Mi Ami - Steal Your Face (Thrill Jockey)

Latin Lover

Iz dana u dan nam zvani i nezvani uvrću ruke i uvrću vratove, branimo se s uspehom tako što slušamo uvrnutu muziku. Garantovano nema boljeg opisa za ono što je zapisano na drugom albumu trija (sada već dua) Mi Ami iz San Franciska po imenu Steal Your Face.

Iako stacionirani u "najevropskijem" američkom gradu, istorijat benda vodi nazad u Vašington, prestonicu Imperije. Tamo je pre nekoliko godina mlađani Daniel Martin-McCormick imao bend pod nazivom Black Eyes, koja se raspala dva meseca pre objavljivanja svog drugog albuma za prestižnu etiketu Dischord. Ta činjenica je od izuzetne važnosti za razumevanje zvuka koji nam dolazi sa Zapadne obale, pošto je ova izdavačka kuća u svom katalogu imala bar nekoliko važnih imena (Fugazi, The Make-Up, Beefeater) koja je svoju post-punkersku viziju začinila masnom optikom crne braće.

Raniji primeri svedoče o uspešnom mešanju punk sentimenta sa funk i gospel tradicijama. U slučaju Mi Ami, radi se o apsolutnom garage dub noise ludilu, mestimično prošaranog  zvučnim ornamentima iz video igara, ambisa iz kojeg kulja primalna ali i nežna, gotovo fragilna energija tenzične nesigurnosti, nezadovoljstva, straha i paranoje. Groove koji proizvodi ova zaposednuta trojka u pojedinim blistavim momentima podseća na one koji se mogu naći u određenim segmentima opusa Neočekivane sile ili ostrvske inkarnacije Discipline kičme.

Dreamers

U haotičnoj zvučnoj slici, u kojoj se na prvo slušanje čini da se ne zna ko šta radi, da bi naknadni susreti učvrstili dijametralno suprotan utisak retke elegancije, izdvaja se sugestivni glas pomenutog Martina-McCormicka. On predstavlja onu garnituru vokalnih solista koji nit' pevaju nit' šapuću nit' vrište, već cvile i jauču dajući svom neljudskom izražaju posve ljudski, krajnje ludistički oblik intimističkog vapaja potpune otuđenosti, pomalo nalik na jedinstveni glas Davida Thomasa iz (proto)post-punkerske elitne jedinice Pere Ubu. Ekstremni fanatizam ovog tipa ne trpi pozu i glumu, već traži potpuno prepuštanje duše i tela potentnom, hipnotičkom ritmu.

Kada se na ovaj dragoceni kamenčić, relikt muzikoarheologije, pridoda i omot koji krasi izobličeni portret najvećeg sina Jamajke, dobijamo još jedan važan skriveni kutak na kome je zabeleženo postojanje istinskog života, mesto na kome, usred neprestanog rada mišića, sporo sagorevaju telesne izlučevine. U žaru ove vatre leži jedna čulna istina - ona koja transformiše početno skretanje s pameti u postojanu mudrost za sve one nesvrstane jedinke koji pop muziku (i kulturu) ne shvataju kao povod za postrojavanje, razvrstavanje i mahanje dopadljivim zastavicama.

Secrets

StarGazer - A Great Work of Ages (Profound Lore)

Ako ne računamo zlosrećno & čoporativno porodično prisustvo na mini-koncertu grupe Magazin na crnogorskom primorju krajem osamdesetih, u pauzi izbora za mis Jadrana (ili Crne Gore ili nekog trećeg entiteta), prvi koncert kome sam prisustvovao svojevoljno održan je u sali Doma omladine, 16. januara 1993. U sklopu tzv. Brutal Reality Tortour (turneja išla po čitavoj Srbiji, Slobina vremena), nastupao je sam krem tadašnje domaće metal scene (Necrophobia, Demoniac, Bloodbath), ali od samog ludačkog susreta sa amokom zalutalih navijača Partizana i podivljalih čupavaca, dalekosežniji uticaj na moj potonji muzički ukus ostavio je kratkotrajni izlazak na svež hodnički vazduh. Ispred samog mesta događaja čekao nas je čova sa štandom punim kaseta, tada popularnih "poljskih" originala. Ortak je kupio masterpis holandske grupe Pestilence "Testimony of the Ancients", a ja drugi album floridskih titana Morbid Angel "Blessed Are The Sick" (klik na link za, za nas fanove, odličan dokumentarac o ploči, objavljen čini mi se prošle godine u vidu bonusa na de-luxe reizdanju albuma). 

Još ranije sam bio upoznat sa radom ove grupe, pošto je spot za naslovnu kompoziciju bio nešto najopscenije i najgnusnije (sa sve (za današnje prilike smehotresnim) lizanjem ženskog ramena) što se tada moglo videti (a danas je  nevina igrarija u odnosu na promotere pornografske infantilizacije) na tad još uvek muzičkoj televiziji, koju je već neki od tadašnjih domaćih kanala (Palma ili Treći kanal) emitovao na svojim frekvencijama u trenucima programskog deficita. Da ne dužim previše priču, i dan danas sam opsednut tom pločom, osim smaračkog nojzičnog uvoda sve ostale kompozicije mogu da reprodukujem u glavi od početka do kraja, znam sve blasfemične stihove napamet, do kojih smo došli tako što je jedan drugi lik nešto kasnije iz Italije doneo CD verziju albuma, koju sam naravno zaplenio, pošto se on ubrzo bacio u vode sve popularnijeg densa a zatim i folka.

Od tada je prošlo maltene čitavo punoletstvo, i činilo se da razbijajući, moćni death metal kakav smo slušali kao razuzdana deca više nema ko da svira. Srećom, naoružani mladalačkim saznanjima, bilo je dovoljno saslušati čitavih 20 sekundi druge studijske ploče australijskog sastava StarGazer kako bi se došlo do zaključka da je još neko pažljivo slušao gitarske ludorije Treya Azagthotha u svojim formativnim godinama, naučio da svira i nastavio dalje njegovim stopama.

Kako se album dalje odmotavao, osim momentalno uočenog uticaja benda iz Tampe, bilo je sve jasnije da Australijanci očigledno nisu imuni ni na draži drugih čvrstih death metal temelja oličenih u prog-tech-death rukavcu opusa sastava Death i za avangardna nastojanja unutar pravca ništa manje bitnog benda Cynic. Iako već samo poređenje sa ovim imenima, StarGazeru garantuje visoku klasu, ovaj album ne bi bio to što jeste da nema svoj lični dodatak genezi nekada najavangardnijeg među svim gnusnim gitarskim žanrovima.

Način na koji se Australijanci u složenom haosu sviračkih bravura služe tišinom i prigušenijim, umilnim deonicama unutar svojih organski intoniranih, suludo apstraktnih kompozicija je, najkraće rečeno, fascinantan. Dok najveći deo nazadne struje unutar godinama stagnirajuće death metal scene poseže za sviračkom pirotehnikom kao jedinom merom ekstrema, uspevajući da pritom izazove jedino monotoniju, StarGazer svoju zavidnu sviračku potkovanost usmerava ka istraživanju još uvek nedosegnutih vrhunaca žanra, što centralna, epska A Chase For Serpentsong u svakom slučaju jeste.

Ova ploča svrstava StarGazer rame uz rame sa kolegama s kontinenta i etikete, čudovišno bizarnom ekipom Portal, u dokazivanju teze da death metal kao muzički pravac nije iscrpeo sve svoje kreativne resurse. Možda jedina sitna zamerka ide na račun vokala (a bogami i "okultnih" tekstova), al' to je mali minus u odnosu na prilično estetsko zadovoljstvo koje pruža preslušavanje ovog vaistinu majstorskog ostvarenja.

A Chase For Serpentsong

Strong Arm Steady - In Search of Stoney Jackson (Stones Throw)

Questions feat. Planet Asia

Nekolicina kalifornijskih hip hopera, nezadovoljnih prevelikim uticajem gangsterskog nasleđa etikete Death Row na celokupnu scenu ove države, okupila se pre sedam godina sa idejom predstavljanja zdrave alternative takvom poimanju žanra. U plejadi izvođača, raštrkanih na potezu od San Dijega do South Centrala, najzvučnija imena u ovom anti-gangu bili su Xzibit i Planet Asia.

Potonji se brzo povukao iz priče, a prvi je još pre četiri godine napustio kolektiv koji se ustalio u formaciji trija - Mitchy Slick, Phil Da Agony i Krondon, albino koji kao da umesto glasnih žica ima šmirglu u grlu. Ekipa je forsirala "mikstejp" pristup tržištu, te je u promotivne svrhe do sada izbacila  nekolicinu izdanja ove vrste. Na famu se upecao Talib Kweli koji je grupu priveo svojoj etiketi Blacksmith, a zatim je oko bacio i Madlib koji je trojci ponudio saradnju za album koji bi izašao na kultnom labelu Stones Throw, vlasništvu Peanut Butter Wolfa.

Madlib je grupi ponudio datoteku od 200 matrica, pa su članovi imali slatke muke da odaberu 18 najlepših koje će uvrstiti na ovaj album, prvi od dva koji je grupa planirala da objavi tokom ove kalendarske godine. U priču su se uključili kako ranije pomenuti Talib Kweli i Planet Asia, tako i druge vedete kalifornijskog podzemlja kao što su Sick Jacken, Guilty Simpson, Oh No, Evidence i Fashawn.

Tako umesto gangsterskog weltschmerza u ovoj zvučnoj potrazi za glumcem koji je đuskao u spotu za Jacksonovu numeru Bad a sad životari kao sudija košarkaških utakmica mlađih kategorija, imamo priliku da čujemo uživalačke ispovesti o kanabisu, fatalnoj kombinaciji crevaca sa Pepsijem i nekolicine socijalnih komentara i reprazent kompozicija od kojih se svojom nagruvanošću izdvajaju Questions i Ambassadors. Boljka većine pesama je što započnu odlučno da bi postepeno padale u klopku monotonije (vidi "kontroverzan" spot ispod).

Madlibovo prisustvo iza konzole garantuje koherentno izdanje kome uprkos opštoj korektnosti i pozitivne usredsređenosti fali jačih pesama da bi bilo percipirano kao istinski nezaobilazno, onako kao što je to bio slučaj sa gangsta rapom u vreme njegovog zenita, jedinstvenog u tom smislu što se kreativno poklapao sa svojim komercijalnim vrhuncem. Strong Arm Steady nude premalo pamtljivih linija (zapamtio sam rimu vitamin/enlightenin') da bi momentalno bili promovisani u najviši nivo takmičenja, ali pokazuju dovoljan potencijal da bi uz malo jače bombe mogli da ostave pamtljiviji trag u bliskoj budućnosti.

Quack Quack - Slow As An Eyeball (Cuckundoo)

Jorkširski trio koji je za svoje ime odabrao pačiju onomatopeju nedavno se oglasio debi albumom. Prvi susret sa ovom pločom cementira utisak da su momci iz Lidsa potrošili dosta vremena u osmišljavanju i egzekuciji svog apotekarskog zvuka. Ovo nije bilo šanse snimiti u dahu, Slow As An Eyeball je studiozno urađen album.

