V. A. – The Rza presents Afro Samurai Resurrection The Soundtrack (Wu Music)

Dobrodošlo osveženje stiže iz Wu-Tang kampa. Mastermind ove, jedne od najvažnijih hip hop grupa svih vremena, RZA prethodnih godina više je uspeha imao u filmskom segmentu industrije zabave nego u svojoj osnovnoj delatnosti – stvaranju muzike.

Poslednji, dugo najavljivani album Wu-Tanga više je bio starenje sa dostojanstvom nego što je otkrio nove ideje benda; Bobby Digital solo albumi već duži niz godina su, prosto rečeno, gubljenje vremena; kao da je filmski angažman pojeo glavninu kreativnih resursa – o čemu svedoče uloge u filmovima American Gangster i Coffee & Cigarettes (gde mu je društvo pravio rođak GZA).

Ni komponovanje za dugometražne filmove nije strano ovom momku: na razmeđu dva veka on se već dokazao odličnim soundtrackom za odlični Ghost Dog (vidim kako neki skupljaju obrve), a potpisao je muziku i za oba dela Kill Bill serijala te za nastavak one mučnine Blade što se zove Trinity. Stoga ne čudi da su ga producenti manga TV serije Afro Samurai 2007. zvali da im pomogne da tonovima oslika njihovu crtanu sagu. Zadovoljni postignutim, pozvali su ga da istim povodom učestvuje i u stvaranju nastavka koji u svom nazivu ima dodatak Resurrection.

I dok je slušanje saundtreka prvog dela serijala bilo korektno slušalačko iskustvo bez većih uzbuđenja, sa drugim nas RZA podseća zbog čega svih ovih godina ima toliko poštovalaca njegovog rada.

Vrsni producent se za potrebe ovog albuma nije ograničio na žanr koji ga je proslavio već je mudro proširio polje svog interesovanja na celokupno crnačko muzičko nasleđe uključujući i rok izraz. Naoružan brojnim imenima iz svoje grupe i kružoka (Inspectah Deck, Ghostface, Killa Priest, 60 Second Assassin – sa nekima od njih RZA je u prošlosti imao razmirice), RZA, po svom običaju, otvara prostor i za veličanstven dijapazon stvaralaca koji se proteže od legendi kao što su Sly Stone i Kool G Rap, preko jedne od najboljih ženskih MC poslenica na sceni - otrovne Rah Digga do široj publici nepoznatih sjajnih, pevačica kao što je Thea Van Seijen.

Gosti sa lakoćom iznose ploču čija je ideja vodilja saga o crnom samuraju koji pretvara u prah i pepeo sve što mu se nađe na putu. Prepoznatljivo prljavoj/tvrdoj produkciji pridodata je funk dubina, a tu su i dozirane, ukusno aranžirane vokalne harmonije, pa čak i auto citati (pesma Whar u sebi krije nezaboravnu bas liniju sa početka pesme Clan in Da Front), koji su, ukupno gledano, i više nego dovoljna preporuka za ovu ploču koja u sebi krije bar pola tuceta hitova. Nakon godina samozadovoljnih avantura u sopstvenim mikrokozmama, RZA je sa ovim ostvarenjem konačno pritisnuo komandu refresh i krenuo dalje od svog dvorišta.

PsyOpus – Odd Senses (Metal Blade)

Cepidlakama koji se lože na tehnički savršen metal ime benda PsyOpus sigurno nije nepoznato. Sa dva albuma iza sebe, ovaj sastav iz Ročestera (država Njujork, da ne bude zabune, Britanci sve i kad bi hteli ne bi mogli da sviraju ovako nešto) ozbiljno je istakao kandidaturu za „naslednike Dillinger Escape Plan“, koje je upražnjeno još od kada je ovaj legendarni sastav svojim drugim albumom Miss Machine rešio da napusti tron koji je zaposeo svojim prethodnim izdanjima, među kojima je Calculating Infinity (1999), dugosvirajući debi DEP, i dalje nedostižni ideal.

Naslonjen na tradiciju koja seže unazad do radova Johna Zorna u bendu Naked City, koji su početkom devedesetih istraživali veze između grind core izraza i jazza, bendovi ovakvog usmerenja (na pamet pada i The Number Twelve Looks Like You) svoju brutalnost ne crpu iz kolosalnih rifova već više iz prstolomnih shizoidnosti koje svojom neprijatnošću krše psihu slušaoca. PsyOpus u toj disciplini ima Šarca za trku – gitarista ovog benda Chris Arp sa lakoćom iz svog instrumenta izvlači nemoguće neprijatne tonove.

I na Odd Senses, Arp, u stilu prepoznatljivom sa prethodna dva albuma grupe, arči svoj talenat na tehnički nedokučive kompleksne aranžmane, a u toj misiji ga prati i ostatak sviračkog dela grupe, sve zver do zveri. Novi član benda, pevač Brian Woodroff, nije neko posebno osveženje u odnosu na svog prethodnika Adama Frappollija – i jedan i drugi na sličan način prosipaju žuč preko mikrofona.

Nema sumnje da ova ploča ima svoje kvalitete – intrigantne džez deonice u X and Y, i totalna gitarska demencija koja svoj vrhunac dostiže u Duct Tape Smile momenti su po kojima će se Odd Senses pamtiti. Problem je, što je, kao i u većini slučajeva bendova sa tech odrednicom, ovde tehnika uglavnom sama sebi cilj. U stilu math rock bendova, i ovi momci su raspoloženi za šalu, koja se na Odd Senses pojavljuje u vidu mestimičnih poigravanja sa vokalnim semplovima, koji, na žalost, ne doprinose suštinskom oplemenjivanju ionako pretrpane zvučne slike.

Kada se crta podvuče, i na stranu se sklone svi oni koji se autistično bave ispitavanjem muzičkih limita presvučenih u ruho avangarde, Odd Senses iscrpljuje svoju svrhu time što nesumnjivo zaslužuje da, sa izvesnim sjajem u očima, bude pomenut u društvu zgranutih pop prijatelja.

