Severna Koreja

’Aj što sam ove noći žedan kao pas, potreba za tečnošću neće prestati dok se ne naločem vode i od nje me zaboli sve veći trbuh. Posle mnogo godina sreo sam ljude iz osnovne. Počeo sam uzdržano, sa jednom ’ladnom nes kafom, ali sam se brzo opustio u domaćinskoj atmosferi. Pio sam dobre domaće rakije od dunje, i posle je neutralisao gulašem u lepinji. Još kao deca smo znali da kad pojedeš jedno čudo te vrste - dugo dugo nisi gladan. Moj brat se jednom, nenaviknut na slušanje iskusnijih, zajebao i uzeo dve. Kao, malo mu je bilo. Posle je onu drugu bacio, jer je jedna lepinja bila dovoljna da jedva diše.
To je taj kraj, mesto naše mladosti, parče popločane kaldrmisane zemlje gde se leti jedva čuo maternji jezik a sve vrvelo od preplanulih stranaca koji su došli da spiskaju mukom zarađeni keš. Nas, klince, je bolelo uvo za sve to, mi smo samo bili u fazonu „samo da su klupe slobodne“ kako bismo igrali fudbal, uvek i stalno. Tamo gde su matorci sedeli tamo su nama bile golovi, a jedina smetnja bili su pogane restorandžije koje su nas terale zato što smo im kvarili posao, a lihvarska šljaka im je bila takva, „da bi ti i šamar naplatili“, kao što jednom prilikom reče moja majka.
Vremena su se promenila, i mi smo u međuvremenu porasli pa nas je prijatna julska noć zatekla u bašti jednog klaustrofobičnih bircuza kojima Beograd obiluje. Priče koje su se kotrljale od usta do usta vratiše nas u vreme kad smo bili mali a ceo svet nam ležao na dlanu.
Učiteljica mog razreda je bila mlada, čak je otišla na porodiljsko u drugom razredu osnovne, pa je menjala jedna još mlađa koleginica, zbog koje smo svi čekali fizičko. U školi je bilo tri odelenja, i naša razredna je bila dobra sa učiteljicom drugog razreda, pošto su bile vršnjakinje. Brzo smo upali u rivalstvo sa tim odelenjem na zajedničkim časovima fizičkog. koje se zaoštravalo preko fudbala i „između dve vatre“.
Treće odelenje je vodio stari iskusni kadar – gospođa Bronzić. Likom je podsećala na matori krompir, sva je bila nepravilno okruglasta a godine su je dizajnirale tako da je lagano plašila malu decu. Meni prvom nije bilo lagodno kada bih je video. Svom odelenju brzo je zavela diktaturu – njena deca nikada nisu izlazila na odmor, nikada sa njima u nižim razredima osnovne nismo imali zajedno fizičko. Neke ortake smo znali iz parka sa kojim smo, mi sa Kaldrme, vikendom često ratovali kesama za led punim vode. U Bronzićkin razred je išao i Keki, kapiten pionira Zvezde koji je u parku često izvodio svoje majstorije sa loptom. Njegova fudbalska veština mi je ledila krv u žilama.
Gazeći po tetrapacima sokova u cilju postizanja glasnog praska i jureći se sa devojčicama po školskom dvorištu iskreno smo žalili vršnjake iz Bronzićkinog odelenja i zahvaljivali se nebesima što imamo sreću da uživamo u našem poimanju slobode. Iz njene učionice nisu stizale nikakve informacije – bila je to Severna Koreja naše generacije. Mislili smo da im je teško, ma neizdržljivo, i da ih matora učiteljica non stop maltretira. Nismo imali pojma.
Nisam ni ja znao do sinoć, dok mi nisu pričali kakve su se tu ljubavi rađale, kako su po učionici putovala romantična pisma, kako je životni dah pulsirao uprkos našim nezrelim pretpostavkama. Mislili smo da su ubijeni u pojam, a njima uopšte nije bilo loše. Žalili smo ih a nismo imali pravo na to. Sa žaljenjem uvek treba početi od sebe, sve ostalo je sujeta.
Kako smo došli u peti razred i oprostili se od naših učiteljica, našem odelenju je zapalo da imamo fizičko sa Bronzićkinom decom. Ono drugo odelenje smo manje-više redovno razbijali u svemu, ali protiv Kekija koji bi uzeo loptu i sve nas žive preševao kako bi lagano dao gol – nije bilo nikakve šanse. Slavili smo retke pobede kao da smo uzeli Ligu šampiona. Nadali smo se da ćemo više sreće imati u rukometu, ali i tu je Keki bio superioran. Jednom se razboleo, pa smo ih zgromili 9-0, i da ne bih sad opisivao kolika je to sreća bila, dovoljno je što se toga sećam kao da je juče bilo, a desilo se odavno.
Tako je bilo samo još dve godine, pošto je od sedmog razreda sprovedena odluka da se od tri odelenja naprave četiri kako bi se relaksirala nastava. Od četrdesetak učenika po odelenju došli smo do prihvatljivije brojke od tridesetak. Prvo smo svi zapenjeno protestvovali. To je trajalo tri dana, pa smo se lagano prilagođavali novim okolnostima. Stopili smo se svi među sobom – više ti ortaci nisu bili samo oni iz starog odelenja, već i (n)ovi iz novog, a oni stari koji nisu bili u novom imali su neke svoje nove ortake sa kojima sam i ja brzo našao zajednički jezik. Postasmo jedno veliko društvo gde je obesmišljena pripadnost odelenju i konačno stavljena ad acta. Bilo je tu dosta ex-Korejanaca, mogli smo da ih osmotrimo izbliza i uverimo se da od svih onih bronzićanskih pretpostavki ama baš nijedna ne pije vodu. Bili su ljudi baš kao i mi. Postali su ortaci. Za ceo život.
Sve to mi je prolazilo kroz glavu između dva gutljaja rakije dok sam sedeo u društvu ljudi sa kojima sam nekad davno sedeo na časovima, pravio šou na njima, blejao u dvorištu, bežao iz škole, sastajao se sa devojkama po mračnim ulazima i napuštenim dvorištima devastiranog centra grada. Mnogo je godina prošlo od tada, ali nekim slikama vreme ništa ne može. Dunjevača može, ali razblažićemo je vodom.

*Posvećeno narodima Severne Koreje, Kube, Vijetnama, Mjanmara, Sirije, Iraka, Irana i Afganistana, kao i državljanima svih ostalih napaćenih zemalja koje kolonijalno-imperijalni, pljačkaško nastrojeni Zapad, prerušen u međunarodnu zajednicu sažaljeva, dehumanizuje i podsmeva im se, mereći ih sopstvenim aršinima nadobudne samozaljubljenosti i kratkovidosti.
Posvećeno mojoj okupiranoj zemlji, mojoj generaciji i našoj uništenoj mladosti koju, avaj, ne bih ni za šta menjao.


Aegukka

Triptykon - Eparistera Daimones (Prowling Death/Century Media)

Teško da bi i jedna smislenija istorija avangardnijeg krila metal muzike mogla da prođe bez pominjanja grupa Hellhammer i Celtic Frost. Pevač ovih sastava svojevremeno je bio Tom G. Fischer aka Tom Warrior, koji se obreo na čelu sastava Tryptikon. Eparistera Daimones (izraz označava neku kroulijansku vradžbinu, bukvalan prevod s grčkog "s leva, demoni") je debi album ovog sastava koji se pojavio u martu ove godine.
Tryptikon je nastao na pepelu Celtic Frost, jednog od tri najvažnijih metal bendova svih vremena, koji se posle dugogodišnje pauze vratio 2006. godine albumom "Monotheist", hvaljenog sa svih živih strana. Nisam u prilici da potvrdim bilo šta o kvalitetu ove ploče jer istu nisam mogao da slušam duže od 30 sekundi, pa sam iz druge ruke čuo da je album predstavljao zaokret ka Neurosis sludge/doom zvuku. Avaj, članovi grupe su se nešto baš gadno zakačili, Fischer je lupio šakom o sto, osnovao Triptykon i rekao da Celtic Frost, što se njega tiče, više nikada neće postojati.
Eparistera Daimones je tako ploča koja se može smatrati za nastavljača Monotheista, pošto je u pitanju materijal koji je Fischer pisao za tu hipotetičku ploču, koja na kraju nikad nije ni snimljena. Pogled na omot otkriva nastavak dugogodišnje saradnje SF legende H. R. Gigera sa ciriškim bendom, koji su još za potrebe legendarne ploče Into the Pandemonium (1987), albuma-utemeljivača drugačijeg metala, udružili zemljačke snage u originalnu kreativnu viziju. Dok se tamo negde u svetu kao od šale dešavaju ovakve stvari, ovde i dalje vladaju sumanute percepcije o metalu kao umetnosti koja zaslužuje podsmeh i prezir, iako je jedina istina da se u ovom slučaju treba smejati isključivo onima koji se prvi smeju, pa su im posle puna usta nekakve tolerancije.
Iako na pragu šeste decenije života, Fischer u sebi i dalje gaji strast prema moći zvuka pa je Eparistera Daimones u tom smislu nagruvan do panja, više vođen željom da ogluvi svoje slušaoce nego da ih zbrza (to je mladalački sentiment). Svoje golemo muzičko iskustvo, pevač i gitarista usmerava u pravcu težine te su rifovi očekivano brutalni, na granici između pomenutog sludgea i industrial metala, ne previše daleko od onoga što su u prethodnoj deceniji radili Strapping Young Lad. Upliv u druge, eteričnije vode može se čuti u trip hopičnoj My Pain, koju Fischer posvećuje ljubavi svog života.
Na tekstualnom frontu, Fischer je izbacio toliko žuči, mizerije i crnih misli da svaka povređena duša ili mizantrop ima čemu da se raduje. Kako sam kaže, inspiracija mu je bila situacija vezana za prethodni bend. Da imam 15 godina manje, Eparistera Daimones bi bio obavezan deo mog odrastanja. Pošto se to desilo bez ovog izdanja, mogu samo da konstatujem da mi je drago što i pokolenja nakon mene imaju priliku da se razvijaju u dobrom, fatalnom smeru.


Goetia

Satan, savior, father
Lord, constructor of my world
Master, destroyer, redeemer
Guide me, I am the open wound

Under a frozen sun
Under a burning moon
All shall be revealed
Under the morning star

Lord, have mercy upon me
Guilt has ravaged this my flesh
Lord, have mercy upon me
Thine shall be this mortal soul

Son, messiah, deceiver
Pale like bloodless human veins
Sickness, darkness, decay
Mankind shall drown in its delusions

Bearer of light, thou haveth fallen from heaven
Evoke thy servents and release their eternal spell
My heart is black, my heart is dead
Spirits enter into me, let me ascend

Lie upon lie, mankind shall die

Taxidermia (György Pálfi, 2006)

Priznajem da sam gledajući mađarski film Taxidermia već nakon dvadesetak minuta krenuo da razmišljam o stanju u srpskom filmu, o hordama "revolucionarnih" i "šokantnih" autora i ostvarenja koji (budimo iskreni) ne zaslužuju ni pominjanje u istoj rečenici sa ovim komšijskim kolosom. U trenutku gledanja filma, mislio sam na Život i smrt porno bande, a onda sam pogledao Srpsko smeć... tj. Srpski film, koji me uverio da je Đorđevićev film ipak trenutni vrhunac srpske kinematografije, dakako ne na onom nivou koji bih ja lično kao gledalac voleo i želeo da vidim (: ne baveći se odnosom manjine i većine sa ugodnih pozicija manjine, već pričajući o većini jezikom manjine, za šta je potrebno biti (i) pripadnik većine).

