albumu, konačno se kaže: Nikome ne verujemo, što je automatski postao stih koji se izvikuje, jedna od iskrenijih stvari koje sam čula od domaćih bendova u poslednje vreme. Ili oni stihovi u pesmi Šta ja mislim (Bolje da budem ovde, da sedim kući, da se nigde ne pojavljujem). Ne dao Bog da se opet pojavi neki analitičar mladih ljudi u Srbiji, pa krene da povezuje stvari, inače će ovi stihovi da smene dežurne krivce „Samo magli pripadam“ iz kojih se zaključuje da su mladi u Srbiji generalno sjebani i tužni. Što je najgore, možda i jesu ali nažalost (il na sreću), ta sjebanost ne zvuči tako.
Iako je na jednom mestu rečeno da su sve promene na Velikom preziru možda posledica života u Beogradu – super da se pojavila ta tema, pošto se o domaćim bendovima govori ko o voćkama koje padaju s neba - ja bih rekla da je grad odneo neku vrstu apstrakcije i nevinosti Velikom preziru, ali mu je, iako to dinamičnije i raznovrsnije ruho ovog albuma ne pokazuje, donela i dosta deziluzija, umora i gorčine koja se probija kroz apstrakciju kao neka korozija po plemenitom metalu koji je dugo kisnuo izgubljen na pločniku.
Za kraj, apsolutno najdivnija pesma na albumu za mene je Nema hrabrosti. Ona ponajviše liči na stare pesme Velikog prezira, u njoj se zaboravlja na raznovrsnost zvukova što se čuju iz okolnih studija u kojima svako pravi svoj bend, svako traži originalni izraz, svako se trudi. Ova pesma je najbliža starom Velikom preziru, ali se unutar nje prolama krik koji kao da govori: bezazlenost će pobediti.

Tristeza - Fate Unfolds (Better Looking)

Kao jedan u nizu bendova čije korene možemo naći u drugoj polovini prethodne decenije, sastav Tristeza iz San Dijega je sve ove godine nudio svoju varijantu pogleda na muzički kosmos koji se preširoko naziva post-rock. U slučaju ove trojke u užem, i sedmorke u širem smislu, ova žanrovska odrednica je kao opis opusa ovog benda bliska svom izvornom značenju - instrumentalna muzika koja je odsvirana konvencionalnim rok instrumentarijumom ali nije rok.
Poznavaoci španskog i portugalskog za ime benda vezuju tugu, no ova Tristeza nema tragičnu potku - njena muzika, hipnotičkog opsega, često se prelivala u razdragane delirijume "svadbarskog" i "anđeoskog" tipa. Takav sklop kompozicija, pretežno naslonjen na dub i kraut nasleđe, suštinski se razlikovao od dugog i strpljivog građenja melanholičnih svetova koji su isparivali u jecajima gitarskih provala oblaka ili ako vam je draže, u shemi tiho-glasno-tiho koja je postala zaštitni znak, svojevrsna konvencija žanra koji je nastao kao protest protiv nekih drugih ograničavajućih konvencija.
Posle hrpe izdanja različitih dužina zaključno sa CD/DVD izdanjem En Nuestro Desafio, grupa se posle trogodišnje diskografske pauze vraća novim albumom na scenu. Članovi benda (Christopher Sprague, James Lehner i Luis Hermosillo) su u međuvremenu spoznali roditeljske čari i kao zreliji ljudi krenuli u novu audio avanturu. Za razliku od brojnih instrumentalnih bendova koji natežu svoje teme kroz dvocifreni broj minuta, Tristeza se najbolje snalazi u pop formatu pesama - njeni komadi na ovom ostvarenju (u pitanju je digitalno izdanje, vinil ima dve numere više) samo u jednom slučaju prelaze četiri minuta.
Ljubitelji sporta znaju šta je ovde po sredi - zamislite pregled najzanimljivijih detalja neke utakmice, pretočite ih u muziku i dobićete Fate Unfolds, muzičku Ligu šampiona i Europa kup na jednom mestu. Kao da je jedan gargantuanski džem sešn isečen i sveden na svoje najjače trenutke. U njima, grupa je i dalje do grla u kraut/dub sazvučjima tu i tamo hvatajući u letu po koju anđeosko-svadbarsku zvezdu padalicu. Ovom prilikom izdvajamo fenomenalni latino ringišpil u pesmi BLKFLMNGO koja ima svoj podvodni kontrapunkt u dub minijaturi Mr. Beat/Street Tax.
Slušaoci koji drže do primenjene otologije rado će se poslužiti nekim od ponuđenih zvučnih melema sa ovog kratkog ali slatkog izdanja koje sa lakoćom ulazi u najuži izbor favorita sezone.

