Nagrada poštenom nalazaču

Pre neki dan, prolazeći Beogradskom, naišla sam na koktel promociju. Ide tramvaj, sve onako kako sam navikla, kad ono, usred bela dana, na trotoaru visoke barske stolice, a mali stolovi na kojima su stajale visoke čaše sa, valjda, šampanjcem i nekim grickalicama lebde između ljudi i žena, u sakoima i koktel haljinicama koji se presijavaju na suncu. Čisti ciga oko njih, tandrče tramvaj, prodaju šnale i pertle, a oni zaseli. Otkud ovi marsovci?

Po prvi put posle duže vremena (otkad sam se navikla na one kafiće koji se prostiru preko trotoara, pa i sama počela u njima da sedim), osetila sam kao da prolazim kroz kadar iako stoji upozorenje: snima se. Mada, i njima je bilo neprijatno. Ipak sede nasred ulice. Upali su i oni meni u kadar. Al, šta ćemo. Parlamentarno i tolerantno mimoiđemo se pogledima i svako svojim putem. Ciga ih je doduše malko zaprašio.

Ubacila bih ovde poređenje sa filmom Dark City u kom, svake noći, menjači realnosti, promene arhitekturu grada, pa ko ostane budan obro je bostan, al se bojim da cela komedija ne poprimi odviše tragične crte il da za sebe, sačuvaj bože, ne kažem da sam budna kad svi ostali spavaju. Nisam. Samo mi se pridremalo.

Produžila sam, samo da bi dalje, u Srpskih vladara naišla na isto. Ko da neko zeza telefonom. Kako je i u ovom slučaju bilo proleće, pomislila sam da je reč o nekoj marketinškoj kampanji pod nazivom Pik a Piknik. Pu! Jebite se na zatvorenom.

Biće da su uveli vajerles na još lokacija u gradu. Nije red da gubitnici tranzicije dobiju SOS trgovine u pizdi materini, a da se vajerles centri ne otvore u centru. Svi idemo ukorak. Pomažemo se takoreći.

Kud god se okreneš probaju scene za film koji će tek da se odvija. I nema dodirnih tačaka. Svako gleda svoja posla. I tramvaj tandrče.

Al ja bi samo da znam gde mi je mesto. Osetiš ko da nemaš svoj narod. Imaš doduše ciljne grupe. I šanse. Fer plej. Izmisli sam svoju realnost. Kreiraj je.

Jer, ovakve promocije i koktel zabave ranije su se održavale podalje od glavnih saobraćajnica. Al, sad su uveli taj scenario: gubitnici tranzicije vs. Dobitnici tranzicije, čime su ovi koktel marsovci postali legalna legla u koja sleću rode što donose malu decu. U njima ima kuhinja i spavaa soba i kupatilo. Kake ko ostala deca, al imaju samopouzdanje. Taj dan ovi ljudi, delovali su mi kao neki izlog koji je, nekim čudom, ostao bez stakla. Razdevičili su nas. Jebali su nas posred tintare. Samo im je falio natpis: nagrada poštenom nalazaču, pa da ih neko sve onako đuture pokupi i vrati onom baji što ih je ispustio iz džepa. Da ih digne ko povoljan kredit iz prašine i ponovo pretvori u brojke. Jer, ovi ljudi nekako nisu pripadali ulici. Zapravo, stajali su joj ko piletu sisa.

U tom trenutku mi je palo na pamet: odakle ovi dolaze? Priznajem da se ne razumem u ekonomiju, a kapiram da je reč o nekoj računici za pametne glavurde. Međutim, u jednom kafiću, načula sam razgovor troje poslovnih ljudi sa laptopovima koji su komentarisali kako će kriza biti dobra jer će da prečisti velike firme, pa će onda ove male ribe da pojedu velike, odviše kabaste i zahtevne da bi se snašle. Dakle, ne samo da je kriza, nego u njoj može i da se pliva. I eto nama jahača krize. Ovi u Grčkoj se udružuju, lome sve pred sobom. Mi se, jebiga, snalazimo.

Otuda valjda i onaj scenario o dobitnicima i gubitnicima tranzicije. Ja preskačem te delove u novinama, ali npr. u Vremenu (a mislim i u Ninu) bile su te zabojene duplerice raznoraznih jahača koji se smeše za svojim kancelarijskim stolovima, kombinuju tradicionalni domaćinski rečnik i japijevsku odlučnost onog ko vam meri svaki zalogaj. Pričaju isključivo u prvom licu množine (me and my army) i pričaju o uspehu. Idu tolko daleko da su i manji igrači preuzeli ovu religioznu mantru, pa neke žene, samohrane majke, borci protiv starosti imaju svoje sajtove na kojima pišu kako su postale najbolji prodavac Avona tako što su verovale u sebe. Čitav novi govor o uspehu koji apsolutno ignoriše sve što se dešava, koji diktira novu realnost i uklapa je između redova.

Naime, odrasla sam u okolini Njegoševe ulice kojom sam išla u školu svaki dan. Bila sam svedok kako se ta ulica preobražavala. Od prilično tihe leje s velikim krošnjama i po kojom prehrambenom prodavnicom prerasla je u parkiralište za džipove i skupe automobile. Neka vrsta Silikonske doline na Vračaru.