Taxidermia ima sve to, jer u sebi poseduje onu ludičku, razigranu i umetničku crtu koja je kadra da prikaže fantaziju realnijom od realnosti, stavljajući tu istu realnost na stub srama bez ijednog suvišnog gesta ili prenagljenog postupka. Pálfi od samog početka ove celuloidne nadrealnosti zna šta radi, dižući estetiku ružnog na pijedestal razorne nacionalne političko-istorijske kritike.
Taxidermia je film o tri generacije jedne porodice, o tri sistema (fašističkom, komunističkom i demokratskom) i tri različita pogleda na život u kome se smenjuju fantastični likovi i ništa manje istripovana okolina. Kao i svako dobro delo, i ovo ima svoje uzore (ja sam lično prepoznao sladostrasnost Bigasa Lune i Kusturičinu sklonost ka nesvakidašnjem) ali ne iscrpljuje svoju vrednost na tom momentu, već dalje gradi svoje, originalne adute.
Pamtljiv scenario ("Ne okreće se pička oko sveta, već se svet okreće oko pičke") i žanrovski preokreti (od SF pohote preko socijal-realističke satire/drame do post-modernog horora) pletu nerazmrsivu mrežu oko gledaoca kojem u pojedinim scenama (prevashodno u drugoj priči koja se bavi proždrljivošću kao sportskom disciplinom) ne preostaje ništa do da pojačano fiziološki reaguje na ono što vidi u karambolu telesnih bizarnosti i neusiljene perverzije, da mu bude muka i da mu se povraća, ali da pritom ne obara pogled već da nesmetano uživa u svakom kadru. Prosto rečeno, Taxidermia je častan predstavnik evropskog filma u njegovoj najboljoj inkarnaciji - originalan, ubedljiv, proživljen, promišljen i beskompromisan.
Da u stvaranju ovog dela nije bilo esencijalnih improvizacija svedoči i podatak da muziku potpisuje (i) Amon Tobin, a sve pohvale idu i na račun kostima, maske i specijalnih efekata koji nisu tu radi onanije vizualnog orgazma (khm khm), već strogo u funkciji priče. Uostalom, dugokosija polovina nasdvoje je još odavno sve u vezi sa ovim filmom promislila bolje i stručnije od mene, mada čak i ako bih prihvatio ponuđenu tezu o "sažvakanosti satire", ostaje zadovoljstvo što stomak po degustaciji ovog mađarskog specijaliteta nikako ne ostaje prazan, iako se konstantno prevrće.

The Black Dog - Music For Real Airports (Soma Quality)

Legendarni electro akt iz Šefilda The Black Dog nedavno se oglasio novim albumom koji se može tumačiti i kao nastavak i kao raskid unutar opusa grupe. U odnosu na prošli album, odlični Further Vexations, Music For The Real Airports predstavlja nastavak izražavanja distopičnog socijalnog nezadovoljstva u elektronskoj formi. Raskid se ogleda u tome što je muzički fokus pomeren, tako da sada imamo priliku da se prepustimo čujno ambijentalnijem zvuku nego što je to bio slučaj pre godinu dana.
Nije to slučajno, pošto je ova ploča već i po svom nazivu replika na poznati ambijentalni rad Briana Ena, objavljen pre nekih 30 i kusur godina, kada je ova vrsta muzika prvi put i definisana ovim terminom. Želja šefildske ekipe je da prigodnom muzikom dočaraju aerodromsku atmosferu, za koju opravdano veruju da osim komfora putovanja simboliše i generiše strah kao osnovnu odliku savremenog društva.
U tu svrhu, The Black Dog, kao umetnici koji često putuju, usnimili su dosta časova terenskiog materijala, zabeleženog po raznoraznim aerodromima, zatim ga umiksovali sa sopstvenom nebesko-mračnom vizijom ambijentalne muzike u želji da prenesu emociju koju u njima budi ovaj polu-javni prostor. Pogađate, tu je tačka razilaženja sa Enom potpuna. Želja inspiratora ove ploče je bila da pruži prijatni zvučni sedativ putnicima namernicima, dok The Black Dog takvih namera uopšte nemaju, pošto ne žele da učestvuju u "lažnom utopizmu".
Kao i sam koncept, i struktura ploče je brižljivo zamišljena, sa temama koje obrađuju po jedan segment aerodromske svakodnevice zgužvanih likova i zgužvano zapakovanih stvari u prtljagu - od terminala preko pasoške kontrole pa sve do parkinga ispred vazdušne luke. Stilski odabir će najviše razveseliti ljubitelje droniranih zvukopisa, dok je za ljubitelje čvršćih bitova ostavljen po koji slasni komad kao što je Strip Light Hate i zaključna Business Car Park 9.
Sami autori napominju da nisu bili vođeni željom da izbace ploču koja će biti primamljiva za slušanje te je Music For Real Airports lep primer ispoliranog ostvarenja čiji je koncept duboko promišljen i sjajno uobličen, ali mu uprkos svim tim vrednostima fali više "mesa" da bi moglo da se govori o potencijalnom obaranju sa slušalačkih nogu. Bez obzira na ovu ocenu, The Black Dog ostaje pouzdano uporište electro publike koja u ovoj vrsti muzike ne nalazi izgovor za površnu zabavu.

Srpski film (Srđan Spasojević, 2010)

Na fb zidu grupe za Srpski film jedan reče da ovaj film “ne može da se voli, ali mora da se poštuje”. E, sad mi je lakše. Davno mi je rečeno da filmovi uz koje se plače, po difoltu ne moraju biti filmovi koji su dobri. Mogu biti samo manipulativni. E, sad se ti snađi.

Međutim, čini se, ipak, da Srpski film, u najmanju ruku, baš želi da fascinira gledaoca, odnosno da kod njega izazove emociju, impresiju, odnosno, u svakom slučaju, najmanje kontemplaciju na kojoj se, u vezi sa ovim filmom toliko insistira. Dakle, nije reč o kjubrikovskom hororu tipa Isijavanje ili Paklena pomorandža u kom je užas izložen hladno, staloženo, u hirurškim rukavicama. Otuda je nejasno otkuda toliko insistiranje na simbolici, značenjima i teoretisanju svake vrste kada se Srpski film u najvećoj meri oslanja na tzv. eksploatacijske filmove koji svoju estetiku i grade na činjenici da su gospodari mesta u koja nijedna pametna glava ne želi da zaviri. I to im je ok, zato su i gledani, otuda i njihova moć što njihovi reditelji ne moraju, poput siroma’ fon Trira, da mesecima pred kansku premijeru sede u kolibi na kraju fjorda i izigravaju Čiča Tomu zabrinutog za stanje u univerzumu (uključujući i njihovu parohiju i sve okolne vodenice), niti da se izvlače na depresiju i filmskim kritičarima podnose lekarsko opravdanje za seckanje klitorisa čuvenoj francuskoj glumici koja nakon toga postaje kastrat i objavi tiražni kantautorski album, niti da citiraju Frojda i Hansa Kristijana Andersena koji je još onomad pisao horore samo to narod nije znao.
A, ovako, po ko zna koji put, udariše po Srbima, po Kosmosu koji ih sadrži, po posleratnoj situaciji, upecanim ribama i isukanim udicama, održivom razvoju itd. ne bi li opravdali gole sise Katarine Žutić kao metaforu.

Iako u izlaganju priče o bivšem porno glumcu koji se ponovo upušta u posao ima te autorske pretenzije da na junaka gleda pogledom Kjubrikovog majmuna, hladnim okom isprva neznajućeg, infantilnog posmatrača (prvi put u Srpskom filmu, porno film vidimo kroz oči dečaka, sina gl. lika), a kasnije, budući da se film razvija u metafilm i rediteljsku palicu narastajućeg košmara preuzima Vukmir, vlasnik porno-snaf vilajeta – i sveznajućeg, ciničnog posmatrača, tokom celog filma kola krajnje impresionističko baratanje elementima brojnih horor filmova (uz niz digresija i nedisciplinovanih izleta na opštu temu porno, snaf, mrak, ludilo) koje ovu vizuru zamagljuju gubeći tako na konkretnosti uvođenja srpskog čeljadeta u užase podzemlja, pa samim tim i pretpostavljenoj ubojitosti. A, za horror svake vrste najbitnije je da se ovom pozicijom posmatrača jednostavno ne igra tako gledalački, već da reditelj (i scenarista) ne napuštaju sedišta bez preke potrebe. Ovde se kreću ko leptiri sa cveta na cvet šmrčući sokove sve u šesnaest. Groteska koja smenjuje željeni trezveni ženeovski pakao sa prerušavanjem deluje nenamerno, kao jedina destinacija nakon isprobavanja niza varijanti na putu do, mora se priznati, poentiranja na samom kraju filma na koje sam se naježila.
Međutim, pri tom poentiranju na kraju ostaje neki utisak da vas je neko satima gnjavio, a onda rekao jednu pametnu, tešku za svariti stvar, i da vam je žao što do te poente nije vodila neka bolja priprema.
To poigravanje sa vizurama, te potpuno relativna rastegljivost vremena i prostora koja u sebi nema linčovsko autentično ludilo, ali ni psihološko pokriće od strane logike priče i junaka koje poseduje često navođeni film Nepovratno (navođen kao paralela sa Srpskim filmom), kod gledaoca izaziva ili bes zbog izlaganja užasu ili potpunu indiferentnost.
Indiferentnost kod gledaoca dolazi i od nerazrađenosti motivacije glavnog junaka za ponovni ulazak u porno svet, izuzev što je taj povratak neophodan da bi se film uopšte odvio. On navodno nema novca, što se po svemu što vidimo (npr.kuća u kojoj živi sa ženom i detetom) ne pokazuje kao baš dovoljan motiv. Da su i sami autori sumnjali da je ovaj motiv dovoljno očigledan, vidi se po ubacivanju niza izgovora, tipa – detetu treba platiti časove pevanja. Nalik Klopci Srdana Golubovića, i u ovom slučaju teško je poverovati da glavni junak baš mora da potegne za poslednjim sredstvima da bi on i porodica mu preživeli. U oba slučaja čudno je nemotivisan taj iskorak junaka, kao da autori pošto poto žele da rade sa zdravim primerkom srednje klase koji, da se ne lažemo, retko poseže za krupnim kriminalom i ilegalom, ali i da ga propisno ojade. Tako nastaje izmišljeni klasni primerak, daleko više nalik na junake širokog klasnog spektra iz američkih filmova, tj. bezlične evrimene. Iz istog razloga, lumpenproletarijat prikazuju kao iz stripova, jer je tako više kul, po mogućstvu da igra neka renomirana glumica ne bi li se više razgovaralo o tome kako je ona divna što je pristala da skine gaće, nego o tome kolko je lik koji igra stvaran u filmu (u tim se pohvalama skidanju gaća, a navlačenja fluoroscentnih perika, btw, jasno i vidi kolko smo odmakli sa beskompromisnošću, budući da od glumca ne očekujemo da radi svoj posao ako ga isti deranžira).
Za razliku od Klopke, Srpski film predlaže tu zanimljivu motivaciju za junakov iskorak – njega privlači mrak (scena u kojoj supruga pita da li on voli svoj posao, te u kojoj on samom sebi, nakon što je od dečaka sklonio pornić, ponovo pušta film u kom je igrao). Ova motivacija je zanimljiva, ali je izložena sasvim stidljivo, kao po priručniku Breta Istona Elisa – što se manje unosim, više će mi verovati da je junak psiho. Međutim, glavni junak u Srpskom filmu očigledno nije psiho, jer je to što njega privlači porno svetu nerazrađeno na mestima na kojim je mogla da bude pojašnjeno. Ovako ostavljeno na nivou dimnog signala, odnosno žanrovske pretpostavke, debelo se rabi kasnije tokom filma, u svim situacijama gde se pitamo zašto, pobogu, ne akne nečim Vukmira i ne vrati se kući na večernji Dnevnik. U tim situacijama, signalizira nam se da se junak loži na mrak, iako nam je potpuno nejasno zašto, ni kako. Kao neko ko je godinama radio u porno industriji, teško je i poverovati, bez dodatnog truda autora koji je izostao, kako to da je glavni junak zadržao talog tog žara, kako to da spram svog posla nije stekao hladnokrvnost i čak dosadu. Gradeći njegovu porodicu kao mirno ostrvo u kom je sve cakum-pakum zahvaljujući ženi koja je čak uspela da u domaćinstvo uklopi skrivenu policu za kolekciju njegovih filmova, autori nam ukazuju da je junak eventualno ugušen i smoren tim “lažnim” životom i da mu povratak u posao daje neophodnu dozu adrenalina, da se eventualno i loži na sliku sebe u porno filmovima. Međutim, glumom Srđana Todorovića, na šta ću tek preći, ovakva motivacija apsolutno pada u vodu, jer on tokom celog filma izgleda baš kao neko ko želi da se što pre vrati kući, ali je tu jer veruje u ideju filma.