ŠTRIH

Pre neki dan, jedna rediteljka je rekla: «Što volim štrihove!». Mene je nešto tad secnulo, al sam joj i pozavidela. Jer, nema ništa lepše nego kad dobiješ tuđi tekst, pa vrlo lako uočiš mesta gde se hvatao u koštac sa sopstvenim mislima ko ovca kad se zavrze u žbun, pa samo hirurški odstranjuješ mrtvorođene reči. Ti si spasilac. Jasan, znaš šta hoćeš, a taj je nejasan u pokušaju da bude jasan.
Divila sam se Džonu Fordu koji, kad se bliži rok, samo nasumično istrgne par stranica iz scenarija ili Elroju koji poizbacuje apsolutno sve prideve iz romana i dobije rečenice-metke. Divim se i pesnicima, a bogami i Albahariju koji na početku svakog romana ko da prečisti sam sa sobom: «nemam šta da kažem» i donese odluku: «pada sneg». I šta mu možeš! Jebo je mater svim velikim nosiocima misli svojom strašću prema rečima. Reči ko sperma, samo štrckaju u divne mlazove. Budući da se, u poslednje vreme, u najsadržajnijim mislima pisaca koji stražare na rovovima najaktuelnijih «dilema čovečanstva», «problema današnjice», često kriju prepisivači hiljadu puta postavljenih pitanja, vođenih bitki i isceđenog gnoja, ko da se upisuju u knjigu gostiju užasa, ovi što samo nižu reči u potrazi za poezijom dođu ti ko braća po neznanju i lutanju.
Problem sa direktnošću je što je ona usiljena u poslednje vreme. Što se ceni nečija sposobnost da nas probudi. Pa se tako budimo po hiljadu puta na dan, te je spavanje sačinjeno od lanca buđenja. Mi smo oni mučitelji što od zarobljene Šeherezade tražimo da nam priče priče, da nam probudi čula inače ćemo da je pojedemo za večeru. A, ja neću (mislim, oću večeru, al neću da iznuđujem). Oću da u nečijim rečima čujem pesmu, a ne smisao. Muka mi je od smisla i smislova. I koji god smisao da smisliš, doće neko da ti kaže: e, moj rođače. Jebe jeban nadjebanog.
Eto, danas je pao iznenadni grad, pa onda sneg, pa onda sunce. Bez ikakvog reda. Bez pitanja. Nek mi neko kaže da taj današnji grad nije nadjebao svakog ko se kurobeco da doaka jebača nedojebanog glupaka, sina matere praiskonske. Samo se sasulo, a ja taman iznela majicu da sunce ubije bakcile.
U više navrata, tj. od kad pišem, meni je dosta ljudi zamerilo što pišem preopširno. Isprva mi je ovo godilo, jer sam iz toga izvlačila zaključke kako sam: vredna, a oni lenji, puno pišem, a oni malo čitaju, imam potrebu da budem jasna i izložim sve stepenike svog puta, a oni bi ekspresno, ja sam genije, a oni su budale... Onda je počelo da mi smeta: previše brbljam, a ništa ne kažem, idem izokola mesto u centar, ne znam šta ću s rukama... Jednom mi je bilo baš neprijatno, jer je neki profesor tražio da donesemo analizu drame, pa sam ja donela rad od 20 i kusur strana i on me prekinuo na nekoj 18-oj i, oznojen, bio primoran da odmota mondenski šal za studente s kratkim izlaganjem, maltene ljut rekao kako je zadatak bio da se donesu samo natuknice misli, kako bi i ostale kolege bile inspirisane da o nečemu misle, a ne da se sve sažvaće. Osetila sam se neverovatno postiđeno, ko da me neko usred seksa prekinuo, a ja se taman uživela i rekao mi da onanišem. Ko da me neko pozvao u goste, a onda rekao da puno jedem.
Najgore od svega, počela sam za sebe da mislim da nisam konkretna, da su mi misli, baš kao i reči zamrljane. Da ja i ne znam šta bi rekla i da je sav moj govor, ko i pisanje, odlaganje trenutka kad ću konačno morati da priznam. Ali, šta? To da nemam šta da priznam nije dolazilo u obzir. Ja, imam nešto da priznam! Svete, muči me! Stalno dajem gomilu odgovora, a u stvari tragam za pravim pitanjem. I niko da mi olakša i da mi ga postavi.
A, šta bi dala! Pa, ja tolko džebane imam za odgovor. Samo pitaj. Al, sva pitanja su, obrni okreni, glupe provokacije. Eno, danas, uvredi me reklama (po ko zna koji put) za čišćenje pasa i kaže: «Bez buva. Bez krpelja. Bez kompromisa.» Pa, ubi psa, manijače, to će ti rešiti sve muke! Al, šta ću, tipična reakcija za putnika gsp-a. Da ga spalim, da ga jebem, ne možeš da ga pobediš jer njemu nije stalo do njegove poruke ko meni do moje. Trijumf ravnodušnosti! Ja spasim buvu, on ubi krpelja.
U potrazi za temom za pisanje, prisluškujem razgovore u autobusu i kad pijem kafu, zveram kroz prozor i propitujem oca. Recimo, on je idealan čovek za dobru priču, samo nikako da počne. A, već mu je 55 godina. Eto, on ima sve predispozicije da nešto učini, jer radi u firmi koja se raspada i čeka da je lopatama pokupe kapitalisti grabljivice pod izgovorom razuma i da to jalovo, ukleto mesto pođubre kakvim novim novobeogradskim izletištem za dokone bicikliste što imaju keša da kupe travu na slamčicu, član je sindikata, zna šta su alkohol i cigarete, bolest, beda, strah. A, on neće u priču, nego samo u patofne. On nije uzbuđen nimalo, samo je umoran od svega. Ni grad ga nije iznenadio. Otvori kišobran, pukne žica, al on zna da ga je kupio kod Kineza, pa ne može ništa da mu zameri. Kolko para, tolko muzike. Gradom u glavu. Moj otac je u direktnom sukobu sa urbanim. Ako mi je do priče, ima sama da ga u nju metnem, al kakva bi to priča bila? Neistinita. Jer, svaka priča ima saspens, a moj otac voli da takve stvari prespava. O, da, mogu da napišem priču o «gubitniku tranzicije», ali moj otac, kao i moja majka, ili sestra nisu obični gubitnici tranzicije, kao što niko nije. I ne treba da bude u priči. To je glupa, gadna, vucibatinska odrednica za ljude koji rade svoj posao u svetu kome nisu potrebni ljudi koji rade svoj posao, nego hologrami koji projektuju prdeže svesti. Istina je da je mom ocu dosta priča. On bi pesme. Pa, skini mi Safeta Isovića, «Mujo kuje...». Oću, tata, jebo priču.
E, da. Pitao se Česlav Miloš «Zašto pišem?», pa od toga i knjigu napravio. Mora se priznati, zgodna caka da se od jednog pitanja napiše 100 i kusur strana (ideja od koje sam ja krenula na početku ovega teksta). Reč je, dakle, o izgovoru. Al, opet, baja je našao pitanje, pa onda ima pravo na odgovor od 100 i kusur strana. I ko se odluči da čita knjigu, čini to jer je dobro pitanje. Ja mogu samo da nižem reči.
Skupljam ih u rečnik: luftiguz, kopneti, ruglo, opanjkavati, noćobdija, zebnja, ogavno, ćoškast, izanđati se, otklipsati, fela, izmećarski, mućkaroš, kaštigovati, zađevica, kopistiti se, uljuditi se, siguracija, samozaborav, gologuzijan, lepojka, sokoćalo, golać, fasuje, jogunica, trsiti se, vilajet, ushititi... Mislim da moja povremena logoreja ide otuda što mislim da, šta god ja rekla, biću sve dalje od neke suštine (odgovora na nepostavljeno pitanje). Ali, reči su, same po sebi, blago. Potencijal.Tu je Vuk bio u pravu i od svega što je radio, ja ga stopostotno razumem što se akao da skuplja reči, formulacije. Ja, zapravo, najveće uzbuđenje osetim kad prepisujem tuđe reči i misli, kad ih zapišem a bile su samo izgovorene. To ti je ko da uvatiš leptira.
Mene samo nervira nekad što znam toliko reči, čak mogu da napišem bezbroj rečenica a da baš ništa živo nemam da kažem. Šta ću, pismena sam. Možda bi bolje bilo, nekad pomislim, da decu puste da žive, pa da, pod pritiskom tolkih doživljaja, pitanja, živčanih slomova, razvoda brakova, pobačaja, velikih ljubavi, divnih pesama, vašara, nesanica... u jednom trenutku samo, ko neko čudo, krenu da se izražavaju. Al, oćeš vraga! Uče te da pišeš i pre nego što imaš šta da kažeš i kad, uglavnom, imaš preča posla – da živiš. Uče te da možeš da napišeš ljubavna pisma, prijave za posao i žalbe i službene beleške i niz tih sličnih lažnih stvari. Takoreći, daju ti kredit koji posle otplaćuješ ceo život tražeći smisao kojim ćeš da ispuniš te prazne čekove reči. Postaješ rob smisla. I ništa ne možeš da kažeš ili napišeš, a da nema smisla. E, jebiga!
Ja, recimo, ne moram. U većini slučajeva mogu da oćutim dosta stvari. Zapravo, reči mi mahom i koriste da zamažem tu svoju moć. Mislim da čak imam moć i da ništa ne osetim. Mogu da se šćućurim i da me nigde nema. Al, kultura govorenja, pisanja i izražavanja nagoni te da misliš da čim si nešto zapiso to ima već viši značaj nego da ti je samo prdnulo u glavi. Miso napravila promaju, provetrilo se, a ti bi još i da zapišeš.
Volela bih da ne moram stalno da serem u prazno da bi bilo puno i da ne pišem o stvarima koje, kad opišem, deluju kao karikatura svega onoga što sam možda i pomislila dok se nešto dešavalo. I taj strah da to do čega mi je stalo neće znati da mi je stalo ako ne kažem. A, što ne bi znalo majku mu? Najčešće ne pomislim puno, stvar se samo dešava.
Dalje, pouzdano znam da većina pisaca laže. I to ne laže u smislu piše nešto što se nije dogodilo (to se podrazumeva). Mislim, laže, u smislu: preteruje. Većina stvari nas, ljude, ne «potresa», ne «interesuje», ne «uzbuđuje», ne «muči». Dal ste ludi? Većina stvari prođe pored nas ko pijan pored plota, al tokom pisanja, te iste stvari što su nas naprosto očešale počinju da oživljavaju, predimenzioniraju se i čini nam se da smo, dok pišemo o njima, življi nego što smo bili tad kad nas je očešalo. Nepravda. Svi smo jebeni Abraham Linkoln. I tako u nedogled.
Eto, precednici naručuju neke desete da pišu njima govore. Ovi proprčkaju šta su pisali oni što su pisali za pokojne precednike itd. Sve su to lepe poruke, al je gadna šteta što se poruke o slobodi prepisuju i naručuju. Pa, brate, nije problem što ga nisi ti napisao, ni onaj što ti piše nije napisao, no je šteta što podrazumevaš tu slobodu, što, pre i nego što pomisliš na nju misliš kako da je upotrebiš.
Tako da, na pitanje, što ja pišem kad bi mogla da kopam ili da izučavam neke nauke, pomažući da se otkrije lek protiv raka ili da se izgradi sportski centar u Višnjici, nemam odgovor osim da je to u isto vreme znak moje nemoći i želja da ostavim neki trag. A šta će mi to? Ne znam, al mislim da svi koji pišu u stvari teže da postanu pesnici. Nema druge.

