понедељак, 30. август 2010.

Milovan Đilas - Nova klasa (Narodna knjiga, 1990)

Odlukom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici dana 5. oktobra (!) 1957. godine doneta je presuda po kojoj je Milovan Đilas osuđen na sedam godina strogog zatvora zato što je prethodne dve godine od dana presude pisao knjigu Nova klasa koja je potom tajno poslata na štampanje u inostranstvo i zatim ilegalno rasturana u zemlji. Titoistička vrhuška, čiji je Đilas ranije bio istaknuti član, već je tri godine ranije zbog pisanja za to vreme neverovatnih članaka za "Borbu" izopštila funkcionera iz svojih redova. Komunistička cenzura je vrlo dobro znala šta radi: Nova klasa se sa ove vremenske distance može čitati kao umrlica jednog sistema koji je tada bio u punoj snazi - pomiren s istokom, milovan sa zapada. Naplata računa je došla kasnije.
Kao primer retkog intelektualnog poštenja izniklog iz zadojenosti izvorno levičarskim humanim vrednostima (uzmimo Dikensovu Božićnu priču kao njihovu uverljivu ilustraciju), ali pre svega kao duh preširok za dogmatske apsane, Đilas svoju tezu iz naslova ove knjige temelji na suštinskoj degeneraciji izvorne komunističke ideje od trenutka kada ove snage dođu na vlast na tragu one sjajne sentence Arundati Roi u "Bogu malih stvari" po kojoj "sve što ljudski um uzdigne u visine, ljudska priroda smrvi u prah i pepeo". U klinču sa totalnom moći, težnje ka besklasnom društvu stvaraju novu klasu, onu koja sebe stavlja na čelo pravedničke borbe za bolje sutra, koje eto samo što nije. Ova korumpiranost izvorne ideje "svako prema mogućnostima, svima prema potrebama" dovodi do preobraćenja u njenu potpunu suprotnost - u likvidaciju lične slobode, slobode savesti i mišljenja i bilo koji drugi vid duhovnog entuzijazma. Država ulazi u sve pore života, delujući samom svojom prirodom u pravcu permanentnog terora skrivenog iza opšteljudskih civilizacijskih namera.
U sjajnom analitičkom maniru, Đilas ispravno procenjuje da je komunizam bio najbrži način industrijalizacije (a sa njom i demokratizacijom obrazovanja) zaostalih zemalja, onih u kojima je kapitalistička klasa bila nedovoljno razvijena da bi bila protivteža tradicionalnim feudalnim snagama. U tom smislu, Đilas preuzima Raselovu domišljatu analogiju između marksizma i hrišćanstva, dalje produbljujući tu tezu nalaženjem sličnosti između protestantizma (posebno kalvinizma) i levičarske prakse koja svojom prirodom mrko gleda na bilo koju manifestaciju životne radosti. U centru njegovog interesovanja nalazi se SSSR sa njegovim glavnim ideološkim protagonistima - Lenjinom i Staljinom, koje Đilas često upoređuje sa Marksom kako bi na jednostavan način dočarao kretanje marskističke ideje do etatističke totalitarnosti koja sa izvornim Marksom nije bila ni u kakvom suštinskom srodstvu, iako se na njega u svojoj megalomanskoj privrženosti velikim ciljevima  pozivala. Slična zapažanja autor ima i za Jugoslaviju, koju za razliku od  preovlađujućih današnjih interpretacija, ne vidi pošteđenu od sovjetskih metoda vladavine (njegov život najbolje svedoči o tome), niti kao "simbol razlika u komunističkom svetu", čak štaviše - "nacionalni komunizam" u koji smešta titoizam je za Đilasa "komunizam u dekadenciji". Tito se sa Staljinom posvađao zato što su bili suviše slični, a ne različiti. Uostalom, ono poređenje koje je sada već davno ponudio nedavno preminuli Mikrob po kome je SSSR bila Veliki, a Jugoslavija Mali medved sa sobom nosi kudikamo više od puke astronomske bravure negovanog duha.
Sa jakim adutom u vidu početne teze u džepu, Đilas dalje s lakoćom demaskira mehanizme vladanja izvitoperene monolitne svesti u kojoj je država praktično privezak za ključeve svemoćne partije - mozga, srca, želuca i pluća ovog sistemskog organizma. U odabiru kadrova, vrhovni kriterijum je birokratska atrofija servilnosti  i osrednjosti, u privredi plan je nenamensko rasipanje sredstava kako bi se prikrile brojne rupe u sistemu, isticanje jedne grane nauštrb brojnih drugih zarad boljeg imidža. U životu u kome jedno mišljenje važi za privatni, a drugo, poželjno, za javni domen, ne mogu se očekivati ni vrhunska dostignuća ni u umetnosti, mada u revolucionarnoj fazi osvajanja vlasti Đilas primećuje pojačanu aktivnost na tom planu, dok ne dođe do homogenizacije nove klase u cenzora, tužioca, sudiju, privrednika, državnika, diplomatu i vojnika u jedno partijsko biće. U toj sintezi zanimanja i gomilanja privilegija izvedenih iz sfere političkog, gubi se dodir sa realnošću, te vlastodršci polako počinju da veruju u svoju propagandu, videći svoje želje kao jedinu stvarnost, koja ih  demantuje pre nego što ih konačno sahrani. Taj sistem, u atmosferi straha i snebivanja, po zaokruživanju sopstvene konstitucije nije osuđen na dugovečnost zbog svoje zatvorenosti u svetu koji se sve više povezuje. A ljudi mogu biti jednaki, zaključuje Đilas, isključivo kao robovi.
Iako po svojoj prirodi vrhunska filosofsko-socijalna studija, Nova klasa je izuzetno prijemčivo delo koje krasi jasnoća i jednostavnost izraza te dobrodošla upotreba  prijemčivog, narodskog vokabulara. U njoj autor ispravno predviđa krah jednog sistema koji se tada činio večnim, što je ujedno bila i njegova najveća slabost, kako se kasnije ispostavilo. Iako je nominalno od tog vremena prošlo dosta, posledice života u njemu se i dalje osećaju te je Nova klasa, štampana u tri miliona primeraka na više od 60 jezika (podaci iz 1990.), i dalje relevantno delo koje itekako može osvetliti nedoumice sadašnjosti koja previše liči na ono što je povest sahranila. Verovatno zato što i nije, jer nova vremena sa sobom donose nove klase.
Još jedna u nizu tragedija ovog naroda i ove države što jedan od njenih najslobodarskijih umova prošlog veka ni u novom milenijumu nije dobio pažnju koju svojim kompleksnim intelektualnim radom zaslužuje. Njegovo prefinjeno nijansiranje suštinski je nepogodno za izradu jednodimenzionalnih slogana, dok njegova spisateljska jednostavnost (na ničijoj zemlji između srpskog i hrvatskog jezika) nije dovoljno atraktivna spoznaji zbrkano napisanih, "viših istina"  (Đuro Šušnjić nam je jednom rekao: "Ovi moji iz Zagreba su se u izboru literature uvek vodili onom "što manje razumem, više mi se sviđa"; uočeno je vrlo primenjivo i na tzv. Konstantinovićevce). To ne čudi jer je suštinski bitno da pristaše, simpatizeri i fanovi ne budu misleća bića naoružana rezonom, već roboti, ljudski automati sa parolama u rukama i frazama na usnama, likovi koji ne čitaju knjige zato što  već znaju sve što treba znati (dogma ne trpi sumnju). Iako još uvek čeka da na rodnoj grudi bude valorizovan u skladu sa njegovim realnim dometima (u nekom uređenju koje će imati autohton sistem vrednosti), Đilasovi krici slobode i dalje gromoglasno odzvanjaju ovom učmalom mrtvajom intelektualnih gnoma, moralnih patuljaka i krvavih ruku u džepovima punim šuški i dukata. Za one koji imaju oči da vide, a bogami i uši da čuju.    