Dijalozi u porodičnim scenama izveštačeni su poput dijaloga u porno filmovima, dok su replike u scenama koje se tiču Vukmirovog porno vilajeta uglavnom svedene na pozorišne monologe, i najviše podsećaju na teatralne političke govore i polufilozofska mrsomuđenja na televiziji, tribinama, i u ostalim zgodnim pozorišnim situacijama. Ovakva inverzija je možda bila namerna, budući da je lik Vukmira postavljen kao majstor scene po kojoj koncima, a kasnije i elektrošokovima pokreće glavnog junaka kao mrdalicu na grotesknom privesku, pa mu i priliči da neprestano filuje, drži govore i tako u filmu oliči sveto trojstvo srpske medijske sfere, javne kulture i infrastrukture društva – političara, umetnika i biznismena. Dok je, sa druge strane, porodica prikazana u amerikanizovanom ramu (kućica zaklonjena drvećem i džoging stazom, posuta jutarnjim pahuljicama i zabiberena nebuloznim internim pošalicama muža i žene), dakle stilizovana kao kućica za ptice. Međutim, ova inverzija i stilizacija je neuspešno izvedena, jer glumci (Srđan Todorović i Jelena Gavrilović kao bračni par, a Sergej Trifunović kao Vukmir) svoje uloge tumače u potpunosti u realističnom ključu. Trifunović kao da je jedva dočekao toliku količinu monologa i širinu proscenijuma da može da širi ruke i pokaže svu moć svoje dikcije i vokabulara, te belinu zuba, pa njegovi segmenti deluju samo pozorišno, bez svrhe te pozorišnosti o kojoj je gore bilo reči. Moglo bi se reći da je on neka vrsta programskog junaka, budući da na par mesta pokušava da poentira na temu odnosa umetnosti i života, ali to prelivanje sa govor junaka na govor autora filma, to glasnogovorništvo je na momente toliko osamostaljeno od filma, da deluje kao prepričavanje u čemu je kontroverza Srpskog filma, pre nego što iko od nas posumnja u istu. Jelena Gavrilović je naprosto previše prirodna i tiha za prenaglašeni ton celog filma, pa tako ponajviše postiže onaj glumački efekat evropske arti glumice zatočene u raljama preintelektualizovanog evropskog horor filma. Njoj se samo sve, u jednom trenutku, sruči na glavu, pa poput pomenutih heroina samo najednom procveta iz krvi B produkcije u Medeju, Antigonu i ostale heroine u togama koje se rađaju naprasno stvarajući kod gledaoca želju za premotavanjem unazad da vide makar kako se ta junakinja zove, jer su propustili njenu važnost, a nekmoli toliku silu transformacije i jada koja ju je snašla. Iako joj je pre toga dato ihahaj znakova da stvari nisu u redu, ona se, poput neke uspavane lepotice budi tek kad joj se maljem udari po glavi i kad u senci njene kuće zagine čitav buljuk manje važnih statistkinja (u ovom slučaju jedna koju stalno svi kinje, uključujući i redovnu Lenu Bogdanović kao Suđaju novog srpskog filma). Međutim, problem je što nju, kako priča odmiče, scenaristi i reditelj vraćaju u dimenziju metaforičnog, iluzornog i fantazmagoričnog u kojoj ona treba da predstavlja majku porodice i žrtvu, a jednostavno je njen lik pre toga toliko papirno i lahorasto urađen da efekat dramatičnosti potpuno izostaje (ako izuzmemo njegovo iznuđivanje čisto fizičkim maltretmanom, odnosno preočiglednom metaforom).

Posebna priča je Srđan Todorović čija uloga bi, kako su stvari postavljene u priči, trebalo da bude stub identifikacije za gledaoca. U građenju njegovog lika, ali i u angažmanu Todorovića za ovu ulogu ponajviše se vidi nedoslednost autora filma. Kao glumac za kog se, još od 80-ih, ali ponajviše ulogom u filmu Kako je propao rokenrol vezuje, te po spuštenom tonu glume, takoreći jednostavnom, neprenaglašenom prisustvu u svakom filmu u kom se pojavljivao, te generalno povučenosti iz bilo kakvih medijskih promovisanja druge vrste, pre svega vezuje predstava o normalnosti. Sad, neko će reći, kako normalnosti, gde je tu rokenrol, čiji je akter i simbol na ovim prostorima bio. Problem je što je rokenrol na ovim prostorima postavljen kao predznak za normalnost, za civilizovano izražavanje u svetu punom ludila, seljaštva i divljaštva koji nas dakle okružuje. Pošto je očigledno da Todorović u ovom filmu nije upotrebljen s namerom da se taj mit razruši, ili bilo kakvom svešću o tom mitu, može se samo reći da je on tu kao izvor normalnosti u ludom svetu. Otuda, izbor baš Todorovića za ovu ulogu, kao oca porodice sa mračnom prošlošću, pokazuje potrebu autora da se ograde i da svu beskompromisnost svojih impresija, ideja, i celu tu metaforu o društvu upute, da tako kažemo, iz civilizovanog, rokerskog ugla. Što je pomalo lejmerski i neinspirativno. Zbog čega gledalac sve vreme ima utisak da se u filmu okupilo par starova koji se prave da su mnogo besni i devijantni. Reč je prevashodno, dakle, o intelektualnoj provokaciji, koja je na našim prostorima slabo cenjena, posebno ako se prerušava u visceralnu.
Budući da ovaj film, možda čak u većoj meri komunicira sa srpskom kinematografijom skorijeg vremena, nego sa srpskim i društvom na Balkanu, možda bi logičnije bilo, ako se već biralo veliko glumačko ime, da se u ulozi oca našao Glogovac koji je neka vrsta našeg Toma Henksa – državni glumac za identifikaciju naroda sa tobož sebi sličnima, pritom posvedočeni otac, brat, stric, i generalno muško čeljade srpskih filmskih porodica. Ovako se, na ravni te komunikacije Srpskog filma sa srpskim filmovima, angažmanom Todorovića (koga u domaćim filmovima već neko vreme nema u bitnijim ulogama) proizvodi samo utisak vidljivog razgraničavanja tabora, pukog rivaliteta u filmskoj klasi koju autori filma žele da potcrtaju, ali sasvim bez pokrića.
Otuda je Život i smrt porno bande, po izboru glumaca, ali i po tretmanu motiva porno filmova, DB-a i svog viđenja društva, daleko dosledniji, pošteniji i precizniji. U slučaju Srpskog filma, stiče se pre svega utisak ogromne želje da se napravi neko ženeovsko ludilo u kom, tobož gledalac neće znati šta ga je snašlo. Međutim, ono što se dešava nije iskidana svest nekoga ko je stupio u haotični paralelni svet, već uglavnom nabijala inspiracija ikonografijom horora kao takvog, pri čemu su junaci samo papirnate tvorevine zatočene unutar te inspiracije i primorane da se u njoj snalaze.
Kao glavni junak u filmu, Todorović je, nalik Vlalukinu u Milošu Brankoviću, odviše natrefljen da ga ceo svet, u ovom slučaju porno industrija, progranja. To deluje po malo usiljeno, odnosno potapanje junaka u paralelni, sve fantazmagoričniji i luđi tok stvari deluje neuverljivo. Takođe je neuverljivo zašto se Vukmir baš na našeg junaka nakačio, budući da porno filmovi čije isečke vidimo u filmu i ne pokazuju neki preterani talenat ovog junaka, pa nam tako ostaje samo da poverujemo onome što priča njegova koleginica koju igra Katarina Žutić – da je reč o velikoj porno zvezdi koja voli svoj posao. Ali, pošto je i Katarina Žutić slabo uverljiva kao junakinja, onda i ta mogućnost pada u vodu.
Celokupna ikonografija porno sveta, po kostimima koji su korišćeni, perikama, enterijerima, a potom i izgledu porno, a potom i snaf, filmova čije delove vidimo u Srpskom filmu, neujednačena je mešavina naivne rekonstrukcije i kempi, treš preterivanja kojima pokušava da se prikrije odsustvo one prvobitne potke sa koje dramatično junaci isklizavaju u ludilo. Pošto nje nema, ni u plasiranju porodice na početku filma, ni u plasiranju motiva zbog kojih se junak upušta ponovo u posao, onda jednostavno ceo film deluje kao puno buke ni oko čega.
Sa rediteljske strane, a tome u velikoj meri doprinosi i scenario, od trenutka kada film počne da se odvija kao noćna mora glavnog junaka, ostaje utisak da su autori želeli više da fasciniraju gledaoca svojim poznavanjem horor filmova svih vrsta, nego što su uobličavali svet svog filma. Oduševljenje i beskompromisnost koje se često navode po recenzijama i u intervjuima naprosto se ne vidi jer ga guše nebrojene fusnote i slike zarad slika.
Što se značenja filma tiče, zanimljivo je da je u vezi sa Srpskim filmom upotrebljeno više izraza tipa metafora, alegorija, društveni komentar, simbolika, društveni presek i ostalo, nego u vezi sa filmovima Hanekea, Mudisona, Akina, i svih ostalih festivalskih Evropljana zajedno. To me navelo na razmišljanje koliko je bilo koja vrsta direktnog obraćanja gledaocu na koje, svojim filmskim izrazom i pričom Srpski film pledira, uopšte moguća, ako se, brže bolje, fandom krugovi, filmski autori i kritičari, utrkuju ko će bolje da ga prevede na jezik uljudnosti i kulturnog napretka nacije. Da nam svima bude bolje i da, gledajući njihov film, naučimo da preživimo. Sa druge strane, oni koji su na film reagovali zgražanjem i prizivanjem Boga da pomogne srpskom narodu čiju sodomu i gomoru ovaj film najavljuje odnoseći već u napred nebrojeno dečjih umova i tela u pakao razvrata, teško da su pravi dokaz katarze koju je ovaj film planirao da nam donese. Ljutnja koja se kod njih javila i nebrojene svađe po forumima koje se, pre ili kasnije, opet završe u kretenizovanoj raspravi ko je sišao sa splavova, a ko sa Dedinja, a ko i sa splavova i sa Dedinja, i ko kome sme da soli pamet, koga treba u zatvor, a koga za predsednika, samo govore o tome da mesijanski pokušaji poput Srpskog filma očigledno promašuju svoju metu pošto samo pokreću rasprave koje već postoje: ko smo mi Srbi i kako to sa nama treba.
Jer, oni kao nukleus za preispitivanje, provokaciju i angažman, uzimaju porodicu računajući na tradicionalno srpsko društvo, a porno film i DB kao predstavu kontrole, prisile i ponižavanja čoveka. Ove su paralele toliko očigledne, i toliko teorijski spojene da, sročene filmskim jezikom, proizvode samo utisak predvidivosti. Sa druge strane, one su toliko po liku različite od lika onoga za šta stoje, da je to za šta stoje i ovaj put od njih sasvim bezbedno.
KoImaVišeod18GodinaIImaNalogNaJutjubuMožePogledatiTrejlerOvde