Stvari malo teže stoje u pokušaju da se opiše muzički pravac koji se može čuti na ovom ostvarenju. U pitanju je klasična "recenzentska" "glavolomka". Pošto je reč o instrumentalnoj muzici, generičko okrilje post-roka se nudi samo od sebe, Englezi čak sami sebe percipiraju kao (prog)rok bend iako ne baštine gitaru u formaciji (bas-sinti-bubanj, ponekad dva bubnja!). No, ako pod tom odrednicom zamišljate strpljivo građenje emocionalno krhke atmosfere, onda Quack Quack nije post-rock bend jer pruža mnogo dinamičniji ugođaj.

Razlog tome je kontemplativno vesela (ponekad i svadbarska) narav njihove muzike, natopljena solidnom porcijom džeza, tropskih isparavanja i tome sličnih prstohvata world, electro i funky začina. Ali, svođenje i na ove stondirano-kulijanerske reference čini nemalu nepravdu grupi, još tačnije rečeno, nije precizno onoliko koliko bi to trebalo da bude. To je i najveći plus ove ploče - istina je stalno tu negde, leluja u etru, migoljeći se poput komaraca u avgustu svaki put kada je nadomak hvatanja u pojmovnu mrežu.

Čudnovate strukture kompozicija bacaju u rebus slušaoca kome ne preostaje ništa nego da se povinuje znalački konstruisanoj glavnoj struji, u kojoj se u svakom trenutku zna šta ko i kako radi, i to se čini šarmantno i neusiljeno - tako da je ponuđeni materijal pre prijemčivo iščašen, nego iščašeno iščašen. Samim tim, efekat neobičnog u ruhu "ukroćene avangarde" je snažniji - za šta primere nalazimo u uvodnim kompozicijama poput D Motherfucker D i Bird Parliament.

Vrhunac ploče krije se na njenom samom kraju u dve zaključne kompozicije opusa, jedine oplemenjene reskošću saksofona. Maltene naslovna As Slow As An Eyeball najjače reprezentuje groovy-jazzy krilo zvučnog identiteta sastava, dok poletna Jack of None stavlja do znanja zašto se Quack Quack uopšte dovodi u vezu sa post-rokom. Odslušan u celini, Slow As An Eyeball predstavlja vazda dobrodošli instrumentalni štek zabavne svežine, sa više nego dovoljno neotrcanih gegova u rukavu.

Majspejs 


Jack of None (live)

The Budos Band - III (Daptone)

Rite of the Ancients

Ako prihvatimo kao zakon sličnosti nešto što spaja ponašanje (najmanje) dve osobe koje se među sobom ne poznaju, u ovom momentu mi padaju na pamet dva primera, i oba su vezana za žene. Prvi je skorijeg datuma i primetio sam ga na fejsbuku: kako neko krene da se vraća sa nekog "brate jebote" puta po inostranstvu, odmah "statusno" krene kukumavčenje i posipanje pepelom naše jedine otadžbine po poznatom malograđanskom obrascu "ko će kome ako ne svoj svome". Tuđa trava je uvek zelenija, a uočena sličnost sama za sebe govori o debelom ideološkom sloju u formiranju ponašanja - ideologija uvek udara na emotivno i iracionalno, ali ona sama ni izbliza nije ni emotivna ni iracionalna, jer ima neku svoju računicu, inače ne bi ni bila ideologija. Da govorimo o Tokiju ili Karakasu, pa da razumem nekako, ovako komšijski... ne ide nikako.

Drugi primer nije ideološki ali već jeste iracionalan - reč je o ofidiofobiji - abnormalnom strahu od zmija. To već razumem bez ostatka. Kao klinac sam se slično plašio ajkula, zahvaljujući kretenskoj spilbergovskoj percepciji ovih veličanstvenih životinja. Za zmijama nisam nešto lud, a tumačenja zmijskog straha prepuštam pozvanijima/motivisanijima od sebe, i bacam se na gladnu kobru koja nam se kezi s omota nove ploče stejtenajlendskog kolektiva Budos Band.

Sudeći po omotima ovog benda, naturalna smrtonosnost im je neka vrsta fetiša - na prvoj ploči dominira lava, druga je rezervisana za gnusan portret škorpije. Već samo ime izdavača - a to je  Daptone, bi trebalo da nam dovoljno govori o muzičkoj specijalnosti ovih otrovnjaka. Naomi Shelton i Sharon Jones su cenjena imena s ove etikete čija smo dela već secirali na ovom mestu, a The Budos Band predstavljaju instrumentalni produžetak časne namere ovih dama u  cilju vraćanja proverenih muzičkih vrednosti u žižu interesovanja.

Black Venom

Kada bismo morali da opišemo jednom rečju ovaj album onda bi to nesumnjivo bila reč "vatra". Kolekcija gradskih zvučnih razglednica kao da je slučajno pronađena na nekom zapuštenom tavanu - i magija lepote je bljesnula čim je sa njih obrisana prašina. Crnačkom amalgamu sastavljenom od afro-beata, soula, funka i jazza ni prašina ni vreme ne mogu ništa - ritam sekcija vođena bas linijom daje solidan temelj kuljajućeg gruva koji dalje razrađuje šmekerski svedena, čista gitara, dok se duvačka linija predvođena urlajućim saksofonom postarala da ionako usijana atmosfera pređe granicu soničnog ključanja. Na ovoj ploči nema praznog hoda, nema suvišnih tonova i što je najvažnije, iako predstavlja naklon prošlosti sa sve skidanjem šešira, ima neku svoju, ovovremensku energiju i silinu da nema šanse da tek tako bude odbačena na brdo vintage eskapizma kao još jedno u nizu pokušaja pukog oživljavanja arhi-muzikoloških relikata.

The Budos Band ovim albumom doprinosi onoj struji "kul" savremene kulture koja se iskazuje u znoju, zavodljivom dimu cigarete, telesnostima i ne preza od nenalickane "surovosti" u slavu života, slobode punih pluća tako osvežavajuće u ova prestrašena i zgrčena vremena. Dok slušam ovaj album lako mogu da zamislim hip hop producente kako u neverici skidaju kačkete s glava i kajle s vratova ne bi li i rukama i nogama zagnjurili u ovaj rudnik zlatnih semplova. Da, toliko valja.

The Books - The Way Out (Temporary Residence)

Pet godina nakon uber-hvaljenog albuma Lost and Safe (ako ne računamo muziku za lift u francuskom Ministarstvu kutlure, objavljenu u vidu EP albuma 2006.), njujorški folktronica duet The Books se nedavno vratio na scenu novim, četvrtim dugosvirajućim izdanjem. Nagomilano vreme van igre ovaj duo je iskoristio za punjenje sopstvene zvučne baze podataka.

To je bitna činjenica za opus ovog sastava, pošto je reč o muzičarima koji se bave kolažiranjem zvučnih isečaka, nastavljajući svetlu tradiciju koju su preko Atlantika ustanovili mitski Vampire Rodents, a sa ove strane okeana Holanđanka Solex, sa onostranim efektima, ne previše udaljenim od onoga što radi Madlib u okviru svog projekta Quasimoto (posebno u igri sa sumanutom zaostavštinom Melvina Van Peeblesa). Na novoj ploči, zlatni rudnik opskurnih govornih isečaka pronađen je na new age kasetama za samopomoć.

U susretu sa ovim medikamentima kojima dospevamo u poželjno stanje svesti, tako što dišemo duboko i prepuštamo se povoljnoj struji opuštenosti, The Books proširuju svoju suludu priču šarolikom instrumentalnom glazurom, koja katkad podseća na nešto starije američke sinove uvrnutosti - grupu Ween. Tuc-tuc i hip hop ritmovi, žičani pasaži, malo usne harmonike te vokalni semplovi i druge audio manipulacije sažeti su u okean prijatne konfuzije, čija dopadljivost raste sa svakim novim susretom.

The Way Out je primeran postmoderan album koji u vremenu merodavno opisuje doba koje na spavanju zatiče 2010. godinu. Mnogima se od tog pojma (koji "znalci" skraćuju kao "po-mo") s pravom diže kosa na glavi, jer ono što je nekad služilo kao sredstvo emancipacije od ugnjetavačke prirode velikih narativa, vremenom je i samo postalo ugnjetavanje - dovoljno je dići nos, proglasiti sebe eksperimentalnim i postmodernim rasadnikom kukolja lišenog supstance. Ako shvatamo postmoderno u tim deskriptivnim kategorijama, The Books, iako na prvo slušanje odbojni i udaljeni, poseduju sve suprotno od tih odlika - primeran stvaralački talenat, detinji žar za igrom i želju za reinvencijom, pritom gazeći granicu uvreženog stereotipa po kome eksperimentalno samo po sebi teži neprijemčivom.

A Njujorčani, majstori hibridne fragmentarnosti, ne samo da su prijemčivi, već su i ludački pozitivni, pa čak i topli na neki svoj hirurški precizan način, uspevajući da u egzaltaciji pomire i alt.čistunce i ostale ljubitelje ispoljavanja nesvakidašnjih pristupa.

Hronična kultura

Od svih mesta na kojima se kultura najviše tanji kao iznošen džemper, najhladnije je na tri mesta. Prvo su pozorišne hronike. Od svih voditelja koji vode Pozorišne hronike omiljeni mi je onaj što je izveštavao sa Međunarodnog pozorišnog ambijentalnog festivala Tvrđava teatar koji održaše u Smederevu, tačnije u Smederevskoj tvrđavi (tvrđave su sad omiljena destinacija kulturnih radnika, sudeći i po Niškoj, Kalemegdanskoj i tako redom). Ima kod njega nekog epskog žara, sve govori u aoristu: sedoše ljudi, pogledaše naši građani, videše nove tendencije, puče nebo nad Smederevom, itd. Ali, ova pomama za širinom nekako se zamandaljila oko obavezne kravate, oće da udavi čoveka! Pa taj voditelj, uokviren vatrometom i po kojom odlutalom nogom iz koreografije sa balerinama prikačenim na sajle dok narod sklanja glave da ga ne pogodi koja ambijentalna cipela s tvrđave, sve nešto pišti iz grudi, nikako da ga neka tendencija sasvim oslobodi. Napisao je pesmu o festivalu, al nekako ne može da uzleti u oblake, da se i sam vine u te teatarske visine, pa ti deluje nekako sputan konvencijom. I utoliko više zapomaže, onako vezan za smederevski kamen, o teatru oslobođenja, o nadiranju, prosto nezadrživom prodoru teatarskih novih formi i značenja. Ubi ga far u lice, sija se znoj, a on recituje ko pred puškom, u nekom žaru koji, baš zato što zna da je mrtav i da baš ničemu ne služi, uporno sebe pokušava da nametne i uzvisi. Pa, onda, taj isti voditelj, ko da nije dosta što je dokazivao da je sam potrešen celokupnim zbivanjem na tvrđavi, zagradi, sa sve kamermanom, zagradi izlaz iz tvrđave da vata ono malo preživelog sveta koji žuri da se vrati kući, pa koga uhvati kamerom krene da propituje kako je na njih uticala predstava koju su upravo gledali. Lica, ko u Projektu veštice iz Blera, uhvaćena poluotvorenim svetlom, zaklonjena granjem teških misli, ko da se saginju da pobegnu od tog fara, trepću u kameru. Rekli bi rado da im se sve to popelo na vr glave, al pokušavaju da budu pristojni, makar onoliko kolko je festival bio nadobudan. Pa jedan kaže: bilo je dobro, al malo su preterali sa ovim na kraju (al neće d aide u detalje, vidi se da bi čovek samo da se skloni – ako je Smederevu bolje, ako tako mora biti, šta ko njega pita!), a druga kaže: divno, stvarno je bilo divno, nemam reči, a družbenica se isto smeška, jer su sedele zajedno i isto, baš isto videle. Voditelj, nekako nezadovoljan ovim slabašnim i zbunjenim izlivima mucanja, pokušava da iskopa još koju reč iz sagovornika, juri ka sledećem, ovaj mu beži i onda se, naposletku, sam okreće ka kameri ko general usred izgubljene bitke da odrecituje govor za epilog. Onaj u kojem kaže kako Srbija i ovoga puta dokazuje da je centar pozorišnih tendencija. A, tebi samo krivo, što niko u taj centar ne ispali grudvu ili maker paradajz, žali bože reporterskih kola i lokanja drumova da se RTS-ovska ekipa prebaci na mesto događaja!