Nadimač - Državni neprijatelj broj kec (ADP)

МЕТАЛ ЈЕ РАТ
Продао си косу за пизду, посо и девизу
Некад си исто млатио, док ниси изгледа схватио
Сад само на кеш мислиш климакс те уватио
Муда за кола, пиво за коктел – ниси више један од нас

Срце крвари,
Зуби стиснути
Нема милости
Нека горе!

Метал је рат!

Стварно си нас прерасто
Прерасто си део себе
Ако си метал напустио
Никад није био део тебе!!

наћи ћеш се једног дана , сам у гомили
Успешан зомби надасве празан
Знаћеш тада да су ти кичму сломили
У јаму лажи ,у бездан те бацили

Debi album beogradskog krosover treš metal benda Nadimač ima sve predispozicije da postane kultno izdanje savremene srpske metal scene, a sigurno je da je u domaćem miljeu najprijatnije iznenađenje godine na izmaku. Za grupu koji ima tekstove na srpskom, svira muziku koja je svoj zenit dosegla pre skoro dve decenije, a u širim krugovima važi za anahronu buku koju slušaju paceri, to je redak podvig. O čemu se radi?

Зло и наопако

Западни утицај медија и друштва
Аксцелерација биолошког развоја
традиција нам се све више распада
Наступа лажна демократија

Само слепи виде – зло и наопако

Експлоатација јефтине радне снаге
катастрофа људског фактора
путем невладине владавине
профитира манипулација

Механизам масе – зло и наопако

Крсташки рат двајестпрвог века
Крсташи против крстeва
Док Католици диркају децу
Наступа Економска инквизиција

Сила бога не моли – зло и наопако
Само слепи виде – зло и наопако
Механизам масе – зло и наопако

Preslušavajući izdanje koje je nedavno objavila kineska etiketa Area Death Productions lako se stiže do odgovora. Ovaj album (na kome se nalaze i kompozicije sa prošlogodišnjeg samizdat minija Metal je rat) svojom zaraznošću briše sve moguće tehničke zamerke na svoj račun. Sumanuti tekstovi na prvi pogled liče na radove koji su proslavili Piknik ili SMF (padaju na pamet i Zaklana čeljad), ali Nadimač na autentično svoj način koristi crni humor kao sredstvo opisivanja sumorne socijale, tako da uprkos širokom kezu na licu, slušaocu ostaje veoma gorak ukus u ustima. Srećom, vickastost u izrazu grupe pretežno nije sama sebi cilj.

Sedam komada svuda po svetu
skrivenih da ti mozak zapeku
sedam komada za jednu želju
da iskorenim čir na debelom crevu

organizacija cela da nas spreći u tome
plaćene ubice na putu nam stoje
ali velika je želja da se jajca spoje
karate nam tešku sudbinu kroje

ali tuče Goku tuče k'o Godzila
ko mu na put stane joj majko mila
kamehame talas godinama jača
zaslugama Kornjačinog vrača

od silne tuče pogibe nam Goku
neko ga šutnu u čirinu široku
pomocu jajca izleči se Goku
sad nam vanzemaljci više ništa ne mogu

Goku rac rac rac rac
Goku rac rac rac rac
Goku rac rac rac rac
Go kurac!!!