Dušan Mašić - Talasanje Srbije (Samizdat B92, 2006)

Na početku ovog meseca sam nagovestio da ću se iscrpno baviti knjigama iz LDP biblioteke, ali život nikada ne može da se isplanira koliko god metodični bili. Završio sam sa Bebom, počeo Latinku, zaglavio se na 160 i nekoj strani i ne mili mi se da se vraćam nazad iako je moje mišljenje o toj knjizi nesumnjivo povoljnije nego što bi se moglo pomisliti u prvi mah. Umesto nje, pažnju mi je ukrala Mašićeva knjiga koju sam odavno hteo da pročitam. Čim sam je dobio grozničavo sam je progutao, mada to ne govori mnogo o njenoj literarnoj vrednosti. Sa činjenične strane gledano, stvari stoje mnogo povoljnije.
Sam početak ovog dela je izuzetno teško pao piscu, koji se na prvih pedesetak strana "otkravljuje", tražeći najpodesniji stil kojim bi izrazio zanimljivu i uzbudljivu storiju o malom omladinskom radiju koji je za 20 godina postojanja narastao do veličine korporativnog giganta, izgubivši u tom procesu sve ono što ga je nekad činilo specifičnim i srcu dragim, iako je određena snobovština bila oduvek njegova vidna odlika. Kada ostavi za sobom dečiju bolest prilaženja čitaocu iz najpodesnijeg ugla, Mašić preuzima metod američkih dokumentarnih serija edukativnog tipa: malo priče iz ofa, puno izjava samih aktera, bez insistiranja na neprijatnim detaljima.
Za razliku od američkih, šećerom posutih uzora koji se sklapaju za 45 minuta ili sat vremena trajanja i praćen je slikom, Talasanje Srbije je nešto poput grandiozne verzije takvih emisija, recimo u trajanju od desetak sati i saobrazno svojoj temi pretežno se oslanja na glas(ove). U tehničkom smislu, Mašić je uradio primeran posao intervjuisavši na desetine sagovornika koji su na ovaj ili onaj način imali veze sa beogradskim radijom - kako ljudi koji su radili u njemu, tako i oni koji su (/mu) radili za nj (/o glavi).
Centralno mesto u knjizi posvećeno je osnivaču i gazdi B92 Veranu Matiću, koji po čitanju ove knjige zadobija mitske proporcije bezgrešnog, savršenog i genijalnog lika. Mašićev afinitet i poštovanje prema njemu neretko prelazi granice dobrog ukusa, Matićevi jedini "grehovi" su što ne zna engleski (!) i što je mnogo voleo da pije pivo, ali je i tu slabost s godinama nivelisao pa može da se baci na učenje jezika, čisto da mu ništa ne fali. Ništa bolji slučaj nije ni sa frekventnošću reči "normalno" u brojnim svojim oblicima u ovoj knjizi. Pomenuti termin se toliko rabi da na kraju čoveku sa ovim delom u rukama dođe da pomisli da se radi o sinonimu koji se koristi kako bi se referisalo na Matićevu medijsku kuću i sve koji imaju bilo kakve veze s njom.
Srećom, Talasanje Srbije se može podičiti sa bar dva jaka aduta unutar svojih korica. Prvi je njena istoriografska snaga oličena u dobro pogođenom i opisanom mestu radija unutar zbivanja u Srbiji tokom prošle decenije. Mašić se pokazuje u najboljem svetlu kada izuzetno kritički, ali i pravedno, skicira portrete većine glavnih junaka sa domaće političke pozornice. Panić i Drašković su bili žrtve posebne Mašićeve nemilosrdnosti, kojoj se ne može zameriti slaba argumentacija. Nekima od političara, poput Vučića i zaboravljenog julovca Matića je pružena šansa da se sami izjasne o događajima kojima su prisustvovali ili su u njima kao akteri učestvovali. Mašić odlično opisuje i brojne događaje, među kojima priča o izbeglicama iz Srpske Krajine i lično suočavanje sa masakrom u Srebrenici zadobijaju lucidnu aromu uz pojačanu dozu preko potrebne sentimentalnosti. Čitaoci koji su zainteresovani za priču oko novčane podrške koja je stizala radiju iz inostranstva više ne moraju da lupaju glavu o plitkim zaverama, jer je taj deo detaljno obrađen Mašićevim perom.
Meso ove knjige predstavljaju brojne anegdote iz samog života radija. Specijaliteti kuće kao što su rivalstvo i sukobi sa Cekićem i njegovim Index radijom, Đilasova estradna ispovest o neslušljivosti muzike ("testerisanje") koja se puštala na programu čiji je jedno vreme bio informativni urednik, psihoza zaposlenih usled pretnji i režimskih zabranjivanja, beskompromisni Miško Bilbija koji pandurima na uvce pušta Fuck Da Police (nema podataka u knjizi da nije smeo/hteo zbog psovanja da pušta demo snimke sastava Green Kool Posse, preteče grupe Sunshine, to smo saznali na drugom mestu), pomoć Svetlane Lukić krajinskim izbeglicama (da, te Svetlane Lukić) te sporenja unutar same kuće daju insajderski (:)) uvid u dušu ovog medija, verno prenoseći sve ono što je nekada bio, a sada više nije, što je zaključak i samog autora, mada se vrednosno potpuno razilazimo oko procene dometa faze postojanja u kome se sadašnji medijski konglomerat nalazi, faze koja je počela kada je B92 prestao da bude mali gradski radio sa velikim uticajem i kroz Anem posta(ja)o velika medijska kuća sa sve nižom reputacijom, što je sled stvari nastao usled prelaska na Pink postulate poslovanja i bukačku primenu starih dobrih vučelićevskih/difamatorskih lekcija. Ni o tome, naravno, nema ni reči u ovoj knjizi, ali ispada na kraju balade da je to ta "normalnost" za koju se radio bori(o), što me navelo na slavodobitni zaključak da mi je mnogo drago što sam ostao nenormalan, veran napuštenim slobodarskim principima koji se kroz sirovu tržišnu optiku iskazuju kao mladalačke zablude. To nije mala stvar s obzirom na uticaj radija na moje odrastanje, vidljivo svakom avanturisti koji naiđe na ovaj blog.

Gifts From Enola - S/T (Mylene Sheath)

Lionized

Kada je pred kraj 2006. godine tiho i nenametljivo na površinu izbačen debi virdžinijskih anonimusa Gifts From Enola, većina poštovalaca težeg post rok zvuka složilo se u oceni da je nova instrumentalna zvezda rođena, spremna da ruši barijere veštački postavljene između podžanrova ove muzike. Sa ove vremenske distance gledano, album Loyal Eyes Betrayed the Mind nije ništa izgubio na svojoj izbalansiranosti i energičnosti za sve ove godine.
Za razliku od ovog podneblja gde sve što štrči svojim kvalitetom biva zakopano u raku bez dna, ova američka dečurlija je brzo našla svoje mecene. No, kao što to obično biva, poboljšanje uslova nije ujedno značilo i ostvarivanje nagoveštenog potencijala. Split izdanje sa You.May.Die.In.the.Desert (2008) i prošlogodišnji LP From Fathoms nisu bili kompletni promašaji, ali se istovremeno od sadržaja na njima nije dizala kosa na glavi niti je zbog njih ubrzanije kucalo srce. Entuzijasti su polako počeli da dižu ruke, polako se mireći sa činjenicom da ono što je bio nagoveštaj nečeg grandioznog se u međuvremenu pretvorilo u zenit jedne karijere.
Srećom, ovakav scenario je izbegnut novim albumom bez imena, kojim bend otvara novu stranicu u svom opusu. Konačno su usaglašeni tehnički i inspiracioni nivoi na registrima sastava te ovaj skup pet pesama predstavlja dugo čekanu muzičku čaroliju, važnu kako bendu, tako i čitavom, pomalo posustalom žanru.
Uvodna Lionized u svojih osam i kusur minuta trajanja sama za sebe svedoči o evidentnoj sviračkoj zrelosti grupe. Numera funkcioniše kao džepna enciklopedija rukavaca glavne instrumentalne struje: abrazivni sludge motiv polako diže pesmu, koja se zatim razigrava u stoner ključu koji znalački mutira u momente garnirane gitarskim spacey i rege/dub vinjetama te šaputavim glasovima i starinskim džez semplom umesto epiloga. Ovako zgusnut sadržaj čini da na papiru podugačka numera prođe za tren.
Scenario slične spektakularnosti proteže se kroz čitavo trajanje ovog izdanja, koje zajedno sa ovogodišnjim ASIWYFA minijem predstavlja vrhunac ponude u kategoriji "kratko ali slatko" (iako tehnički GFE potpisuje LP izdanje, istina je da preslušavanje istog prođe brzo kao EP, nalik Red Sparowes) Posebno raduje i saznanje da je nađeno funkcionalno mesto vokalima unutar struktura pesama, te ljudski glasovi ne remete kućni red na način na koji su to činili na prethodnom izdanju benda. Među ravnopravno bravuroznim komadima, posebno se ističe, delikatno kontemplativna Alagoas, koja otvara sezonu saobraćaja na kultnom koridoru autsajdera Slint-Rodan dok ne otperja svojim soničnim putem, dok kraj ploče oličen u numeri Rearview dokazuje da je teže krilo globalne instrumentalne scene itekako spremno za reformska iskušenja u bližoj budućnosti. Gifts From Enola potpisuju zreo i superioran album (prvi tiraž razgrabljen, duša me boli kad ovo vidim), dokazujući ono što je još od debija visilo u vazduhu - da su, ako ne još uvek veliki, zasigurno važan bend.