Ugly Duckling – Audacity (Handcuts/Fat Beats)

U svetu nezavisnog hip hopa, Ugly Duckling je duži niz godina ono što je trenutno Politikin Zabavnik na novinskom tržištu Srbije: sinonim za kvalitetnu zabavu i obrazovanje u krugovima posvećenika no skrajnut u stranu u široj perspektivi. Četvrti dugosvirajući album ove vesele kalifornijske družine sam po sebi je izazov jer je prethodno studijsko ostvarenje ovog sastava – Bang for the Buck (2006) predstavljalo trijumf u svakom smislu – percipiranje hip hopa kao zabave sa neprestanim oslanjanjem na žanrovske „old school“ postavke, nemilosrdno prozivanje gangsterskih klišea i majstorski odrađene vesele matrice iznedrile su nisku pesama na kojima bi im pozavideli i mnogi izvikaniji izvođači.

No, tržište ima svoje nedokučive puteve, i iako bi ove belce iz Long Biča trebalo da slušaju sva deca koja gube vreme na Kanyea Westa ili 50 Centa, jer bi za promenu i imali šta da čuju, oni nikako da izađu iz statusa kulta i približe se širim masama koje se u svetu hip hopa mere desetinama miliona. Takve okolnosti mogu da budu frustrirajuće i one su primetne u prvom delu ploče.

Vidljiva je težnja benda da obogati svoj uski tematski izraz unekoliko izmenjenom perspektivom pesama koje se sada direktnije obraćaju (mlađem) slušaocu u motivišuće-optimističkom ključu. Na žalost, ova odluka ima svoju cenu u neveseloj činjenici da Dizzy Dustin, Andy C i Young Einstein u ovom procesu prelaze granicu između hip hopa i popa, i to na svoju štetu, budući da su godinama negovali imidž najvećih kulera na sceni.

I taman kada slušalac počne da uviđa da stvari opasno odlaze dođavola i da je još jedan bend poklekao u težnji za uspehom, stiže spasenje. Prvo nas u Einstein Do It (Night on Scratch Mountain) neviđeno talentovani crate digger Young Einstein podseća na svoje majstorstvo u pronalaženju cool melodija, da bi u sledećoj The Lost Ones bend u novom zvučnom ruhu zasijao svojim starim sjajem. Brojevi rasporođeni do kraja ploče svi odreda popravljaju mutan utisak sa njenog početka.

Ugly Duckling (Ružno pače H. K. Andersena) su tako smogli snage da se zaustave na korak od ponora. Da li će u njega upasti ili će se naći tamo gde im je objektivno mesto – na taj odgovor ćemo morati da sačekamo do sledeće studijske ploče.