Druga vrsta pozorišne hronike su stacionirane ekipe od jedne plavuše u kasnim 50-im, al dobrodržeće, prave voštane lutke, zalemljene za baroknu stolicu kojoj samo fail Apolinerovska sisa pa da izgleda stvarno avangardno! Nije joj ubrizgan botoks ko Sandri Perović, jer ipak ne treba da baca šlajm na Džona Tortura dok ga pita dal se bolje oseća ispred ili iza kamere i plače u krilu prvog jermenskog reditelja kako je grmljavina u Kanu asocira na bombardovanje na Terazijama, pa je sve iole prirodnije, al opet čudno pričvršćeno za dekor pa trepće ko Ibzenova Nora. Sedi ko lutka, s oproštenjem, za napumpavanje, oko nje sve neka mahovina, liči na ženeovski bordel kolko pliša i draperija, samo čekaš da neko krene da je bičuje i ispoveda. Al, prljava mašta nije za nju! Tek, Festival o kojem iz noći u noć tako pokajnički smerno izveštava, pun je perverzija. Iza nje piče skrinšotovi bahanalija evropskih umetnika, a ona samo trepće i sipa fraze, pa ih vidiš ko veliku epsku dramu: voditeljka je sila dobra koja drhće pred ovima iza što, iz staklenog izloga, pokušavaju da razbiju okove njenih fraza. A, sve ukupno, slažu se, jer su ovi tu da ih ona opiše, a oni da nju zapišavaju nekim lažnim rekvizit izlučevinama.

Drugi kulturni trenutak koji isto volim su obrazloženja žirija za dodeljene nagrade. Iako nemaju više od tri rečenice u obrazloženju, napišu ih tako da ove tri izgledaju ko da su u krvi i znoju otete iz žilavog konteksta od barem petsto stranica najgoreg filozofiranja. Namerno ih napišu tako od sredine misli, gurnu sebi prst u usta, duboko u grlo, pa tu gde udare u dušnik, gušeći se, ispovrate neku mudroseriju, da izgleda da su bili oduševljeni i, takoreći ostali bez daha. Vazda tu može da se pročita da je reditelj žrtvovao sebe, da priča “hvata” srž, da “lomi”, “ukroćuje”, “budi”, “razara”, “ogoljuje” i čini ostale, uglavnom nutricionističko-erotske radnje, tako da o priči, a nekmoli o razlogu za njeno nagrađivanje ne možete saznati ništa, izuzev da su članovi žirija bili gladni i nedojebani.

Treća omiljena tačka su mi predgovori u novim, naučnim izdanjima. Uglavnom su sve ređi predgovori koji su bolji od samih knjiga, koji, sve u svemu, tu i tamo, po nešto i objasne, najave, za neko štivo vas pripreme. U većini slučajeva, predgovori su tu da se urednik izdanja makar za nešto plati, a da vas u potpunosti zbuni svojim shvatanjima i izruči čitavu kofu govnjive terminologije kojom prikriva činjenicu da dotično delo nit je pročitao, nit lektorisao, a ponajmanje ikome, ikad i igde preporučio.

Swans - My Father Will Guide Me Up A Rope To the Sky (Young God)

Prilično dobro se sećam prvog susreta sa grupom Swans, i njihovim albumom Holy Money (1986). Već sam tada gajio istančanu sklonost ka agresiji, ali me muzika sa ove ploče zaplašila i pogodila svojom ogoljenošću kao nijedna pre nje, otvarajući mi nove dimenzije brutalnosti. Monotoni i nemilosrdni industrial ritmovi preko kojih su išle jetke anti-kapitalističke propovedi Michaela Gire, toliko silne da su maltene drale kožu s lica, promenili su mi zauvek percepciju koliko muzika može biti surova i strašna, kada se shvati dovoljno ozbiljno, recimo kao pitanje života ili smrti. 

Zahvaljujući neukroćenoj prirodi grupe, Swans su jedan od onih cenjenih bendova za koje ne mogu da zamislim da ih neko sluša stalno, jer s moje tačke gledišta, od nje može da se poludi. Možda najprijemčiviji momenat u plodnoj karijeri grupe koja je dobila ime po životinjama koje krasi "velika lepota i gadan temperament" bio je (pre pauze) pretposlednji studijski album Great Annihilator (1995), još jedan autsajderski "k'o prstom u oko" uvid u vašar taštine. Godinu dana kasnije izašao je slavljeni, meni uglavnom mučni, mamutski Soundtracks for the Blind nakon čega je grupa prestala sa radom.

Sve do ove godine, kada je Gira odlučio da iz pepela digne svoj davno sahranjeni sastav. Kada grupa na čije ime sa punim pravom možemo nalepiti izraubovanu etiketu "kultno", jer je reč o sastavu koji se uvek klonio komercijalnog pristupa muzici (iako je jedan njegov album objavila major kuća), onda to svakako ima veću težinu od ostalih, sve češćih, ponovnih okupljanja nekad teških muzičkih kajli kojima je u međuvremenu ponestalo novca.

Ne, Gira se sa retkim dignitetom vraća u igru pod imenom grupe koja mu je i donela veliko poštovanje. Osim starog kompanjona Normana Westberga i nekoliko novih faca, u stvaranju nove ploče učestvovali su (između ostalih) i Grasshopper iz grupe Mercury Rev i ljubimac hipstera Devendra Banhart u dražesno nazvanoj "You People Make Me Sick", u kojoj peva zajedno sa Girinom dvoipogodišnjom ćerkom. Primetan je izostanak stare Girine pajtašice Jarboe, ali i bez nje, ono što je ispalo iz furune je vruće kao pakao i itekako peče uši.

Najkraće rečeno, bend je ostao dosledan sebi u stalnoj evoluciji sopstvenog sadističkog zvuka kojim dodiruje udaljene obale, od sonične do akustične, uz uvek prisutnu tromost, nelagodu i zlokobnost. Sve ono što je do sad krasilo grupu prisutno je i na ovoj ploči, ali ujedno predstavlja i hrabro dalje istraživanje unikatnog sazvučja grupe, za koje znalci tvrde da se nije moglo ovako ubedljivo čuti još od Caveove druge ploče sa Bad Seeds The Firstborn is Dead (1985). Nisam dovoljno upućen da  bih mogao da tvrdim nešto slično, ali ono što znam je da ovo zastrašujuće  ostvarenje, uprkos svojoj neupitnoj klasi, artizmu i dubini  nit' je za svako raspoloženje nit' je za svaki dan. Kao i  za svaku vrednu umetnost, i za ovu se čini da nema rok trajanja.

Sekretar bez države, država bez sekretara

"Ako hoćeš da te primete, budi provokativan" - kao da je bila mantra novoustoličenog državanog sekretara za ljudska prava Marka Karadžića po imenovanju na ovu funkciju, pre par godina. Od tada, medijsku frekventnost ovog gologlavog mladića nije bilo moguće ne primetiti, osim u slučaju da većina vaših čula nije u najboljem stanju ili ih čuvate tako što bojkotujete medije.

Za sve to vreme, Karadžić je polarizovao ono što u nedostatku boljeg termina nazivamo "srpskim javnim mnenjem", sa tom začkoljicom da je faktički bilo nemoguće kritikovati ovog državnika a da vam se na glavu ne sruči kanta građanskih govana, koja u sebi sadrži govno fašizma, izmet nacizma i ostale srodne fekalije. Posle herojske borbe koju je vodio na nekoliko frontova, ovaj soroševski stipendista, stručnjak za međunarodno pravo (magistar), član Čankove LSV (iako je Beograđanin),  humanitarni didžej, zaslužni aktivista nevladine provinijencije i profesor građanskog vaspitanja u nekoliko gradskih škola, rešio je da odstupi sa državničkog mesta, budući da je ocenio da to što mu "piše na vizitkarti" ne odgovara "stvarnom stanju stvari." Ne daju mu da radi svoj posao, tako kaže. Ako on, tako odrešit i pravoveran, ne može da se izbori za svoja prava, šta tek mi da očekujemo, mi čija prava garantuje (i) on? Joj, Srbijo...

Još od lansiranja u medijsku orbitu, Karadžić je postao persona zavijena u javni lakmus papir, a odmah zatim i ikona jednog dela javnosti, dajući sebi za pravo da nabusito izrekne ono što stado njegovih istomišljenika misli, u čemu ne bi bilo ničeg spornog da istovremeno taj čovek ne predstavlja jednu državu i SVE građane u njoj. U njegov repertoar spadalo je ponajviše deljenje packi i bukvica svima onima koji su se drznuli da imaju drugačije mišljenje od njega. A sve to u ime ljudskih prava i demokratije. Jer: ako nisi karadžićevac, onda si moj bajo za Hitlera! Podgrejana atmosfera javnog mnenja redovno je obogaćivana karadžićevskim pravovernim dimovima. Ko se u njima gušio znači da je nacista. Ne voliš Karadžića, mora da si homofob - bila je konkluzija ove agresivne logike.

Iako su ljudska prava, bar na papiru, jedan veoma složen i razuđen koncept sa univerzalnom snagom važenja (podjednako na sve ljude), Karadžić se za svog mandata ograničio na samo neke njihove aspekte, one koji, tako nam rekoše, idu u korak sa vremenom, šireći zlokobni bauk denacifikacije čitavom olupinom od države Srbije. Videla žaba da se konj potkiva, pa rešila i ona. Simulirajući provokaciju kao hrabrost, sa mašnicom zapakovani primitivizam kao etalon uljudnog ophođenja, Karadžić je postao merna jedinica virtualnog srpskog "građanstva", sačinjenog u smeši onoga što je bilo i onoga što će biti ali ne i onoga što jeste, jer budimo iskreni kao državni sekretar, sledimo njegov svetao primer: građanstvo, osim na pamfletaškom nivou - u Srbiji ne postoji (pa gušeno je i ugušeno kao "anahrono" za 45 godina plodnog & efikasnog titoizma), to je samo zgodan instrument da se poslušničko, monolitno mediokritetstvo postavi na vrh neke fantomske skale vrednosti, koja se menja kako duva vetar, indulgencija koju izdaje "liberalna" crkva bez Boga. Tako je donedavni državni sekretar postao utvara koja svojim suštinskim nepostojanjem rasklimava sve ionako rasklimatano a postojeće, dizajniran da sikofantski diže pritisak labilnima i raspaljuje maštu pravovernima, sve u najboljoj tabloidnoj tradiciji.

