уторак, 08. јун 2010.

65daysofstatic - We Were Exploding Anyway (Hassle)

Kad smo već dotakli Šefild u prethodnom postu, da brzinski recenziramo i ovaj album, novi u opusu benda koji dolazi upravo iz ovog grada. Nešto mi ne ide ove godine sa recenzijama albuma, evo imam ih bar 15 na lageru o kojima bih mogao da pišem, pa je ovo zgodna prilika da bar malo smanjim tu listu.
65daysofstatic je bend bez kojeg je nemoguće napisati smislenu istoriju instrumentalne muzike novog milenijuma, a u toj rekapitulaciji ključno mesto bi zauzimao njihov debi The Fall of Math (2004) kao eksplozivno osveženje od tihovanja stvaranih prigušenim melanholičnim gitarama, koje su tada vladale scenom. Umesto toga, Englezi su ponudili letalni koktel elektronike i rok muzike, istovremeno i dovoljno prijemčiv, a i prilično progresivan.
Uporedo izbacujući EP izdanja i neumorno koncentrirajući po turnejama, momci iz sastava su se još i držali na drugom LP albumu One Time for All Time, objavljenog godinu dana kasnije, a oseka ideja, oličena u blagom prelaženju u dens jato se mogla osetiti na Destruction of Small Ideas. Uprkos gostima poput Circle Takes the Square, već na tom albumu nije bilo ničeg suštinski novog u arsenalu živahnih Ostrvljana.
Avaj, tada sledi ključni potez - mesto predgrupe na evropskoj & američkoj turneji sastava Cure i momentalni izlazak iz žanrovske anonimnosti. Posle još jednog EP izdanja, grupa pravi pomalo neuobičajenu pauzu od dve godine (presečenu "živim" albumom iz Njujorka), da bi se sad vratila ovim albumom u kome od ranije izraženi dens elementi bivaju još jače potcrtani, tako da možemo govoriti da je Prodigy (još jednom) dobio svoje naslednike.
Mali problem se ogleda u tome što je Fat of The Land 1997. godine zvučao neobično sveže (a i danas zvuči OK), dok se tako nešto za ovu neumitnu eksploziju od albuma teško može reći, budući da je sklepana uglavnom od generički sklopljenog materijala sa posebnim akcentom na "rejvovanje". Da ne bude zabune, na ovoj ploči ima nekoliko pesama (otkad slušam muziku na mp3 plejeru sve mi je teže da popamtim naslove pesama) koje bih, kada bih ga slušao, voleo da čujem na radiju umesto nekih drugih, ali ne i da ih sam sebi pustim, a numeru Come to Me (i one smaračke posle nje) u kojoj je loopovan glas Roberta Smitha čak ni to. Problem je u tome što ovo nije muzika ni za kuću ni za grad, već za stadione, na koje, i kada odem, idem iz potpuno drugačijih razloga.

Нема коментара:

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.