Granice političke i svake druge nekorektnosti na "Državnom neprijatelju..." praktično bivaju izbrisane već sa prvim tonovima himne neprilagođenih individua "Metal je rat", čime je krosover treš kao muzički protest protiv laži znalački transponovan u domaće okvire bez nakalemljivanja, već je, što bi se reklo, prirodno leg'o. Zahvaljući svojoj betonskoj optici, ovaj album, slično izdanjima kultne prestoničke hip hop grupe Prti Bee Gee, nije baš najbolji izbor za preslušavanje u krugu porodice te pripadnika bliže i dalje rodbine.

Begaj!
kroz sive hodnike noću krećeš se
nemaj brige i u mrklom mraku ima neko vidi sve
Džaba se kriješ, neće ti niko pomoći
Po tebe ce doći neko po noći
loše ti se piše, nemožes više
vreme je da bežis iz izvora moći

bliži se
oko obasjava svet
si zagazio duboko
prati te treće oko

Vreba te znaj
U mraku je kraj
Dno duboko
Treće oko!

Slobodni zidari prave temelje
sa vrha piramide vidi se sve
sene u crnom idu u tvom smeru
ovoga puta ti neće pomoći amajlija na reveru
cifra 3-2-2 skal end bons to je znak
ako se zameriš iluminatima sigurno će te pojesti mrak

bliži se
oko obasjava svet
si zagazio duboko
prati te treće oko

Vreba te znaj
U mraku je kraj
Dno duboko
Treće oko!

Aveti igraju u krugovima i više za tebe nema nazad
Nekad si se ložio na lože, a sad pokušavaš da spasis kožu.
Za tebe iz pećine izlaska nema veliki dragon te vuče nazad
Dušu si prodao, Tajne si odao, sad te čeka večna kazna

bliži se
oko obasjava svet
zagazio si duboko
prati te treće oko

Muzički, ovaj album je derivat američkih i nemačkih treš metal iskustаva sa krosover elementima iz opusa D. R. I. Čukački, furiozni komadi koji kao da su odsvirani pod pretnjom smrću sečeni su izlomljenim mosherskim pasažima koje krasi nezaobilazni zvuk duple bas papučice. Produkcija je shodno žanrovskim konvencijama funkcionalna, prljava u najboljem smislu te reči, a opet dovoljno prijemčiva i za one kojima ovakav zvuk nije u srcu.
Pojava dugosvirajućeg debija prestoničkih čupavaca na delu prikazuje jednu od mogućih formula proboja srpskih aktova van granica Balkana, enigmu nad enigmama na čijem su odgonetanju izlupane mnogobrojne umne glave. Uz nezaobilazan krvav rad, rešenje je jednostavno: biti svoj, i zabava je zagarantovana. Možete se kladiti da se članovi Nadimača sjajno zabavljaju svirajući. Ozareni se pridružujemo.
DržavniNeprijateljBrojKec PROMO

Харе!
На врата ми сваки дан
долазе насмејане бабе
Увале се седну зину да кажу
и онда почну жваке
Сине!
пођи са нама
Да ти покажемо рајски врт
Са нама ћеш пауне да вијаш
Са кришном да вилениш
благостање и левел ап по цео дан да набијаш

Таман ! Мислио сам да сам их откачио
Кад опет неко качи звоно
Ја мислио нека будала, кад јехова ћера лично оно!
Оди сине снама у дивљине, ће те спасемо апокалипсе
дај прво прилог оће општина да ти свисне,
не треба снајка не бојим се ја тмине
користим презервативе
за прилог ај у пљескарницу, ако те тамо приме

Таман сео да обрнем Теккен
Кад ми на звоно лего неки кретен!
Добар дан! љубимо руке
Дошао је Кирби да вам скрати муке
Каже Море!
Реко одма.. да се дубински почистите
нисам ја двапут пао с вишње
Да ме зајебете то ви мислите
нека нека, сад ћете да видите!

Отрчах! по ладно оружије из фрижидера
Вратио се до улазних врата,
кад тамо више никога нема!!!

