Karl Jaspers - Pitanje krivice (Samizdat/Free B92)

Osokoljen pričom priznatije polovine nasdvoje kako je za vreme njenog studiranja jedna politički veoma angažovana asistentkinja podelila ovu knjižicu svim svojim studentima pa tako i njoj, reših da se bacim na nju, shodno mojim davnašnjim planovima. Listovi ove knjige, u stanju u kome je dospela do mene, ukrašeni su brojnim podvučenim i na druge načine markiranim rečenicama i pasusima. S razlogom.
Odmah sam se okanio nauma da vadim citate iz ove Jaspersove knjige, napisane neposredno po padu Trećeg Rajha, koji je za 13 godina svog postojanja piscu konstantno radio o glavi, što zbog njegovog neslaganja sa tom ideologijom, što zbog proste činjenice da mu je žena bila Jevrejka. Nisam vadio citate jer bi takav poduhvat završio prepisivanjem čitave knjige. Nevelika svojim obimom i bogata sadržajem, Jaspers je toplo i ljudski ispostavio račun verovatno najmračnijeg perioda nemačke istorije pripadnicima svog naroda .
Glavna crta ovog dela je stoprocentno Jaspersovo intelektualno poštenje u pristupanju najpipavijem od svih problema koji je, na sve ostale nedaće, tada snašao sluđene Nemce. On živo opisuje metež u nemačkom društvu nastao ulaskom Saveznika - ljude koji se za sitnu korist ulagaju novim vlastima, ljude koji agresivno priznaju svoju krivicu očekujući to isto od drugih, zgažen ponos nemačkog nacionalnog bića kao logičnu posledicu isfrustriranosti nastale nakon poraza u prvom svetskom ratu. Kako se ono kaže: "uspeh ima hiljadu očeva, neuspeh je siroče."
Kao pravi patriota, Jaspers poziva na razgovor i smirenost, na temeljno pretresanje posledica nacističke diktature, ali i uzroka koji su doveli do njegove pojave. Takvim metodom on hirurški precizno nalazi pukotinu koja dovodi do problema gigantskih razgovora - a problemi nastaju kao posledica nedostatka komunikacije. Željom da iznova počne taj proces, on u pogovoru napisanom 16 godina kasnije prenosi ocenu jednog svog prijatelja da je "Pitanje krivice" u vremenu svog objavljivanja, bila knjiga koja je podjednako namenjena Saveznicima kao i nemačkom narodu.
U svojoj detaljnosti, Jaspers je uspeo da od jednog namenskog dela stvori univerzalnu vrednost. Pravo je uživanje bilo pročitati ovu knjigu, koja sama po sebi nameće izvesne paralele sa sadašnjim srpskim trenutkom, koji bez obzira na ustupke i "poboljšanja", i dalje ostaje konstanta u našim životima.
Naravno, nacistička Nemačka i Slobina Srbija ne trpe poređenja u pogledu svoje prirode, osim po stepenu zgražavanja koje su proizvele kako u svetu, tako i na domaćem terenu. Tu leži i jedna, naoko mala, ali ipak suštinska razlika - dok je Hitlera sa vlasti skinula saveznička vojna sila, Milošević je otišao u istoriju zahvaljujući volji naroda.
Ta činjenica naravno nimalo ne skida odgovornost sa srpskog naroda, koji se zlonamerno pojavljuje već u uvodniku za ovu knjigu koji potpisuje neki stranac čije sam ime već zaboravio. Zbog takvih dušebrižnika, kako stranih tako i domaćih - politika i istorija na ovim prostorima i dalje ostaju emocionalne kategorije koje preprečuju ispoljavanje zdravog duha i razuma u promišljanju nedavnih istorijskih događaja. Zbog toga bi i ona nekadašnja asistentkinja i njeni sve brojniji istomišljenici trebalo (ponovo) da pročitaju "Pitanje krivice" jer , na primer, na stranama 40-41 stoji da "samo površna savest sebe proglašava nevinom. Uverenost u sopstvenu ispravnost priziva buduće ratove."

Rokumentarci vol. 3 (Black Metal: The Norwegian Legacy?/Wu: The Story of the Wu-Tang Clan/Afro-Punk)

Treći deo pregleda rokumentarnih dostignuća premazan je crnom bojom. Najtamnija nit povezuje dijametralno različita sazvučja pod zajednički imenitelj.

Počinjemo sa prošlogodišnjim delom Black Metal: The Norwegian Legacy? koje u svom fokusu ima otkrivanje misterije porekla najzločestijeg i najkontraverznijeg potpravca metalske muzike. Prvo što upada u oči je da je film, iako pomalo raspršen, dosta ozbiljno rađen.
Tu su intervjui sa nekim od bitnijih likova sa scene kao što je Garm iz Ulvera, Grutle Kjellson iz sastava Enslaved, jedan neidentifikovani član Dark Funerala (sve sa corpsepaintom), onda Amer iz Acherona koji priča u prijatnom ambijentu upaljenih sveća, Poljak iz Behemotha, Farani Tyr, Finci Impaled Nazarene (kojima, lepotom deficitarne, grupi metalke naoružane kožom i lateksom sede u krilu) Finntroll i Turisas, za koje nije baš najjasnije kako se stekli predispozicije za pojavljivanje u ovom filmu, imajući u vidu da je njihova muzika galaksijama udaljena od onoga šta u svojoj biti predstavlja blek metal.