Alagoas

Odluka (koja to nije)

Međunarodni sud pravde doneo je danas popodne odluku da jednostrano proglašena kosovska nezavisnost ne krši norme međunarodnog prava. Odgovor je formulisan tako što je sud većinom glasova (10-4, Kina nije htela da glasa) utvrdio da ne postoji odredba u međunarodnom pravu "koja izričito zabranjuje takvu akciju."
Jasno kao dan, lakonski rečeno, sudije su shvatile postavljeno pitanje u dramatično suženom obliku, vidljivo izbegavajući da se pozabave suštinom problema, (čime se postavlja pitanje smisla njihovog bavljenja ovim poslom), a ovakav ishod je jednodušno ocenjen kao velika pobeda Kosova. Veliko je pitanje da li je to baš tako. Prvo, odluka suda je savetodavne prirode te nema obavezujuću snagu, mada joj se ne može osporiti određeni uticaj, koji u ovom trenutku nije moguće potpuno proceniti jer ovakvih slučajeva u istoriji ove institucije do sada nije bilo. Ali, pošto je odluka takva kakva je, to u prevodu na svakodnevni jezik znači da su države te koje će svaka za sebe donositi odluku da li će priznati, ispostavilo se legalno jednostrano proglašenje nezavisnosti. Kao što je bio slučaj i do sad.
Povlačeći analogiju sa nekim prethodnim odlukama koje su takođe išle u prilog nezavisnosti Kosova, teško je da će se nešto na ovom polju izmeniti. Evropski parlament je nedavno doneo rezoluciju kojom je pozvao sve države članice EU koje do sad nisu priznale Kosovo da to smesta učine. Tri puta više poslanika je glasalo "za" u odnosu na one koji su bili "protiv", ali to nije izmenilo stavove pet EU zemalja koje nisu priznale Kosovo, već su jedna za drugom dan kasnije samo potvrdile svoje ranije formulacije. Nema razloga da tako ne bude i sada, i nijedan sud savetodavnog tipa to ne može promeniti. Teško je zamisliti da u mesecima pred nama problemima ophrvana Grčka, podeljeni Kipar ili regionalno nestabilna Španija odjednom promene svoju tvrdu politiku, o Rusiji, Kini i Srbiji da se i ne govori. I tu nema reči o ljubavi, već o jasno profilisanim, zdravim razumom lako shvatljivim interesima. Najkraće rečeno, jedni će nastaviti da udaraju u klin, a drugi u ploču, Srbi na Kosovu će i dalje imati prometne restrikcije, a pokrajina u celini uobičajena isključenja struje i vode.
Kosovo je do sada priznalo 69 zemalja, od čega je velika većina to učinila odmah po jednostranom proglašenju nezavisnosti. I najveći zagovornici ove odluke nevoljno priznaju da poželjni ritam shvatanja "faktičkog stanja na terenu" nije postignut pa se nadaju da će sudska odluka dati novi zamah njihovim državotvornim zamislima. Njihov cilj je dostizanje magične brojke od 100 priznanja, cifre koja predstavlja svojevrsnu psihološku barijeru posle koje može da se utvrdi da većina sveta vidi Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu. Teško je u ovom momentu prognozirati šta će se zaista dogoditi (nisu isključena još neka priznavanja malih i nebitnih država što je preovlađujući neveseli kosovski standard/trend u prethodne dve godine), ali, ponavljamo, najverovatnije je da će sve biti po onoj staroj narodnoj "tresla se gora, rodio se miš". Sam sud svojom lakonštinom umnogome doprinosi razvijanju ovakvog scenarija u kome se zamrznuti sukob nimalo (ili veoma malo) (ne) odmrzava, uprkos povećanoj temperaturi koja prirodno dolazi sa pitanjem statusa Kosova. To važi i za ostala secesionistička područja u svetu.
Osim svoje međunarodne dimenzije, odluka Međunarodnog suda pravde nužno ima i svoj unutrašnjepolitički aspekt. Boris Tadić i Vuk Jeremić, kao najeksponiraniji nosioci vlasti u kosovsko-metohijskom problemu, podgrevali su do ključanja optimizam pred donošenje odluke suda u toj meri da je, kako se sad ispostavlja, to prelazilo u neuku aroganciju. Obojica su podsećali na samouverenog učenika koji se hrabro javlja da odgovara da bi se ubrzo ispostavilo da baš i nije najbolje spremio gradivo, već je na šarm hteo peticu. Preterano samopouzdanje kojim se odlikovalo spinovanje javnosti je bilo posve neutemeljeno, pa se čini da su predsednik i ministar spoljnih poslova i sami počeli da veruju u ono što su njihovi mediji predstavljali kao "jedini moguć" i "verovatan" ishod parnice. I kao što su do donošenja odluke precenjivali njen značaj, tako sada ne bi trebalo da je potcenjuju, što je, poznajući njihov rezon, vrlo moguć scenario. Pošto i jedan i drugi grade poverenje birača na poštenju, aktivizmu i pravilnim procenama, haška odluka će sigurno okruniti njihov, krizom već erodirani imidž spasilaca Srbije.
Na temeljima ove situacije će, sasvim legitimno, pokušati da profitira opozicija, mada se čini da osim poena verbalne prirode i ograničenog roka trajanja na ovom polju nije moguće izvući neku korist. Desničari Vojislava Koštunice će sa punim pravom pitati zbog čega se nije išlo na tužbu neke od država-priznanica, jer u tom slučaju sud svakako ne bi bio u mogućnosti da zaobiđe jasniji odgovor na kosovsku secesiju kao što je to učinio sud u Hagu. U tom smislu, Koštunica je bio spreman da mnogo više rizikuje, i samim tim više izgubi ali i, s druge strane gledano, dobije jer bi čitava priča dobila na jasnosti i dinamici, za koju nijedna od zainteresovanih strana nije trenutno spremna. U svakom slučaju, on sasvim sigurno još neko vreme neće biti u prilici da kreira stav Srbije po ovom ili bilo kom drugom pitanju. Za utehu mu ostaje određena moralna satisfakcija koju za sada neće moći da pretoči u konkretnu političku dobit.
S druge strane, nosioci "građanske" opcije će intenzivirati svoj stav o bankrotstvu tadićevske politike u odnosu na južnu srpsku pokrajinu, predlažući da se radikalno okrenemo drugim životnim temama i brzopoteznom rešavanju brojnih egzistencijalnih problema. Pitanje je koliko ovaj put ima utemeljenje u realnosti jer polazi od niza pogrešnih pretpostavki. Ako je Kosovo izgubljeno, kao što simpatizeri ove politike tvrde, iluzorno je očekivati da Srbija može munjevito da reši ovaj problem tako što će ga priznati. Time Kosovo i Metohija ne bi otišlo na neki drugi kontinent, već bi ostalo tu gde jeste, u okruženju Srbije, a veliko je pitanje kako bi ovakav manevar doveo do smanjenja nezaposlenosti, povećanja investicija ili pojačanog ino-turizma, još jedne bitne stavke u agendi ovog političkog usmerenja. Za rešenja svih ovih pitanja ne postoje artikulisane strategije i nacrti rešenja iz ovog tabora, te se sve svodi na žučno ali jalovo kritizerstvo koje se zalaže za brzopoteznost istovremeno izostavljajući sadržaj tih "brzih poteza", čime dolazimo do zaključka da je reč o idealističkoj magli koja se pragmatično predstavlja. Trampa teritorije za ubrzane evropske integracije je opcija koja je na dugačkom štapu, a primeri iz bliže prošlosti opominju da je Srbija u transakcijama tog tipa vazda davala nešto, a zauzvrat dobijala veoma malo ili ništa. Da ne pričamo kakve bi implikacije eventualno priznanje Kosova imalo na preostali kljakavi suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, procena je da takvim činom ne bi bila stavljena tačka na državne nedaće Srbije, već bi bio otvoren krug novih bez opipljivijih rezultata na drugim poljima delovanja što je besumnje veća katastrofa od ove sa kojom se suočavamo danas. To važi i za opciju podele Kosova, koja posle Ćosića i Đinđića ima i sve više pristalica u nezvaničnim stranim krugovima.
Iz svega rečenog jasno je da će aktualna vlast unekoliko morati da modifikuje svoju politiku, jer iako joj vladajuća pozicija nije ozbiljnije ugrožena (niti će biti još neko vreme), ona se nalazi pred ozbiljnim izazovima sopstvene regeneracije jer se igranje na kartu futurističke svežine, svojevrsnog marketinškog keca iz rukava vladajuće garniture, sve više percipira kao provaljeni blef. Njena aktivnost će biti uslovljena spoljnim potezima i još žešćim pritiscima globalnog hegemona i većina članova evropske porodice naroda. Biće potrebno dosta veštine i mudrosti da se pogoršana pozicija preokrene u svoju korist. Na najvećem iskušenju biće Tadićeva politika "i-i", koja, i laicima je jasno, svakim danom zadobija obrise kristalno jasnog "ili-ili" koje se lako može pretvoriti u "niti-niti" , što vodi u malodušnost (tačka na kojoj se sapleo razočarani Koštunica), kojoj nije mesto ni u jednoj iole ozbiljnoj politici.
Odluka je na predsedniku - on će u najkraćem roku morati da odgovori na pitanje da li mu je po svaku cenu milija vlast ili njegova politika ima opštije berićetne kapacitete koji prevazilaze verbalni nivo. Realnost sa kojom se mora suočiti je da ni na jednom polju njegova politika nema rezultate za ponos, osim možda na sportskom, ali to je više uprkos nego zahvaljujući politici države na čijem je čelu. To nije smetalo miljeniku stranih ambasadora Draganu Markoviću Palmi da požuri da oda priznanje predsedniku "za veoma dobar rad" u prethodne dve godine, izražavajući ogromno poverenje u njegove državničke sposobnosti. U slučaju da se Tadić potpuno okrene propagandi, koju čvrsto drži u šaci, ili radikalizmu, za šta nema realnu potporu, kao stubovima svog samoodržanja, kupiće sebi još koju gladnu godinu na vlasti ali će istovremeno potpisati sopstvenu političku smrt, nalik svojim prethodnicima koji su se gadno opekli igrajući se tom zaslepljujućom vatrom.

Metaform - Electric Mist (Just)

Tako to biva u životu: najviše te razočaraju oni od kojih si to najmanje očekivao. Prvo nas je Tobacco počastio kolekcijom lako zaboravljivih tema, ali to nije ništa u odnosu na ono što nam je priredio Metaform.
Čovek koji je 2008. izbacio fantastično brižljivi Standing on the Shoulders of Giants (u međuvremenu izbacio još jedan skup traka korektnog (ne i odličnog) kvaliteta plus mash-up EP pride) je odlučio da siđe s krkača giganata i procunja malo sam. Ponovio mu se scenario koji smo već čitali sa usana likova koji se zovu DJ Shadow i RJD2, slavnih prethodnika u baštinjenju hip hop/trip hop atara. Ali, nijedan od ove dvojice nije baš ovoliko ljosnuo kao Metaform.
Dečko se potpuno izgubio u električnoj izmaglici. Bilo je ranije velikih umetnika koji su uspevali da redefinišu sebe i na taj način izgrade velika imena. Metaform nije jedan od njih. Uspavan na lovorikama pobranih povodom sjajnog debija, on je počinio fatalnu grešku prestanka oslanjanja na instinkte.
Electric Mist je obeležen kao izdanje koje pati od usuda lošeg tajminga. Autotune u 2010. nije baš dobra ideja. Ovaj iritantni efekat "poboljšavanja" glasa je postao brusnica recentne produkcije - ima ga tamo i gde treba i gde ne treba. Electric Mist je njegovo stovarište. Sve pršti od alijeniranih glasova i cheesy ugođaja, karakterističnih za indie hits večeri. Prvo pomislite, jebote, možda se lik zajebava, sad će da se trgne, a Metaform vas zajebe tako što vas dodatno isprska idućom numerom, ljigavijom od svih pre nje. I onda se dođe do zaključka da je baja ozbiljan, i da je samim tim svaki idući potrošeni sekund na slušanje ove ploče unapred izgubljena misija.
Baš baš veliki blam.

