AUTENTIČNO INDIJSKO

Nedavno se po internetu i štampi nadigla dževa oko filma Milioner iz blata. Dok su ga neki kritikovali kao zicer licemernog Denija Bojla, a u širim okvirima primer kulturnog kolonijalizma budući da autentično indijsko prepakuje u popularnu formu za potrebe zapadnog tržišta, festivalske elite i razmaženog evropskog gledališta, po stranim sajtovima je ovaj film kratko i jasno okarakterisan kao «poverty porn».

Ova histerija linč mase najčešće kao argument koristi svoju želju za 100 % autentičnim u umetnosti, pretpostavljajući da zna šta je autentična Indija i da bi je, ako je vidi, prepoznala.

Glad za autentičnošću mnoge nagoni da se, mimo turističkih aranžmana, hrabro bacaju u ralje drugih kultura, uvereni da su baš aranžmani ti koji ih sprečavaju da dožive autentičnost druge zemlje. Oni ne žele da ikakvi okviri i posrednici ometaju njihovu percepciju. Međutim, ostaje nejasno do koje mere je moguće zavaravati sebe da si iskusio autentični život neke zemlje samim tim što ne spavaš u hotelu nego u hostelu, što ne putuješ avionom nego auto-stopom.

Čitajući Nacionalnu Geografiju koju mi dotura bibliofilskija polovina nasdvoje palo mi je na pamet kako Evropljanin ili Amerikanac koji se zaputi u daleke krajeve čak i sa najboljim namerama (da spasava slonove, pomaže gladnima, ispita eroziju zemljišta itd.) sam u tim krajevima postaje svojevrsna zaštićena vrsta koja u hirurškim rukavicama pristupa bolesnom pacijentu. U filmu Killing Fields lepo je prikazano kako, kada zemlja oboli od rata, bolesti ili bilo kakve masovne krize, prvi koji dobijaju ausvajs za spas budu strani građani. Oni imaju lekove, oni imaju odstupnicu. Onaj ko autentično proživljava neku zemlju naprosto nema odstupnicu u neki drugi identitet. A sve što ima odstupnicu jeste turizam, bio on preko hotela, hostela ili kakve god varijante. Razlika je u doživljaju, svakako, ali posredništvo se ne ukida. Gde god da se pojaviš ti si naprosto drugi u odnosu na ono što te okružuje i zaista nema ničeg lošeg, manje vrednog ili manje autentičnog u činjenici da si gost. Posredništvo ne može da se ukine, a pokušaji da se porekne ova činjenica samo su lažna iskrenost i druga vrsta licemerja.

Posebna priča je film. Sam po sebi, film jeste posrednik, jeste svesno stvoren okvir za specifično viđenu i proživljenu realnost, jeste obmana. Film može biti autentičan samo u odnosu na zadatke i ciljeve koje samom sebi postavi, a ne u odnosu na neku predpostavljenu realnost. Naravno, sada će neko reći, a šta je sa gomilom holivudskih filmova koji falsifikuju konkretne istorijske činjenice ne bi li ustoličili svoj politički sistem. Ok, možeš ideološki da sporiš film, ali ne na nivou: ovo nije stvarno. Ako je nečija vizija, makar ona bila krivotvorena realnost, savršena unutar svog sistema, moraš naći drugi način da joj se suprotstaviš. Nikako i nikada tako što ćeš reći da taj film nema veze sa realnošću. Jer tada upadaš u gadan pleonazam i dovodiš sebe u situaciju da samom sebi ukidaš pravo na bilo kakvu sopstvenu viziju, da se podređuješ činjenicama i samo činjenicama. Da si golemo nesiguran u svoju sposobnost kao ljudskog bića da zamišlja i promišlja, da si prikačen na novinske agencije, na fenomenološke i statističke analize. Da si se odrekao sopstvenog duha kao delatnog u realnosti. Da si puki posmatrač. Što je ok, ali onda podnesi i sam konkretne dokaze. Što retko kada čine ovi apostoli autentičnosti.