Intervjui i izjave koje teku po nekom ne baš utvrđenom redosledu presecaju snimci živih nastupa bendova čiji članovi pričaju u filmu. Čini se da su ljudi koji stoje iza ovog filma mogli da se potrude pa da te pesme i potpišu, kako bi znali i šta, a ne samo koga slušamo.
Manje-više svi delovi blek metal mitologije su ok pokriveni, mada, iako nisam baš skroz siguran, ovaj film baš i nije najbolje sklopljen za neinicirane u ovaj kult. Čini se da je potrebno predznanje i emocija prema ovom žanru da bi film funkcionisao u glavi konzumenta. Kada su ti preduslovi obezbeđeni, gledaoca očekuju priče o geografskim preduslovima koji su doveli do rađanja norveške scene, sa sve pikantnim detaljima vezanim za piromansko/krvavu praksu koja ju je pratila u „mitskim godinama“.
Kako film odmiče, on se sve više udaljava od pitanja koje je u naslovu postavio sam sebi, pa tako imamo priliku da čujemo različita stanovišta o patriotizmu, nacionalsocijalizmu, satanizmu u blek metalu, dok oko hrišćanstva i nema baš puno neslaganja. Najviše mi se dopalo šta kaže Grutle iz Enslaveda: „Ljubav prema svom ne podrazumeva i mržnju prema drugom“. U jednom od hajlajta čitavog filma, Farani iz grupe Tyr nas upoznaju sa nesporazumom koji su imali sa nemačkim ogrankom Antifa, koji me je još jednom uverio da većina ljudi u svemu oko sebe vidi ono što želi da vidi, i da dežurni dušebrižnici/isterivači đavola nisu nužno srpski specijalitet.
Sve u svemu, vrlo interesantno, kako za fanove tako i za one druge, kojima će, u slučaju gledanja ovog filma, stereotipi o ovoj muzici biti u fatalnoj opasnosti.


Sledeća na redu je saga o bendu koji je underground ugođaj spojio sa komercijalnim uspehom i tako zauvek promenio lice hip hopa – naravno, reč je o sinovima Šaolina, sastavu Wu-Tang Clan. Film je režirao Gerald Barclay, koji članove benda poznaje iz mladosti, a sa njima je sarađivao potpisujući spotove Protect ya Neck i Mistery of Da Chessboxin’, koji i deceniju i po nakon nastanka figuriraju kao primeri nadmoći ideje nad budžetom.

Slično se može reći i za debi album grupe, mitski Enter The Wu-Tang: 36 Chambers koji je pravo niotkuda ušao u istoriju kao classic album hip hopa. Priča o devet em-sijeva koji su ucrtali Stejten Ajland kao do tada najmanje eksponirani deo Njujorka na mapu hip hopa, kao što reče jedan od radijskih di-džejeva koji su puštali njihove prve snimke u etar najvećeg grada Istočne obale, prikazuje ljude koji uprkos svemu „vole da rimuju reči“. I to je suština svega – ostalo dolazi kasnije, a nije malo – opet koristim citat iz filma – Wu-Tang Clan je iz osnova promenio pravila igre u hip hopu, prvi su dizajnirali sopstvenu liniju odeće, prvi u svetu hip hopa potrošili milion dolara za video spot, prvi shvatili da u svetu muzičke industrije možeš zaraditi novac jedino ukoliko imaš kontrolu nad onim što stvaraš.

Sada već legendarna priča o tome kako je bend imao ugovor sa Loudom, a svi ostali članovi sa nekom drugom diskografskom kućom, pa su pravo na Wu-Tang imali svi a zapravo niko spada u najlepše ispisane stranice istorije hip hop muzike. Stoga, ne čudi, što pri kraju filma kada se bend ponovo okuplja zbog povratničke turneje, u tour-busu 2006. spiritus movens benda RZA kaže: „Da, novac je glavni razlog održavanja ove turneje. Došlo je vreme da požanjem ono što sam posejao“.

Nije malo ljudi kojima nije jasan uspeh ove grupe, ali tu su brojni arhivski snimci koji sami za sebe svedoče kakav je ršum Wu napravio po Americi sredinom devedesetih – žurka povodom objavljivanja albuma na kojoj je maltene pola Njujorka, upsešne glave iz hip hop industrije koje isključivo biranim rečima pričaju o grupi te živi snimci na kojima se jasno vidi da apsolutno svi prisutni u publici znaju sve reči svih pesama – što je za jedan hip hop akt dostignuće ravno podvigu.

Najdirljivije poglavlje filma posvećeno je poslednjem periodu života najsumanutijeg člana grupe Ol’ Dirty Bastarda koji je nakon određenog vremenskog intervala provedenog iza rešetaka, umro pošto se skljokao na vratima studija. Neopisivo tužna priča o njemu otkriva manje sjajne aspekte bavljenja muzikom, tačnije precizne analize šta slava može da učini odnosima između ljudi koji se znaju čitav život. Njegova smrt kao da je trgnula članove benda koji su smogli snage da u godini objavljivanja ovog filma 2007, objave povratnički album koji nije ispod nivoa grupe ali je daleko od njenog zenita.
No, to ni u kom slučaju nije opasnost za karijere većine članova grupe, koji su se već snašli u drugim segmentima industrije zabave. Kao bonus ovog lepog filma tu je i spot za Protect ya Neck.