Electric Eyes

Hejtopedija

Dee Monk - Samo želim da znam

Davno je narodni tribun Bata Trlaja izgovorio čuvenu sintagmu "Mala bara puno krokodila". Herojska vremena dizel akumulacije kapitala su prividno za nama, glavni eksponenti su samo zamenili krpice i nastavili po starom. Snaga tanatosa se primila u sve pore društva. Nekadašnje granice, iako naoko čvrste, su potpuno izbledele.
Da je došlo do prividne promene sistema vrednosti - došlo je, mada sama priroda privida ne daje preterano puno razloga za slavlje. Više nije bitno da budeš najbrži malokalibarski pucač, ali miris baruta i dalje preovlađuje. Sa fizičkog se prešlo na intelektualni milje, mada je grubost i dalje najpoželjnija odlika. Zbog toga pametni i dalje ćute. Ovo nije priča o njima, već o onima koji se za pametne izdaju.
Hejteri, bukači, kritizeri... nazovite ih kako želite. Lako ih je prepoznati. Da se poslužimo slikovitošću iz repertoara Ortege i Gaseta: iako je on pričao o Španiji pred građanski rat, njegova zapažanja važe i za Srbiju na korak od iste nesreće. U svakoj turbulenciji bilo kog društva zavladaju najglasniji a ne najumniji. Ortega i Gaset skreće pažnju na skupove. Tamo su uglavnom najglasniji ljudi te fele, a oni koji imaju šta da pričaju postiđeni ćute. U društvima sa nedefinisanim vrednostima, intelekt je žig.
Slično veliko španskom filosofu, i srpska učena glava Slobodan Jovanović, za koga Latinka Perović kaže da ga je slobodno čitala pod Titom, iako i vrapci na grani znaju da je bio zabranjen i žigosan kao izdajnik, se pozabavila problemom polu-intelektualca, kao najveće opasnosti u razvitku društva. Tendencije ka image buildingu i prevlasti vizualnog su poluintelektualcima išle u prilog - njima je naime jedino bitno da izgledaju kao intelektualci, a ne da to uistinu i budu. Snaga utiska tu lomi ruke činjenici.
Poluintelektualci su mahom kritizeri. Njihova kritika nikada nije konstruktivna. Uvek je oslonjena na vređanje i niske udarce. Na taj način dokazuje svoju prostačku prevlast, ma koliko bila zaodenuta civilizatorskim odorama. Zato što takve glave ne poznaju istinsku moć, tim više su je željne, i nemaju skrupula u težnji da do nje dođu, da je zaposednu i njom se diče. Znajući da u toj priči ipak nešto ne štima, kreću sa dokazivanjem - nametanjem svojih uzusa. To je najbolnija tačka.



Za razliku od vremena malopre pomenutih mislilaca, u današnje doba ne moraš izaći na ulicu da bi spoznao njihovo cenjeno "mišljenje". Iako su neprestano na internetu, i nemilice ga arče, omiljeni predmet njihove kritike je internet sam, nešto nalik levičarima kojima je muka od kapitalizma iako koriste baš sve njegove pogodnosti. U kritičkom izlaganju tuđeg neznanja, najlakše je nekome otpisati služenje Vikipedijom, valjda da se sagovorniku natrlja na nos nekakva nekompetentnost, da se čovek uvredi ili šta već, čudni su putevi kritizerski, odveć okrenuti ka otkrivanju rupa nego ka njihovom zapušavanju.
Na ovom mestu već govorimo o nihilizmu, jer u čitavoj ovoj storiji nema nikakvog višeg ideala, ako zanemarimo japaja narcisoidnost "sliku svoju ljubim" štofa i besprizorno pumpanje ega. U toj operaciji nema ničeg konstruktivnog, samo razgradnja kao krajni smisao i cilj. Istinski inteligentni ljudi nemaju običaj da svojim sagovornicima zameraju neznanje - njima je najveće zadovoljstvo da ga umanje tako što će ih uputiti i podučiti u ono što im je do sada bilo nepoznato. Ključ je u davanju, ne u uzimanju. Pomalo je to teško spojiti sa lešinarskom logikom neoliberalnog tipa, ali je zaista tako. Inače bi alavost bila preduslov za sreću. Nije.
Logikom davanja vođena je i Vikipedija, možda i najvredniji sajt na čitavom internetu. Obožavam da se njom služim, čitav enciklopedijski koncept slobodnog znanja za sve zainteresovane mi je prilično blizak. Vikipedija je pouzdano mesto od kojeg počinje svako istraživanje, i nezamenljiv metod provere određenih podataka. I sati praznog hoda, da ih tako nazovem nisu toliko prazni ukoliko su provedeni na vikipediji - skakutanje sa linka na link je praksa kojom se često bavim satima a da i ne primetim, a čak je i za to potrebna određena veština/intelektualne pretpostavke da bi se došlo do zanimljivih podataka. To bezinteresno zadovoljstvo mi ne mogu oduzeti čak ni oni kojima je jedini smisao života da drugima pokvare zabavu tako što će uspostaviti neku smešnu hijerarhiju znanja kojoj prvi nisu dorasli iako sami sebe ubeđuju u sopstvenu nadmoć. Preostaje im samo da se jedu u žalosti od svog neispunjenog života.

Forest Swords - Dagger Paths (Olde English Spelling Bee)

Više od pola života sam sa sobom svuda vukao neke portable uređaje za puštanje muzike. Onda mi se mp3 discman pokvario negde sredinom 2007. i sve do skoro, potpuno atipično, nisam imao ništa pri sebi za puštanje kad zaključam vrata od kuće. Onda mi je radna polovina nasdvoje kupila za najsvežiji rođendan mali creative od 2gb pa se stara tradicija nastavila u novom ruhu.



S obzirom na ponudu i skidanje muzike bukvalno u džakovima, slušanje karakteristično za ovaj trenutak nije ono isto od pre npr. 13 godina kada ubaciš jednu kasetu u vokmen i ne vadiš je sledećih šest meseci. Umesto traka u priču je uletela pokretna traka. Čim za neki album za koji procenim da treba pisati prikaz, zaista i napišem recenziju, taj album, koliko god da mi se sviđa leti sa plejera jer zauzima mesto nekom drugom koji čeka da bude preslušan. Zbog tako uspostavljene, rigidne procedure sam dugo odlagao pisanje ovog prikaza, zato što ne želim da obrišem debi engleskog akta Forest Swords, već da ga samo slušam, slušam i slušam.
Još od debija Heroin and Your Veins nisam imao prilike da čujem ovako monumentalnu noćnu muziku. Dagger Paths je ploča koja se svojom stilskom kompleksnošću i izvođačkom jednostavnošću nameće kao most koji spaja sa jedne strane samozadovoljnu blogosferu u kojoj si danas car a sutra te nema ni u malom mozgu i princip dugovečnosti karakterističan za muzički svet pre interneta sa druge strane. Ovaj EP je stvoren da traje i da se sluša, sluša, sluša.



Iako se ime akta piše u množini iza njega stoji samo jedan čova, Englez Matthew Barnes i to je jedna od sličnosti sa kolegom sa OESB etikete pod imenom Rangers. Druga se ogleda u činjenici da Dagger Paths, slično Suburban Tours, služi kao mesto susreta starih i novih žanrova. U slučaju Rangers to je prvenstveno bio new wave, tačnije novo, instrumentalno čitanje istog. Na Dagger Paths imamo malo kompleksniju situaciju.
Već uvodna tema Miarches organski povezuje dub, dubstep/grime/hiphopično semplovane glasove i starinski naštimovanu/raštimovanu gitaru na tako prirodan i organski način da čarolija jednostavnosti ukida potrebu za bilo kojim valjanim razlogom dalje elaboracije. Do kraja ovog EP izdanja, Forest Swords znalački krče put kroz evokativnu tribal i morikoneovsku ambient džunglu, pri tom ne gubeći ništa od svog autorskog pečata, što se može reći i za šugejzerski eteričnu obradu Aaliyinog hita If Your Girl Only Knew.
Iako jedva prelazi pola sata trajanja, Dagger Paths je, zahvaljujući spletu fanatastičnih razigravanja svojih početnih premisa, toliko superioran i delikatan album da momentalno predstavlja legitimaciju pred istorijom svih tih hypnagogic popova, chillwaveova i šta ti ja znam kojih sve ne hipsterskih žanrova trenutka. Nisam žalostan što ću ga ubrzo obrisati sa belog Creativea jer je, prošavši put preko mog srca, našao način da mi non stop svira u glavi.

The Chap - Well Done Europe (Lo)

Baš sinoć krenuo na TV neki film sa uštogljenim Majklom Jorkom pa se spontano zapodenula priča o tome kako Englezima, ma koliko oni meni bili lično nesimpatični iz hiljadu razloga, ipak mora da se oda priznanje zbog te neke ludičke, ekscentrične crte koja ih neprestano tera na raskalašnu zajebanciju. To mu negde dođe suština liberalizma - prirodna potreba da sopstveno ludilo podeliš sa drugima, a da ti drugi imaju razumevanja, pa ti još i aplaudiraju na sve kerefeke.
Evo recimo Mr. Bean. Taj potpuno kretenski i idiotski lik nije mogao da se pojavi nigde drugde osim na Ostrvu. Samo je njima to moglo da padne na pamet i pride da se ceo svet još smeje na to (i naravno, imitira), iako je u meni takav vid humora vazda više budio nelagodu i transferisao neprijatnost, nego što mi je vaistinu bilo smešno. Stvari već mnogo bolje stoje sa londonskim sastavom The Chap, koji predstavlja onu malo uzdignutiju (čitaj otrovniju) verziju britanskog humora.
Pošto smo pre dve godine zanemeli od oduševljenja slušajući prethodni studijski LP Mega Breakfast, ništa manje nismo mogli da očekujemo ni od novog naslova koji u sebi sadrži i svesrpski lek za sve nedaće, pa još u (naizgled) pozitivnom kontekstu. U Srbiji bi ovu bandu šaljivdžija ideološka policija odmah stavila na crveni stub demokratskog srama, ali u Britaniji su takve stvari moguće. Sigurno u čitavoj priči kolonijalno iskustvo igra veliku ulogu, ali je ne samo zbog toga, Britanija Britanija, a Srbija nikako da postane to što jeste.
Zastrašujuća je doza sofisticiranosti koju ovaj bend ubrizgava u slušalačke bubne opne. Nalickani zvuk svojom prozirnošću podseća na one postmodernističke prostorije u kojima se čini da je prostor beskonačan, usled sveopšte čistote i svedenosti oblika. Ovako skrojen dizajn bi možda, verovatno, bio dovoljan za audio snobove koji nalik kompjuterašima svoju tehnološku "nadmoć" u odnosu na obične smrtnike iskazuju u njima nerazumljivim šiframa, ali ono što je suštinski bitno za ovaj bend pa i ovaj album je narativni kontekst u koji se smešta ta produkcijska superiornost, sasvim primetna i na "kržljavom" mp3 snimku i slušalicama sa pijace.
Nisu potrebna precenjena pojačala i ne znam kakvi soundsystemi da bi se shvatila potpuna utopljenost ovog benda u pop kulturu. Toliko, da je ovo pop kultura koja je svakim svojim sekundom, delićem i česticom uperena protiv nje same, što se prirodno uklapa u nekada samorazumljivi emancipatorsko-subverzivni patos čitave priče, u međuvremenu pokleklog pred diktatom površne i jeftine zabave u pauzi trčanja za zlatom. muzika ove grupe podseća na one komedijaše koji zasmejavaju bez ijedne duhovite grimase na licu prezentujući šale koje akupunkturno ubadaju mnogo manje veselu suštinu ispraznosti života sadašnjice. Značaj The Chap za ovaj neveseli trenutak se i ogleda u tome što oni podsećaju na samorazumljivu činjenicu da dobra zabava nema cenu jer ne može da se kupi, potrebno je samo malo više upotrebljivih moždanih vijuga i otvoren um, ali to su sve bolno deficitarni resursi na trenutnom tržištu obilja.