Nogu je povukao ugao Njegoševe i Ivana Milutinovića kada se, umesto knjižare Savremena administracija otvorila soba-kafić (jedan od onih koji zauzmu ceo trotoar, pa, ako se nađete na toj strani, morate da prolazite između stolova što je meni dosta dugo teško padalo, pa sam prelazila na drugu stranu dok i tamo nisu otvorili slično odmorište). Uz ovaj separe, nastala su još dva tri kafića, od kojih jedan nalik odlomljenom Ibica balkonu za dečurliju sa tek stečenim vozačkim dozvolama i, u paketu, džipovima, a drugi za roditelje - neka vrsta salona za starije poslovne ljude. Pusto tursko, sa mekanim jastučićima i golim trbusima kelnerica pomešalo se sa zapadnjačko japijevskim stavom kopca stvarajući čudan utisak usiljene opuštenosti. Podno njih, braća Dragić, na mestu dečje biblioteke Pinki otvoriše, za nas veterane partizanske literature izistinsku radnju kompletne vojničke opreme. Kad me ukorila što odviše čitam partizane, bibliotekarka nije ni slutila da će na mestu tih knjiga stajati prave maskirne pantalone i rančevi. Do njih je niko Forneti za sirotinju raju i dva tri kioska.

I sve to vreme, dok su nicali ovi lokali, pitala sam se: odakle dolaze ovi ljudi? Tolko različiti od nas, zapravo, u jednom trenutku su dobili neku dozvolu za stalni boravak. Legalizovali se, pružili pipke. Ne zadovoljavam se pričom o tranziciji, te njenim gubitnicima i dobitnicima. Kolko god se neke novine trudile da tragaju za istinom, one dozvoljavaju da se ovaj gadni scenario, ovo podlo objašnjenje uzme kao naučna istina. Eno ga, Vreme, dok sam ga kupovala, imalo je redovnu anketu: gubitnici i dobitnici tranzicije, nalik onoj : šta volite u Beogradu u, valjda, Blicu. Ovo je na nivou kaubojaca i indijanaca, jer do sada nisam naišla ni na jedan odgovor koji je doveo u pitanje tu podelu. Koji o tzv. gubitnicima tranzicije nije pričao sa sažaljenjem ili gađenjem, pod izgovorom mudre pragmatičnosti onih što su raskrstivši s emocijama raskrstili i sa pravdom, pa nisu postavili pitanje o pravilima po kojima se tranzicija obavlja. Neprimetno, po štampi izlaze tekstovi u kojima se naveliko kenja o nekim „stilovima života“, o „samopoštovanju“, o „duševnom miru“. Naprasno, sve nas zanima duševni mir, zanima nas da se sačuvamo. A, stanje je da se poludi najpravednije.

To je scenario kao i bilo koji drugi. Što bi rekao Kami, to što ću da definišem šta me muči samo mi na teret stavlja još i znanje i objašnjenje, a ništa mi ne pomaže. Kolko god zvučalo čudno i pasivno, reč je o velikoj istini. Mogu da objasnim tu sjajnu cipelu od 500 evra što se isturila na sunce iz senke zakupljenih prostora, mogu da joj uđem u trag, da kažem: to je noga jahača krize. Ali radije ću na to da gledam kao na čudnu kubističku mazariju, na stranca koji živi paralelno sa mnom. I da se postidim svaki put kada prođem kroz njegov kadar.

Zumbul

Nisam neki ljubitelj cveća. Tj. uglavnom sam ravnodušna prema njemu, ali me, kad sam gledala Georgija posebno dirnula jedna scena, mada ne na način na koji je to autor možda hteo. U sceni u kojoj Katarina plevi svoj vrt, prepun cveća, pa naiđu dve seljanke koje njuše cveće i pitaju Katarinu zašto ga gaji i da li se jede, a ona im odgovara da se ne jede, ali je lepo.

U ovoj sceni, Dragojević i Kovačević pokazuju kolko blage veze nemaju o seljankama i cveću. Ako se prođe kroz bilo koje selo, ili palanku (makar po centralnoj Srbiji gde sam bila) nema ni jedne kuće ispred koje, što u vrtu, što u saksijama nema cveća. Na žene koje drže samo golo dvorište gleda se maltene s prezirom, kao na nekoga ko je lenj jer nije zasadio nikakvo cveće (bila ja svedok). Dakle, nije cveće neka posebna lepota za selo, u tom umetničkom smislu u kom ga gaji Katarina, al je neodvojivi deo domaćinstva. Ja sam ovu tradiciju zapustila, al me jutros nešto podsetilo.

Retko kad se nakanim da ispraznim pepeljaru pre nego što zaspim, pa me svako jutro sačeka ustajali smrad pikavaca. Jutros se kroz taj smrad probio miris zumbula što mi ih je mama unela u sobu. Ajoj, što ja volim taj miris. Kažu da, od svega, mirisi najjače deluju na prisećanje. Ovo je mnogo veća istina od one koja je sadržana u kodeksima o simbolici cveća po kojoj zumbul predstavlja vernost.