Na načelnom nivou, ja delim sa Karadžićem većinu stavova: protivnik sam homofobije (mada ne volim ni parade - ni vojne niti bilo koje druge), zalažem se za suzbijanje fašizma, nacizma i svih rigidnih oblika kolektivne svesti (mada nisam za zabranu istih jer to po pravilu stvara kontraefekat, cenzura je instrument nemoći). Ne podnosim autoritarnost, drugim rečima. Problem je u stilu, kao za inat autoritarnom, onom  blagoglagoljivom verbalnom divljanju za koje iz aviona iskustva znaš da nije plod lične hrabrosti, već debele zaleđine. To nije vulgarnost u smislu primitivnosti kakvu gaji Velja Ilić na primer, ali jeste druga strana istog novčića - naoko rafiniranija, a podjednako, ako ne i više isključiva i netolerantna, pa povrh svega toga još izrečena u ime semipermeabilno shvaćene tolerancije, koja uprkos svojim univerzalističkim aspiracijama ne može da se vine dalje od kategorije razornog ideološkog instrumenta, pošto je ideologija vrhovni  (bogami i jedini) kriterijum po kome funkcioniše. U praksi, sve bi trebalo da funkcioniše u duhu upravo fašističke gvozdene discipline: s vama (naci varvarima/otužnom sirotinjom) nema razgovora, vi slušate a mi prosvetljeni pričamo. Jasno? Ostav!
Jedini problem je što se ovakvim boleštinama nikako ne stiže do zdravog stanja jednog društva, već se njegova patologija samo produbljuje. Nije teško odgonetnuti ko tu profitira, u ime borbe za nekakav opšti interes. Pa čim ti za titulu građanina treba gaulajterski ausvajs, onda je jasno koliko je sati.

Zaokupljen pravima homoseksualaca i nacionalnih manjina, zauzet usvajanjem antidržavnog statuta Vojvodine i fekalnom etiketizacijom njegovih kritičara, Karadžić je sve svoje ljudskopravaške sklonosti sveo na registrovanje i žigosanje bauka desničarstva (verovatno proisteklog iz onog fantomskog anti-haškog lobija, još jedne floskule koja je zgodna, ali niko ne zna na šta se zapravo odnosi), kako bi uneo dobrodošli zadah slobode i civilizacije u ovu varvarsku, bolno zaostalu kasabu. Usput, nije časio ni časa da zločin u Srebrenici nazove genocidom, a odmah je svoje "najbolje neprijatelje" - "desničare" (lično mogu da razumem  hipotetičkog klinca koji se priključuje marginalnim organizacijama tog tipa, u vidu protesta prema Karadžiću i njemu sličnima, iako  rasističke i "klerikalne" stavove ovih organizacija smatram žalosnim) optužio i za provalu u njegov stan, koju je u poznatom "građanskom" maniru momentalno dešifrovao kao "svojevrsnu opomenu" za sve svoje "državne" aktivnosti. Kada se posle nekoliko meseci otkrilo da je osim njegovog, stanoviti gosn Drakula upao u još oko 200 stanova, ne služeći se političkim ključem u odabiru svojih meta, državni sekretar se pravio da nije čuo, jer je njegova reakcija, inače tako nasušno potrebna i pravovremena, ovog puta izostala.

Zato je uvek bio tu kada je trebalo prozboriti koju o "beznađu" u kome se nalazimo, kao što je to bio slučaj sa nesrećnim incidentom u Jabuci, selu kraj Pančeva, kada je ubistvo Srbina rukom jednog Roma dovelo do neželjenih međuetničkih tenzija. Po principu što gore to bolje - Karadžić je likujući bio prisutan kao mirođija u svakoj ljutoj ili gorkoj čorbi, dodajući šmeku svake od ovih splačina svoju aroganciju i kočijašku osionost. Znate za onaj crtani film u kome se voda čudno piše kao benzin,  e to je umesna analogija sa ovim herojskim sekretarisanjem.
Ako situaciju u kojoj se nalazimo zaista okarakterišemo kao "beznađe", nema razloga da u nju ne uvrstimo i Karadžića, kad on već jeste njen integrativan deo. Tako da je, tehnički gledano, on u pravu, iako na to naravno nije mislio, jer civilizatori poput njega nemaju vremena za trice i kučine kao što je samokritika. Mali bogovi ne umeju da pogreše, sve i kad bi hteli.
Ako su ove premise tačne, kako onda objasniti da je u "vreme najvećeg nacionalizma" omiljeni pevač u Srbiji bio jedan Ciganin sa Dorćola?  Lista se ne zaustavlja na gospodinu Ramadanovskom - Ipče Ahmedovski, Beki Bekić, Sinan Sakić da ne idemo do Šabana Bajramovića, sve  su to imena koja ni u kom slučaju nisu srpska, ali se baš ta neonacistička, nacionalistička Srbija nije štedela na svojoj ljubavi prema njihovim kreacijama, prihvatajući ih kao svoje, kao najmultinacionalnija sredina na Balkanu (a i šire). Kako ministar Čiplić onda tvrdi da su Romi doživeli preporod u ovoj zemlji? Kako onda država Srbija nema diskriminatorske zakone prema ovoj manjini, kao npr. uvažena i demokratska Češka primernog atlantiste i srbomrsca Havela? Kako onda Srbija ne deportuje građane ove nacionalnosti kao što to ovih dana čini svetionik demokratije Francuska? Da ne pričamo o stanju u npr. Italiji. Da se ne lažemo, postoje brojni problemi i određeni sentimenti prema Romima/Ciganima koji su u srpskom društvu za svaku osudu, ali oni ni u kom slučaju niti su opšti, niti su sistemski. Kritika, shvaćena u smislu slobode savesti je pravo koje je zagarantovano zakonom, ali ako iz svoje kritike određene pojave izuzimate bilo šta pozitivno i idealizujete negativno, kao što je to radio Karadžić, onda ste u najmanju ruku zluradi, da ne kažem bezobrazni - jer ružite svoj narod, a i državu za koju na papiru radite. I zaista, koja država sebi dozvoljava "državnike" poput Karadžića?  Samo ona koja teško može da se nazove državom.

Sve ovo, do sad izrečeno, bi trebalo da znači da je Srbija jedna zapravo srećna zemlja koja ima relativno malo problema u domenu ljudskih prava. Naime, sredstva javnog informisanja nisu zabeležila NIJEDNU sekretarsku intervenciju po pitanju pogaženih prava nekog izmučenog radnika ili ratnog invalida, fizičke i psihičke ugroženosti žena, rešavanja egzistencijalnih (ne materijalnih) problema omladine, dizanje glasa protiv bilo kakve nepravde ili nepočinstva ovog tipa. Ne, ti ljudi zapravo nisu ljudi, pa samim tim i nemaju pravo na prava, već treba da su srećni što uopšte žive, ako nategnuto prihvatimo da njihove kulučke sudbine nazovemo životom. Iako za Karadžića takvih slučajeva očigledno nije bilo, to ne znači da oni ne postoje, već samo da ta vrsta aktivizma nije moderna, nije prioritet, ne vodi stvaranju grupa podrške na fejsbuku - dakle, ne donosi političke poene i tupavo osmehivanje bivstva "međ' svojima". Robovi, pardon radnici, će i dalje biti maltretirani u preduzećima kao stoka za mizeriju od nadnica, žene će i dalje biti izložene psihičkoj torturi i prebijane kao mačke, deca će dobijati po glavi od naših dragih policajaca zato što su se drznula da budu deca petkom - ali države i dalje neće biti tu u situacijama kada nam je zaista potrebno da nas neko zaštiti. I od vanredno ostrašćenih likova kao što je Karadžić, na primer.
Ne, brate, sami sebi kopamo jamu, sami smo krivi, zajedno sa onim gadnim navijačima, krvožednim nacionalistima i ostalim životnim pretnjama, šta god da ne valja zna se ko je kriv. Srećom pa imamo Karadžića, koga ne moramo da slušamo kad već znamo šta će reći,  i njemu slične da nas zaštite od bahatosti poslodavaca kada po pet meseci kasni plata, kada banke na svoju ruku dižu ionako astronomske rate kredita, kada ne možeš da zakažeš pregled kod doktora bez popunjene koverte, kada ne možemo da nađemo posao jer nemamo ni "prijatnu spoljašnjost" ni "poslovne" kontakte niti "partijsku" prohodnost, kada nas siluje pijani otac ili nas maltretiraju svi živi u kući, kada nam civilizovani svet uvodi sankcije ili nas čašćava bombama. Drugim rečima, kada nas konstantno žigošu zbog toga što jesmo, ogađujući nas dodatno sebi samima. I na sve to permanentno šutiranje ti još dodatno spočitavaju da si netolerantan. Izloženost ovakvoj propagandi navodi na balkanistički zaključak da je ovde sve sivo, a da tamo negde sve pršti od punih boja. Bio sam tamo, i nisam primetio ništa slično. Ili je i njima sivo, ili i mi imamo kolor, trećeg nema osim u misionarskom neorasizmu, tom nastavljaču svetlih tekovina temelja evropske civilizacije - etničkim čišćenjima, paležu i pljački.

Ne, naši jeftini životi, će do daljnjeg, u očima zakona biti i dalje manje vredni od pišljivog boba. Gospodin Karadžić je otišao ali to ne znači da je odstupio - njegovu civilizatorsku misiju pozitivne diskriminacije će s uspehom nastaviti neko drugi, da nastavi da nam plastično objašnjava da ad infinitum moraju da se otplate Koštuničini i Slobini cehovi uzaludnog prkosa, a ako nam se to ne sviđa, slobodni smo da razvijemo erotsku sklonost prema istom polu ili da brže-bolje počnemo da se deklarišemo kao pripadnici neke od ugroženih nacionalnih manjina zato što život ne može da čeka. Pošto su to izgleda jedini poželjni identiteti, tek tada postajemo predmet njihovog cenjenog, dušebrižničkog  interesovanja. Podbuli, naduti birokratski mehur, zadrigao od  arogantnog nefunkcionisanja, setiće se nas ostalih ovaca, kao i do sad, samo kada bude bilo potrebno novo šišanje u vidu zaokruživanja brojeva na glasačkim listićima, kojima ćemo s puno naivne vere i nadalje davati mandat Karadžiću i njemu sličnim "mangupima" da nam pomognu da u ovoj sadomazohističkoj lakrdiji nastavimo da dižemo ruku na sebe same, i to još pride nazivamo progresom.