Even your friend stayed until the end, not you
The heat of the night, I through we might, not you
Brandenburg gate, I’d best not be late said you
The heat of the night, I thought we might but oh no

Your MMS a work of finesse, but you
You crash and you burn, you never return, not you
Brandenburg gate, I’d best not be late, said you
The heat of the night, I thought we might, but oh no

Kids are you ready for the summertime love?
Heat in the hood, heat in the hood
Are you ready to go steady with a summertime love?
Heat in the hood, heat in the hood
With a house and a baby and a summertime love
I knew you would, I knew you would
Are you ready to go steady with a summertime love?

Even your friend could not comprehend, you
The heat of the night, the stars so bright, but you
You crash and you burn, you never return, not you
The heat of the night, I thought we might, but oh no

Oh yeah!

Bun(s)titucionalizacija

Sinoć je na Kalemegdanu, kod Prirodnjačkog muzeja počeo ovogodišnji muzički program Belefa koncertom Discipline kičme i Metka za zlikovca. Ovaj nastup bila je inicijalna kapisla manifestacije pod imenom "Na novom talasu" u okviru beogradskog kulturnog festivala kojim se simbolično obeležava 30 godina novog talasa na ovim prostorima. U tu svrhu, do 8. avgusta će u ritmu petak-subota-nedelja biti održani koncerti kako starih kuka ovog žanra iz zemlje i nekadašnje zemlje, tako i novijih bendova koji su novotalasni sa višedecenijskim zakašnjenjem ili se tako osećaju. Od Virvela do Davorina Bogovića, sve za 600 (petak, subota) ili 300 (nedelja) kinti, pa ti vidi, bato!
Moram da priznam da sam kao neuki autsajder iz predgrađa potpuno neupućen u svrhu postojanja Belefa, za koji znam da se eto odvija, ali mi nikad nije palo napamet da odem na neko događanje u njegovom okviru. Nekulturan sam, jebiga. Oduvek mi se, kao i većina "kulturnih" svetkovina koji se održavaju kod nas, činilo da ovaj događaj u zemlji sjajnih i fantastičnih dotiranih festivala predstavlja paravan i opravdanje za brojne "kulturne" radnike kako bi mogli da kažu da nešto rade kad se na njih upre prstom da su lezilebovići, uz domaćinsku protočnost izdašnih sredstava koja bi mogla (iako naravno neće) biti i bolje upotrebljena od ulaganja u suvišne spektakle. U zemlji sa vrlo izraženim egzistencijalnim problemima, nekako mu dođe prirodno da su kulturni događaji skrajnuti u stranu, ali se poslednjih deset godina u Srbiji vodilo najviše računa o fasadama, u svakom smislu te reči.
Ali, primer Belefa pokazuje da ih ima, i da iza njih kao i uvek, stoji država, u ovom slučaju grad Beograd, koji se vrlo trudi da ostavi kulturni utisak sudeći po sredstvima koje ulaže u događanja ovog tipa. Pa kad se već nema para da se negde ode tokom leta, a ni tanjir nije pun, eto ti bar da se provedeš! Tako su posle brojnih umetnika (nemam pojma kojih, ali cenim da ih ima), došli i rokeri na red da pokažu šta znaju.
Novi talas, kao sofisticirano-prijemčiva varijanta muzike iznikla iz panka, sledio je mnoge ideološke i estetske postulate ovog sistema ideja maskiranog u muziku. Jedna od njih je prezir prema institucijama kao osnovni sastojak stava, što je nešto bez čega se novi talas ne može ni zamisliti. Bar tako piše u enciklopedijama. Tako će vam i mnogi reći - nešto tipa da je novotalasna muzika zapravo kreativni vrhunac popkulturne muzičke ponude prošlog veka.
Iako novi talas uprkos svojoj načelnoj buntovnosti ni u zlatno doba svog postojanja nije bežao od sprege i saradnje sa velikim izdavačkim kućama, nastalih u državnim kuhinjama, kod nas (tada u Jugoslaviji) je to od samih početaka bio državni projekat, pošto drugih etiketa osim državnih nije ni bilo početkom osamdesetih. Do istinski nezavisnih izdavača došlo je tek krajem pretposlednje decenije prethodnog stoleća. istini za volju radilo se o državi čija je ideološka osnova bilo ukidanje nje same, pa se sve to nekako uklapalo na neki ekscentrično-žalostan način.
Sada se država (neka druga, ali slična sa prethodnom utoliko što najviše radi o svojoj glavi) u obličju prestonice prisetila da ne bi bilo loše da se obeleži mali jubilej. U međuvremenu, novi talas je do neukusa glorifikovana muzička kategorija, apsolut u koji se ne sme dirati, nešto nalik Bogu u teološkim konstrukcijama, što posebno ide na nerve u ovo doba apsolutne relativizacije svega. Optimističniji od mene bi u ovoj manifestaciji videli naznake neke kulturne politike, ali znamo svi da je to skupocena igračka kojom se mogu igrati isključivo deca iz dobrostojećih familija (čitaj: država).
Srbija nije jedna od njih, jer i nije država. No, to saznanje (mešano sa saznanjem o transnacionalnim kulturnim fondovima kojui direktno utiču na stvaranju umivene a besmislene kulture) iako nesumnjivo predstavlja bolnu tačku bivstvovanja na ovom prostoru nije nešto što je u ovom tekstu u fokusu. Sama istorija novog talasa govori da je reč o pokretu koji sadržinski ne trpi institucionalizaciju u bilo kom vidu, iako je, kao što je pomenuto, šurovanja sa državom i njenim instrumentima oduvek bilo., što je na kraju i dovelo do njenog prevoda u oblik muzejskog eksponata, sve zajedno sa simulatornim kambekom ovog pravca početkom novog milenijuma. A kada je tako, onda nema druge da konstatujemo da u čitavoj priči nikad i nije bilo istinskog bunta, pa samim tim ni stava.
Pre će biti da je reč o simulaciji i jednog i drugog, što se odlično uklapa u postmoderno stanje u kome se nalazimo. Iako je za svakog umetnika sa savešću, pridev državni iza njegovog zanimanja najveća uvreda, mora od nečeg i da se živi, je l' da. Tu na scenu kontekstualizacije stupaju i ideološki fluksevi koji su bili jasno izraženi tokom prethodne decenije kada su neki (uglavnom) muzički umetnici bili bliski tadašnjoj vlasti i iz tog odnosa crpli mogućnost da budu percipirani na velikoj sceni.
Kao što znamo, to su bili eksploatatori lakih nota i nezameranja u životu koji svojom banalnošću zaslužuju podsmeh i prezir. Ali, šta ćemo sa novotalasnim bundžijama? Ako Koji, Bogoviću i Predinu i može da se progleda kroz prste, šta reći za izrazito antiestablišmentski nastrojene aktove poput Repetitora i Supernauta koji se ipak druže sa poretkom kada im je to u interesu, iako su svima njima puna usta nepotkupljivosti i pravovernog aktivizma. Da li i njih možemo nazvati državnim umetnicima? Ko ovde koga, u stvari, zajebava? I onda kao, Legende su trule (jesu!), a Supernaut je kul (jes' đavola!)... Nije nego!
Iz ranijih vremena ostao mi je štrec kada se pomenu "kulturni" radnici i "kulturne" manifestacije. To su oni koji pod određenim kriterijumima vrše selekciju svega onoga što je dobro i vredno. Dakle, oni su ti koji moraju da znaju za tebe da bi te uvrstili u neki program. Da se ja pitam, država bi ta sredstva ulagala u svrsishodnije stvari od izdrkavanja razmažene dece i svih onih koji više nisu mladi ali se tako osećaju. Ti kriterijumi su truli, jer ih ni nema. Između toga, filmova Zdravka Šotre i besplatnih koncerata Željka Joksimovića po trgovima srpskih varošica ionako nema neke razlike.
Bilo bi dobro kada bi kvalitet ili neki drugi umetnički atribut u procesu selekcije igrao neku ulogu, ali u uslovima koji su svima dobro poznati, sve se svodi na poznanstva i uticaj određenih koncertnih agencija i kulturnjačkih lobija koji funkcionišu po principu "ruka ruku mije", o čemu ljudi koji se nalaze unutar kulturnog mehanizma glasno ne govore i ne pišu, jer neće sebi da natovaruju nevolju na vrat, to je status kvo koji ne valja dirati. Moja malenkost nije, pa može da piše. Na izvoru pop kulture, takav mehanizam selekcije reguliše tržište ili (u Britaniji) paradržavna tela, u zemljama u tranziciji polazi se od pretpostavke postojanja tržišta iako isto ne postoji ni u naznakama. Doduše, postoje tržišno uspešni pravci čija muzička vrednost sama za sebe govori o nekompatibilnosti umetničkih i ekonomskih parametara. Ali ni Belefova igra na sigurno u ruhu pogleda u prošlost (i mahom neukog podražavanja iste) nije nikakvo dugoročno rešenje, baš kao što to nikada nije bila i bilo koja druga reforma maskirana u zapenjenu revoluciju. Kome se ovo sve ne sviđa, neka se buni. Uz novi talas, naravno.

God Is an Astronaut - Age of the Fifth Sun (Revive)

God is an Astronaut je bend koji već skoro deceniju unazad najprimetnije brani boje Irske na globalnom post-rock terenu. I ne samo to, grupa, koja postoji od 2002. godine uspela je u onome što mnogim igračima nije - da zadrži svoj prepoznatljiv zvuk ali i da proširi fan bazu.
Razlog tome je ubistvena radna etika grupe koja od 2002. zaključno sa ovom godinom ima pet ploča, od kojih su četiri, uključujući i ovu novu, izbačene u prethodnih pet godina. Za pisca ovih redova, do sada najfiniji trenutak u karijeri sastava otisnut je na drugoj LP ploči sastava All Is Violent, All Is Bright (Revive, 2005) na kome su Irci najubedljivije ponudili svoju muzičku formu, koja je do dana današnjeg, sa malim korigovanjima, ostala prepoznatljiva.
Ključna stavka zvučne slike grupe bio je i ostao klavir, čime je ovaj bend uspeo da u instrumentalno sazvučje unese prijemčivi pop senzibilitet, dovoljan za titulu "Coldplay post-rocka". Ovaj piano post pop rock imao je i težih, gitarskijih deonica u sebi, što je sveukupno bilo dovoljno da Irci budu predvodnici čitave jedne scene unutar žanra što je doprinelo da njihov muzički izraz vrlo brzo bude registrovan kao generički.
Tome su kumovala i prethodna dva albuma grupe: Far From Refuge (2007) i S/T (2008), na kojima osim produkcijske perfekcije i umilnih, melanholičnih tonova nije bilo slušalačke ponude za pamćenje. Taman kada je scenario "što sam gori to sam popularniji" pretio da uzme još jednu žrtvu, sastav se trgao i izbacio novi album koji u zadovoljavaćoj meri potcrtava neupitni potencijal benda.
God Is an Astronaut je sastav koji ima jasno profilisan zvučni identitet sa kojim fanovi otprilike znaju šta mogu da očekuju. Dobrodošlo šminkanje odranije prisutne muskulatorne zvučne definicije ovde je primetno u vidu upotrebe electro krejona, triphopičnije i zamišljenije upotrebljenog nego na novoj ploči stadionski orijentisanih 65daysofstatic. Poletni starter Worlds in Collision nagoveštava ovaj dobrodošli napor, stvarajući podtekst za dobru (i dobro poznatu) atmosferu koja kulminira u fantastičnoj Parallel Highway, još jednom majstorskom primeru iz opusa benda u kome se demonstrira delikatni pop senzibilitet koji (hvala Bogu) nije bljutav, kao što to ume da bude.

