Rangers - Suburban Tours (Olde English Spelling Bee)

Primećujem da ljudi često brkaju alternativu i andergraund. Ima jedna dobra teorija o tome u Bluzu za Jugoslaviju, pa bacite pogled ako niste do sad. Onima koji vole skraćene forme, šapnuću da je sudbina andergraunda takva da je on uvek živ, iako ga nigde nema. Nomen est omen, rekoše stari Latini, pa vi kopajte, ako vam se sviđa ta ideja, a ako ne, uvek postoje albumi Bitlsa, Stonsa, Pistolsa i Kleša, (zloglasne velike četvorke bendova koju su po pravilu slušali ljudi za koje mogu da kažem da sam po svaku cenu želeo da izbegnem da i jednog trenutka zaličim na njih) pa im se divite do mile volje. Ja nasmejan nastavljam da preskačem taj fetiš prodanih savesti. Surogate pobune i inferiorna dobra revolucije.
Naravno, može vam se desiti i da postanete snob, pa da nekritički veličate sve što na sebi ima oznaku "andergraund", iako je često ta nalepnica jedina vrednost tih izdanja. Zavirite u Srbiju, puna je baš takvih likova, a kad malo zagrebeš ispod površine sve sami pilićari i podmukle ambicije. Ne znaju šta će sa sobom, pa postanu vajni umetnici ili ljubitelji umetnosti. (Najčešće) o trošku države (koju pljuju) drame kontrolisano & teledirigovano ludilo. Prepoznati su i postavljeni kao mamci za neshvaćene, pa pecaju strovaljene duše po plićaku. Očekuju da im se divimo zato što ih ne razumemo, iako je sve što rade besmisleno jer je poza i ne proističe iz egzistencijalne potrebe za izražavanjem, nego je simulacija, mahom na podobnoj političkoj liniji (u najmanju ruku ne talasa ništa suštinski čvrsto).
Srećom, Joe Knight iz Dallasa, na privremenom radu u San Franciscu nije od takvih likova. On svira zato što mu se svira i sudeći po odsviranom sve mu je jedno šta ćete misliti o njegovoj muzici, inače bi svirao drugačije. Cimao sam caliChetnika da ode sutra u LA da ga overi uživo, i podeli stečene impresije sa svima nama, a onda sam izvalio da je LA predaleko od SF, pa je ta opcija pala u vodu. U novonastalim okolnostima, ostala su pitanja. Prvo i osnovno, kako ne gotiviti akt koji sačinjava jedna osoba a ime mu je ispisano u množini? Ništa manje bitno, kako se ne zaintrigirati pločom koja ima predgrađe u svom nazivu?
Ako mene pitate nikako. Davno nisam čuo nešto uvrnutije. Zvučni kolaži nastali od buljuka semplova i zamrljanih instrumenata. Zgusnuto i akvarelno, kao gomila hyp(e)nagogic aktova, sa migovima uperenim ka kičastim osamdesetim, a opet dovoljno čvrsto, strukturisano i omamljujuće. Pre svega nepretenciozno. Suludost sa pokrićem. Andergraund. Suburban Tours je jedna od onih ploča u kojoj će svako čuti neke druge uticaje. Ja čujem novi talas (na bas gitari), i čujem Suicide (na klavijaturama), samo hašišarski opaljen Suncem. I dobro mi je, zato što sam zbunjen.
Suburban Tours se sam od sebe nudi kao idealan soundtrack za predstojeće leto, koje ću provesti okružen gomilom besmislenih knjižurina, usput razmišljajući o tome kako da zaradim neke pare a da mi pritom ne ispadne sapun. Zvuči primamljivo u najavi.