Mene ovaj miris odmah podseti na našu slavu, Đurđevdan, jer se, na taj dan, duž stolova uvek stavljaju vaze sa zumbulima. Podseća me na bele stolnjake i na escajg za slavski ručak, na šećerne table sa motorciklistom na omotu, na šećer u kocki i Ce kafu u zrnu, sve uvijeno u beli providni papir. Na radio koji smo slušali u selu i na teške ćilime što mirišu na lavandu jer su svih ostalih dana, sem za Đurđevdan, držani u ormarima.

Ispod kuće u selu imali smo veliki grm ljubičastog zumbula zbog čega sam se posle, kad sam videla da postoje i roze, beli i još kojekakvi zumbuli zbunila, pa su mi izgledali ko veštački zabojeni. Bilo je ispod kuće još i lala, ali pošto oko njih nisi smeo ni promaju da napraviš, kolko god da su mi bile lepe, delovale su mi suviše svečano i uobraženo. Samo li ih takneš otpadnu im one teške mesnate latice.

Oko zumbula si mogao da se kriješ kad igramo žmurke, a sitni ljubičasti zvončići ko da su bili stvoreni da se tresu.

Takođe, po mirisu ovog cveta znala sam da je deda stigao iz sela, jer ih je uvek donosio privezane u novinsku hartiju, na vrhu torbe.

A, miris zumbula stvara neku svežinu i hladovinu koje još nije osvojila tupa letnja žega. Na obećanje, nadolaženje, pripremu nečeg lepog što će tek doći.

Posle sam, čitajući, nailazila na zumbule, čini mi se, najviše kod Alekse Šantića. U jednoj od meni omiljenih Šantićevih pesama, “Omar”, u kojoj tužni Omar seče dud (u pesmi murvu), možda jedinog svedoka boljih dana uvek mi se stvarala skroz čudna slika u kojoj u isto vreme pada sneg, cvetaju zumbuli i zri dud čiji plodovi, sa svakim udarom sekire boje sneg u modro dok Omar čupa drvo kao da čupa srce da više ništa ne oseti.

“Kroz jauk vetra, duboko u mraku,

Udar se teški za udarom čuo;

Sa stare murve padalo je ru’o,

Srebrno, hladno, na tjeme junaku,

A, kao majka nad porodom blagim,

Ona visoko, u nebeske strane,

Ko crne ruke, dizala je grane

Sa blagoslovom nad ljubimcem dragim

I krupni snijeg padao je jače,

Niti je čuo kako Omar plače.”

Here We Go Magic - S/T (Western Vinyl)

Skinuo sam ovu ploču za bolju polovinu nasdvoje, ne očekujući ništa dobro od nje. Sva sredstva informisanja na mreži pominjala su mrsko ime univerzitetskih bogataša koji se zovu Vampire Weekend u vezi sa ovom pločom. Zato je i iznenađenje pri prvom slušanju bilo veće.
Za razliku od usiljeno srećnih, kičastih mešavina afro bitova i nju vejva skockanih za uredne devojčice i za sve koji se tako osećaju, koji su krasili mnogo hvaljeni i dosta kuđeni debi dokonih, gorepomenutih, američkih univerzitetlija, ovde nema ničeg usiljenog. Umesto toga, pop-folk kantautor Luke Temple odlučio se za lo-fi poigravanje i iskreniju redefiniciju savremenog muzičkog nasleđa, koja u sebi, za promenu, donosi i nešto istinski novo. Dekonstruisani singer-songwriter ugođaj uvodi u igru mnogo zanimljivih ornamenata ritmičke i melodijske prirode - tako da slušalac brzo oseti magiju neiscrpnosti čije poreklo vodi iz neviđene svedenosti.
Zamislite Pola Sajmona kako na mesečini peva u pratnji naduvanih Animal Collective, i otprilike ćete dobiti rezime većeg dela ove ploče. Za razliku od šljaštećih, previše jarkih tonova kojima obiluje psihedelična vizija trenutno najpopularnijeg indi benda na svetu, na ovoj ploči preovlađuju osnovni tamniji tonovi koji prelaze u mlečne i sive nijanse, dajući prirodan šmek odelu koji će po prirodi stvari dobro stajati na svakom telu.
I dok je pomenuti prvi deo krcat nokturnalnim serenadama (Fangela, Tunnelvision i prelepa Ahab) i šaputanjima koja dubljim uvidom zadobijaju zloslutan prizvuk npr. reči za uvodnu Only Pieces), druga polovina ploče u tri instrumentalne teme otkriva eksperimentalniju stranu benda - zidovi prijatnih droniranih zvukova u međuigri sa konvencionalnim instrumentarijumom kao da dočaravaju snove kao proizvode sparnih letnjih noći. Poslednja numera Everything's Big doduše malo kvari taj utisak i kao njanjavi filer i nije morala da se nađe na ovoj ploči, jer joj tu nije mesto ni koncepcijski ni zvučno.
Uprkos ovom minusu, dugosvirajući debi Here We Go Magic je do sada najveće iznenađenje indiestream ove kalendarske godine, tačka spajanja pop i eksperimentalnog senzibiliteta koja zadire u područje vanvremenskog.