Me'Shell Ndegéocello - Devil's Halo (Downtown)

Ime i prezime koje prouzrokuje instant lomljavu jezika svaki put kada se spomene, već deceniju i po predstavlja tajni znak raspoznavanja među slušaocima od ukusa. Spisak ljudi sa kojima je u svojoj plodnoj multinstrumentalnoj karijeri ova umetnica sarađivala sam je po sebi priručni "Ko-je-ko" u svetu šou-biznisa. S druge strane, ovoj 41. godinu staroj rođenoj Berlinki kao da nije stalo do popularnosti po svaku cenu, čim se do današnjih dana nije estradizovala, iako je to zahvaljujući svojim talentima mogla učiniti sa poraznom lakoćom. Ali tako je to u životu - oni koji mogu sve, uglavnom ništa ne žele, pa prepuštaju pozornice onima kojima je do dokazivanja.
Ndegéocello drži u šaci celokupno afroameričko muzičko nasleđe (što će reći celokupnu pop muziku), što joj omogućava da se poigrava sa žanrovima unutar pesama i albuma koji su pri međusobnom poređenju uvek bili različiti a opet jedinstveno prepoznatljivi, zahvaljujući nemilosrdnoj sviračkoj egzekuciji koja odiše surovim profesionalizmom i punim glasom šaputavog senzibiliteta koji podseća na raskošnu interpretaciju Sade Adu, doduše bez preteranih izleta u jeftinu patetiku kojoj je sklona Anglo-Nigerijka.
Budući da je izabrala put kojim se ređe ide, ne bežeći od smelih iskoraka u nepoznato & neprijatno, Me'Shell je za 15 godina karijere stekla gotovo kultni status i vernu armiju fanova koji su joj svojom posvećenošću dali podršku za pravac u njenoj karijeri. Situacija se neće bitno promeniti ni po izlasku novog, osmog po redu albuma u karijeri ove umetnice, objavljenog famoznog 6. oktobra ove godine.
Na svu muku muzičkih kritičara da rečima opišu predmete svog interesovanja, u slučaju ove ploče pridodaje se još teškoća. Šta god rekli o ovom izdanju nije do kraja tačno, jer odmah iza prvog ugla i novog obrtanja ove kolekcije stiže demanti u vidu nekog novog detalja. Zbog toga se ograničavamo na kroki: žanrovska eklektičnost je i dalje prisutna, svaki ton je dobrano izvagan pre nego što je utisnut na plastiku, a o ranije prepoznatoj odlici da se iz minimalne upotrebe instrumenata izvuče maksimum ugođaja i klase nema vajde polemisati. Redak primer hrane za glavu i žvake za uši na jednom mestu.
Album poletno kreće fusion vatrometima u uvodnoj Slaughter, ritmičkom razbrajalicom Lola te crossoverom Mass Transit. Zatim uplovljava u mirnije vode koje ne napušta do kraja ploče ne računajući sporadičnu živost kao na primer u "prljavoj" Blood on the Curb . Za razliku od briljantnog prethodnika The World Has Made Me The Man of My Dreams, koji svojom anksioznošću i vitalnošću odmah hvata slušaoca za gušu, ulazi mu u srce i ne može van, Devil's Halo je, što bi se reklo, "ravnija" i hermetičnija ploča, iako je, paradoksalno, jedva duža od pola sata. Ko se snađe i uroni dublje u svet emocija na ovom ostvarenju, verovatno će pronaći pažnje vredne skrivene kutke koji su meni promakli...

Lola

Nova desnica (udarna pesnica)

Znam da je prošlo mnogo vremena od tada, ali sećam se kao da je juče bilo. Dok još nismo postali tinejdžeri, moji drugovi i ja smo bili opsednuti fudbalom. Igrao nam se uvek i bilo gde. Uglavnom smo ostvarivali svoje namere, ali je cena igre često bila previsoka. Za decu iz centra nije bilo dovoljno terena, pa smo morali da improvizujemo i terenom proglašavamo sve što bi moglo da zadovolji minimalne kriterijume istog - da možemo da se krećemo zajedno sa loptom. U paketu sa tom odlukom uvek bi išla i neka nadžak-baba ili deda koji bi trovao sa svog zamandaljenog prozora kako mu remetimo mir i kako bi bilo najbolje da se čistimo odatle. Uglavnom smo kulirali takve spodobe, no dešavalo se i da smo bivali prinuđeni da begamo na neko manje neprijateljsko mesto. Upravo iz tog razloga odavno sam se sebi zarekao da nikad neću postati takav namćor.