Za kraj, reč-dve o ostvarenju iz 2003. godine pod imenom Afro-punk. Kao što sam naslov kaže, ovaj film obrađuje prilično interesantnu temu crnaca u hardkor/pank okruženju a uglovi gledanja na ovaj fenomen variraju pa tako imamo i fanove i muzičare i aktiviste. Neobična montaža gde se izjave jednog ispitanika nadovezuju na drugog i tako u nedogled na početku pomalo izgleda sumanuto, ali do kraja filma potpuno opravdava svoje postojanje.
Film je većim svojim delom presek crnačkih iskustava u pank potkulturi. Kako jedan od intervjuisanih reče: For me, being a black man is already being a punk. Čujete li, crnci Evrope? Jedan drugi afro-panker, nešto kasnije u filmu, veli: Činjenica da sam crnac igra sve veću ulogu u mom životu što sam stariji.
Sa jedne strane žigosani bojom kože, a sa druge neprihvaćeni od većine onih sa kojima dele rasnu pripadnost, ispovesti crnačkih pankera otkrivaju tešku borbu sa porodicom i okolinom u osvajanju lične slobode, koji ti niko neće pokloniti. U jednoj od upečatljivijih izjava u filmu se kaže (parafraziram): „Mnogi misle da sam protraćio godine provedene u hardkoru, a ja dan danas mislim sve suprotno. To su bile godine učenja, jer su svi ti bendovi u svojim pesmama otvarali pitanja koja su imale snagu da zaokupe um i razviju ga.“ Tako se pank kao način mišljenja pokazuje kao moćno sredstvo u samoosvešćenja i ličnom napretku, te drugim fundamentalnim pitanjima čovekovog života, daleko od tričavih drečavih modnih konotacija kako ga na ovim prostorima (uglavnom) i dalje shvataju.
Intervjuisani su članovi grupa (tada još neafirmisanih) TV on the Radio, Dead Kennedys. Fishbone, Candiria, Cipher i mnogih mnogih drugih. Primetna je slast na usnama svih ispitanika kada se pomenu Bad Brains, najuticajniji hardkor pank sastav svih vremena.
Koliki je uspeh ovog filma svedoči činjenica da je prošle godine održan četvrti po redu festival koji deli svoje ime sa ovim ostvarenjem, a tu je i internet adresa. Neki novi crnci panka sada se lakše povezuju među sobom nego što je to bio slučaj u prošlosti.

Boris Vijan – Pena dana (Paideia, 2003)

U svom daljem špartanju po trenutno „kultnim“ piscima, naleteh u biblioteci neideološkije polovine nasdvoje na Vijana. Boris Vijan. Kako to ime nekako važno zvuči kad napišeš – a tek kad izgovoriš! Nema šale. Dopao mi je šaka njegov roman „Pena dana“, pa rekoh da vidim o čemu se tu radi...

Na strani ovog Francuza (1920-1959) koji je, po nekima, neizmerno bitan iako je doživeo samo 39 godina je izvesna lakoća pisanja. Pod time podrazumevam određenu „francuskost“ u njegovom pisanju – on svojim stilom bez napora stvara slike i junake koje možeš da vizuelizuješ u glavi, ni traga od one skribomanije na silu koja krasi stanovite britanske pisce – a tu mislim na Ejmisa, Parsonsa i pogotovo Mekjuena. Drugi plus je modernost, iako napisana 1946. godine, „Pena dana“ je i dalje jednim svojim delom futuristička knjiga... Npr. meni se od gomile oruđa za jednokratnu upotrebu prezentovanih u ovoj knjizi najviše svideo pijanoktel – sprava koja meša koktele čiji ukus zavisi od toga kako nešto odsviraš na klaviru. Ha ha... vrlo zanimljivo.

Možda i najveća vrednost ovog dela je neviđena satirizacija fanova Žana Pola Sartra, ali i njega samog, koji je u ovoj knjizi Žan Sol Partr – čija skribomanija dovodi do banrotstva Šika, jednog glavnih junaka knjige i izvesnog krvoprolića na samom kraju ovog dela.

I tu se spisak pozitivnosti završava. Iako je „Pena dana“ prilično lako štivo, ono i propušta priliku da ostavi neki dublji utisak. Vijan izvlači iz rukava plodove svoje mašte i precizno ih smešta u (nazovimo je tim imenom) radnju ali ceo taj postupak više liči na prskanje po plićaku nego što zaista zahvata neki problem dubinski, onako kako to samo knjiga može. Već od samog starta, kada u predgovoru napiše da ništa nije važnije „od džeza i devojaka i da će to ova knjiga dokazati“ (parafraziram), Vijan je, bar u mojim očima na svoje pisanje navukao neku senku koju do kraja nije uspeo da skine sa ovog, budimo realni, prosečnog ostvarenja.

Na jednom mestu sam pročitao da je Vijanov stil gladak i mek, a na drugom da je „Pena dana“ nadrealan roman. Ako je prvo tačno i može poslužiti ka otkrivanju tajne kultnosti ovog pisca, druga tvrdnja je sumnjiva, jer je za mene nadrealno, što je osobina koja krasi svaku iole ozbiljniju književnost samo po sebi skopčano sa simboličkim. A simbolizam „Pene dana“, iako se iz sve snage upinje da fantastičnim motivima postigne neki efekat, ostaje na nivou prozaičnog i svakodnevnog. Presuda: obrni-okreni, nije izdržalo zub vremena.

