Ako govorimo o istinskom početku 21. veka kada je zabačeni domaći rok kutak u pitanju, album od kojeg je sve počelo je 10+1 sastava Autopark. Prvi put se kao istinska novost u milenijumu današnjice, sada već davne 2005, pojavilo nešto što nije vuklo repove uspeha iz prethodnih decenija a da je u isti mah imalo živi dijalog sa slavnim vrhuncima iz prošlosti. To nimalo nije bilo čudno pošto su članovi benda već upisali sebi staž na sceni (Headstream, Trenje, Tornado Ptice...).
Kritika je sa entuzijazmom, i više nego blagonaklono pozdravila kako kasnije uspostavljeni etalon besplatnog kačenja snimaka na net (album je i dalje moguće pronaći), tako i osoben prilaz intimističkom okeanu individue koji je ovaj bend sa lakoćom izdvojila od ostatka scene. Preko synth kičme (inače nukleusa zvučne slike grupe) doticali su slapovi eterične melodije, dok je indi rokerskim tehnikama shoegaze senzibiliteta prljan prizor umilnih zvučnih krajolika koji su predstavljali solidnu osnovu za distinktnu intimističku poetiku na maternjem jeziku, što je u ovim očima uvek bio plus.
Ubrzo je stigla ponuda od izdavačke kuće Multimedia, pa se krajem 2006. godine pojavio prvi pravi studijski album „Osećanja za poneti“. U balansiranju na tankoj žici između pop i rock dimenzije, sastav se malo više zateturao na pop stranu, više nego što je bilo po ukusu kritike, koja je u velikoj većini ovo izdanje videla kao tapkanje u mestu ili (čak) kao nazadovanje.
Ambivalencija koja prati ovaj bend ima svoje uporište i u segmentu publike. Ispada da praktično niko nije ravnodušan na Autopark – dok tvrdokorni fanovi svoju posvećenost na domaćem terenu mere sa fanovima grupe Blockout, nije mali broj onih koji odmahuju rukom na sam pomen benda. U žiži ovih suprotstavljenosti nalazi se vokalna ekspresija pevačice sastava Ognjenke Lakićević, koja kao da se, figurativno rečeno, nastavlja na tradiciju osobenih glasova koji je u domaćem miljeu ustanovio Cane a (na)sledio Sabljar.
Ognjenka i društvo su uprkos teškoćama nastavili sa radom, i u procesu zbijanja redova spremili novo studijsko izdanje pod nazivom „Sve dalje“, predviđenog da bude suvenir sa promotivnog koncerta sastava zakazanog za 17. 12. u Šipražju (cena diska, koji se nalazi u prodaji od ponedeljka, je 400 dinara, na ulazu 500). Bendu se u međuvremenu pridružio novi bubnjar Dejan Utvar, odranije poznat iz silesije značajnih gradskih sastava, među kojima su i Kazna za uši i Presing. U saradnji sa drugom polovinom kreativnog tandema grupe, gitaristom Nikolom Berčekom, ispred producentske konzole stao je tonski inženjer Saša Janković koji je svojevremeno potpisan na ploči Bloodflowers grupe Cure.
Produkcijski gledano, poboljšanja u odnosu na prethodna izdanja su primetna. Klasične gitarističke jecaje distorzije u šugejz ključu upotpunjuju gosipovski pulsirajući bas kao okosnica precizno naštelovane ritam sekcije, a tu su i neizbežni melodramatski prelivi klavijatura. Već prva, naslovna numera u sebi krije raskoš (post)modernog pop aranžmana nalik na onu koja se može čuti u pesmi „Foolin I & I“ sa ploče „Fool Control“ sada već pomalo zaboravljenih Eyesburn.
I u ostalim pesmama bend je prilično fokusiran u želji da svoje inDiMistički sentiment pretoči u pop iskustvo. U toj želji bend doseže do zvučnih prostranstava koje ranije nije pohodio, recimo u instrumentalnoj math-rock minijaturi „Tarantino“ ili u podsvesnom štimungu ambijentalnije numere „Toplota i milina“. Za već pomenuti dijalog sa muzičkom prošlošću iz antologijske riznice zvuka preuzeta je elegija grupe Boye „Gde možemo se sresti“ koja se fino uklapa u Autoparkov emocionalni krvotok.