Godine prolaze, podočnjaci na licima su sve tamniji, fudbal mahom pratimo na TV prijemnicima, a ideja da potrčimo za loptom je misaona imenica. Brate, to je sve truba, slažem se. Ali ono što je još poraznije je činjenica da što si stariji nekako postaje prirodnije da se pretvoriš u jednog od onih užasnih likova koje si prezirao kao klinac. Prezirao sa razlogom.
Ne brinem se za sebe, iako deca imaju razloga da me se plaše kada me vide. Provalio sam to još pre nekoliko godina kada sam u nastupu gneva postrojio sve klince iz kružoka ortaka najmlađeg brata zato što nisu hteli da se igraju sa Ciganima. Brat je snagom ubistvenog pogleda bio prinuđen da se malim Gancijima izvini za sve rasističke gadosti koje je izrekao na njihov račun, a mala devojčica je od straha počela zamuckujući da mi persira. Kad sam joj rekao da ne mora, ona poče dodatno da se izvinjava. Mora biti da sam izgledao mnogo ljuto u tom trenutku. Čini mi se da su cigančići od svih prisutnih bili najšokiraniji razvojem situacije, njih konstantno smaraju na svakom koraku, kao matori namćori decu iz komšiluka.
Ne znam za vas, ali sam kao klinac konstantno sanjao otvorenih očiju kako ću, čim se steknu uslovi, menjati sve oko sebe. Naravno, desio se i onaj momenat otrežnjenja koji deli plakatske od pravih revolucionara u kome shvatiš da je za promenu nužno da prvo izmeniš sebe kako bi mogao da se nadaš nečemu sličnom od drugih. Ali taj detinji osećaj u kome je svaki dan prilika da se sazna, ispita ili istraži nešto novo, taj nesputani osećaj slobode, to me nikad nije napustilo. Po njemu merim koliko sam živ.
Nažalost, kada se osvrnem oko sebe, uglavnom vidim nekada nasmejana dečija lica kako se rapidno pretvaraju u otrove sa prozora. Založivši svoje živote na kredite koji imaju inicijalnu misiju da povećaju blagostanje iako sa sobom donose samo čemer i jad, oni postaju programirane jedinke, bez ičeg svog. Postaju uhvaćeni u igru koju im je neko drugi propisao. Bivaju lišeni dečije kreativnosti. Stare i umiru.