Norveško platno – 2. rolna

Večeras sam pogledala još dva odlična Norvežanina. Uno je delo Axel Hennie koji je u filmu imao trostruku ulogu – scenariste, reditelja i glavnog glumca. Nasmejalo me što je Hennie na imdb-u, pod stavkom trivia stavljeno da je prvi Norvežanin osuđen zbog crtanja grafita. Kakva mirna zemlja! Al, ko što kaže Petar Pan u jednoj od svojih pesama: „Ovo nije mir“, što su nam braća Norvežani i potvrdili ovom drugom rolnom.
Hennieovo autorsko trojstvo ogleda se u kompaktnosti i proživljenosti filma sa jakim ličnim potpisom. Reč „uno“ tako komunicira sa temom i idejom filma - istup pojedinca u svet ulice i njegova pravila, ali i sa činjenicom da je reč o ličnom, autorskom potpisu ovog crtača grafita.
Davida upoznajemo kao čoveka od poverenja – desna je ruka vlasnika teretane u kojoj radi, zaštitnik njegovog kurčevitog, a iskompleksiranog sina čiji je životni san da postane policajac (!) i tihog momka koji rešava stvari bez puno buke. Takoreći, najlojalnijeg limenog vojnika. Otuda, David zaslužuje protekciju, poštovanje ulične bratije i pravo da povremeno podjebava i poučno lupa packe svom drugaru iz teretane koji se loži na mlađu sestru nabildovanog Pakistanca što će ga umalo koštati možda jedinog samosvojnog dela njegove „ličnosti“. Već na samom početku, David se izdvaja u ekipi nabildovanih momaka koji ne mogu da podignu gajbice sa sokom jer će za koji sat da treniraju, koji, dakle, slepo slede pravila ulice kao pravila iz bukvara zakucavajući se na prvoj krivini kada treba da misle svojom glavom i pokažu sopstveni sistem vrednosti. Iako njegova rešenja oklni puleni detektuju kao mozganje unutar zadatih pravila, sposobnost strateškog mišljenja, poštovanje za gazdu i svinjarije njegovog umišljenog sina, sam život namešt Davidu da se izdvoji iz besnog čopora i dokaže da je bes (baš kao i moral) isključivo individualni sport. Da strategija ne zavređuje toliko nagradu i pohvalu, koliko teret sopstvenog odlučivanja.
Nakon što svi iz teretane dospeju u zatvor posle racije i David ocinkari gazdinog sina kako bi stigao na vreme u bolnicu gde mu umire otac od raka, dojučerašnja očinska figura gazde teretane prerasta u osvetnika sa poukama u vidu bejzbol palica, a dojučerašnji prijatelji i puleni u namicanju tegova, kao talasi pred zupcem svog Posejdona povlače se okrećući Davidu leđa. Težina lične odluke i kršenje pravila nikom nisu doneli dobra, a kamoli Davidu koji nikom ne želi da objašnjava svoje postupke i koji pokušava da opstane sasvim sam.
Tu film zadire u temu odrođavanja. Da je odvajanje od čopora jednako bolno i kažnjivo po čopor koliko po pojedinca koji ga izneverava, Uno pokazuje na način koji ga deli od većine osvetničkih filmova koji samo čekaju trenutak sukoba pa da sve prasne u pucnjavu i glabanje konopca u modifikovanom ringu. Debeli konopci rasparani su na najsitnije niti moralnih dilema i odluka koje jače od bilo kakvog botoksa pumpaju krv ove drame.
Lični moral i lični kodeks vrednosti, te lojalnost i sposobnost da se opstane sam – bez tuđe protekcije, usred dve vatre napujdanih pasa, mimo propisanih pravila postaje glavna tema filma. Ulična lojalnost pada u prašinu kao dobro osmišljeni pano prepun kul grafita a ukazuje se svet iza ograda koji valja utabati sopstvenim stopalima i u kom se prepoznaje razlika između hrabrosti, prijateljstva i usiljenog uličnog bontona i plastičnih mišića iz teretane.
Odnos koji David uspostavlja sa svojim bratom Kjetilom, obolelim od Daunovog sindroma, radikalan je skok sa saveza sa tobož snažnima na pipav i nepredvidiv odnos sa slabim. Da pištolj koji se valja tokom celog filma kao kučina po prašnjavom drumu kojim su prohujali mnogi vesterni, preko ove urbane pustoši dospeva aš u ruke Kjetila, nije slučajnost. Podučavajući Kjetila kartama i igri u kojoj je cilj da se ostane samo sa jednom kartom u ruci i poviče: „Uno“, David i sam shvata značaj i dramatičnost solo igre.
Ispod ove osnove krije se čitav mravinjak neukrotivih slika. Jedan od glavnih motiva u filmu je skrovište. Jedno od njih je Davidov podrum u koji se isprva, kada ostane sam, krije on, a potom u njemu krije svog prijatelja koji mu se obrati za pomoć. Iako je podrum najplastičniji prikaz skrovišta, ovaj motiv se razvija tako da postaje životni moto sveta junaka iz filma: pronaći zaklon, bilo da je reč o majčinom stoicizmu, sobi pokojnog oca, opasnom psu, velikom pištolju ili protekciji onih koji su veći i naoružaniji od tebe.
Uno je priča o tome kako izgleda kada se sva skrovišta sruše kao karte čijim brojevima su obeležene etape u Davidovom povlačenju, kako izgleda kada se ostane potpuno sam i kada ostane samo jedna karta u ruci. Tek tada, kao što kaže naš junak sa krvavim tragovima na glavi i betonu, može a se kaže: „Ne možete mi ništa.“