Ognjenkin glas kao da je u svojoj boji dobio na onoj prekaljenoj a nehajnoj sigurnosti, a tekstovi, rokerski svedeni, kriju u sebi ne samo sve one odlike na koje nas je bend ranije navikao, kao što su fini poetski paradoksalni kontrasti (Radost me uništava, Gori grad), već produbljuje sfere interesovanja grupe sa ličnog društvenog saobraćaja urbanih proporcija na opservacije uopštenijeg spoljnog sveta, obavljene unutarnjim okom. Zabrinjavajuća deskripcija ličnog stanja u političkim nevremenima u pesmi Dogovor ili maltene fukoovska („biopolitika“) simbioza erotskog i političkog u prvom video singlu Pucketanje prstima sami se od sebe nameću kao prilozi ovoj tezi.
Kontinuiranim preslušavanjem albuma stiče se utisak da je bend imao kontrolu nad onim što radi, pa je shodno tome zadovoljan postignutim rezultatima. Nema razloga da ne bude tako - u novoj potrazi za sopstvenim identitetom, kao da je pronađena tačka oslonca (da se poslužimo rečnikom nobelovca Sola Beloua). Ali, sa ovim utiskom u paru ide i onaj drugi, kojim se izražava sumnja u mogućnost percepcije šireg auditorijuma. Drugim rečima, onima kojima je Autopark bio do sada pri srcu, prirašće još bliže, ali je maltene sasvim sigurno da „Sve dalje“ neće biti dovoljno ubedljiv argument za konverziju stava onih do sada „neverujućih“. Suviše pop za (malobrojnu) indi publiku, suviše indi za ono što se ovde podrazumeva pod pop muzikom, Autopark i sa novim izdanjem ostaje na vetrometini brisanog prostora te bendu kao da samo preostaje da i dalje brižljivo i uporno neguje sopstveni kult sa svojim imenom na usnama poštovalaca. Iz tog ugla gledano, odluka da se album podeli fanovima na promo koncertu kao da služi kao potkrepljenje.
Kritika je sa entuzijazmom, i više nego blagonaklono pozdravila kako kasnije uspostavljeni etalon besplatnog kačenja snimaka na net (album je i dalje moguće pronaći), tako i osoben prilaz intimističkom okeanu individue koji je ovaj bend sa lakoćom izdvojila od ostatka scene. Preko synth kičme (inače nukleusa zvučne slike grupe) doticali su slapovi eterične melodije, dok je indi rokerskim tehnikama shoegaze senzibiliteta prljan prizor umilnih zvučnih krajolika koji su predstavljali solidnu osnovu za distinktnu intimističku poetiku na maternjem jeziku, što je u ovim očima uvek bio plus.
Ubrzo je stigla ponuda od izdavačke kuće Multimedia, pa se krajem 2006. godine pojavio prvi pravi studijski album „Osećanja za poneti“. U balansiranju na tankoj žici između pop i rock dimenzije, sastav se malo više zateturao na pop stranu, više nego što je bilo po ukusu kritike, koja je u velikoj većini ovo izdanje videla kao tapkanje u mestu ili (čak) kao nazadovanje.
Ambivalencija koja prati ovaj bend ima svoje uporište i u segmentu publike. Ispada da praktično niko nije ravnodušan na Autopark – dok tvrdokorni fanovi svoju posvećenost na domaćem terenu mere sa fanovima grupe Blockout, nije mali broj onih koji odmahuju rukom na sam pomen benda. U žiži ovih suprotstavljenosti nalazi se vokalna ekspresija pevačice sastava Ognjenke Lakićević, koja kao da se, figurativno rečeno, nastavlja na tradiciju osobenih glasova koji je u domaćem miljeu ustanovio Cane a (na)sledio Sabljar.