DoKiMentarci RTS

Pošto je češko "Oteto Kosovo" prošle godine povuklo nogu, pokazavši da itekako postoji interesovanje za dokumentarne sadržaje vezane za kosovske teme sa zadrškom u pogledu uobičajenih holivudskih podela uloga, desetogodišnjica početka agresije na našu zemlju poslužila je kao dobar datum za premijere dva dokumentarca domaće proizvodnje o ovoj tematici. Da mi je neko pre desetak godina pričao da ću 2009. sa RTS-ovog sajta da skidam dokumentarce o Kosovu, grohotom bih se nasmejao, ali eto i to se dešava i koliko god vam smetao Tijanićev znoj i njegovi poslovni potezi, neke činjenice u vezi sa njegovim radom takođe ne bi smele da budu prećutane.
Prvi od dva dokumentarca u nizu je trodelni serijal "Bombardovanje" koje je RTS radio u koprodukciji sa Vremenom, tj. u ovom slučaju Vreme filmom, koji se već istakao kao firma koja je specijalizovana za ovu vrstu obrade događaja iz bliže prošlosti - njihova čeda su filmovi poput "Jedinice" (nisam gledao), "Pada Krajine" (odličan) i "Atentat na Đinđića - medijska pozadina" (zaspao na pola).
Bez sumnje ovo je najambicioznije zamišljen film u produkciji ove kuće, autori Filip Švarm i Radoslav Ćebić su nesumnjivo uložili dosta truda u sistematizaciji kompleksnih i nemalo protivurečnih događaja koji su doveli do jednog od najneravnopravnijih ratova u istoriji čovečanstva. Podela u tri celine pod nazivima "Put u Rat", "Kako se vodio rat" i "Žrtve rata" je prilično dobro zamišljena sa metodološke i hronološke tačke gledišta. Čini se da su autori uspeli da zauzmu objektivan stav kome su vidljivo težili, ne prećutkujući zlodela nijedne od strana u sukobu, kako pojedinih Miloševićevih pandura i vojnika, tako ni albanskih terorista i njihovih zapadnih tutora maskiranih u mirotvorce.
Korektno su obrađene teme medijske pozadine agresije, same pripreme za agresiju i zapadna umešanost u etnički sukob. Posebnu vrednost ovaj serijal ima u svom drugom i trećem delu gde su svoje iskaze dali brojni srpski policijski i vojni zvaničnici, neposredni akteri u ovom ratu te brojni očevici zapadne humanitarne prakse koji su se sa suzama u očima prisećali najtežih trenutaka svojih života. Odluka autora da ne idu suviše u patetiku, ne zadržavajući se na trenucima kada vidno potrešeni ispitanici briznu u plač ili lelek, ovom prilikom se pokazala kao dobra.
No, na žalost, autorima su se potkrale i materijalne greške, kojih u filmovima ovog tipa, filmovima koji imaju aspiraciju da budu tretirani kao istorijski dokumenti, prosto i jednostavno nedopustivi. Već na samom početku, NATO akcija agresije se imenuje kao "Milosrdni anđeo", iako je reč o operaciji "Združena snaga" ("Allied Force"), što bi iskusno pero poput Filipa Švarma moralo da zna. Zatim se pominje neki "sveti Eudiđio" kao posrednik u sporazumu Milošević-Rugova o normalizaciji školstva na Kosovu iz septembra 1996. iako je reč o vatikanskom redu "Sveti Euđidio", specijalizovanom za pokretanje mirovnih inicijativa po sveta. Najzad, čuveni Vilijem Voker, šef Verifikacione misije OEBS na KiM (čija je uloga u opremanju i obučavanju snaga OVK, sa moje tačke gledišta, u samom serijalu nedovoljno jasno i samim tim kukavički objašnjena) je čak dva puta prekršten u Kristofer. Sve ove zamerke kvare inače povoljan utisak o ovom, ambiciozno zamišljenom i korektno urađenom projektu koji je uz malo više pažnje pri realizaciji mogao da bude istinski biser srpske dokumentaristike.
Na sreću, drugi film iz ovog serijala - Račak - Laži i istine, delo Slavena Kranjca u potpunosti zaslužuje ovakve epitete. Montiran po ugledu na Kulturni nokaut, ovaj dokumentarac govori o čitavom događaju koji je poslužio kao povod za agresiju rečima njegovih glavnih aktera i neposrednih svedoka, poput novinara "Figaroa" Renea Žirara.
I dok srpski zvaničnici sa dosta argumenata govore o legalnoj akciji protiv naoružanih pripadnika OVK, gledalac će se naći u nemalom čudu prisustvujući igri gluvih telefona između Vilijema Vokera i Helene Rante, glavnih učesnika ove crnohumorne medijske komedije koja je svoje razrešenje dobila u vidu projektila koji su nam padali na glavu. Zbog toga ovaj film ima neviđenu vrednost; on na profesionalan način pokazuje svu dubinu zahvata stigmatizacije srpskog naroda tokom devedesetih godina prošlog veka, stigmatizacije koja se sa nesmanjenom žestinom nastavlja i danas. Nakon gledanja ovog filma, postaje prilično jasno kome je odgovoralo da muti bistru vodu i ko uporno u ovim godinama nastavlja sa tom praksom radi ostvarivanja sopstvenih interesa a na štetu ljudi koji na ovim prostorima pokušavaju da, uprkos svemu, žive.
U ovom skučenom prostoru, nama, koji se ne slažemo sa takvim delovanjem, preostaje samo da se sećanjem borimo protiv zaborava. U tom smislu, gledanje filma "Račak - istine i laži" je nezaboravno iskustvo, te se stoga preporučuje i onima koji "inače sve znaju o tome", a posebno onima kojima je "Kosova preko glave". Imaće šta da vide.