Drugi film, Umetnost negativnog mišljenja uspeo je da se izbori sa prethodnim remek delom koje će i unučići slaviti i da za sebe pronađe prostor u mom norveškom iskustvu. Reč je o crnoj komediji, zapravo drami na kvadrat o čoveku koji je, nakon nesreće, završio u invalidskim kolicima, kako sam kaže – nepokretan i impotentan i koga supruga ubacuje u grupu za rehabilitaciju. Glavni moto grupe koju pohađa nekolicina jednako ujebanih ljudi je – misli pozitivno.
Na ovoj ekstremnoj podeli, reditelj i scenarista Bard Breien gradi kritičku i crnohumornu prozivačinu univerzalne filozofije sveta u napretku. Pozitivno mišljenje i podnošenje kao zacrtana putanja sveta u večitom oporavku prikazana je kao filozofija suzbijanja, licemerja i, naposletku duševnog i moralnog hendikepa.
Iako su glavni junaci invalidi, ova sanitarna mantra koja se budistički njiše nad svakom pošteno napaćenom dušom da sve podnosi sa osmehom - gubitke racionalizuje i hoda sunčanom stranom ulice, razume se napred, čini da gledalac doživi pritisak ovog fašističkog koncenzusa o veselosti i otpornosti kao sopstveni. Dakle, ako vam je ikada došlo da razbijete ekran kada vidite Mirjanu Bobić
Mojsilović kako kaže: „ja nemam vremena da mi bude loše“, ovo je pod a), b) i c) film za vas. Znam da bi bolja polovina nasdvoje rekla da je reč o lakoj meti, ali ja mislim da nekad i u lake mete treba pucati sve dok se ne oseti olakšanje i dašak vazduha. Zato, opali!
Umetnost negativnog mišljenja je razuzdana i sočna paljba po ovoj savremenoj karikaturi stoicizma. Ne samo da film razotkriva sve pore te besprekorno ispilingovane kože razvučene u lažni osmeh koji progoni i kažnjavi svaku bol, svaki titraj tuge, nezadovoljstva, nego pokazuje i naslage lažne tuge, frustracije i sadomazohizma, te mehanizma spasilac-žrtva kao veštački ustrojenog mehanizma da melje ljudske duše.
Umetnost negativnog mišljenja prevazilazi svoju laku metu i postaje prava oda negativizmu u kom se krije neistražena teritorija oslobođenja i spasa. Jer, trijumf ovog filma nije u pobedi već pobeđene ideje o lažnom optimizmu, već u slobodi i drskosti da se u sred čemera i beznadežnosti pronađe mogućnost ljubavi koja ne traži sunčane zaloge. U siva četiri zida, sama od sebe može da cveta.
Rado bih stavila When we refuse to suffer, Džonatana Ričmana, al ga nema na jutjubu...

Norveško platno

Večeras sam, u okviru ove Nedelje norveškog filma, pogledala dva animirana norveška filma.
Prvi, zbog kog sam najviše i zapucala u DKC, Danski pesnik, rediteljke Torill Kove, traje samo 15 min i pravo je malo čudo od filma. Za sve one alergične na orkestar histeričnih glasova u animiranim filmovima, ovaj je ispripovedan samo jednim glasom glumice Liv Ulman koji, po potrebi, postaje glas pojedinih likova. Glumica neznatno menja glas kada govori u prvom licu, u ime pojedinih likova. Otuda utisak da vam neko priča priču pred spavanje, čitajući je iz knjige.
Spuštena lopta u pripovedanju prepoznaje se i u animaciji, koja je klasična 2d animacija sa najbazičnijim, gotovo dečjim crtežom koji opaža tek najosnovnije obrise, bilo da je reč o ljudskim figurama, životinjama, brodu itd. Ovakvo svedeno opažanje u isto vreme doprinosi utisku direktnog, otvorenog i suštinskog sagledavanja stvari, rasterećenog od finesa, relativizma, filozofije, što može da zavara gledaoca i isporuči mu filozofski nastrojenu priču o nastanku života i slučajnostima koje čine čarobnu simfoniju naših života, dok, sa druge strane, stvara komične efekte u prikazivanju psihijatra i putnika na brodu koji povezuje Dansku i Norvešku, kao i celokupnog nesporazuma o poreklu Skandinavaca.
Vedrina i lakoća sa kojom se pričaju i najteže stvari donekle podseća na Persepolis – svet sveden na najosnovnije elemente, poluironičan odnos prema junacima koji, uprkos svemu, uspevaju da vas zaplene svojom konkretnom i beskompromisnom ličnošću.
Način na koji se železničke šine pretvaraju u DNK lanac i kosa koju izabranica danskog pesnika pušta godinama zbog zakletve da je neće ošišati sve dok se njih dvoje ne spoje, postaje staza u lavirintu koji treba da pređe zabludeli i nesigurni pesnik, aludiraju na suštinu ovog remek delca – sve je povezano i ništa nije slučajno, jer kad se desi izgleda kao pravo čudo.
Evo celog filma:

Drugi film, Sloboda za Džimija, iznagrađivano je delo koje se hvali činjenicom da je po sredi prvi norveški kompjuterski animirani, a dugometražni film. Očekivala sam nekakav epigon američkih, Pixar-ovih i Diznijevih Madagaskara i pingvinskih zavrzlama, a dobila sam prvi pošten animirani film koji koristi matricu rescue dušebrižničkih američkih filmova o životinjama obračunavajući se sa ovom slatkorečivošću. Naime, slon Džimi koga održavaju na drogama kako bi svake večeri izveo svoju tačku u putujućem cirkusu plen je nekoliko grupacija ljudi: sitnih kriminalaca koji preko njega švercuju heroin, bande demonskih Laponaca koji pokušavaju da doakaju ovim prevarantima i dokopaju se svog heroina, te grupe angažovanih ekološki osvešćenih dušebrižnika sa dredovima koji žele da oslobode Džimija, i ekipe lokalnih lovaca koji su sebi zacrtali da moraju da uhvate losa, al će se svakako zadovoljiti i zalutalim primerkom slona.
Navučen na droge, slon Džimi beži iz cirkusa i onako nadrogiran postaje višestruka meta ovim zaslepljenim ljudima. Nimalo zašećeren pejzaž pokazuje prirodu kao indiferentno platno na koje ljudi projektuju svoje motive, tumačeći prirodu onako kako im najbolje odgovara, sve u svemu – izvlačeći korist.