Ad Nauseam (YUmrlica 2/ Voćna smrt/Šaht - Šahtom u glavu (One, 2008))

Ne bih nikome da kvarim apetit i sam sam se upravo počastio guščijom paštetom i buđavim sirom ali jedna misao mi ne da mira čitavog dana. Redovni čitaoci ovog bloga se sećaju da je ne tako davno na ovim stranicama publikovana YUmrlica, pokušaj odgovora Slavenki Drakulić na njeno objašnjenje zbog čega ne može sebe da vidi u našem gradu posle svega "što smo uradili". Ne lezi vraže, kulturni dodatak najstarijeg dnevnog lista je otprilike dve nedelje kasnije odlučio da preštampa pismo spojivši ga sa reagovanjima nekih srpskih umetnika.

Za to ne bih ni znao da danas slučajno nisam pročitao pismo podrške Drakulićevoj iz pera Mirjane Miočinović. Kulturni dodatak je i pre otprilike dva meseca pokušao da uzburka domaću javnost sučeljavanjima pisaca iz nekadašnje države na i dalje vruće ratne teme (prvi deo, drugi deo), koji su pokazali svu nutritivnu vrednost gangrenoznog leša nekadašnje države čiji istruleli komadi i dalje mnogima donose leba na sto.
Što se mene tiče, napisao sam sve što sam imao pa se ovom prilikom uzdržavam od komentara samih sadržina tekstova, ali ono što je zajedničko svim ovde ponuđenim pisanijima je što se iz njih ne može saznati ništa ni novo ni vredno, mada se mora priznati da je Milena Bogavac (ne znam ko je to) neočekivano duhovita u svom cinizmu. I dalje se razgovara iz rovova, u salonskim raspravama dominira igra gluvih telefona, gde umne glave jednostavno "ne mogu da pređu preko nekih stvari" pa zato simuliraju mišljenje pohađajući post-jugoslovenske pačije škole u kojoj se večita deca igraju partizana i Nemaca koji su u međuvremenu promenili nacionalnost. U tim školama se neguje i visok stepen tolerancije prema drugačijem mišljenju sve dok ono ne postane različito, a onda zajednički put u potrazi do istine postaje poprište u kojoj je jedini cilj zapušiti usta sagovorniku, što je, složićete se, daleko od dijaloga.
Čitava ova žabokrečina je po ko zna koji put pokazala da je najbolje držati se što dalje od nje i da je "uspeh" u kulturnom životu Balkana - u kome PR, blagoglagoljivost, gromopucatelnost i taština vode večitu bitku oko prestižne uloge vrhovne vrednosti. Medijske lutke kao da stoje pred ogledalom vežbajući svoju napamet naučenu tačku. Indikativno je to da što su više te ideološki bogate fraze nabijenije pozivima na razum to su dalje od samog zdravog razuma - ali nije li to cilj svake ideologije pa i ove aktualne, najtotalitarnije u istoriji čovečanstva.
***********************************************************************************
Televiziju, izuzimajući sport, sam skroz izbacio iz svog života ali sam večeras video jedno čudo. Iako za Hello Music! - lovci na muzičke talente/zvezde konkurs znam od ranije, blizak susret sa njim izaziva osećaj mučnine sličan onom koji izaziva višesatno gledanje B92 u kontinuitetu - imamo susret sa nekoliko bendova koji: imaju istorijsko zaleđe al su u međuvremenu skroz pošandrcali (Zbogom Brus Li), zatim mlade nade čija muzika nema namenu i smisao (Alfapop, Pop-ups), klasičan paradoks oličen u pustom sanku da se bude vizuelno buntovan, angažovan i popularan u isto vreme uprkos činjenici da su želje jedno a mogućnosti drugo (Sweeper) i, za kraj, jedno autentično "šaljivo" smeće za koje prvi put čujem i žalim što neću moći da ga zaboravim (Ozbiljni pesimisti).
Nema sumnje da je domaća industrija obojene hemije u tečnom obliku rešila da u ovo vreme opšte krize odreši kesu za sopstveno pozicioniranje na tržištu brendiranjem "mladalačkih sadržaja" čim je platila maltene petominutnu reklamu usred predloga za Utisak nedelje koji se daje na kanalu gde je i teletext. Idealnopragmatični aspiratori na javnu svest su se verovatno upiškili od sreće što je "pravi zvuk našao svoje mesto na televiziji" pa makar to bilo i u očiglednom paktu sa đavolom koji očigledno ne bira sredstva da nam uturi u misli bilo kakvu našminkanu realnost u naknadu za našu samu realnu realnost koja im kao žrtva mora biti prinesena na medijski oltar. Savršeno izdizajnirani, u drečavim bojama, nakinđureni i nalickani, sa obaveznom flašom soka u rukama, svi oni sa voćnim pozdravom na usnama postaju saučesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv čovečnosti - pokušaju privlačenja pažnje na sebe.
********** Šaht - Šahtom u glavu (One, 2008)

Prethodnih dana slušam poslednji album srpske street punk institucije - vračarske grupe Šaht. Šahtom u glavu predstavlja logičan nastavak odlične Tironanije, koja je 2005. predstavljala zaokret benda u hard core pravcu. Optuživani kroz svoje dve decenije dugo postojanje da su fašisti, nacionalisti, nacisti i rasisti, nije ni čudo da novi album ove kultne grupe niste mogli pronaći ni na jednoj pa ni na našoj godišnjoj listi, a i recenzija je očekivano malo, što je veliki i neoprostiv propust koji ovom prilikom bar malo ispravljamo.
Već od prve, naslovne pesme, Roga i ekipa udaraju žestoko i bez milosti prema bilo kome od aktera sa ovdašnje estradno-političke scene (što je u svojoj biti jedno te isto) utirući put nastanku artikulacije autentičnog političkog nihilizma u Srba. Ono što mi je malo zasmetalo i na ovom i na prošlom albumu je mestimično pucanje u lake mete, koje je, opet, sa stanovišta gradske etike i estetike benda retko dosledno kroz sve ove godine egzistiranja grupe - bez pardona i bez kompromisa, verbalno i muzičko udaranje po svemu i svakome ko je to zaista zaslužio.
Rak rana trenutne domaće muzičke scene - nepostojanje bilo kakvog autentičnog stava, ovde ne postoji - Šaht su, protivno pravilima nepostojećeg tržišta, etablirano, legendarno ime i ne boji se da pusti svoj kritički glas, koji u velikoj većini slučaja nije nimalo prijatan ali deluje katarzično i tera na razmišljanje, što je u svakom slučaju preduslov za raspoznavanje istinskog angažmana - onog koji ne poznaje kalkulaciju, već samo strast i potrebu da se kaže ono u šta se veruje.
Drugim rečima, Šaht, kao ni do sada, šahtovski rečeno, ne prodaju na Šahtom u glavu muda za bubrege . Antologijske Vojnik partije i Politički korektan nastavljaju tradiciju beskompromisnih suočavanja benda sa neveselom pilićarskom svakodnevicom imaju svoju protivtežu u zajebantskijim pesmama poput Russ Meyer i Plastic show, koje ipak predstavljaju slabiji deo ovog albuma. Tu je i generacijski prkosni lament u pesmi Nema povratka te klasične pank himne Panker stari i Za ekipu.
Jedan od retkih gradskih sastava kojima ulazak u novi milenijum nije oduzeo oštrinu devedesetih, Šaht je više poštovan u svetu nego ovde. Njihov aktuelni album je preko potrebna injekcija optimizma u ušne školjke ljubitelja kvalitetnog domaćeg prašenja.