P. S. Čitaocima koji ne pripadaju ovim "progresivnim grupacijama", preporučujem i tri odlična teksta koja su objavljena u engleskom on-line magazinu Sp!ked povodom desetogodišnjice početka 21. veka na ovim prostorima:
Ubijanje srpskih civila nije ratni zločin
Kosovsko nasleđe? Međunarodni paternalizam
i moj omiljeni:
Medijska agresija na Srbiju
Tekstovi su na engleskom jeziku.

If These Trees Could Talk - Above the Earth, Below the Sky (Self Released)

Duci Simonović je sve u pravu. Ja to znam. Sport je ogrezao u rukama kriminala. Ali opet ne mogu bez njega. Pokušavao sam da se postavim prema ovom problemu racionalno. Nekad sam znao maltene sve o fudbalu. Razočaran, okrenuo sam mu leđa. I uvek sam mu se vraćao.
Jače je od mene. Fudbal je jedina prilika za neke od nas da budu neko i nešto. Mislite na Danka Lazovića, Laneta Jovanovića, Edina DŽeka ili, još bolji primer, na Vejna Runija. Predstavljajući sebe, oni na terenu predstavljaju i sve nas koji ne pripadamo nouveau riche kastama novog svetskog poretka - zadriglim mendžerčićima, čitaj kriminalcima i ostaloj bogataškoj bandi, vlasnicima kladionica, televizija i korporacija koje nam združenim snagama oduzimaju našu igru iz naših ruku.
I sve je to jasno kao dan, ali, dole na livadi, sve to pada u vodu. Nebitno je koji gel za kosu imaš na glavi, kako si obučen i ko ti je tata. Bitna je samo snaga, tehnika, brzina, šut, kretanje. To je magija koju nam ne mogu oduzeti.
E isto tako i instrumentalni bendovi, baš kao i fudbaleri, nemaju problema sa prezentacijom, rođačkim vezama i imenom menadžera. Instrumente u šake pa da vidimo šta znaš. I možeš da živiš svoj svakodnevni život u senci kakav god želiš, bez dizanja u nebesa. Čineći to za sebe svojom muzikom, radiš to i za nas - isto kao dole na livadi.
If These Trees Could Talk dolaze iz bratskog Ohaja. Odličnim EP debijem iz 2006. pokazali su zavidno umeće gitarskih driblinga na malom prostoru. Dugo se čekalo na njihov povratak na scenu, i on se konačno dogodio u godini koja će se u svetu instrumentalnom svetu pamtiti po odličnim kambekovima, o čemu je na ovom mestu već pisano.
Naizgled jednostavnih aranžerskih rešenja, ITTCT se ne rasplinjavaju u strpljivoj izgradnji atmosfere, oni u tom procesu prelaze odmah na stvar. Mirnije, reflektivne deonice po pravilu bivaju brzo zamenjene dramatično vrištavim rifovima koji u sebi imaju nešto od Neurosis. No, ovo što ovaj bend na svom dugosvirajućem debiju svira nipošto nije post-metal, već umeće da se ponešto od njegovog nasleđa (kad pre?) pretopi u sanjivo-melanholično-razdraganu riznicu zvukova kojoj ne manjka energije i posvećenosti. Baš kao dole na livadi, za sve nas.

Gran Torino (Clint Eastwood, 2008)