Prezreni na svetu – Franc Fenon

U pitanju je jedna od onih glava koje izviruju iza bronzanih bisti drugih revolucionara poput Malkolma X-a i Če Gevare kojima je bio inspiracija (a inspirisao je i Sartra koji je napisao predgovor priložen u hrvatskom izdanju Fenonovog dela Prezreni na svetu).

U trenutku kada se svuda oseća nezajažljiva glad za oslobodilačkim, levičarskim, anarhističkim ideologijama, čitanje Fenonovog dela u moru džepnih izdanja Marksa, na brzinu naštampanih na istim onim štamparijama koje su do juče štampale pare i menice, dođe kao razočaranje za Evropljanina, ili Amerikanca koji se nadao da, pošto svet tone, pribežište može naći na nekom humanističkom ostrvcu gde se ljudi zdravo hrane, slobodno žive i pridošlicu poučavaju manekenskom hodu s kokosovim orahom na glavi. Kao neko ko je odrastao pod kolonijalnim pritiskom Francuske, ali bio u mogućnosti da se na tom istom Zapadu, školuje i napravi kontakte, karijeru i, u jednom trenutku, postane psihijatar na državnoj klinici u Alžiru, Fenon je uočio paradoks sveta koji ti jednom rukom oduzima, a drugom daje. I sam uhvaćen u ovoj zamci, on čini korak koji je revolucionaran, čak i ako se ne uzme u obzir da je Fenon postao saradnik pokreta otpora u Alžiru. Radeći u toj klinici, Fenon je shvatio da su pojedinačne ljudske sudbine kojima se bavi i ljudi koji mu dolaze po pomoć samo u problemima simptomatičnim za jednu veću bolest koja nije njihova, već su oni njeni odrazi i posledice. Kao neko ko je bio zadužen da ih leči, Fenon je shvatio da je u nezahvalnoj situaciji – zalečiti ljude da se vrate u bolestan sistem, pod šapu okupatoru da ih dalje, tako izglačane, lemi u svojoj paklenoj mašini i prespaja tamo gde mu fali prenosne snage. Trenutak kada je Fenon odlučio da napusti službu i da svoju snagu usmeri ka uništavanju sistema umesto olakšavanju njegovog rada, suštinski je revolucionaran čin koji izaziva divljenje. Baš zato što Fenon, takvim činom, uzvraća udarac toj tobožnjoj humanističkoj filozofiji koja ti nudi znanje, al ne i prostor da ga primeniš, hranu i odeću, al ne i rad da je pohabaš, i tako u krug. U isto vreme, parceliše ljude, pa su intelektualci "obavezni", zbog "pitanja odgovornosti" da mere i vagaju, odeljujući čuvajući svoj svet ideja kao venčanu spremu, mladin veo da se ne ukalja u svetu realnih prikaza. Disidentske lože prepune ovih pikavaca aplaudiraju na predstave realnosti i međusobno govore jezikom gluvonemih da ne ometu glasni govor okupatora i siledžija. Jer princip nenasilja je iznad svega! Fenon dolazi sa rečju da je Evropljanin i tu stolicu na kojoj nenasilno sedi izgradio nasiljem, te da je najbolje da se prosto skloni sa istorijske scene i da je svaki znak identifikacije sa "napaćenom bluzerskom dušom crnca" samo znak melanholičnog kiča tog istog Evropljanina koji bi da mu robovi em rade, em da umiru pevajući. Fenon u Prezerni na svetu oduzima privilegiju Evropljaninu da sahrani crnca, ali i onu, za nas možda još strašniju, da sa njim saoseća i da plače nad njegovom sudbinom. Fenon kaže: svakom njegova bitka, pa ćemo se sresti kao ljudi. Sam po sebi, on dokazuje da je klica zla koje uočavamo oko sebe u nama, odnosno da ne postoji ta, Evropi toliko draga, polarizacija na borce za pravdu i istinoljupce i neki otuđeni sistem kontrole. Fenon prelazi tu granicu i svet ideja, poput Mišime, prevodi na jezik konkretnih dela, odbacujući ulogu intelektualca posrednika.

Uloga posrednika, regrutovanje "ljudi po sredini" od strane kolonijalnih i svih drugih okupatorskih silesija, jedna je od glavnih tema kojima se Fenon bavi u knjizi Prezreni na svetu. Kao pripadnik srednje klase, on sasvim dobro uočava najslabiju kariku u kolonizovanom svetu – posrednička klasa kojoj nije ni odviše loše da bi eksplodirala pod pritiskom, ni odviše dobro da bi prestala da se trudi i imitira modele normalnosti i prestiža. Dok u seljačkim redovima vidi glavni, doduše neorganizovan i nestrpljiv, revolucionarni žar, a u lumpenproletarijatu sabijenom po gradovima poplašenu i pogubljenu masu, Fenon u srednjoj klasi locira glavni pogon na koji funkcioniše presnosna snaga kolonizatora. Postavivši joj svoje vrednosti kao model po kojem samu sebe pokušava da oblikuje, ova ogromna masa ljudi, bori se da živi po modelima zapadne buržoazije postajući doslovno posrednik okupatora i njegovih porobljivačkih i izrabljujućih motiva. Čime, kako kaže Fenon, odbija d aigra svoju istorijsku ulogu i postaje puka mešina za valjanje kapitalističkog gmaza u džinovsku grudvu koja gazi narod. Ovo zvuči jako poznato.

Druga velika tema kojom se Fenon bavi u knjizi jeste nasilje, odnosno opravdanost  primene nasilja u nacionalnom oslobađanju jedne zemlje. Zanimljivo je koliko se Fenonov pristup razlikuje od danas popularnih razmatranja na slične teme. Recimo, ako bi se čitao paralelno sa Jaspersom, zaprepašćujuća bi bila Fenonova odlučnost da se nasilje mora primenjivati jer je ono posledica već primenjivanog nasilja okupatora, te ne postoji nikakav drugi način da se ono „svari“ u biću ugnjetenog, dodatno hapšenog zbog kriminala koji se, nemajući kud, ispoljava prema susedima, rodbini i svima koji sa njim dele sudbinu prezrenog. Izuzev da se, kao bumerang, vrati na adresu od koje je dugo usmeravano. Izdvajanje pojma odgovornosti od zapadnih filozofa, a od strane naših mislioca i tananih duša u crnim haljinama, dosta je licemerno, jer se ne uzima u obzir ta lančana reakcija. Da mi, ispod tih naslaga krivice, imamo podebele naslage ugnjetavanja, a ako se one prosto preskoče, prećute, dešava se paradoksalna stvar, da se i priča o odgovornosti koju Jaspers razmatra u humanističkom kontekstu, doživi samo kao dodatni jaram i kazna. Što i jeste cilj naših posrenika koji žele da se prestroje u red zakonodavaca, onih koji kažnjavaju da ne bi bili kažnjeni. A, to nikako nije Jaspersova ideja, već ideja sadomazohistički nastrojenih liberala koji izgubljeni ponos revalorizuju identifikujući se, kapoistički, sa ugnjetačem kao sa deliocem pravde.

Fenon čini suprotnu stvar. Budući da je, na klinici u Alžiru, lečio i pripadnike francuske vojske i policije koji su mu dolazili sa problemima nesanice i agresije, tražeći da ih izleči da bi mogli da nastave da noćima muče pripadnike alžirskog pokreta otpora, Fenon je shvatio dijaboličnost tog rezona oslobađanja i izrovio osnovicu oslobođenja koja jedino ima smisla – identifikovanje sa najprezrenijim bićem nacije, umesto pokušavanja da ga se emancipuje, pridigne na noge i pomogne ka boljitku.

Fenon dosta govori o sticanju znanja o poljoprivredi kako bi se svojoj zemlji pomoglo kroz stvaranje industrije, proizvoda, dakle stvaranje konkretnih dela od resursa koje jedna zemlja poseduje. Umesto posredničkih uloga koje srednja klasa obavlja, mreže kontakata u kojima teži da polaže svoje larve kako bi se večno zarotirala u interesnim krugovima.

Kako knjiga odmiče, Fenonov isprva naučnički glas prerasta u pesnički glas koji ne podučava, već inspiriše svoju braću da slede njegov glas. U vreme kada se, zarad malo revolucionarnog žara, ponovo puni rezervoar motora onog mladog Če Gevare i infantilizuje, regresira svaka ideja o oslobođenju, Fenonov glas koji konkretno i sa punom odgovornošću navodi načine organizovanja naroda za oslobođenje zvuči kao najzdraviji, najkonkretniji i najsnažniji glas koji se, u moru sveopšteg političkog kriminala i laganja, može čuti.

Šta igram na fejsu

Kao što to obično biva, dugo mi nije ni padalo na pamet da se registrujem na fejsu, ali onda kad se to desilo nisam dugo mogao da se skinem s njega. Čitav dan sam zurio u monitor bez daha prekidajući nervoznu tišinu usklicima "jao vidi ga ovaj", "jao, vidi ga onaj". Taj dan mi je ostao urezbaren u mozak zato što se druga polovina nasdvoje toliko naljutila što sam je tada zaboravio, da i dan danas to spominje kao veliku ličnu katastrofu. Lekciju sam delimično naučio, pa ubijam vreme na fejsu kada nemam preča posla, dakle često.

Iako sam na početku svog fejsovanja dosta polagao na "društveni" kontakt, vremenom sam shvatio istinitost one sentence da ti je na "fejsbuku najbolji prijatelj sam fejsbuk". Isprazno druženje me, kao i toliko puta pre toga, ubilo u pojam da sam se bacio na zanimljivije sadržaje čija uzbudljivost nije povezana sa drugim živim bićima, već isključivo zavisi od stepena lične involviranosti. Pogađate, u pitanju su video igre. Dan-danas, to mi je omiljeni segment najveće društvene mreže.

Počelo je naivno. Ne računajaći blek džek (na ruralnom srpskom: "ajnc"), igrao sam prvo onu logičku zavrzlamu "Ko ima najveći mozak", da bih je, kada sam postigao zadovoljavajući rezultat koji danas ni u ludilu ne bih mogao da ostvarim, zamenio veoma igrivim kvizom Geo challenge (izgleda da trenutno ne radi), koji, kako mu ime kaže, testira znanje iz geografije (bila je jedna preteča te igre, ne sećam joj se imena, u kojoj ubadaš na karti mesto zadatog grada). Da, usput sam se malo i kuglao i pucao penale, ali, bar što se ovog potonjeg slučaja tiče, teško je bilo savatati protivnike za nadmetanje, a i sama igra je dosta štucala u funkcionisanju.