Nema povratka

Sjebaše me ti lažovi, prevaranti i moroni
Sitne duše seju strah, oko mene šire mrak
Gde je pravda, gde su sada svi moji saborci
Otišli su, pobegli su, u masi su se stopili
Prodali su svoje bulje, prodali su svoje duše
Postali su oni hulje što pred sobom sve ruše
Gde je razum, svi me lažu, istinu su vezali
Al' nisam ja kao drugi, neću da zaboravim

Dvadeset godina stoka mi je ukrala
Opet ostajem sam iznad ponora
Dvadeset godina stoka mi je ukrala
Al' zauvek biću jak-nema povratka!

Obećanja, razna sranja, sve su nas obmanuli
Namakli su oni zvanja, džepove napunili
Ko su oni, sad mi zvoni, odakle su se stvorili
Stavili su oni maske da bi nas pokorili
Skenjali su ovu zemlju, ukrali su zivot moj
Ostavili jad i bedu, džaba meni krv i znoj
Gde je borba, gde su muda, što su svi utihnuli
Nisam ja dvorska luda, nisam pion usnuli

Nema povratka!

Politički korektan

Neću da budem politički korektan
Na tvoj način koji je defektan
Da dajem dupe, da đonove ližem
Da lažne mesije u visine dižem
Hoću da živim samo svoj život
Ne smaraj me, ne smaram nikog
Nemoj da me učiš, nemoj da me daviš
Nemoj da mi popuješ šta je život pravi

Život pravi

Neću da budem politički korektan
Biću uvek jasan i direktan

Serem se na nove elite
Što u sve rupe primaju kite
Pun mi je kurac demokrata lažnih
Samo su im položaji važni
Biti levičar moderno je sada
Jebali vas Lenjin i Če Gevara
Patriote lažne, Staljinova čeda
Za vas je sloboda mržnja i beda

Mržnja i beda

Zombi – Spirit Animal (Relapse)

Možeš biti potpuno spokojan kada ti metalac preporuči nešto nemetalsko za slušanje. Prilično zanimljiva teza koji ima svoju genezu – moja mati (inače veliki metal-hejter, o jadne li žene šta je sve slušala u životu, posebna priča je moja ujna*) je jednom izbacila zanimljivu tvrdnju baziranu na njenom hair metal iskustvu iz mladosti: „metalci su odvratni, ali imaju najbolje balade“. Neki kvrc očigledno postoji i on se nastavlja u raznolikim formama.

Jedna od njih je pitsburški duet Zombi koji je aktivan već nekoliko godina i od početka svoje karijere izdaje albume za etiketu Relapse. I površnim poznavaocima metal undergrounda ove i prethodne decenije ne treba objašnjavati legat ove izdavačke kuće, jednog od najrevnosnijih čuvara plamena najekstremnijih gitarskih formi današnjice. Čak i kada je, početkom ove decenije, malkice zakoračio u mejnstrim, ovaj lejbl je pokazao neviđeno dostojanstvo u odabiru svojih štićenika, što je prilično drugačije od kovanice „uzdržani mejnstrim“ kojom je, jednom prilikom, Veran Matić opisao sunovrat uređivačke koncepcije jednog, nekad voljenog radija. Bradonja bi štošta imao da nauči na svetlom primeru pensilvanijskog stožera pogane krljačine.

Odvajkada je fascinirala činjenica koliko kvalitetnih bendova na svom lageru Relapse ima, a ono što je posebno bilo interesantno je njihova raznovrsnost ujedinjena u brutalnosti. U takvoj konstelaciji snaga, našlo se mesta i za Zombi koji ne svira metal, ali ga metalci veoma vole, što je, uzevši u obzir sve do sad rečeno, samo plus.

Zombi je duet koji sačinjavaju bubnjar A. E. Paterra i multinstrumentalista Steve Moore, ovde ponajviše za sintisajzerom ili na basu, ali bogami i na električnoj gitari, a Spirit Animal im je treće dugosvirajuće izdanje (ne i jedino objavljeno u ovo malo što je prošlo od ove godine – u prodaji je i split sa stabilnim post rok prvoligašem – grupom Maserati na prestižnoj etiketi Temporary Residence). Muzika koju ovi talentovani momci sviraju bazira se na prog rock i space rock nasleđu na koji su dodate niske soundtrack đinđuva poznate iz opusa Džona Karpentera ili italijanske grupe Goblin (Dario Arđento). U prevodu na srpski jezik, zamislite kako bi zvučao inspirisani Žan Mišel Žar ili zreli Kraftwerk u rokerskijem okruženju i dobićete prilično precizan opis Zombi ponude. Bubanj i bas piče kao podmazani, a sintisajzer kao da je navijen, prosto ne staje u slikanju vazdušastih pejsaža – tako da sve podseća na perpetuum mobile koji daje snagu i zvučni identitet izrazu benda na koji su pridodati različiti umeci poput već pomenute gitare, što tvori atmosferu koja se može opisati kao veličanstvena.

Verovatno je da je među slušaocima ove instrumentalne grupe najviše muzičara, i to nije bez razloga. I Paterra i Moore su vanserijski majstori svog zanata. Njihova odluka da pet tema sa ovog albuma na CD izdanju iseckaju u više desetina kratkih delića jasno svedoči o njihovoj šifriranoj poruci da im je žarka želja da se ovaj album sluša u celini, što je slatka muka, ako se u obzir uzme natprosečni kvalitet ove ploče, koja će bendu bez sumnje pomoći da dopre do šireg auditorijuma.

DovoljanUvidUDušuZverinju

*Imao sam 13 godina kada mi je ujna došla u goste. Pustio sam joj Cannibal Corpse, ne sećam se više koji je LP u bio pitanju Butchered at Birth ili Tomb of the Mutilated. Čim je pesma krenula, zaklopila je oči. To je trajalo nekih 20 sekundi i onda sam uplašen isključio muziku kako bih video šta je sa njom. Ne otvarajući oči, samo je prošaputala: „Pokušavam da otkrijem bilo kakav smisao ove muzike.“

Black Lips – 200 Million Thousand (Vice Records, 2009.)

«well my friend

we'll be together till the end

what else is there for a buddy to do»

Kako je počelo, svaki dan ću naučiti po neki novi muzički žanr. Black Lips pripadaju flower punku a 200 Million Thousand je njihov peti pupoljak. Odmah ću reći da su mi druga i treća pesma omiljene na albumu, a li da po njima ne treba suditi, jer ostatak albuma ukazuje na to da su «Drugs» i «Starting Over» tek flertovi sa napaljencima kao što sam ja, takoreći udovi što štrče iz komplikovanije duše. Ko bi više od zavodljivih ekstremiteta, nek čita dalje.