Još uvek ne mogu da se opasuljim šta se to ove noći dogodilo između pola 11 i pola 1 u sali 4 Doma sindikata. Nasdvoje smo, ničim previše izazvani, otišli da gledamo Gran Torino, činili na mestu projekcije dve trećine publike (boje pravoslavlja branio je jedan pop, preostali deo auditorijuma), jedan od dva prošlogodišnja filma Klinta Istvuda, za koga čak i laici poput mene znaju da je velika filmska faca. Po završetku projekcije, izašli smo na prolećni severac kao drugi ljudi.
I neću se baviti spekulacijama zbog čega ovaj film nije nominovan ni u jednoj kategoriji za ovogodišnjeg Oskara, ali koga briga kad ih sladunjavi Milioner iz blata ima osam. Ne kažem da je Indijac loš, ali ako on zaslužuje osam komada, Gran Torino ih zaslužuje onoliko koliko ih je do sada ukupno dodeljeno.
Evo i zbog čega. Život korejskog veterana Volta Kovalskog nije baš neki piknik. On je prava zadrta & kruta američka njuška, koja nije u stanju da uspostavi kontakt sa bilo kim, čak ni sa svojom razmaženom decom i indi-debilima unucima, a početni deo filma zatiče ga na sahrani svoje žene, koja mu je bila jedina potpora u njegovom životu. U komšiluku su mu sve žuti i crnci, na koje on izbacuje tone šlajmare dok sa konzervom jeftinog piva u ruci lenčari na tremu, sa kucom pod nogama, dok u pozadini vetrić vijori američku zastavu. Ne prođe ni pet minuta filma, a takav nadrkani i antipatični junak zadobije sve simpatije ovog sveta, a do kraja filma izmami i slapove suza.
I eto, bez mnogo filosofije odgovora na pitanje sa početka ove skice: zbog ovakvih ostvarenja se kaže da film ima magiju, zbog ovakvih čuda se i gledaju filmovi. Brižljivo skockani junaci su vrlo realni, i, što bi se ono reklo, u fulu od krvi i mesa, a opet predstavljaju simbole čitavih ideologija, načina života i manifestacija životnih fenomena - sumrak američke radničke klase, banditi-kukavice, jaz između generacija, ljudi starog kova, izražene nacionalne tenzije unutar melting pota, "radosti izbeglištva", katolicizam danas, politički impulsi i fluksevi... Lista je nepregledna.
Sve te crtice Istvudovo najfinije filmsko tkanje precizno ovekovečuje na velikom platnu i zatim ih smešta u ubedljiv mozaik slika koje prilično jasno otkrivaju da ništa u životu nije onako kako na prvi pogled izgleda. Svi mi u sebi imamo bar zrnce Volta Kovalskog koje čeka na mig sudbine pa da proklija - noseći na sebi breme griže savesti, krivice i odgovornosti, ali i spremnost da se momentalno reaguje i žrtvuje za čast i pravdu, kojima novo doba, u trenutnim okolnostima, nimalo nije naklonjeno. Ovo nije vreme za idealiste, iako na njihovim plećima sve i počiva zato što su ljudi takve fele spremni da žive u slavu života samo po sopstvenim pravilima kojima ih je, najzad, taj nedokučivi život podučio.
A ta mudrost glasi: život ima smisla samo ako ga živiš za druge, ali se u tom životu opstaje samo kada se oslanjaš na sopstvene snage. Bez obzira na boje ideoloških ogrtača kojima se utopljavamo i ostalih pomagala društvene prezentacije što nam stoje na dohvat ruke radi lakše koordinacije u ovom haosu koga neki i dalje, slepački, nazivaju napretkom, na kraju se, nezavisno od boje kože, ono od čega smo satkani otkriva tek uvidom u ono što nas ispunjava iznutra.
Zbog svega rečenog, Gran Torino je najbolji film koji sam gledao u poslednjih nekoliko godina.

DOOM – BORN LIKE THIS. (Lex)

Odavno je poznato da hip hop ima samo jedno, zlatno pravilo – nema apsoluta. Danas si Bog, sutra te nigde nema i svi pljuju po tvom lešu i brišu patos sa tobom. Daniel Dumile ima punoletni staž u ovoj igri i sigurno je svestan ovih aut-linija. Jednostavno, prelazio ih je.

Počeo u triju KMD kao Zev Lov X sa svojim bratom DJ Subrocom, koji je poginuo na korak od slave, što je Dumilea bacilo u toliko tešku depresiju, da je umoran od rvanja sa monstrumom od muzičke industrije tumarao ulicama godinama, a priča se da je noći provodio i pod otvorenim nebom. Što bi se reklo, dotak’o je dno života, a onda se nakon nekoliko godina sa maskom na licu, koju do dan danas nije skinuo, vratio 1998. i upao u poslovičnu hip hop hiperprodukciju – tržište je prosto bilo preplavljeno njegovim što solo izdanjima potpisanim sa MF Doom, Viktor Vaughn ili sa King Geedorah, što kolaboracijama sa Danger Mouseom i Madlibom (Madvillain). Rad je primećen u objektivu „alternativne“ štampe i publike poslovično nenaklonjene hip hopu. Razlog je jednostavan – dok su ostali igrači požurili za šljaštećom lažom, on je stajao na braniku žanra.

I... onda je opet nestao i tek se nedavno vratio. I može se reći da se vratio u svom stilu, naložen na Marvelove junake i sirove ulične zvukove. Ne dajući jeb za očekivanja koja su u četvorogodišnjem periodu narasla do pucanja, on je samo nastavio svoju staru dobru priču. Sada je kritika uglavnom ljuta na njega, i pera se uglavnom oštre na ovom albumu, ali to je više zbog hajpa i gorepomenutog jedinog pravila igre nego zbog kvaliteta ovog izdanja koji je neosporan, što prepoznaju i slušaoci.

Čule su se pritužbe da su najbolje pesme na ovoj ploči poput Raekwonovog gostovanja na bangeru Yessir prekratke, ali gospodo, ovo je hip hop a ne pop muzika i "hitove" tražite na drugom mestu. Šaputalo se i da je ova ploča rasplinutija, a istina je da je ona raznovrsna jer nudi pregršt opakih matrica i kredibilnih gostiju (pomenimo Empress Stahhr Femcee u paklenoj Still Dope) - Dumile nikada u svojoj karijeri nije pružio kompleksniju retro-futurističku zvučnu sliku od one koja se može čuti u početnoj Gazzillion Ear, temi koja nosi prepoznatljivi žig ranijih radova a opet unosi nešto novo u ponudu ovog jedinstvenog stihoklepca.

Što se mene tiče, i više nego dovoljno. DOOM je i dalje veliki.