Peaceful confrontation meet war machine
Seizing all civil liberties
Honest ballotation among banshee
Spilling blood on humanity


You cannot hide the face of death
Oppression ruled by bloodshed
No disguise can deface evil
The massacre of innocent people


Deviated lies fear blinds your eyes
Enforcing their truth through a gun
Aggressive discipline and barbaric control
Thousands of people cannot be wrong


You cannot hide the face of death
Oppression ruled by bloodshed
No disguise can hide the evil
That stains the primitive sickle
Blood red


Growing opposition with words as ammunition
Expressions of life's liberties
Aggressive discipline and barbaric control
Spilling blood throughout humanity

6 коментара:

Vojin је рекао...

Mislim da si pogodio u srž. . .

nasdvoje је рекао...

jok ja, milovan je!

Đorđe Kalijadis је рекао...

Ima li ove knjige još uvek u prodaji? Ja sam prošle godine kupio njegovu knjigu "Besudna zemlja" misleći da ću u njoj naći sve što je pisao u "Novoj klasi", kad tamo nešto o njegovom detinjstvu u Crnoj Gori i nekim pričama koje me lično ne zanimaju, pa sam odmah batalio čitanje.
Ako ne nađem ovu knjigu, stajem u red za pozajmicu.

Pozdrav

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

"A ljudi mogu biti jednaki, zaključuje Đilas, isključivo kao robovi" - pravo u centar, ali boli, kao da je prstom u oko zabo.

nasdvoje је рекао...

đole, nisam je viđao u slobodnoj prodaji. valjda je još uvek na snazi odluka mitrovičkog suda, a zna se koliko mi poštujemo zakon :D knjigu sam pozajmio iz gradske, i danas je bolja od nasdvoje vraća. u katalogu univerzitetske piše da na poleđini knjige stoji "izdavati samo uz dozvolu upravnika". :)

Boris је рекао...

da, za razliku od nekih on bi jos mozda i mogao da kaze:
"ruke su mi prljave ali mi je savest cista"

u svakom slucaju, on je bio previse autentican lik da bi bio cenjen u ovoj sredini.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.