Rudimentarne, bez puno ukrasa, sve ostale pesme, sa izuzetkom «I'll Be With You» (na koju ću se još vratiti), pri slušanju pre stvaraju utisak neke gadne gladi nego što postižu zadovoljenje kod slušaoca. Takoreći, teže ležu na rudu. Ono što meni sve vreme fali u ovom albumu biće da je njegova najveća vrlina, a to je odbijanje da se zaokruže pesme i da se iskoristi njihov pun potencijal. Nešto kao osoba koja ima sve potencijale da vam se svidi, a nekako neće da ih iskoristi. Prokletstvo.

Sklonost da se «kvari» pop nasleđe ili rokenrol nasleđe, odlika je i Black Lips. Ovo nasleđe kao komplet kristalnih čaša iznete su na aukciju sa sve otiscima prstiju onih koji su ih koristili u sve svrhe, samo ne jubilarne i tradicionalne. Štrokavost izbija iz pesama kao vuna iz rasparanog medvedića s kojim ste nekad spavali. Sad više ne spavate s njim. Zapravo, uopšte ne spavate.

Masni otisci prstiju na čašama slatkog soka koji je hiljadu puta ispijen, tako da se jasno vidi želja muzičara da pokaže kolko je prljavog, sluzavog veša proprao u tom dobrom, besprekornom pop prašku (a ponešto ga i šmrknuo) ne kriju Black Lips. Povlačenje čistih zvukova po blatu, po podrumima i kojekakvim jazbinama, rendanje sopstvenog glasa, jer niko nije postavio mrežicu na odvod te duše-sudopere pa se svakava rđa nahvatala. Mesto da bacaju, Black Lips rendaju i tu zgodnu pop ambalažu, pa u isto vreme opstaju pevljivo, vrckavo, poletno i usporeno, ironično, zlobnjikavo, lenjo.

Lenjost u pesmama, posebno lenjost glasa koji kao da se u svakoj pesmi, svakog jutra budi, krene do vrata, a onda shvati da nema zašto da izlazi. Otuda utisak prigušene buke, zamršenih glasnih žica, posuvraćenog besa.

Naposletku, izdvajam «I'll Be With You», pesma koju ne svrstavam u onaj prvi sendvič, jer je poseban zalogaj koji se gustira. Na prvo slušanje, rekao bi da je ljubavna (za ovakve pesme, najčešće se ne traže reči, zvukovi su tolko sugestivni). Međutim, nađem ja da je reč o pesmi posvećenoj članu benda, kom je dijagnostikovan rak. Inače incidentni na koncertima (međusobno se ljube, uriniraju, povraćaju itd.), Black Lips u ovoj pesmi sažimaju suštinu albuma 200 Million Thousand – oni koju su samo romantični biće uz tebe dok si žensko u haljini na tufne, a oni koji su ljudi, biće uz tebe i kad si čovek koji im nešto znači. Podsetila me na pesmu Volta Vitmana, «Dok ležah s glavom u tvom krilu, camerado», gde se kaže:

«Dragi camerado! Priznajem da sam te nagnao da pođeš napred sa mnom,

i da te još uvek nagonim, bez i najmanje ideje šta je naše odredište

i hoćemo li biti pobednici ili sasvim zatrti i poraženi.»

Na osnovu Black Lips, volim punk flower štagod to bilo. Preuzmite pelcer.

Nacionalizam

...