Dan Deacon - Bromst (Carpark)

Poslednjih nekoliko godina se na baltimorskoj sceni nešto događa. Kritičari se prosto utrkuju u kumovanju: te je reč o nečemu što se zove nu indie, drugi upadaju u reč i vele da se tamo dešava Future shock. Ovakav razvoj situacije me podsetio na ispit iz političke antropologije u jesen 2005. Upala su mi super pitanja, i lagano se, sa razumevanjem parlalo sve što se saznalo. U jednom trenutku jedno ime mi je zapelo za grlo, neko iz publike ga je brže bolje šapnuo na šta je poznati akademski šarlatan Čedomir Čupić superiorno replicirao: "Kad violina svira i orkestar se priključuje!"

Nazad u Baltimor - tamošnja prva violina je Dan Deacon, a relativno poznati orkestar je Ponytail. Sve odreda miljenici hipsterske štampe, što je u ovom slučaju plus. Toliki da ovde imamo posla sa izdanjem koje je u najužem krugu za ploču godine, koju su mnogi znalci već uručili bandi pod imenom Animal Collective.
E pa ako ćemo da se igramo - Bromst prikazuje svog 28-godišnjeg autora u takvoj formi da se može reći da je on Animal Collective za Animal Collective. Da, usudićemo se da ovom prilikom tako daleko idemo.

Poređenje nije slučajno - i Deacon i poznati kosmopolitski avangardisti dele sličnu ljubav prema razigrano razdraganim Beach Boys harmonijama koje zatim seciraju, dekonstruišu i ne znam šta im sve rade. U Deaconovom slučaju to ide toliko daleko da se ljudski glasovi neretko pojavljuju u formama koje opasno liče na hor raspevanih žaba.
Ovde napuštamo krajolik životinjskih krajolika i idemo dalje - za razliku od prošle ploče (koju još nisam ni preslušao, btw) Deacon na novom diskografskom čedu demonstrira i ljubav prema tribalnim ritmovima koji ga opasno približavaju sazvežđu El Guincha. Da tamo nije satelit, već da ima sopstvenu galaksiju, svedoči činjenica da Deacon neštedimice koristi i elektro arsenal.
Avangardno je prvi pridev koji pada na pamet u opisu ove ploče. Dužim obitavanjem u njenom sazvučju, srećemo čitav novi svet: urođenike kako nam mašu sa obale svojim ritualnim urođeničkim napevima (Of the Mountains), drečavo obojeni buldožer u punom trku na sumanutom safariju (Red F) koji u sećanje priziva razdraganost Death Set te još jednu vožnju sa već pomenutim horom žabolikih ljudi (Padding Ghost) i esenciju pozitivne demencije koja krasi osmominutnu Snookered i hodanje po oblacima Surprise Stefani, da pomenem prvo što mi je palo na pamet.
I to nije sve. Iako prilično uvrnuta i iščašena, Bromst je popaljiva ploča neiscrpne pozitivne energije. I kada mi sve lađe potonu, sa ovim masterpisom znam gde sam dobrodošao, gde se osećam lepo i sigurno, i gde želim da provedem mnogo vremena. Neko je pomenuo eskapizam? Jebi ga, u pravu je, ali ono šatorče sa omota nije za džabaka osvetljeno.

been round this road so many times
feel like its skin is part of mine
this taste of milk is almost gone
still got no shape, but not for long!
been wrong so many times before
but never quite like this
heard all, in the rain, but the rain all turned to piss

i hope to make it home one day
i doubt that day will come
i know you, know, ________

Dokumenti za razumevanje ruske avangarde - priredio Slobodan Mijušković (Geopoetika, 2003)

Od kad znam za sebe, slikarstvo je za mene bilo em najpovršnija em najnedokučivija umetnost. Iako sam dobar deo mladosti odrastao blizu svog očuha slikara, njena magija mi je ostala strana, na tragu onoga što bi moja pokojna nana, pasionirani slušalac radijskog programa, redovno izjavljivala nedeljom oko pola deset, kada na Prvom programu Radio Beograda krene opera:

-Mi smo glupi za ovo, i zatim škljoc, jedini put tokom čitave nedelje (možda sam ovo napisao već negde, godine čine svoje).