Otuda Džimi, nacrtan kao fosilni ostatak nekog surovog sveta sa džanki pogledom koji pluta okolišem tražeći mesto na kom će da skapa, nije samo slika i prilika slona koji je živeo u lošim uslovima putujućeg cirkusa, već kao slika i prilika prirode izmrcvarene ljudskim motivima i idejama. Žrtva fotošopa.
Trka za Džimijem spram golog i surovog kamenjara tokom koje zaginu i neki pošteni turisti podseća na vesterne po svojoj beznadežnoj težnji za izravnavanjem računa, i na filmove braće Koen, po svojoj apsurdnoj težnji ka samouništenju.
Iako je kraj filma tragičan, i na gledaoca se svaljuje kao kamenje na ustreljenog slona, potragu za svojim tovarom heroina nastavlja jedan od retkih preživelih lovaca na Džimija. Za gledaoca, poslednji kadrovi u kojim ovaj uporni tragač ide kroz nanose snega predstavlja večitu potragu za Džimijem kao potragu za izgubljenom čarolijom i harmonijom između ljudi i prirode.

Kana trip

Krenule smo da stavimo kanu na kosu. Pošto nismo uspele da uskladimo vreme, plan je bio da se prvo kanira jedna, pa onda druga. Ali prvi termin smo propustile jer se jedna uspavala, a drugi, jer je druga zakasnila. Onda se ispostavilo da frizerka ne zna kako se stavlja kana. Iako je jedna od nas već koristila kanu, nije mogla da se seti dal se stavlja na mokru ili na suvu kosu, ni dal se onda glava uvija u kesu ili peškir ili samo stoji na ramenima. Opredelismo se za mokru, a kako je onda sve kapalo, meni je bilo krivo što sam krenula u novoj majici, pa smo žurile da speremo fleke.

Pošto smo stigle kući, pustile smo film na koji smo se više onako silom prilika primile. Prosto čovek oće na nešto da se primi i onda tako nađe neki film. Zadužen da se na njega primimo bio je Wisconsin Death Trip, film na koji sam slučajno nabasala na netu. Sve je bilo tu: misterija, po istinitom događaju a dokumentarac, nedokučiva zagonetka o seriji (samo)ubistava u Viskonsinu, pa još krajem XIX veka kad su se doseljenici u SAD, suočeni sa potpuno golom američkom zemljom i doseljeničkom mantrom o novom početku hvatali malo za religiju, malo za vudu lutke i veštice, da bi glad i opasne zime učinili svoje. Kad ono, disk preskače, nema prevoda, a na sve to nekakva serija crno-belih nekrofilskih kadrova na koje bi se eventualno ložile sestre Džindžer. Iako smo i mi, sa folijom na glavama ispod koje niz vrat cure potočići balege iščekujući da se desi neko opasno zlo na ekranu više nego bile spremne da ovom tripu izađemo u susret. Al, nije se primilo i sve je nekako ličilo na slepstik ubistva kod Bastera Kitona.

Pošto ni za jedan od smrtnih slučajeva nije pisalo, nit se reklo kad se desio, dvumile smo se, ko dal se sve te smrti zbivaju u roku od mesec dana ili u rasponu od 10 godina, te ustanovile da, ako je ovo drugo, onda je malo glupo praviti od komarca magarca i celu stvar prikazivati ko neku psihozu poštenih građana Viskonsinu, te da je jedini ko se tu istripovao Džejms Marš, inače reditelj poštenog dokumentarca Čovek na žici.

Pošto se već na film ne primismo, pred kraj Viskonsina, već nam je popustila pažnja, jer se bližio čas da vidimo dal se primila kana. Izdržasmo puna četri sata, isprasmo ona govna iz kose i sve dalje je bilo uglavnom stvar suspenzije neverice. Nešto se malo promenilo, al ne može baš da se kaže. Svi koji su svratili, tek da nam izađu u susret, tvrdili su da se neka nijansa i sjaj poznaju.

Posle se još svašta čulo i ispostavilo: da ne znamo koje antene i kablove imamo, da će neki od nas biti možda otpušteni, a nekima smanjena plata, da se po pozorištima krade, te da ne znamo gde je neki restoran u Zemunu i čiji je televizor veći, da li je rak nasledan, šta je ubilo ljude u Pompeji i koji fudbaler je Srbin, al nije Srbin. Tj. svi su znali po nešto od ovoga, al im ostali nekako nisu verovali.

Sve u svemu, složili smo se da je rerna neophodna i korisna čak i ako se ne kuva i ako se nema svoj stan. Takođe, nismo znali od čega je ta jebena kana koja se nije primila.

Što bi reko jedan teatrolog na nekom javnom čitanju neke drame na šta sam slučajno nabasala: „Toliko razočaranja kruži svetom.“ Da ga jebeš, baš!

BALKAN spec. Vol. 6: Zbogom Brus Li - Ukleti Salaš (PGP RTS)