-Čekaj čekaj, postoji razlika između patriotizma i nacionalizma!
-Kapiram šta hoćeš da kažeš, ali mnogi se ne slažu sa tobom. Evo na sajtu „Peščanika“ imaš tekst u kome se kaže: „Pronađi uljeza: patriotizam-nacionalizam-šovinizam-fašizam.“ Odgovor: „Nema uljeza.“
-Hmmm... U Engleskoj, a posebno u Americi, patriotizam je nešto lepo, dok nacionalizam ima strašno ružno značenje.
-Njihov patriotizam se ostatku sveta prikazuje kao najgori nacionalizam.
Eto tako je na našoj minuloj di-džej večeri tekao razgovor između mene i cenjene blogerke, na čijem blogu možete pročitati i Kišov sada već legendarni tekst o nacionalizmu. Svestan da me mnogi percipiraju kao nacionalistu, tražio sam se u tom tekstu i nisam se našao, i što da lažem, pao mi je kamen sa srca.
Još sam blogerki preporučio da proba da u tom tekstu zameni pojmove „nacije“ i „nacionalizma“ pojmovima „materijalizma“ i „profita“ i dobiće manje više jednako merodavan tekst. Za feminizam već nisam toliko siguran, hehehe. No, hajde da pričamo o nacionalizmu – i to o srpskom nacionalizmu.
Nacionalizam, baš kao i demokratija, baš kao i revolucija – svi zajedno dele sudbinu ideologizovanih pojmova – to su reči koje su lišene bilo kakvog značenja. Vladarima sveta i jeste u interesu da sve bude ugodno i nejasno, što bi srpski nacionalizam bio izuzetak?
Razumem sve koji ga ne vole – ne vole ga zbog njegovih reprezenata – bandita koji su ubijali decu u vozu u Štrpcu, bandita koji su krali po ratištima, bandita koji sede u foteljama i izdrkavaju se nad svojim podređenima u ime „državnih razloga“ i „interesa“ kojima daju formu opštosti, a u stvari su samo plod vaćaroške kombinatorike.
To je možda nacionalizam, i ako jeste, ja nisam nacionalista. Meni se gade takvi ljudi.
Nacionalizam nije ni estetska kategorija, mada neprestano traži načina da se estetizuje, on nema snage da dopre dalje do kiča, što je ubedljivo objašnjeno na ovom mestu, ali onako kako dolikuje, bez zlih namera.
Pokušao je pokojni premijer nešto da objasni, njemu je bilo jasno da bez nacionalizma nema države, ali meci su ga sprečili da bolje objasni šta je patriotizam. Ili je taj i takav patriotizam, na kraju balade, u njegovoj interpretaciji zavisio od spoljašnjih faktora više nego što bi trebalo.
Sa druge strane, označavanjem srpskog nacionalizma kao jedino malignog u regionu hteli-ne hteli dolazimo do apologije drugih, ništa manje razornih nacionalizama čiji temelje postojanja nalazimo u ruševinama srpstva. Mnogo je onih među nama koji se dive Hrvatskoj i njenom položaju na putu ka evropskom Eldoradu, ali žao mi je, država u kojoj je ceo jedan narod oteran, zato što je bio drugi narod, ne može biti uzor nikome. Još kada ti o tome lekcije drže oni koji su odande došli ovde, onda ti postane jasno koliko ima sati. Kasno je.
Mnogima od nas se sviđa Sarajevo, ali gde je 160 hiljada predratnih Sarajlija srpske nacionalnosti? Neće biti da su ih oterali Srbi koji su držali taj grad pod opsadom tri godine. Zato ni Sarajevo ne može biti uzor nikome, iako se za takvo izdaje.
Da ne pričam o Kosovu i njihovim demokratskim liderima. Ako tako izgledaju pobednici, mnogo mi je drago što smo izgubili sve nedavne ratove – pravi dobitnici se i onako baškare po svojim bazama diljem nekadašnje ’ladovine naroda i narodnosti.
Nacionalizam je jedno osećanje pripadnosti koje se ispoljava u odnosu prema drugom i postoji isključivo u takvim relacijama, da odvoji jednu grupu ljudi od drugih, povezujući ih zajedničkim simbolima. Polazeći od toga, stižemo do činjenice da hejteri srpskog nacionalizma postaju apologete okolnih nacionalizama. Dovoljno je videti kakva se pitanja postavljaju u Srbiji, e takva nećete čuti u okolnim „zemljama“. Bilo kako bilo, Srbi su i dalje tamošnji idoli, a kako i ne bi.
Avaj, Srbi imaju preča posla. Imaju karikaturu od države, karikaturu od napretka, karikaturu od sebe samih. Ali, ne predaju se, uporni su u svojoj skorojevićkoj misiji – da se pošto poto dopadnu drugima. Stoga, srpski nacionalizam verbalnog usmerenja i ne ide dalje od bola usled neuzvraćene ljubavi sveta, od želje da se tom i takvom svetu pripada, da se što više liči na njega. Kao na maturi, svima je stalo da čuju komplimente na račun svog izgleda – radilo se za to, ej! Mnogima je to maturantsko ponašanje jedini smisao života, devojke navijaju satove ne bi li fasadom prikrili pustoš nutrine. Nepostojanje sistema dovodi do pojačanog trošenja banalnog života. Traži se smisao tamo gde ga nema.
Usled nepostojanja sistema prihvataju se tuđi modeli. Koji god tuđi model da pogledaš, on se bazira na naciji. Zato je nacionalizam tako zajeban. Kao nužno zlo, loše je sa njim, a bez njega nemoguće. Ovdašnje kosmopolite to nikako da shvate – njihov pogled na svet proizilazi iz nacionalnog, a ne u sudaru ova dva viđenja – jedino u Srbiji kosmopolita mrzi svoju naciju, o kakvog li apsurda. Iz toga nastaje samo ono što imamo danas – simulaciju, koja je jadna da jadnija ne može biti.
I zato imamo milione „svetski poznatih“ Srba u svim sferama ljudskog delanja koji su dokazali svoj kvalitet tek kad su pobegli odavde, ko je ovde poznat i uspešan po pravilu ima nekog iza sebe, i nije garant nikakvog kvaliteta, već više maneken mizernih vremena u kojima živimo, i tu mislim i na snage akcije i na snage reakcije, uz nekoliko časnih, nehedonističkih izuzetaka. Nepostojanje sistema upućuje na oponašanje drugih, uvek moraju drugi da nam pokažu šta kod nas valja, kao da nam daju znak kad možemo da se nasmejemo i kažemo brate ovaj je naš. Inače, sedi i plači, ne valjaš!
I samim tim što ne proizvodimo samodovoljne vrednosti – mi nemamo sa čim da izađemo pred svet. Nema plana, nema strategije, nema ulaganja. Nema ni rezultata.
Lenji, kakvi smo, mrzimo da radimo, a sve najbolje znamo, pa nećemo ni da naučimo. Ne radeći, nemamo čime da se hvalimo, ali to radimo. Nacija kratkog daha brzo gubi živce a nije spremna da uči, radije bi da se malo odmori. Takav haos nas je i doveo dovde. Što si na višoj poziciji, manje si u obavezi da radiš – ima ko će to da radi za tebe. Besplatno, naravno, pa da svi zamrze rad, i tako ukinu radost. Zato ćemo stalno nešto da planiramo, da se podcenjujemo ili precenjujemo i u svakom slučaju ispadamo smešni. Ispunjenim ljudima dovoljna pohvala su njihovi rezultati, najveći uspeh je poznavati sebe. Uspesi otvaraju vrata samopouzdanja, samopouzdanje je ključ uspeha. Obrni-okreni, u osnovi svega je vera.
Ne poštujući obaveze prema sebi samima, tako mali u svojim očima, okrenuli smo se omiljenom nacionalnom sportu: dodatnom ruženju sebe samih. Solidarnost – najveći neprijatelj lešinarskog kapitalizma, ovde ne stanuje. Pucaju afere na sve strane, iznosi se istina, svi kipte od besa i sležu ramenima u isti mah, savijenih kičmi u koja su zarivena duga sečiva.
Pri ruci je daljinski upravljač koji se izlizao od upotrebe – do pre neki mesec svi su pratili američke predsedničke izbore i mogli su da vide da se budućnost ne gradi na pesimizmu. Iako Amerikancima ni optimizam neće pomoći, ali to je već druga priča.
I kao što se mora priznati da je argument sveštenih lica protiv homoseksualizma da nijedno poznato društvo ne počiva na ljubavi prema istom polu dosta solidan, ali neupotrebljiv u homofobične svrhe, dodajem ja, isto tako nema osporavanja da je nacionalizam ili kako god mu već davali ime u samom temelju svake uspešne, samoodržive države iliti sistema. Ne znajući ko smo, nije ni čudo da nestajemo. Da li smo na to spali? Ništa se ne događa slučajno, i izgleda da bolje ni ne zaslužujemo.
Georg Zimel je zabave iliti žurke definisao kao „umetničke stilizacije realnog života“. Ko se na njima najbolje provodi? Daveži koji vuku sve žive za rukav, likovi koji doživljavaju ekstazu u fizičkim obračunima ili oni koji se nekad smaraju a nekad zezaju ali se u globalu drže dostojanstveno? Živi se i posle žurki. Nije slučajno ovo napisano na današnji dan. Kosovo je Srbija.