Sredstva javnog dezinformisanja im služe kao surogat mozga. Informacije prihvataju nekritički, gutajući ih bez zaostatka. Fenomeni se procenjuju u svojoj pojavnosti, kvalitet piva svodi se na belinu pene. Jedini smisao života im je razmetanje normalnošću u nenormalnim uslovima. I dešavaju se tu okupljanja s društvom, šopinzi, letovanja i zimovanja, izleti na fensi mesta, revnosno sakupljanje statusnih simbola (kola, LCD televizori, nekretnine, đinđuve, hrana itd.) kao vidovi permanentnog samoubeđivanja da je tako jedino moguće, poželjno i dobro. Jednostavno govoreći, njihovi životi su lišeni bilo kakvih izazova koji bi im proširili percepciju. Ona se, skamenjena kakva jeste, slavi kao nešto konstantno i nepromenljivo, pa ako se kojim slučajem ne slaže sa činjenicama - utoliko gore po činjenice, prilagodićemo ih! Sve za sistem organizovane prostitucije u koji smo uglavili naša cenjena dupeta!
U toj sveopštoj klimi starenja, mehanizam vlasti je putem masovnih medija našao način da totalizuje pristanak svojih devoj... ovaj, podanika. Gre'ota je što su se zbog toga svojevremeno po ulicama dobijale batine i gutali suzavci, no pravda je daleki ideal. U ambijentu proglašenog nacionalnog bankrota, sistem je, na razvalinama prethodnog, zaokružio svoje novo-staro postojanje. Van njega nema ničega.
Zarad sopstvenog održanja, iznova se biraju neprijatelji. Tako smo poslednjih nekoliko godina bombardovani stalnom opasnošću od ekstremističkih grupacija - te su u pitanju klerofašisti, te navijači, poenta je da ti sve dođe na isto - tu gamad nikako ne bi trebalo tolerisati kako bismo mi svi ostali mogli nesmetano da živimo naše male rajeve od života. Klasičan primer lova na veštice.
U tim svakodnevnim ispiranjima, neumorno se u etiketirujućem kontekstu koristi argument desnice, kao pojam koji označava nešto nasilno, retrogradno i opasno. Nešto sa čime bi se po svaku cenu moralo obračunati. Nešto što nema pravo na postojanje. Nešto za šta su jedini lekovi - dezinsekcija, dezinfekcija i deratizacija. Nešto kao ljuštenje paklene pomorandže 1984.
Iz ko zna kojih kuhinja serviraju se gotova jela, fantomski sukobi, na čijim ambalažama piše da se moraju servirati i kusati vrući. Lete novčići, papirići i petarde u oba pravca. Taman se smiri pa ponovo počne duplo žešće. Samo ih je ove godine bilo ne zna im se broja. Njihova funkcija je jednostavna - oni skreću pažnju sa centralnog na periferno, maskirajući činjenice iznuđenim emocijama koje pomućuju pamet.
Tako u zemlji u kojoj je skoro šest decenija levica bila najgrđa desnica nema kraja ideološkim zbunjivanjima. i dok TV telali seju strah i zabirnutost svuda oko sebe, a veš mašina za ispiranje mozgova u tri smene šljaka na centrifugi, samo od sebe se nameće pitanje, ko je tu zapravo ugrožen? Ko drži sve fabrike? Ko drži sve medije? Ko ne skida zube sa donatorskih sisa? Ko drži kompletno tržište reklama? Ko upravlja životima svih ostalih? U čijim rukama je muzika? Film? Izdavaštvo? Jednom rečju, moć?
Jedno je sigurno: u rukama tzv. desničara nije - inače se oni ne bi smrzavali po ulicama i po stadionima i lumpenproleterski žickali za pivo u ledenim parkovima niti "vandalski" šarali zidove. Bez društvene moći, oni su stigmatizovani i postaju laka meta. Žig im je udario novi čovek, organski odlivak ideološkog programa nove desnice, slika i prilika sistema koji ubija naznake istinske kreacije, terajući decu iz dvorišta, kradući njihovu kulturu i jezik koji se zatim čisti od istinske subverzije. Pitaju se saloni, kuhinje, u kojima se pravoverno priča slengom i sluša ispravna rok muzika, virusi se šire, vladaju priučeni maniri koji se selektivno groze na eskalacije nasilja iako i sami učestvuju u jednom - nasilju prema sebi, koje ih sterilizuje u jalove poslušnike na sva tri nivoa bitisanja - racionalnom, nagonsko-emotivnom i voljnom.
Sa takvim represivnim aparatom na svojoj strani, sistemu policija ni ne treba te u svojoj čitavosti može na miru da se koncentriše na nove obmane, lopovluke i pljačkanja. U ime normalnosti, priučeni žbirovi u civilu pendrecima sramote i stida efikasno neutrališu sve što štrči na bilo koji način, hrleći ka boljoj budućnosti u kojoj neće biti mesta za tebe i mene. Dvorišta su odavno prazna, ali se na prozorima i dalje revnosno stražari.

Gun metal skies, broken lives
Claustrophobic concrete, english high-rise
Exterminate the underclass, exterminate the telepaths

No civil disobedience, no civil disobedience

Incubating ultraviolence, psychic distortions
Slow death injectible,narcosis terminal
Damaged receptors, fractured speech

No civil disobedience, no civil disobedience

Control virus, hallucininatory programmes
Septicaemic interzone, psychic distortions
Satellite sickness, tv junk

No civil disobedience, no civil disobedience

What's up?