Otuda, potezanje argumenata: nije autentičan jer ne liči na pravu Indiju ukazuje samo na kompleks gledaoca koji, budući da je dobar deo života zatvoren u popkulturne simulakrume, pokušava da između njih odabere onaj koji je, po njegovom mišljenju, najverniji, najpribližniji realnosti koju sam nikad nije okusio na sopstvenoj koži. Glad za autentičnim i nesposobnost da je oseti u bilo kom filmu, pa i u onom koji svi napadaju i pričaju da je smeće, nadomešćuje se spremnošću da se čovek apdejtuje, prikači na sve moguće izvore vesti i tuđih mišljenja sve ne bi li se ogradio od sopstvene potrebe za doživljajima. Od sopstvenog straha od ličnih iskustava. Odbacuje svaku umetnost koja je daleka od stvarnosti, koja je podriva, maskira, iskrivljuje. Autor filma nudi svoje viđenje i odgovoran je jedino i isključivo pred sopstvenom vizijom.

Komentatori i forumaši često zaboravljaju da njihovo mišljenje, njihove vizije, snovi ili naprosto njihova praznina postoji mimo dualiteta, mimo dijaloga sa drugima. Da ona ne mora njima samima samo tako da se objavljuje. Formirati svoje mišljenje i objavljivati samog sebe isključivo na osnovu nečega što je neko drugi rekao, napisao, okačio, obesio, jednako je programiranju samog sebe na reakciju. A, to nije život. Ne da nije samo zato što je na netu, nego nije zato što je zatvaranje samog sebe u laboratoriju, pretvaranje samog sebe u oglednog zeca koji stiče uslovne reflekse. Razvijati svoje mišljenje i ideje mimo ovakvih obrazaca mnogo je teži i nesigurniji put.

Posebno licemerje leži u činjenici da, su ti što brane autentičnu Indiju, te nacionalne vrednosti i kinematografiju ove daleke zemlje, isti oni koji se sa jednakim pravedničkim žarom zgražaju nad kolegama forumašima, fejsbuk frendovima, majspejs skvoterima i ostalim akcionarima internet slobode koji brane bilo šta srpsko kao samosvojnu vrednost. E, to već nije drugarski.

Ovi drugi, stranci, koji Milionera nazivaju poverty porn prilično su neuverljivi u svom pravedničkom gnevu. Jer, braćo, od trenutka kad se to dete našlo na slici koja vam je poslata poštom u vašim parkovima natkriljenim vajerles nebom kao prirodnim dobrom, tolko dostupnim da ste zaboravili da nije dar priorde kao što ste zaboravili da voda jeste pa za nju plaćate i pijete je iz flašica dok potrbuške pljujete po korporativnom gmazu što vam je flašice dopremio otimajući ih od seljaka po dalekim džunglama, na filmu na koji ste pozvani lepo odštampanom pozivnicom (uz preporuku toalete), to dete postoji negde tamo na ulici godinama unazad. Vekovima unazad. Zašto ste čekali Denija Bojla da na njega saspete drvlje i kamenje i pokažete, u toj elokventnoj linč partiji, kako vam je stalo? Zašto, kad već u istoj rečenici koristite reč «autentičnost», niste ustali na tu realnost, nego se akate sa predstavama? Ili ste u međuvremenu zaboravili da je i vaše telo više od mozga na vajerles navijanje, da i ono može da izađe na ulicu, kreće se i nešto čini. To što pričate o matrixima ne čini vas ničim drugim do dvorskim filozofom. Pa, ko viljuškom ko kursorom, samo da se dupe ne pomera. Veliko, evropsko, vredno. Ili autentičnost ne uzimajte u usta.

Na FEST-u je prikazan jedan film proverene autentičnosti. Sanitarna inspekcije kaže: indijski reditelj, indijska ekipa, a i reditelj je mlad i zdrav kao ruža. Prvi mu je film. Autentično, iz srca Mumbaja, pa se još sve vrti oko terorizma koji potresa ulice ovog grada. U pitanju je film Sreda Niradža Pandeja.