Parallel Highway

Denseland - Chunk (Mosz)

Dragoceni, ma vitalni su oni trenuci kada se iz usta uz neizostavnu psovku otme konstatacija koliko je svet mali. Tada, bar u jednom kvantumu vremena ponovo se uspostavlja davno izgubljeni poredak smisla koji je visio u vazduhu kao nedostižni ideal, ostavljajući haos da se koprca u sopstvenoj nevažnosti. Lepota života sastoji se u učestalosti ovakvih situacija. Poslednja takva koje se meni dogodila vezana je za Davida Mossa.
Kao neko ko je u ranim godinama života egzistencijalno (nikada i slušalački, mada je Točak #1 i u ovom notesu najboljosti kada je gitarenje u pitanju) bio vezan za određene članove grupe Smak, kroz maglu se sećam da su u tom rokerskom kružoku defilovali i razni stranci čiji me je izgovor srpskog jezika izrazito veselio. Uostalom, bolje da ne pričam ja, neka se Moss, čovek koji je sa Točkom sarađivao u nekoliko navrata izjasni sam (što se tiče nekih zajedničkih poznanika posebno je bitan (i neverovatno duhovit) treći deo storije). Od tada je prošlo dosta vremena, ova bestragija je odista otišla bestraga, a Moss je i dalje svirao perkusije, vremenom usavršavajući svoj vokal sve do nivoa da je danas ovenčan titulom "Karuzo avangarde". Lik koji u svojoj nepreglednoj diskografiji ima upisane kolaboracije sa Artoom Lindsayem, Fredom Frithom i Billom Lasswellom sve ove godine ne miruje, što mu brojne stipendije (Gugenhajm, nemačka, belgijska itd.) omogućavaju.
Pre nekoliko godina, i to baš u Kragujevcu u gluvo doba noći slušao sam kultni Treći program na kome se mogla čuti najavangardnija moguća muzika. Smoreni ali i dostojanstveni spiker je naznačio da je u tome što smo tad slušali učestvovao i Moss, "naš stari poznanik iz vremena grupe Smak", ali to je bilo vreme pre rezača diskova i internet obilja. Vremena su se u međuvremenu promenila i Moss se za Denseland potrebe u Berlinu uortačio sa nemačkim muzičarima Hannesom Stroblom i Hanom Liechtmannom.
Sudeći po etiketi, prosečno upućeni diskofil bi očekivao neki malo uvrnutiji "disko" zvuk, no na Chunku samo uvrnutost caruje. Reč je o onom tipu albuma sa kojim pređete celokupan love/hate odnos - prvo mislte da je užas, onda ne možete to više da tvrdite ali se osećate izuzetno tupavo, da bi ovu nelagodu zamenilo dobrodošlo otkriće da vam se čudesna zvučna neman zapatila pod kožom i nema nameru da se odatle miče.
Chunk dominantno ukida sve žanrovske sheme suvereno transcendirajući sve ono progresivno bulažnjenje trenutka (dubstep, drone, improv) koje se svodi na otužnu reciklažu istinski subverzivne prošlosti, predstavljajući izrazito intenzivno slušalačko iskustvo. Švapska ritam sekcija gruva svojom pedantnošću sve u 16, dok Moss nervoznim perkusijama i ekspresivnim glasom do neizdrža ubedljivo slika stanje anksiozne konfuzije urbane današnjice, i da, bilo bi dobro baciti pogled na lirički deo čitave priče (čekamo povoljnu priliku). Fanovi grupe Smak bi se šokirali od preneraženosti po slušanju nekoliko desetina sekundi ove sumanute ploče, ali, haha, nisu jedini koji bi tako reagovali. Za povoljnije utiske potrebno je (mnogo) više strpljenja, te čarobne, alavima nepoznate, vrednosti.

StrimČitavogAlbuma

Kkoagulaa - Aurum Nostrum Non Est Aurum Vulgi (Aural Music)

Dok za veliku većinu narcisoidnih "poznavalaca" blek metal predstavlja žanrovsko polje krcato krvlju, satanizmom i drugim vidovima besmisla viđenih očima "zdravog razuma", sve je veći broj i onih unutar slušalačkog auditorijuma koji su smogli snage da se odupru uvreženim stereotipima, zbace koprenu s ušiju, i kao što je davno rekao Džordž Majkl, slušaju bez predrasuda.
Odista, fah idioti nemaju šta da traže u klinču sa debijem norveškog sastava koji (za žanr sasvim uobičajeno) pretenciozno stavlja svima do znanja da njihovo zlato nije ono uobičajeno zlato kakvo svi znaju. Bend je inače nastao na ruševinama grupe Manes, koja je tokom svog opusa prešla put od generičke blekmetalštine do soničnih suludosti koje razbijaju granice između žanrova, nešto nalik uradcima koji su širom planete proslavili Ulver i In The Woods...
Na prvi pogled pomalo deplasiran put razvitka, imajući u vidu rigidnost inicijalnog muzičkog pravca, ali kad se malo bolje pogleda, takva putanja sledi osnovne postulate ideologije žanra - vrlo jednostavnih za pamćenje: regula nema jer si sam svoj gazda pa sam i propisuješ šta ćeš sa sobom i od sebe. Neki su ovaj zov nepoznatog iskoristili za reformu unutar samog blek metala pridodajući mu osetno veću tehničku veštinu i sofisticiranije muzičke zahvate iz drugih sazvučja, dok su ga drugi, kao npr. Kkoagulaa, potpuno napustili.
Avangarda ili tačnije pokušaj otiskivanja iste u notni sistem je najkraća definicija onoga što se može čuti na ovom albumu. Ploča je sastavljena od samo jedne pesme, dugačke čitavih 55 minuta i najlakše se može opisati kao vožnja bliskog rođaka Dejvida Bouvija žanrovskim rolerkosterom. Od blekmetalcima posebno dragog dramenbejsa i triphopa do potpune neoklasične opskurštine, Aurum Nostrum Non Est Aurum Vulgi je košmarna, brižljivo osmišljena muzička avantura pedantne egzekucije.
Nažalost, na putu do preporuke isprečilo se jedno simbolično ali. Za rezultate koji oduzimaju dah nije dovoljno nešto nazvati avangardom da bi to nešto zaista bila tako percipirano. Kad već pomenusmo Bouvija, njegove višedecenijske stilske transformacije daleko u avangardnom smislu ostavljaju za sobom ovaj album, koji kad se sa njega skine hvatanje daha, mast i ostali nusproizvodi, može da se pohvali za petnaestak odista intrigatnih i fantastičnih minuta muzike. Za neke druge muzičare to bi bila puna kapa, ali količinski gledano, i to u autokontekstualizaciji samih Norvežana, prosto nije dovoljno, no predstavlja obećavajući početak na putu do proklamovanih artističkih visina.

Isečak

Ko piše budućnost i koga briga za to

Pre nekih mesec i kusur nova reklama za kompaniju Nike koju je režirao, u svom dobro poznatom sveprožimajućem kosmičkom stilu, reditelj pasjih života, Alejandro Gonzales Inarritu, privukla je veliku pažnju, a divljenje je mnogima i zapelo u grlu jer su dobro znali da je po sredi kompanija koja besprizorno izrabljuje neku decu, Treći svet i sav taj podređeni živalj koji treba da sažaljevamo i za njega se borimo, prema udžbenicima liberalne mlađarije koja baš do nekle i ne podnosi da se neko mnogo drka nad tom dečurlijom. Ova diskrepanca jeste veliki i dobro primećen problem, pogotovu ako imate pri sebi malo amareta, il koji badem da se začini i u dobroj atmosferi na videlo istera sve što vas tišti. E, sad, kako, zaista kako, pomiriti svoj estetski sa moralnim ugođajem, kad su oba srcu jednako draga.
Ako stvar obrnemo, lako je osloboditi nas.
Problem je činjenica da su reklame poput ove i celokupan imidž Nike reklama i pravljene za one koji veruju da su centar sveta i da od njihovih tananih nazora i svih tih nijansi u njihovim vijugama zavisi budućnost sutrašnjice. Za Nikog drugog se ni ne prave. Tačnije, liberalno-napredni nazor ove ciljne grupe je dominantan, kao i ta svest da se kroz njega, kao kroz glavni mlin, mora baš svaka nedoumica nesrećnog sveta i nelogičnost istog razrešiti. Što je naivno, baš koliko i pojedinačni osećaji estetskog odnosno moralnog unutar tog sistema.
Taj jedan te isti arbitar, već deceniju unazad pokušava da kroz sebe propusti više nego što je u stanju da svari i više nego što je u stanju da sebi prizna da može da ga svari. On svoje gluposti i nedoumice nad kojima ni ne sačeka da se zamisli, blicem upaljača pretvara u kul džoint koji potom puši nedelju dana crpeći iz njega bezbroj besmislenih pitanja, pretvara u kontroverze. Opsesija ovog arbitra, vetrenjače koja, i kad vetra nema, sebi prdi u usta da pomera jezik i talasa moždane vijuge, jeste da se zapita nad svakom jebenom kosmičkom česticom i da od svega što mu nije jasno stvori nekakvu kontroverzu, zapitanost ili pitanje za koje se automatski otvara nova katedra, postdiplomska postproserotina i tome slična potresotina za svet koji više nije u stanju da opskrbi umove tolikim brojem komplikovanih pitanja. Rto za koga je Nike reklama. Dakle, nije ona iznenađenje, već je ciljana da vam legne među zube, pa da je vadite i lučite svoje dragocene moždane sokove.
Da, ova reklama jeste tzv. masterpis. Prava slasna komadiška za ljubitelje dobrog sira i dobrog filma. Ali je isto tako činjenica da se stvari koje mi nazivamo dobrim, isporučenim, razgaljujućim, oduševljujućim, hiper i uber dobrim, zapaljivim, grandioznim i naprosto sjajnim nemaju veze sa mozgom. Recimo, Inarritu je ovom reklamom pokazao samo jedno – da može kraće da se izrazi i da nas je samo smarao onim silnim, predugim presamićivanjima nad bazenima, autoputevima i psećim jazbina. One su produkti sveta koji je očigledno samo za nas realnost, a iz kog uporno pokušavamo da dohvatimo sve okolne voćke a da dupeta ne pomerimo. Al, da, sve se može dohvatiti tom filozofskom, fenomenološkom motkom i sve se može u misao uklopiti
Ako ti baš rešenje ne preostane nad ovom slikom, uvek možeš da postavljaš zaumna retorička pitanja i praviš se do zla boga zapitan i juče rođen.
Inarrituova reklama je zapravo tipičan reklamni adrenalinski fiks koji u jednoj dozi spaja fudbal, dovoljno raskadriran da bude uzbudljiv i onima koji zevaju spram utakmica u real time-u, dovoljno ubrzana i nafilovana popkulturnim referencama da se u isti mah osećaš i brz i pametan, a da ni ne stigneš da pomisliš koji moj to reklamira. . I kao idealni posrednik između nas filozfa i nekog tamo porobljenog sveta dođe mu fuzbal! Pikaju loptu i crni i beli, i siroma i bogat, i lud i pametan. Sve ih ista sreća prožima, milina pogledati. Aj što svi nose nike, al što su svi onolko srećniiii! I onda ide nenadjebiv slogan: Write the Future. Ma, ajde, boga ti! Ti meni to, a ja tebi: Future is now, and you can say be my baby. I sad smo kvit!