No civil disobedience, no civil disobedience
No civil disobedience

Insecticide shots for criminal cops
All jails are concentration camps, all judges are bought
Everyone's a prostitute, everyone's a prostitute

No civil disobedience, no civil disobedience

Lookout kid, they keep it all hid
You think you're free but you ain't free, just free to be hit
You're an unchannelled frequency
Nobody's listening
You're imbalanced permanent, nobody's listening

No civil disobedience, no civil disobedience

No civil disobedience, no civil disobedience
No civil disobedience

pg.lost - In Never Out (Black Star Foundation)

Da je kojim slučajem švedski instrumentalni sastav pg.lost objavio izdanje koje bi bilo sastavljeno od prve dve kompozicije sa novog, drugog po redu LP ostvarenja benda "In Never Out", na ovom mestu bi konkurisalo za jedan od diskografskih vrhunaca ove godine, i znak izlečenja od dečijih bolesti prisutnih na prošlogodišnjem dugosvirajućem prvencu "It's Not Me, It's You!", koji je bend srozao do nivoa mediokritetstva u post-rok okruženju.
Kažem srozao, jer je EP ove grupe "Yes I Am" i dve godine nakon svog objavljivanja jedan od prvih koji padaju na pamet kada poželim da definišem lepotu instrumentalne muzike. Zbog toga se na Šveđane sve ove godine gledalo strožijim očima nego što je to slučaj sa drugim bendovima.
Sudeći po početku nove ploče, vidljivo je da su Šveđani orni da uče na svojim greškama ispravljajući ih. Uvodna tema Prahanien započinje dosta masnijim i mračnije intoniranim basom od onog sa prethodnika i predstavlja pouzdanog vodiča za solidnu melodramu do koje bez poteškoća stižemo do kraja ove balade. Nju smenjuje još spektakularnija Jura, predivna zvučna razglednica vozajuće primenjene apstraktnosti koja predstavlja sve kvalitete benda na jednom mestu. Srce počne da lupa jače, a dlanovi se znoje od uzbuđenja da je ovo tek početak.
Nažalost, odatle kreće lutanje u mraku. Šveđani iznova ispoljavaju stare boljke neujednačenosti kvaliteta pesama koje ne uspevaju da uminu do samog kraja izdanja, uprkos pojedinim monumentalnim trenucima kakvi se mogu čuti u slatko-gorkoj Heart of Hearts ili završnoj duugačkoj Gomez. pg.lost su opet progutali više nego što su mogli da svare.
No, treba biti pošten pa reći da ovaj album predstavlja nesumnjiv napredak u odnosu na svog prethodnika. Čini se da je bend pronašao svoj zvuk i da mu sada preostaje samo da ga pretoči u uzbudljivije kompozicije. Pošto potencijala ima, držimo im palčeve.

Jura

Krallice - Dimensional Bleedthrough (Profound Lore)