Onda mi je najmlađi brat pokazao Restaurant City - igru u kojoj vodiš sopstveni restoran, i to je bila središnja faza moje gejmerske aktivnosti na fejsu. Svake noći sam se uredno logovao (uz hronične probleme koje sa sobom donosi flash) kako bih pokupio sveže namirnice i usavršavao recepte u ponudi. Igra je postala prilično popularna među mojim prijateljima, tako da je izvesna doza interakcije ostvarena. Na kraju sam sve žive recepte usavršio do fantastičnog nivoa, pa je samo igranje igre izgubilo svoj smisao. Pokušavao sam da uđem u tajnu Gangster Cityja, ali me njegova magija nije dugo držala. To mogu da kažem za još neke igre čijih se imena više ne sećam, a interesantno je da Mob Wars (Mafia Wars ili kako se već zove) i Farmville u životu nisam ni pokušao da igram, iako znam da imaju dosta poklonika na mreži. Umesto toga jedno vreme mi se svidela ideja Musical Challengea, za koju sam se na nekoliko dana veoma zagrejao, ali i to me brzo pustilo, pošto je u pitanju igra od koje brzo zaboli glava (što ne čudi kad čuješ 20+ pesama u samo nekoliko minuta).

Posle kratke pauze, nedavno me ponovo uhvatio virus igranja i sad sam aktivan više nego ikada. PopSugar's Retail Therapy se vrti oko mode, u njoj prodajete odevne artikle damama i sve je u haute couture fazonu, što meni ne smeta, jer sam oduvek gajio veću sklonost ka casual tj. ženskim video igrama. U istom duhu, iako se ne mogu pohvaliti lepezom tananih osećanja prema kapitalizmu, industrijske igre menadžerskog tipa su mi pritajena strast koju raspaljujem u Millionaire Cityju, gde nadoknađujem genetsku nedoraslost u posedovanju nekretnina, pošto proliveni znoj mojih roditelja nije bio dovoljno crven za takve poduhvate, a moj nije žut. Drugačije formulisano, data vam je livada na kojoj gradite i rentirate stanove, dodajete im fontane, drveće i ostale džidža bidže za nagruvavanje cene, poboljšavate socijalnu sliku urbaniteta različitim komercijalnim sadržajima kao što su picerija, cvećara, pet shop i kafić.

Moje menadžerstvo je bar na video frekvencijama uvek bilo usmereno u pravcu sporta pa tako trošim vreme i na dve menadžerske simulacije. Top Eleven je domaći proizvod, delo srpskih programera i reč je o lepo skockanoj simulaciji koja uzima najbolje iz repertoara Football Managera, igre koju malo ko ko poseduje kompjuter a voli fudbal nije bar malo igrao u životu (nekima se život pretvarao pretvarao u pakao zbog nje, pošto se pre ili kasnije svodio na nju). Dosta pažnje je posvećeno razvijanju strpljenja kod igrača, ali se korisnici koji igraju ovu igru za novac stavljaju u nadmoćniji položaj u odnosu na sirotinju raju (ja iz principa nikada neću dati nijedan dinar na video igre do kraja svog života). Koliko god novca da zarađuješ, za transfere ti trebaju tokeni koji, pogađate, mogu da se kupe za pravu lovu, ili dobijaš jedan dnevno. E sad, ako za jednog ok igrača treba najmanje 20 tokena, a čak ni to nije nekad dovoljno za transakciju, onda nije čudno što imam samo 15 igrača u postavi i 25 miliona nečega koje ne mogu ni na šta da potrošm. Da ne pričam o brojnim nelogičnostima unutar same igre - jednom sam došao do finala lige šampiona koje se završilo nerešeno pa je takmičenje ostalo bez pobednika, dok o samoj utakmici ne bih trošio previše reči - evo baš pre neki dan me dobio lik koji je čitav meč imao igrača manje na terenu. Kad bi se uočeni nedostaci ispravili, Top Eleven bi bio vrlo dobra igra za FB standarde. Ovako, krajnji utisak je ni tu ni tamo.

U smislu igrivosti mnogo bolji utisak ostavlja EA Sports FIFA Superstars, verovatno vizualno najlepša igra koju sam igrao na fejsbuku za sada. I ovde je u pitanju menadžer, samo što su igrači pravi i srećom za njihovo kupovanje je potrebno samo strpljenje, ne i stvarni novac. Jedino što je problem je da sam meč, koji bi trebalo da bude kruna igara ovog tipa, posle određenog vremena dosadi svojom jednoobraznošću, ali i za to postoji rešenje - pritisak na dugme skip, koje odavno ne oklevam da pritisnem.

Istorijski sadržaji zastupljeni su u My Empire, gde ne samo što se zida grad sa svojim brojnim funkcijama nego se i ratuje sa varvarskim komšilukom i večno gladnim i žednim piratima. Mora se priznati programerima ove igre (fejsbuk korisnicima dobro poznati Playfish) da su uložili dosta truda da igra ne dosadi vremenom, pošto izazova nikad ne manjka, ali minus Moje Imperije je u tome što se za moj ukus previše insistira na socijalnom momentu od samog početka. Ako nemaš prijatelje u igri (a ja se izgleda družim sa sve nekim ozbiljnim glavama) nema šanse da izgradiš Stounhendž, seoski hram i ostale bitne građevine, brojem prijatelja ti je ograničen i obim vojske, pa sam morao da cimam užu i dalju rodbinu da pritiska potrebne dugmiće kako bi kol'ko-tol'ko izgradio vojnu silu dostojnu imperijalnih atributa.  

Koga istorija zamara, i željan je samo dobrog provoda, igra Nightclub City će mu pružiti dosta zadovoljstva. U njoj vodite noćni klub, vi ste didžej, imate nekoliko žanrovskih setova na raspolaganju (priznajem - electro i indie rock setove sam ispratio bez tona, stvaraju tahikardiju, mnogo su iritantni i štetni po zdravlje), bukirate poznate face (satirizovanih imena, tipa Gina Ugliera, Johnny Depth, Conan O'Cryin i tsl, nalik na legendarni Rock Star Ate My Hamster) u gradu kako biste povećali publicitet, onda im se šlihtate kad dođu - posvećujete im pesme non stop da bi bili što srećniji, kao asasini u haremu sa hašišom i kurvama pri ruci, jer onda troše puno para. Naravno, stalno spuštate bas kako bi svi posetioci odjednom ožedneli a tamo ih čekaju vaši barmeni/ke koji  šljakaju atraktivne trikove i za tu veštinu dobijaju što veće napojnice. Ako taj trik rabite često, gostima se sloši i krenu da povraćaju, ali to vam je i cilj i onda je žurka zavedena kao uspela. Kao i u stvarnom životu, sranja prave jerkovi, ali na vama je da po tom pitanju angažujete bouncera, kako bi vaš klub bio na dobrom glasu. Što je taj glas bolji, više je tatinih sinova koji se razbacuju lovom u separeima. Luksuz takođe igra bitnu ulogu, pa kombinacijom različitih delova nameštaja možete napraviti svoj raspored iz snova. NC je takva igra da će čak i osobe sa izraženim prezirom za klupsku kulturu, kao što je potpisnik ovih redova, naći sebe u potpunoj (isforsiranoj) ekstazi.

Za kraj, ubedljivo najbolja igra koju sam igrao na Fejsbuku - Ninja Warz, spaja sve one poželjne osobine koje određenu igru čine zaraznom. Jednostavna je - cilj vam je da napravite što jači klan nindži kako biste se nosili sa protivnicima, a to činite pomoću treninga, što boljeg oružja, relikvija i magije. Na svakih četiri sata, Buda vam daje zlato ili karmu (jedinica potrebna za treninge nindži, neka od oružja i relikvija), a tu su i turniri na kojima ako pobedite možete kao nagradu dobiti komad vrednog oružja koje se ne nalazi u slobodnoj prodaji. Što imate više saveznika u vidu drugih korisnika/igrača, veća je i mogućnost da zaradite karmu i zlato, što se odražava na vaše ukupne performanse. Ratovi nindži u sebi sažimaju arkadni, borilački i strategijski  element na tako efektan način, da dimenzije prostora i vremena apsolutno nestaju pred njenim čarima. Eventualno se zamerka može uputiti na račun meditativne muzike (ne smeta, ali ne obara s nogu), pa zato ovaj tekst završavamo sočnim komadom iz noćnog kluba.


Aesop - Smokers Anthem

Cena uspeha

Poslednjih nekoliko dana diglo se dosta prašine povodom potpisivanja sponzorskog ugovora EPS sa šampionom Srbije FK Partizan, koji je nakon pauze od sedam godina ponovo izborio mesto u Ligi šampiona, najjačem klupskom takmičenju u Evropi. Do utakmice u Donjecku sa Šahtjorom, prvakom Ukrajine, crno-beli nisu imali logotip "prijatelja" na svojim dresovima, ali su se tada pojavili sa prepoznatljivim ćiriličnim natpisom koji označava srpskog strujnog monopolistu.

Naravno, ova odluka je odmah izazvala veliku pažnju javnosti jer je poznato da EPS važi za jednog od najvećih srpskih gubitaša, javnog preduzeća koje nije u stanju da naplati dugove potrošača koji se procenjuju na oko 75 milijardi dinara. Postavilo se odmah pitanje i šta će reklama srpskom monopolisti koji ni na domaćem terenu ne može da upiše plus, a kamoli da se širi na neka nova tržišta.

U dobro poznatom maniru krenulo je prebacivanje loptice na potezu EPS-Partizan. Iz Partizana su tvrdili da je čitav ugovor težak 800 hiljada evra, dok su iz Struje prvo objasnili da njih taj ugovor ništa ne košta, da bi se na kraju ispostavilo da ipak košta koliko su rekli Partizanovci. Ne njih, nego one koji finansiraju ovo preduzeće - a to su poreski obveznici. Čitav aranžman je urađen protivno slovu zakona, jer javna preduzeća nemaju mogućnost da sklapaju sponzorske ugovore. Iako se ocena zakonitosti tek očekuje iz pravca za te stvari nadležnih institucija, obe strane se ponašaju kao da u njihovoj saradnji nema ničeg što bi eventualno moglo da bode oči, i ona faktički već teče, EPS je već upisao 800 hiljada sponzorstva u svoje knjige i traži od Vlade povećanje cena struje.

Izračunato je da svaki građanin plaća evropsku avanturu kluba iz Humske 46 dinara. Kada se to pomnoži sa brojem navijača najvećeg rivala - Zvezde, dolazi se do cifre od čitavih 530 hiljada evra koje niko nije pitao da li žele da učestvuje u ovoj transakciji, nužnoj za FK Partizan, jer je bez generalnog sponzora nemoguće nadmetati se u takmičenju koje organizuje UEFA.

Ono što posebno boli u ovoj priči je ono o čemu je već pisano na ovom blogu pre nekoliko meseci - iako se Crvenoj Zvezdi stalno spočitava da je nekakav državni projekat, činjenice govore suprotno. Svuda gde je država intervenisala u slučaju tima iz Ljutice Bogdana, bilo je sa skoro fatalnim posledicama po sam klub, čije se fudbalske i košarkaške filijale i dalje nalaze u velikim finansijskim teškoćama.