Ognjenka i društvo su uprkos teškoćama nastavili sa radom, i u procesu zbijanja redova spremili novo studijsko izdanje pod nazivom „Sve dalje“, predviđenog da bude suvenir sa promotivnog koncerta sastava zakazanog za 17. 12. u Šipražju (cena diska, koji se nalazi u prodaji od ponedeljka, je 400 dinara, na ulazu 500). Bendu se u međuvremenu pridružio novi bubnjar Dejan Utvar, odranije poznat iz silesije značajnih gradskih sastava, među kojima su i Kazna za uši i Presing. U saradnji sa drugom polovinom kreativnog tandema grupe, gitaristom Nikolom Berčekom, ispred producentske konzole stao je tonski inženjer Saša Janković koji je svojevremeno potpisan na ploči Bloodflowers grupe Cure.
Produkcijski gledano, poboljšanja u odnosu na prethodna izdanja su primetna. Klasične gitarističke jecaje distorzije u šugejz ključu upotpunjuju gosipovski pulsirajući bas kao okosnica precizno naštelovane ritam sekcije, a tu su i neizbežni melodramatski prelivi klavijatura. Već prva, naslovna numera u sebi krije raskoš (post)modernog pop aranžmana nalik na onu koja se može čuti u pesmi „Foolin I & I“ sa ploče „Fool Control“ sada već pomalo zaboravljenih Eyesburn.
I u ostalim pesmama bend je prilično fokusiran u želji da svoje inDiMistički sentiment pretoči u pop iskustvo. U toj želji bend doseže do zvučnih prostranstava koje ranije nije pohodio, recimo u instrumentalnoj math-rock minijaturi „Tarantino“ ili u podsvesnom štimungu ambijentalnije numere „Toplota i milina“. Za već pomenuti dijalog sa muzičkom prošlošću iz antologijske riznice zvuka preuzeta je elegija grupe Boye „Gde možemo se sresti“ koja se fino uklapa u Autoparkov emocionalni krvotok.
Ognjenkin glas kao da je u svojoj boji dobio na onoj prekaljenoj a nehajnoj sigurnosti, a tekstovi, rokerski svedeni, kriju u sebi ne samo sve one odlike na koje nas je bend ranije navikao, kao što su fini poetski paradoksalni kontrasti (Radost me uništava, Gori grad), već produbljuje sfere interesovanja grupe sa ličnog društvenog saobraćaja urbanih proporcija na opservacije uopštenijeg spoljnog sveta, obavljene unutarnjim okom. Zabrinjavajuća deskripcija ličnog stanja u političkim nevremenima u pesmi Dogovor ili maltene fukoovska („biopolitika“) simbioza erotskog i političkog u prvom video singlu Pucketanje prstima sami se od sebe nameću kao prilozi ovoj tezi.
Kontinuiranim preslušavanjem albuma stiče se utisak da je bend imao kontrolu nad onim što radi, pa je shodno tome zadovoljan postignutim rezultatima. Nema razloga da ne bude tako - u novoj potrazi za sopstvenim identitetom, kao da je pronađena tačka oslonca (da se poslužimo rečnikom nobelovca Sola Beloua). Ali, sa ovim utiskom u paru ide i onaj drugi, kojim se izražava sumnja u mogućnost percepcije šireg auditorijuma. Drugim rečima, onima kojima je Autopark bio do sada pri srcu, prirašće još bliže, ali je maltene sasvim sigurno da „Sve dalje“ neće biti dovoljno ubedljiv argument za konverziju stava onih do sada „neverujućih“. Suviše pop za (malobrojnu) indi publiku, suviše indi za ono što se ovde podrazumeva pod pop muzikom, Autopark i sa novim izdanjem ostaje na vetrometini brisanog prostora te bendu kao da samo preostaje da i dalje brižljivo i uporno neguje sopstveni kult sa svojim imenom na usnama poštovalaca. Iz tog ugla gledano, odluka da se album podeli fanovima na promo koncertu kao da služi kao potkrepljenje.
Ista pesma i kod čika Bevca
Постови
Нема коментара:
Постави коментар