Vremenom sam se ipak malo zainteresovao za čitavu problematiku, ali na nivou koji je bolno površan. Takvu tendenciju donekle ispravljaju Geopoetikini Dokumenti za razumevanje ruske avangarde, sa kojima sam se, čim ih je razdraganija polovina nasdvoje donela iz biblioteke, prethodna dva meseca sa radošću rvao.
Sudeći po ovom zborniku, predrevolucionarne godine u Rusiji su bile vrlo inspirativno mesto za život. Koliko ustalasanih duhova, koliko smelih koncepata! Raštrkani u brojne stilske podpravce poput futurizma, konstruktivizma i suprematizma, svi ti veliki ruski umovi bili su ujedinjeni u misiji da revolucionisanjem umetnosti revolucionišu vasceli život u slavu oslobađanja duhovnih pregnuća.
Uzbudljivi koncepti o novom umu ("zaumu"), novom slikarstvu koje se od reprodukcije transformiše u produkciju, putem koji od predmetnosti ide ka bespredmetnosti pa sve do "napravljenih slika" i novog načina gledanja tzv. Zorveda otkrivaju pravo stvaralačko bogatstvo na smiraju istočne carevine, a umetnici poput Kandinskog, Maljeviča, Tatlina, El Lisickog i Rodčenka pružaju na uvid duboku teorijsku osvešćenost kojoj zub vremena nimalo nije naudio.
Kako priređivač i sam zapaža, odvojiti umetničku crtu ruske avangarde od njene ideološke komponente je ne samo veštačko nego i nepotrebno. U shematizovanoj istoriji koja se predaje u našim školama priča se puno o Lenjinu, a o ovim nemirnim stvaralačkim duhovima nimalo. To je zato što je Lenjin potrošen i bezopasan, dok su umetnici i dalje subverzivni i nepoželjni. Prihvativši revolucionarnu ulogu u novom sistemu, ne skrivajući svoj prezir prema dekadentnim razvalinama buržoaskog ukusa, u prvim godinama ruskog crvenila avangardisti šire svoje polje delovanja i na arhitekturu i na modu - putem kreiranja radničke odeće koja će biti od koristi proletarijatu u njegovoj istorijskoj misiji.
I iako se čini da je tu misiju istorija bacila na đubrište odbačenih ideja, Dokumenti... nesumnjivo pružaju novi ugao gledanja na poimanje smisla umetnosti, umetnost samu, kao i njenu ulogu u društvu - a zahvaljujući Fondu za otvoreno društvo Jugoslavija (neka se i to pomene) , ti uvidi su se našli nadohvat ruku srpskih čitalaca. Od pregršt inspirativnih citata izdvajam ovaj koji se kao bespoštedna kritika i prevazilaženje futurizma nalazi u "Realističkom manifestu" Nauma Gaba i Antona Pevznera, publikovan 1920. godine, ovo funkcioniše kao poezija u prozi a i kao dokaz da je svaka istinska umetnost večna:

Mi ne tražimo za sebe opravdanje ni u prošlosti ni u Budućnosti.
Niko nam ne može reći šta je to Budućnost, i sa čim je treba jesti.
Nemoguće je ne lagati o Budućnosti, o njoj se može lagati do mile volje.
I mi izjavljujemo da povici o Budućnosti jesu isto što i tugovanke za prošlošću.-Obnovljene sanjarije.
Ko se danas bavi sutrašnjicom, bavi se besposličarenjem.
A ko sutrašnjici ne donese ništa od onoga što je danas uradio - taj Budućnosti nije ni potreban.
Današnjica je rad.
Za nju ćemo odgovarati sutra.
Prošlost ostavljamo iza sebe, kao lešinu.
Budućnost prepuštamo na milost i nemilost hiromantima.
Današnji dan uzimamo za sebe.

Od gore na dole: Kandinski, Rodčenko, Maljevič, Tatlin, El Lisicki

Odd Nosdam - T. I. M. E. Soundtrack (anticon.)

Pola decenije po diskografskom uminuću kultnog abstract hip hop trija cLOUDDEAD, lepo je znati da su njegovi članovi i dalje ne samo živi i zdravi, već i kreativno raspoloženi. U međuvremenu, Doseone je sa svojim sastavom Subtle naizmenično sijao i mračio, a za ono što radi Why? do sada je čula čak i svaka urbana devojčica koja uporno živi u zabludi da je tamo neki hip hop samo muzika podivljalih gangstera. I dok su pomenuta dvojica u svojim novim, konvencionalnije opremljenim jatima redefinisali svoje viđenje hip hopa mešajući ga sa drugim žanrovskim formama, DJ kičma neprežaljenog sastava Odd Nosdam i dalje ostaje veran bazičnijem zvuku.
Stoga ne čudi da je on od svih članova cLOUDDEAD bratstva ostao najmanje interesantan zapadnjačkoj hipsterskoj štampi iako po kvalitetu svojih bitova nikako ne zaslužuje takav nipodaštavajući tretman. Zato je reizdanje soundtracka za skejtborderski film This Is My Element dobra prilika da se takav odnos snaga bar malo izmeni.
Ovaj film je objavljen još pre dve godine kao legitimno sredstvo promocije skejtborderske korporacije Element i u njemu se mogu videti bravure njenih štićenika, među kojima su i neke face poput Chada Muske, gejmerima poznate još iz video igre Tony Hawk. Producenti su očigledno bili dobro upoznati sa situacijom kada su Nosdamu dali šansu da zvučno ukrasi ovaj film.
T.I.M.E. Soundtrack je u dobroj meri štekovana kolekcija instrumentalnih dragulja kojima ne manjka boom bapovske betonske prljavštine izvrsno kontrapunktirane sa Nosdamovim trejdmarkom iz dana grupe koja ga je proslavila - vazdušastim produkcijskim zahvatima koji pri konzumaciji stvaraju ugodan lebdeći efekat. Dijapazon prezentovanih ritmova je širok i prilagođen kako demonstraciji trikova tako i brzoj vožnji kroz downtown.
Najbolji utisak ostavljaju izlomljene We Bad Apples i One For Dallas te čilerski favorit Fly Mode, ali je još bitnije istaći da je T. I. M. E. Soundtrack po svojoj strukturi i kvalitetu ploča koja se sa lakoćom i uživanjem sluša od početka do kraja.

T. I. M. E. In