I šta dobijemo? Pola dijaloga (povremeno u sred rečenice jednog istog junaka), je na engleskom. Nema objašnjenja zašto. Stil režije je veoma nalik režiji Tonija Skota – moderna, spotovska, sa brzim zumovima s vrhova zgrada na operativce koji pokušavaju da lociraju teroristu koji traži oslobađanje zatvorenih saradnika Al Kaide inače će da detonira četiri bombe. Patetika u slici žrtve, tipičan fensi šmensi pogled iza tamnih naočara Denzela Vošingtona koji ne jebe živu silu na putu do cilja. Tipične muško-ženske podele: žena ne sme da zna da je muž na tajnom zadatku jer bi joj iskipelo mleko, a muškarci poštuju vojničku disciplinu američkih vojnika, policajaca i tajnih agenata.

Da se ne dešava u Mumbaju i da glumci povremeno ne progovore na sopstvenom jeziku, ovo je mogao da bude bilo koji američki film B produkcije. Ili A produkcije. Svejedno.

Da stvar bude gora, ovu autentičnost i njeno autentično indijsko pakovanje koje liči kao jaje jajetu bilo kom holivudskom pakovanju eto našlo se na FEST-u, baš za onu publiku žednu autentičnog, (ono)stranog, željnu da raste na evropskim vrednostima al da ih, po cenu jedne bioskopske ulaznice, tu i tamo i prevaziđe.

Specijalno za njih tu je potprogram Evropa van Evrope. Ovaj podnaslov, osim gadne samodovoljnosti evropskog festivala u zemlji koja zvanično nije u EU, savršeno ispunjava tu želju Evropljanina da izađe iz svoje kuće, ali da tamo negde u daljini pronađe sopstveni odraz. Vapijući za prava drugih, zapravo želi da utisne svoju pravdeničku nogu u tuđi, neevropski pesak. Da kaže kako njene vrednosti, same od sebe, prirodnim putem, niču i u tamo nekim zabitima.

Ispred Sava Centra sačekalo nas je dvadesetak homoseksualaca koji su se okupili pred projekciju filma Milk jer su im nadležni iz SC-a zabranili konferenciju u njihovim prostorijama. Predstava je stvarnosti išla na ruku pa se ispostavilo da je baš ovaj film režirao homoseksualac, a da je glavni junak filma bio homoseksualac koji se zalagao za prava homoseksualaca. I sad, neko bi reko: kakve ironije, ovi puštaju film o homoseksualcu a ne daju živim homoseksualcima da javnosti predoče svoje statistike o ugroženim pravima. Međutim, stvar je u tome da je ovakvo trčanje realnih, živih homoseksualaca u naručje jedne predstave kao nekakvo trčanje dece u naručje materi kad ih tuku deca na ulici.

Braćo homoseksualci, manite se te protekcije i razmaženog paradiranja pred kamerom i uz bundu Ružice Đinđić. Ako ste zaista ozbiljni i ako vam je zaista stalo, ne budite takav zicer. Visite po klubovima, odevate se značajno opušteno, stalno se krijete iza predstava, stalno se prepoznajete.

Budući da je Harvi Milk postojao i pre filma Gasa Van Santa Milk, krajnje je nejasno, ako ne i smešno, čemu takvo iskorišćavanje suludih predstava koje tvore neki filmski reditelji kako bi se istakla nečija prava? Čemu i ta kamera? Kome se obraćaju? Istomišljenicima. To je tako lepo i bezbedno, kao mali Pioniri, došli na predstavu istomišljenika. Bar da su okasnili na film. Ma jok, ovi u bundama što su došli na film (među njima i mnoge političke glave) su, doduše, ušli prvi, idu da se osfešćuju, da ne bude posle da se nisu pojavili na takvoj jednoj kulturnoj transgresiji. Al, čim su oni ušli, eto i pionira za njima. Bitno da su snimljeni. Da su skrenuli pažnju. Da su autentični i autentično zabeleženi. A, onda ide snimljeni Milk na kom su pokušali da ometu građane u publici koji su naprosto hteli da gledaju film i vikali:»Napolje!». Među njima je bilo i onih koji mrava ne bi zgazili, a kamoli homoseksualca, ali u tom trenutku naprosto su hteli da gledaju film, a ne realne homoseksualce.

U toj igri senki što se propinju na prste da dohvate autentičnost, pa ko deca besno kidaju igračke jer nije originalna Barbika, najbolje je i najispravnije, najautentičnije sesti na prvi autobus i odvesti se što dalje u neku iluziju koja sa ovim autentičnima nema ama baš nikakve veze.