Rock nostalgičari tvrde da su video-igre razlog zbog kojih su pauze između studijskih ostvarenja grupa danas duže nego što je to bio slučaj u periodu koji oni percipiraju kao "zlatan". Nekad su se albumi izbacivali na šest meseci, a danas im je i po tri godine malo, vele osedeli rokeri. Primenjujući ove postavke na njujoršku blek metal super-grupu Krallice i njihov novi album Dimensional Bleedthrough, na pamet padaju dve stvari:
1) oni nisu tipičan bend sadašnjice
2) bolje da su igrali video-igre.
Odista, u poslednjih nekoliko godina svedoci smo pravog bujanja zločestog muzičkog pravca na novom kontinentu. Izgleda da problem nastaje kada bend pređe žanrovske granice, i od kultnog postane bend za (indi) mase. To se ove godine već dogodilo sa eko-levičarima Wolves in the Throne Room, a sad se događa i sa Krallice, čiji je prošlogodišnji debi album s punim pravom percipiran kao trijumfalno osveženje.
I jedne i druge je muzička "indi" štampa prigrlila kao predstavnike blek metala do kojeg bi trebalo da drži svaki revnosni pratilac zbivanja na savremenoj muzičkoj sceni, uvrstivši ih u obaveznu lektiru. U toj transakciji, koja sama po sebi nema ništa ni loše ni dobro, malo su se pobrkali lončići, i ti bendovi mogu da predstavljaju krem blek metal ponude samo za neupućene u aktualni blek metal trenutak. Doduše, to ni najmanje ne čudi, kada se zna šta je sve danas kršteno kao indi.
I upravo na tom mestu se iscrpljuje smisao postojanja ovog albuma. Naime, njegovi instant-poštovaoci i padači u nesvest automatski sebe kvalifikuju za titulu "hipstera" koji brkaju otvorenost prema muzičkim ekstremima sa težnjom da šokiraju svoje bližnje bez čvršće formiranih kriterijuma. Okrenite se oko sebe, ima ih maltene svuda.
U krugovima upućene manjine, stvari stoje drugačije i, dakako, mnogo nepovoljnije po Krallice. Svako ko je iole upoznat sa grandioznom diskografijom gitariste benda Micka Barra, uveren je da ovaj čarobnjak na šest žica može da štancuje i po deset ovakvih albuma godišnje. Tehnika bez proživljenosti i uverenja ovih dana malo znači, i beleži se kao greška u koracima na koju će nasesti samo priučeni.

Squarepusher - Solo Electric Bass 1 (Warp)

seb-1.08

Među izvođačima koji su svoje ime stekli u najšire shvaćenom domenu elektronske muzike, u poslednje vreme se može primetiti trend "vraćanja" konvencionalnom instrumentarijumu. Jedan od njih je i Tom Jenkinson, publici mnogo poznatiji kao Squarepusher, koji se krajem leta ove godine oglasio snimkom svog pariškog nastupa sa džez festivala održanog 2007. godine.
Okej, nije neobično da likovi koji su svoje muzičke odiseje započeli iz spavaćih soba nastupaju pred neobičnim auditorijumom, uzimajući u obzir napomenu da je više nego umesno pitanje šta je ovih dana uopšte neobično. Prvoloptaški odgovor, bar u Squarepusherovom slučaju, je činjenica da je na pomenutoj svirci koristio isključivo bas gitaru.
Ipak, život nas uči da ništa nije tako jednostavno kao što izgleda na prvi pogled, mada je mnogo jednostavnije nego što nam se katkad čini. Iako poznat po svojim acid/drum n' bass radovima vremenski lociranih na razmeđu dva milenijuma (od kojih je na mene poseban utisak ostavio džezerski i mračan Music is a Rotted One Note (1998)), što je Squarepusheru obezbedilo mesto u istim rečenicama u kojima se pominje njegov kolega sa etikete Richard D. James (aka Aphex Twin), Jenkinson je istovremeno i, slobodno se može konstatovati, virtuoz na bas gitari.
Vidim mnoga smrknuta lica na pomen ideje albuma u kojima se čuje samo jedan instrument. Slažem se, to odmah budi asocijacije na muzičko iživljavanje, ili sluzavim rečnikom rečeno, instrumentalnu onaniju. Srećom, ovaj muzički sokoban je dovoljno inteligentan da izbegne tu primamljivu zamku za ispaljivanje egoistične pirotehnike, te na ovom albumu, na svoju i radost publike, Jenkinson malo zabavlja sebe, a malo sve ostale.
I dok omot može da se tumači i kao pomalo bizaran omaž grupi My Bloody Valentine, sama muzika na albumu je neopterećujuće prijatna vožnja kroz jazz fusion/avantgarde predele koji katkad podsećaju na solo radove Stanleya Clarkea. Kompozicije u kojima Jenkinson okida šest žica na specijalno izrađenom instrumentu nemaju posebne naslove, a sudeći po imenu ploče, u pripremi je i nastavak. Za sada, korektno, ali ništa više od toga.

seb-1.03