Na kraju našeg gabaritnog muzičkog putešestvija po šumama i gorama razvalina nekadašnje države, treći put zaredom ostajemo zakucani u Novom Sadu. Novi album grupe Zbogom Brus Li pomalo je ostao u senci njihovog učešća na Beoviziji, pijuckanja voćnih sokića i generalnom nezainteresovanošću šire publike za njihov rad.
A slobodno se može reći da je ovaj, kultni sastav iz devedesetih (čuju se kritički glasovi da ih sa muzičke tačke gledišta previše idealizujem, što, naravno, ne stoji) zapucao na veliko. Osim već pomenutih radnji, potpisao je ugovor sa nekada najvećim domaćim izdavačem, a i dalje najvećim kada je reč o srpskoj rok muzici. Za svoj diskografski kambek koji je ujedno trebalo da predstavlja i zajebantski ulaz na estradu, pevač grupe Saša Matić je rekao "da je grupa oduvek ovako želela da zvuči." S obzirom na to šta su ponudili na "Ukletom salašu", nije zgoreg napomenuti da težnje ka cilju nekada donose mnogo veće prinose nego samo dostizanje cilja...
Naime, sastav se odlučio na muzičku hibridizaciju svog osnovnog pank usmerenja i vojvođanskog melosa oličenog u tamburici, što je i ranije, u po kojoj pesmi bila odlika ZBL. Sada su te dve krajnosti potpuno izmešane u jedan "pankburaški" stil, očigledno na talasu world music pomame. I bendu se zaista ne može osporiti profesionalno urađen tehnički deo posla.
Produkcija i aranžmani su skroz korektni, tekstovi kao i uvek imaju težnju da zasmeju, ponekad i uspevaju u tom naumu ali ukupno gledano, rezultat je skroman, jer iako bi želeli, a da se ne lažemo, Zbogom Brus Li i nisu baš vanserijski zabavljači. Razlog tome je potpuno odsustvo bilo kakve uživljenosti u muziku koju 2009. grupa svira, kao da je reč o nekom profesionalnom kabareu, u kome je najviše para potrošeno na igračice i scenografiju, a za ostalo šta preostane. Za tamburice, a i za pank ti ne treba dobra produkcija već duša u instrumentima, knedla u grlu i suza u oku. Muzika koja te tera da sipaš sebi piće i iziritiraš kapke duvanskim dimom. Zbogom Brus Li bi pravili lom ali pod uslovom da se koriste isključivo plastične čaše.
Skoro čitava druga polovina Ukletog Salaša sačinjena je od ponovo, pankburaški odsviranih, starih pesama grupe. Ne znam da li je do mladosti, aranžmana ili nečeg trećeg, te nijedan prepev ne trpi poređenje sa originalom.
Pre jedno dvadeset godina, jedan mađarski bend je istamburao pesmu Plavog Orkestra - "Bolje biti pijan nego star". Poslednje vesti iz finansijskim problemima ophrvanog severnog susedstva su da se planira prepev i "Buđavog lepca", ne znam da li će baš biti u tamburica fazonu. No, jedno je sigurno - pesme sa Ukletog salaša nit će iko prepevavati nit će iko želeti da ih sluša u kafani.

BALKAN Spec. Vol. 5: Piknik - Dembelan (SKC NS)

Dočekan pre dve godine kao svojevrsna senzacija i nesumnjivi hit, novosadski one-man bend Piknik svojim zvaničnim debijem Miš, puž i ker predstavio osobenu poetiku Gosn Bandara, spiritus movensa ovog benda. Surova kritika situacije koje nas okružuje u njegovoj pankmetalskoj interpretaciji zvučala je nesumnjivo šarmantno i duhovito, te ne čudi što je za ove dve godine stekla dosta poklonika.
Iako i na novom albumu dalje razrađuje osnove koje uspostavio na debiju, Dembelan za Piknik u najboljem slučaju predstavlja tapkanje u mestu. Suviše oslonjen na prvenac, on najkraće rečeno nije na njegovom nivou, i samim tim ne uspeva da izdrži ovo neizbežno poređenje.
Možda je stvar u tome da su Miš, puž i ker jednostavno postavili previsoke standarde, možda je sindrom druge ploče uzeo još jednu svoju žrtvu, što su bendovi sa srodnim senzibilitetom na ovim prostorima već osetili na svojoj koži (neko je pomenuo Hladno pivo?). I sad, iako sa jedne strane, ja zaista želim Pikniku da doživi sudbinu pankerski nastrojenih Zagrepčana i puni hale gde god da krene, sa druge strane nikako im ne želim da postanu karikatura samih sebe, što je upravo ono što se desilo ekipi koju predvodi Mile Kekin.
Slušanje Dembelana u odnosu na Miša, puža i kera podseća na nekog poznanika koji je u društvu poznat po tome što ima u rukavu pregršt viceva. I super je čuti deset, petnaest, dvadeset ali kod pedesetog sve što čuješ ti postane isto, stomak te već boli, i najradije bi izašao negde na vazduh. Sigurno da sam sad malo i preoštar prema nekima od pesama sa ove ploče, koja nije imuna ni na auto-recikliranje, ali generalno, čak i neke uspele fore sa ove ploče poput Hororskopa deluju zastarelo i samim tim, ocrtano.
Čini mi se da je Tomas Hobs bio taj koji je rekao da svi ljudi za sebe misle da dve stvari imaju u dovoljnoj količini - zdrav razum i smisao za humor. Za razliku od brojnih šarlatana koji su okupirali regionalnu muzičku ponudu pa misle da je smešno to što prave budale od sebe, Gosn Bandar je zaista duhovit. Sledeća ploča daće konačan odgovor na pitanje kako stoji sa zalihama.