S druge strane, poslednje dve decenije su, mereno brojem titula u fudbalu i košarci, najuspešnije u istoriji Partizana. U fudbalu je za 20 godina osvojeno maltene isto koliko u prethodnih 45, u košarci je ta razlika još drastičnija - tim je u poslednjih 20 godina možda tri puta ostao bez titule. Uspon fudbalskog kluba koincidira sa dolaskom Mirka Marjanovića na mesto premijera Srbije. Marjanović, nekada predsednik Partizana, nije zaboravio svoju staru ljubav, koja u to vreme doživljava renesansu zahvaljujući i golemom uplivu državnog kapitala koncentrisanog u marketinški slogan "Sponzori šampiona". U pitanju su godine koje niko ko je živeo u Srbiji ne pamti po dobru sa ekonomske tačke gledišta. Čak i to nekada nije bilo dovoljno, pa je tih godina Partizan igrao svoje utakmice dok ne pobedi, često sumnjivim penalima dosuđenim u 95, 96. ili 97. minutu utakmice. Pre nekoliko godina, tadašnji prvoligaš Bežanija vodio je 3:1 na poluvremenu protiv beogradske ekipe, čiji su navijači skandirali u pauzi "Iz 1 u 2". Primećeno je kako na stadion stižu džipovi sa blindiranim staklima, i utakmica se završila 4:3 za Partizan. Takvi prizori ni danas nisu retkost na domaćim terenima, a nije zgoreg napomenuti da sadašnji predsednik FSS Tomislav Karadžić takođe u svojoj biografiji ima stavku da je nekad bio predsednik ovog srpskog kluba.

Slično je i u košarci - Partizan poslednjih 20 godina ima iza sebe vrlo jake sponzore - Sintelon, ICN Galenika, Igokea, NIS, a probranom društvu "uspešnih" pridružila se i najveća srpska kompanija "MTS Telekom" čiji je sadašnji direktor Branko Radujko proletos imao, u svom poznatom neumesnom maniru, štošta da kaže na kritike selektora Dušana Ivkovića u pogledu dotacija košarkaškom savezu, koji se očigledno raspada po svim šavovima. Za Partizan se to ne može reći, koji za svoje uspehe može da zahvali i uticajnim političarima poput Ivice Dačića, koji su takođe vršili svoju navijačku dužnost u upravnom odboru ovog kluba. Zato i ne čudi što godinama unazad Partizan po pravilu osvaja svako domaće i regionalno takmičenje u kome učestvuje. Primera radi, čak ni Barselona, aktuelni evropski šampion, nije prvak Španije i ama baš niko se tome ne čudi, ali takav scenario je, bar u Partizanovom slučaju za sada teško, ako ne i nemoguće zamisliti. Nije sporno da je reč o vrlo jakom timu, ali određene diskutabilne situacije u ključnim momentima i neujednačen sudijski kriterijum sve ove godine ostavljaju dovoljno prostora za bacanje senke na sve te trofeje, zaključno sa sramnim osvajanjem poslednje titule nakon krvničkog šaketanja u Vršcu.

Sve ovo dovoljno govori u prilog činjenici da je sport, kao jedna od retkih svetlih tačaka u srpskom sumraku trenutka, politizovan iznad svake granice dobrog ukusa. Postavlja se pitanje smisla organizacije takmičenja u kojima se unapred zna ko će biti prvak. Osim toga, i sami učesnici liga govore ko je ko u tom trenutku na političkoj sceni - nekada je fudbalski prvoligaš bio Milicionar, a prvak Obilić, u Batićevo vreme prvoligaški fudbal igrao se u Obrenovcu, danas tu gledalačku privilegiju imaju Jagodinci i stanovnici Inđije. Peti (ili šesti) oktobar je u širokom luku zaobišao fudbal.

Jedino u Srbiji "čisto" kolektivno-sportsko takmičenje je odbojkaško - tu se nikad ne zna ni ko će uzeti kup ni ko prvenstvo, ali u ovom sportu nema toliko para koje bi zamutile regularnost nadmetanja. Jedini spas za klupsku košarku i fudbal je njihova potpuna decentralizacija. Primeri iz komšiluka su indikativni - najveći slovenački klub Olimpija je nekoliko godina bio ugašen zbog dugova, u Hrvatskoj je šampion pored Hajduka i Dinama bio i FK Zagreb. U Rumuniji timovi poput Uniree iz Uržičenija osvajaju titule, slične uspehe u Bugarskoj ostvaruje Liteks. Samo je u Srbiji Partizan konstanta koju nekad prekine ruinirana Zvezda. Zbog čega u Srbiji Hemofarm ili FMP ne mogu do titule kada više od pola njihovih bivših i sadašnjih igrača sačinjava reprezentaciju, zašto se Javor ili OFK ne umešaju u trku za titulu? Ako se uskoro ne pronađu adekvatni odgovori na ova pitanja, velika je verovatnoća da ćemo završiti u potpunom mraku, u kome će se izgleda čuti samo glasovi Partizanovih navijača po kojima njihov tim "eto, uprkos svemu i bez državne podrške postiže sjajne rezultate". U tom slučaju, ukidanje većine ostalih klubova (kako je to već mučki urađeno u vaterpolu) i ostavljanje probranih "konkurenata" da služe kao ikebane elementarnog legitimiteta uopšte nije naučno-fantastična zamisao -  ionako sve ide u tom pravcu. A onda ni struja neće pomoći.


Škabo - 92

Iluzija opozicije

Prvo smo čuli vest da naprednjaci okupljaju sve zainteresovane političke snage u cilju stvaranja jedinstvenog opozicionog fronta čiji je nebeski cilj raspisivanje vanrednih izbora. Pominjali su se Velja Ilić, Vulin, čak i Karić. Tom prilikom pruženo je objašnjenje koje je bilo potpuno različito od utiska koje je proizvodilo pominjanje malopre pomenutih imena. Naprednjaci su utvrdili da im je cilj "ukrupnjavanje političke scene u Srbiji". Kako se to radi sa Vulinom i Karićem u talu, nisu dalje elaborirali.

Naravno, suštinski je bilo važno kakav će rezultat doneti susret Koštunice i Nikolića po pitanju zajedničke saradnje u ostvarivanju embrionalnog izbornog cilja. Iako se stranke koje njih dvojica vode gledaju kao srodne po mnogim pitanjima, činjenica je da nikakve krucijalne saradnje između njih nije bilo. Tokom devedesetih, dok su naprednjaci još uvek bili radikali, njihov tadašnji prvak Šešelj je nekolicinu puta pozivao Koštunicu pod zajednički barjak. Ovaj se pravio da nije čuo te vapaje i kasnije je sa Đinđićem i ostalim manje bitnim likovima okončao Miloševićevu vladavinu u kojoj je Šešelj bio i ikebana i jebena stranka.

Po ubistvu Đinđića i raspadu izvornog DOS-a, Koštunica je tri godine vodio Vladu u kojoj je imao relativnu većinu, i još nešto više od pola godine u kojoj je formalno bio na čelu ali nije u njoj bio najjači. Između ta dva mandata bilo je koketiranja sa radikalima koje je tad vodio Nikolić u čuvenoj parlamentarnoj krizi, kada je tadašnji zamenik predsednika SRS čitava dva dana bio predsednik Skupštine. Glavni štihovi su tada bili u Koštuničinim rukama, i sa ove vremenske distance je jasno da mu se pri odabiru žutog špila karata nije posrećilo. Kada je raspustio vladu zbog očiglednih opstrukcija Dinkića i kompanije u njenom funkcionisanju nakon jednostranog proglašavanja nezavisnosti Kosova i podgrevanja nasilja na beogradskim ulicama, Koštunica je lagano mogao da se uortači sa Nikolićem i napravi stabilnu većinu. Umesto toga, sazvao je nove izbore i otišao u opoziciju.

Zbilja, srpska istorija izgleda da ne pamti nekog političara koji se sklonio sa vlasti u trenutku kada je mogao da u njoj nesmetano participira za određeni vremenski period. Umesto toga, Koštunica je od tada pa sve do sada pozivao na preispitivanje politike "EU nema alternativu", koja, ruku na srce, osim mnogobrojnih nerealnih obećanja i sitnih dobitaka nije pokazala ama baš nikakve efekte po boljitak ove zemlje i njenih građana, naprotiv. Ako se u obzir uzme i preovlađujući EU stav po pitanju statusa Kosova, stvar je kudikamo još jasnija - iako bivšeg premijera optužuju za anahronost, njegova evroskeptička politička pozicija je sasvim primerena istorijskom trenutku u kome se ova polu-država nalazi.

Upravo je ovo pitanje apostrofirano kao ključno u susretu dva opoziciona prvaka, koja su se načelno složila da spoljna politika vladajuće garniture nije jedini put u budućnost. Brojni primeri iz okoline govore tome u prilog: Turska je još 1964. potpisala famozni SSP ugovor, a o njenom punopravnom članstvu se dan danas više šapuće nego što se glasno govori. Mnogo glasniji su oni glasovi koji govore o sistemskoj krizi EU i njenom vidljivom zamoru materijala po pitanju prijema novih članova. Po tim, najčešće nemačkim prognozama, samo Hrvatska ne bi trebalo da strahuje za evropsku budućnost (mada se i njihovo čekanje odužuje u nedogled), dok su svi ostali aspiratori na tankom ledu - "mož' da bidne, ne mora da znači". To nisu poruke na kojima ozbiljna politika počiva. Čak ni punopravne članice EU iz okruženja ne mogu se pohvaliti boljitkom nastalim nakon prijema u članstvo: Mađarska i Grčka su devastirane ekonomskom krizom, Rumunija i Bugarska su toliko zaostale u periodu komunizma da njihov potencijalni napredak ima još jednu kočnicu pride.

Kada se na sve ovo doda bliska prošlost oličena u neveseloj skorašnjoj istoriji svinjarija na Balkanu u čemu svoj udeo imaju i Srbija i EU, a čija je kulminacija NATO agresija, jasno je da jasna evropska perspektiva Srbije gubi svoju oštrinu u nestabilnim izmaglicama budućnosti u kojima se ne zna ni šta donosi sutra, a kamoli neki duži vremenski interval. Zbog toga se čini da je nužno preispitivanje dosadašnjeg srednjeg toka srpske politike, baš kao što je bilo i pre dve godine,  i biće aktualno i za deset.

Ako postoji makar jedan plus u potencijalnom udruživanju opozicije, to je svakako jasna protivteža narastajućem medijskom jednoumlju kakvo Srbija nije doživela ni u miloševićevska vremena. Suptilnim, ali ipak providnim potezima, medijski prostor su okupirali sve sami evro optimisti koji kao navijeni pričaju bajke u koje ni sami ne veruju. Na njihovom primeru se može utvrditi i sva ispraznost evro-retorike u ovoj zemlji: ona je retko, ako uopšte, motivisana opštim interesom.

Još jedna dobra stvar koja bi mogla proisteći iz udruživanja opozicije je postepeno političko sazrevanje u Srbiji. U pitanju su sve poznata lica koja se neće previše razmetati predizbornim obećanjima, bar ne na način na koji su to radili svi oni koji su sada na vlasti , oni koji su malo toga uspeli da ostvare (a i to što su ostvarili nije njihova zasluga najveća, ako je i ima). Birači veoma dobro znaju mane i vrline opozicionih prvaka, što je preduslov da se dobrodošao trend političkog trežnjenja nastavi, budući da fanatizacija pogoduje samo suštinskim antitalentima za politiku, u kojima ovdašnja scena nikad nije oskudevala. S druge strane, uprkos obećanim kulama i gradovima, caruju korupcija, nepotizam, rasipanje sredstava, arogancija, dok je partijska pripadnost i dalje glavni način selekcije kadrova. U tom smislu, Srbija nije doživela boljitak još od titoističkih vremena.

Posle dobrih strana mogućeg sporazuma, vreme je za loše. Najlošija od njih je moje predviđanje da je sporazum nemoguć - a evo i zašto. Radi se o suštinski različitim poimanjima politike. Posle decenijskog čučanja u opoziciji, Nikolić je već neko vreme u kombinatorskoj fazi, spreman da učini šta god je potrebno samo da bi se dočepao što većeg dela vlastodržačkog kolača. Njegova dešešeljizacija je temeljno sprovedena tako da sad umesto fatalne određenosti imamo zavodljivu neodređenost kao glavnu tačku njegovog retoričkog programa. Nikolić i njegova desna ruka Vučić zasipaju javnost izjavama koji bi mogle svima da budu dopadljive, ne smeta im Evropa, ne smeta im Amerika, i dalje vole Rusiju i Kinu. Hemijsko čišćenje imidža naprednjaka daje određene rezultate, pogotovo u zapadnim centrima moći koji daju diskretne ali jasne signale da nemaju ništa protiv da naprednjaci budu deo vlasti, što su nove, sasvim prijatne melodije za njihove slušne aparate. Nikolić i njegovi saradnici smatraju da će ovu zapadnu igru odigrati bolje od svojih prethodnika, ali tako su mislili i ovi sada, i oni pre njih, i oni još ranije. Svi odreda su izvisili u toj igri, pa nema razloga da Nikolić u tom smislu bude izuzetak, pogotovo što se ne odlikuje nekom vanrednom političkom veštinom potrebnom za tako stravično teške zahvate.

S druge strane, Koštunica je i dalje svež u vršenju vlasti, zavetrinu opozicije je sam odabrao i ne pravi nikakve ishitrene korake kako bi tu svoju poziciju promenio. Taktičan do bola, on se slepo drži svojih principa koji mu onemogućavaju da se pozabavi oko peglanja svog žestoko oblaćenog imidža (u čemu je prednjačila isforsirana NVO histerija),  po kome je on postao personifikacija svih onih stvari koje je zapravo poslao u istoriju, dok su oni koji su u tome učestvovali preko noći postali uzorni Evropljani. Rešenje zagonetke popravke imidža u vizuri u kojoj je imidž nebitna stavka ne postoji. I kao što je u trenutku dok je vodio zemlju pronalazio mehanizme popuštanja koji bi mu sačuvali obraz (manjinska vlada, dobrovoljne predaje, smenjivanje saradnika poput Drakulića i nesrećne ministarke obrazovanja Čolićeve itd.), baš zato što se sad nalazi u prividno oslabljenom položaju to mu omogućava da od svojih stavova ne odstupi za jotu. Iako su ga politički protivnici i pro-zapadni mediji već nekolicinu puta sahranjivali i slali u političku penziju, Koštunica sigurno može da računa na svojih standardnih 7-10 % glasova koji neće biti bez težine pri budućoj podeli vlastodržačkih karata.

Stoga je jedini ishod fantomskih izbora koji se čini kao logičan velika koalicija DS-SNS uz funkcionalnu evropsku podršku LDP, mada treba videti još na koji će se način trenutna vlada raspasti, za sad to nije poznato ali je jasno da će taj krah veoma boleti. Marginalizovani i stigmatizovani  DSS ostaje u opoziciji bar još neko vreme, jer klima beznađa i apatije kvaziužurbanog tipa još uvek nije sazrela za povratak, do koga će sigurno kad-tad doći. U tome se ogleda i najveća tragedija političkog sistema Srbije u ovom momentu: u njemu postoji iluzija opozicije jer je njena glavnina zauzeta taljenjem sa vlašću, dok onemoćala država svakim danom pronalazi nove znakove pitanja na temu sopstvenog postojanja.

Pyhän kirjan varjo (Arto Halonen, 2007)

Već smo u Titovcima ovlaš obznanili fascinaciju dalekim Turkmenistanom i njegovim besmrtnim vođom, u najmanju ruku ekscentričnim Saparmuratom Nijazovim. Ova nekadašnja sovjetska republika, a sada centralnoazijska država (indikativno je to da Turkmenistan nije želeo nezavisnost i poslednji je ostvario to pravo u SSSR okvirima), važi za jednu od tri najrepresivnije države posmatrano iz ugla "ljudskih prava". Omiljeni "moralni" instrument najveće zapadne sile ipak se uglavnom prećutkuje u svetskoj (čitaj zapadnoj) javnosti. Razlog je jednostavan: nafta i gas. Upravo iz ove države, koju naseljava oko pet miliona muslimana, se crpu ova dva izvora energije. Preko Rusije (tačnije Gaspromnjefta) stižu do potrošača na Starom kontinentu. Da biznis, onaj krupni pogotovo, nema moralnih obzira svedoči film Arta Halonena - Senka svete knjige.

Naslov nije izabran slučajno jer je "gvozdena pesnica" Nijazov Turkmenbaši ("otac svih Turkmena") (čovek koji inače ima mnogo "poštovalaca u Srbiji, čak se i jedan, čini mi se novosadski, bend nazvao po njemu) ujedno i pisac "Ruhname", knjige koja nudi spiritualni orijentir svakom Turkmenu, hteo on to ili ne. Deca u školama su primorana da uče Ruhnamu naizust, znanje iz ove oblasti se traži i pri upisu u srednje škole i fakultete, čak i pri polaganju vozačkog. Ovaj "apsurdni miks istorije i mitologije u kome piše da su Turkmeni zapravo prvi ljudi na svetu" ima čak i poseban institut na kome se izučava drevna mudrost sadržana u njemu, a sve to u zemlji u kojoj nema interneta, cirkusa, opere, bioskopa, biblioteka na selu, zabranjeno je pevanje na plejbek, kopiranje ključeva, duge kose i brade i  video igre, a lekari su polagali zakletvu predsedniku (ujedno i šefu vlade) umesto Hipokratu. Nijazov, megaloman željan da postane 13. prorok sveta, je u svom reformističkom naumu stigao i da redizajnira kalendar (septembar je postao mesec Ruhname) i životna doba (on se u vreme pisanja Ruhname nalazio u "dobu inspiracije") pa čak i jezik (pa se tako hleb sad zove po njegovoj majci). Njegove zlatne biste i portreti krase ulice Ašhabada (ili Ašgabata, na persijskom "grad ljubavi"), a zlaćani profil dragog i voljenog predsednika je ujedno i logotip državne TV stanice. Uprkos svom ovom bizarnom ludilu (paralele sa domaćim terenom se same od sebe nameću) koje donosi i neko perverzno poštovanje prema Saparmuratu, Ruhnama je prevedena na više od 40 jezika. Kako i zašto su pitanja na koje pokušava da odgovori ovaj film.

Ukratko, ako ste šef neke dobrostojeće kompanije (Bouyges, Caterpillar, John Deer, Daimler-Chrysler, posebno užasni Siemens - firma koja valja sofisticirane uređaje za prisluškivanje i nadzor) i želite da proširite svoje aktivnosti na atraktivno ali zatvoreno turkmensko tržište - to najlakše možete učiniti tako što ćete prevesti Ruhnamu na svoj jezik. Cilj opravdava sredstva, a cilj je uvek i svuda profit. Prvi koji je probio led je turski biznismen Ahmet Čalik koji je ubrzo, zajedno sa unosnim graditeljskim dilovima u džepu, postao i jedan od Nijazovljevih ministara. Njih dvojica su razvili toliko senzibilan odnos da je Čalik predsedniku za jedan rođendan poklonio ogromnu statuu Ruhname koja se svakog dana otvara pod uglom od 37 stepeni, a unutar sebe sadrži displej sa probranim citatima iz knjige, sa sve dečicom koja sa na otkrivanju ovog graditeljskog čuda pevala sumanute pesmice u čast predsednika. Prosvetiteljski ideal je bar na turkmenskom tlu ostvaren, a Čalikov primer sledili su mnogi drugi biznismeni te je tako Ruhnama postala deo svetske baštine od Hrvatske i Mađarske, preko Nemačke i Francuske do SAD koji grade Ašhabad tako da on predstavlja raj na zemlji, mesto brojnih (arhitektonski rečeno) skandinavsko-arapskih građevina od kojih zastaje dah, velelepnih fontana usred pustinje, gde je nafta jeftinija od vode, zemlji u kojoj 60 % ljudi nema posao (dakle, centralnoazijska varijanta Svazilenda), politički protivnici/neistomišljenici se nemilosrdno terorišu pod optužbama za terorizam, što je staljinistička tehnologija vlasti posebno popularna i danas u sovjetskoj Centralnoj Aziji.

Uz obilje egzotičnih informacija o ovoj čudesnoj zemlji, Pyhän kirjan varjo je važan dokument za razumevanje sveta u kome živimo, zato što prikazuje, doduše nesvesno, i drugu stranu demokratske medalje - njegove pravdom naoružane tvorce. I Finac Halonen i Amerikanac Frejžer se u svom raskrinkavanju zapadnjačke korporativne podrške imućnoj azijskoj tiraniji drže one zapenušane, jednodimenzionalne pravedničke retorike, na ovim prostorima poznate i iz zadrtih stavova Filipa Davida i njegovih pseudoakademskih učenika, sledbenika i svih ostalih koji ne znaju da debatuju jer već sve znaju. Potresni uvidi u stanje turkmenske opozicije raštrkane po Rusiji i Evropi i slične Helsinške grupacije soroševskog tipa manje su interesantan deo filma u odnosu na njegov osnovni predmet interesovanja, čija obrada nije lišena suvišne, zamorne i ovde dobro poznate ideologizacije ogrnute u retko degutantno moralisanje civilizatorskog aktivizma te se na kraju svodi na kopiju populističke tehnike Majkla Mura (stav 'Protiv "Amerike" u ime "Amerike"'  jednako je plitak po svojim krajnjim dometima kao borba 'Protiv "Zapada" u ime "Zapada"'). Uostalom, autori su se baš zaigrali, čak i zapevavši u svojoj pravedničkoj igri (muzičkog intermeca nema u samom filmu ali ga savršeno potcrtava). Zanimljivo je da, iako se film može odgledati na jutjubu, jedan  njegov deo, onaj koji se bavi berićetnim vezama Martina Bujga i Turkmenbašija prati izobličen ton.

Nijazov je krajem 2006. napustio ovaj svet, a njegov naslednik Gurbanguli Berdimuhamedov je za veoma kratko vreme svima stavio do znanja da se neće previše razlikovati od svog slavnog prethodnika. Doduše, polako ali sigurno Ruhnama, iako je u njenu čast organizovana međunarodna konferencija, gubi svoju svetu poziciju u obrtu kapitala pod turkmenskim nebom. Ostaje da se vidi koji to poslovni potezi omekšavaju srce novog oca nacije.