BALKAN spec. Vol. 4: Reflections of Internal Rain - Last Flood (SKC NS)

Nekoliko godina unazad, novosadski sastav Reflections of Internal Rain predstavlja krunu hardcore ponude u Srpskoj Atini, zajedno sa uživo odličnim sastavom Ground Zero sa kojim deli neke članove. Prvi dugosvirajući album grupe daje jasan uvid i zbog čega je to tako. ROIR pripadaju novotalasnoj struji ovog zvuka koji u sebi sadrži relativno jednake merice screamo, noise i punk zvuka a kojoj su kumovi nadenuli ime neo-crust.
Upućeni znaju da sve što na sebi ima nalepljenu crust etiketu označava beskompromisnost u razumevanju hardcore postulata koji se najkraće mogu svesti na nepristajanje na ples sa korporativnim đavolom zarad veće popularnosti. Rečnikom umilnije polovine nasdvoje, na Last Flood slušalac može da očekuje pregršt "glasova iz pakla" i svih onih propratnih neprijatnih muzičkih detalja zbog kojih ovakav tip muziciranja prate samo fanatici.
Iako je od novog milenijuma naovamo hardcore kao žanr konstantno unazađivan u odnosu na prethodne dve decenije, može se konstatovati da su ROIR izdali vraški dobar album. Odlično produciran, on predstavlja bend na nivou koji je u rangu sa svetski poznatim parnjacima poput britanskih utemeljivača ovog podpravca - grupi Fall of Efrafa. Uglavnom furiozno odsviran, na Last Flood se ipak našlo mesta i za elegičnije brejkove i koncertne paljevine poput dvodelne minijature ROIR Barmy Army koja je, bar u naslovu, omaž grupi Exploited.
Iako su neposredno po izlasku ove ploče, članovi grupe doživeli neprijatno iskustvo na hrvatskoj granici jer nisu imali legitimacije fantomskog Udruženja estradnih umetnika, čini se da ovaj bend ništa ne može zaustaviti na putu u orbitu svetske poznatosti. Bend je prošlog meseca imao nastupe u Sloveniji, Mađarskoj, Austriji i Italiji, a kaseta sa ovim izdanjem objavljena je i u dalekoj Maleziji...
Sve u svemu, Last Flood je srpsko izdanje koje će se, po svemu sudeći, ove godine najviše slušati u svetu. Svaka čast!
MySpace

BALKAN Spec. Vol. 3: One Piece Puzzle - 13 zlatnih hitova (Menart)

Ideja-vodilja debi albuma riječke grupe One Piece Puzzle nesumnjivo je uzbudljiva i proizvodi žmarce. Još od uvodnih taktova pesme Želim biti seljak-veseljak jasno je da je njihova namera da bez ustupaka prevedu industrial/metal pesmaricu u pop vode. Istorija pamti nekoliko jalovih pokušaja na ovim prostorima sa sličnim ciljem, ali garantujem - nikada ovako intenzivno i, što je najbitnije, autorski nastrojeno.
Jer, sećamo se, bar mi sa ove strane Drine, recepta koji je pre neku godinu primenio beogradski Night Shift - vidi šta se pušta po žurkama pa udri i metaliziraj to što si zapamtio. Mediji na ovom delu Balkana su takvu operaciju dočekali sa oduševljenjem. Za razliku od kleptomanski raspoloženih kolega iz Srbije, Riječanima su mali ekrani, bar u Hrvatskoj, zatvoreni, dok od beogradske treće smene nema više ni traga ni glasa.
Razlog cenzure je spot za pesmu Derem! Rokam! Guzim! koji je već u samom naslovu upalio crvene lampice pristojnosti u glavama TV urednika. Sama pesma, u mojoj interpretaciji, je jedno genijalno poigravanje značenjima - preuzimajući jedan od hit citata iz filma Sećaš li se Doli Bel, OPP potpuno preokreću njegovo prvobitno značenje i između redova, o istom trošku, udaraju i po "srećnoj" prošlosti i po "nesrećnoj" sadašnjosti efektno skidajući ideološki mulj sa regiona koji je , generalno gledano, u istoriji imao veoma malo/nimalo prilika da spozna šta je radost. Pošto svi znamo kuda nas je sarajevski "optimizam" odveo, možda svi đuture budemo imali više sreće sa riječkim "pesimizmom"...
Spisak šokantnosti ove ploče u vidu opscenosti za uši zadojene lažnim moralom se ne zaustavlja sa ovom pesmom. Naprotiv, OPP se sasvim dobro snalazi u pantalonicama koje su skrojili njihovi sugrađani Let 3 i opskurni, kultni, Statler & Waldorf Noise Erection. Još od Parafa, Rijeka je mesto koje je u rok geografiji sinonim za provokaciju pa OPP u tom smislu nastavlja ovu svetlu tradiciju - naslovi pesama Tuć tuđu babu, Ne jebi bez kurca ili LSD skrivaju aforistične, uglavnom inteligentne tekstove čije udarne linije zapravo maskiraju borbene pokliče.
Sve ono što bi jedan ispeglani indastrijal/metal trebalo da pruži konzumentu a to je adrenalin, uzbuđenje, te slapovi energije i samopouzdanja ovde je prisutno u zadovoljavajućoj meri. Primetan je brižljiv producentski rad, a bend se odlično snalazi u ritmičkom variranju osnovne muzičke linije. Vokal Ratke Rural je nešto do sad nečuveno na ovim prostorima - i on nesumnjivo iskazuje potencijal da reafirmiše osnovnu ideju stadionskog cock rocka koja regionalnoj sceni fali od kada je bila prinuđena da se povuče u klubove. To je ideja frontmena, i ona je najubedljivija u već pomenutoj numeri LSD.
Za debi izdanje OPP su prikazali i više nego dovoljno. Duhovito poigravanje različitim rok narativima, reformisanje komunikacije i zabave koja je u stanju da korespondira sa mejnstrim slušaocem sigurno predstavljaju dašak novog na prečesto ziheraški nastrojenoj regionalnoj sceni. Sa druge strane, za neke opipljivije rezultate bend mora još da se potrudi i isporuči još hitoidniji sadržaj u bližoj budućnosti. Sudeći po 13 zlatnih hitova, OPP imaju snage za to, a mi ćemo još videti šta će vreme učiniti od ove prognoze.