Irepress – Sol Eye Sea I (Translation Loss)

Jedna od mojih najvećih pubertetskih fascinacija bilo je besomučno cvokotanje zubima kojim sam zadovoljavao svoju nasušnu potrebu za “sviranjem”. Naime, udaranje donjih o gornje trojke podsećalo je na bas pedale, a susreti šestice o šesticu bi proizvodile oralnu simulaciju doboša. Celokupno gledano, tako dobijeni zvuci podsećali su na čuvenu produkciju bubnja Larsa Ulricha na albumu “…And Justice For All” koji mi je u tom periodu bio među pet omiljenih. I danas je visoko na toj listi, a ujedno je i jedno od ostvarenja koje bez problema mogu da od početka do kraja čujem u svojoj glavi, što ne čudi kad uzmemo u obzir koliko sam ga puta u životu slušao.
Cvokoćući džem sešni iliti bruksizmi na javi su svi odreda bili strašno komplikovani, sa neparnim, često menjanim ritmovima i nepresušnom inspiracijom koja je tako proizvedenu muziku odvodila u nemoguće-neočekivanim pravcima. I koliko god da sam se tada, čupav, mrzovoljan i bubuljičav, ložio na razne heroje sličnih spoljašnjih kvaliteta, uvek mi je nedostajao jedan bend kod koga bih prepoznao tu želju za korišćenjem muzike kao sredstva za put u nepoznato.
U međuvremenu sam se ošišao, ostao bez nekoliko zuba, , proširio svoja muzička interesovanja i pomalo se umorio od metal muzike, iako je jedan deo mog bića ostao u tom smislu pravoveran i tvrdokoran. Tako je pre oko dve i po godine moja potraga za drugačijim zvukovima i muzikom neopterećenom konvencijama vratila unazad u vreme cvokotanja u mom prvom susretu sa Samus Octology (2005), debijem bostonske trupe Irepress.
Prvi put u svom životu sam čuo bend koji je odgovarao svim onim standardima koje sam priželjkivao u svojim dečačkim danima: česte promene ritma, žanrovsko šarenilo, obavezni metal detalj koji celokupnu muzičku sliku vodi u pravcu tokova svesti. Pomalo neubičajeno za ova mp3 vremena, i taj album sadržan od pesama apsolutno nerazumljivih naslova sam u svoj svojoj celini memorisao u onom praznom prostoru kojeg sa ponosom nosim između ramena, dok su drugi oduševljeni, i pretpostavljam, naduvani slušaoci otkrili izvestan sinhronicitet između ove ploče i filma Goonies, koji sam naposletku iz tih razloga na kraju i pogledao, prethodno ga pozajmivši od filmske baze nasdvoje.
Grupa, koja je inače sticajem okolnosti postala instrumentalna jer su čak dvojica pevača (odjednom) napustila bend zbog studija, zahvaljujući samizdatu upada u polje interesovanja etikete Translation Loss, koja je 2007. reizdala taj album. Dugo sam čekao na nastavak ostvarenja koje sebi više ne moram da puštam. I naravno, ne treba trošiti reči na egzaltaciju koju sam osetio kada sam video da je pre otprilike mesec dana izašao, a taj osećaj smenila je strepnja – šta ako su otišli u kurac i sada samo njemu sviraju?
Srećom,nekoliko prvih slušanja odagnalo je sve moje sumnje – već po samom početku vidi se da su momci u dobroj formi, motivisani/napaljeni i spremni za šalu pošto prva tema epska, 11 minuta duga Diaspora, počinje sludgerski nemilosrdno, željna da od sebe otera sve koji nemaju poštovanja za žestinu. Nenaviknuti nesrećnici koji pate od urbanih stereotipa koji za temu imaju “krljanje” (a to su po pravilu isti oni koji nam drže banke o toleranciji) brzo će se predati i ostati uskraćeni za prvorazredno uzbuđenje koje ovaj album, savršen za inicijaciju u instrumentalni kult, sa sobom donosi.
Ako i nije bolji od prvenca – Sol Eye Sea I stoji u rangu sa njim, što nije mala stvar. Irepress su zadržali sve svoje prepoznatljive sastojke – nenormalnu tehničku egzekuciju koja nije sama sebi cilj već sredstvo za realizaciju idejnog izobilja. Dve gitare prepoznatljivo naštimovanog zvuka konstantno su u duelima, preplićući se u svojim melanholično-agresivnim tonovima i špartajući sa lakoćom kroz žanrove, što je, priznaćete, skroz u duhu vremena. Zvučna slika sa Samus Octology podignuta je na još viši nivo – ljudski glas se mestimično upotrebljava kao još jedan instrument, a ionako raskošna zvučna paleta je dodatno obogaćena izletima u uzbudljive teritorije, a kao slikovit primer za ovo naklapanje poslužiće usklik suvislije polovine nasdvoje u toku preslušavanju istog: “Ovo je kao Darkwood Dub!”
Pretpostavljam da bi i jedni i drugi bili polaskani.

Lista 9. 3.

m

marissa nadler - loner
pygmy lush - butch's dream
timber timbre - i get low
fire on fire - assanine race
marissa nadler - ghosts and lovers
putiferio - hate ate 8
juana molina - un dia
larytta - bauch amp
ratatat - wildcat
el ten eleven - i like van halen because my sister says they are cool
darkwood dub - 130
adebisi shank - colin skehan
the casual dots - e. s. p. for now
the phantom band - throwing bones
skeletons - the things
his name is alive - lip
alice in chains - them bones
valina - belly dancer
at the drive-in - winter month novelty
gymnastics - think before
gymnastics - afraid
gymnastics - straight ahead

k

Castanets – Celestial Shore
Black Lips – Drugs
The Loved Ones – The Inquirer
Gaslight Anthem – Meet Me By the River's Edge
Hunx and his Punx – You Don't Like Rock 'n' Roll
The Okmoniks – I'm done
Beachwood Sparks – By Your Side
Galaxie 500 – Sorry
Jamie Lidel – Where D'You Go
Tickley Feather – Butshot
Castanets – I'll Fly Away
Marissa Nadler - Marry Come Alive
Ayo - Slow Slow
Metaform – Sunday
The Action 13 – More Bread to the People
Laurel Aitken – Rudi Got Married
Zbogom Brus Li – Nikad nemoj plakati zbog ljubavi
Dječaci – Narodna
Zana – Da li čuješ da li osećaš
Spain – Untitled no. 1

m

fugazi - waiting room
mc lars - no logo
mochipet - get your whistle wet
gang gang dance - princes
invincible - no easy answers
djecaci - h323
elzhi - colors
sab - zivot
djecaci - meko sranje
bigg jus - illustrations of hyeronimus bosch... that 1467 shit
big l - all black
invincible - recognize
jean grae & blue sky black death - take it back

k

The Rosebuds – Hello Darling
Black Lips – I'll be with you
Gaslight Anthem – Old White Lincoln
Hunx and his Punx – Gimmie Gimmie Back Your Love
Riddle of Steel – Deeper Still
The Loved Ones – 3rd Shift
Ariel Pink's Graffiti – Baby Comes Around
Devotchka – The Clockwise Witness
At the Drive In – Picket Fence Cartel
Madensuyu – Write or Wrong
Copass Grinderz – Mongoose
OP8 -It's a Rainbow
Pavement – Shady Lane
Mgmt – kids
Madensuyu – Oh Frail
The Rosebuds – Border Guards
Akron/Family – River
The Dodos – Winter
Riddle of Steel – Fourteen Bucks The Hard Way
Kats and Domer Present – Here Now

m

distance - headstrung
oddateee - devil runs nation
dj/rupture - we: second-hand science
ashley beedle - do you believe in love?
dj cam - return of the jedi
psy/opsogist - transmigration (stranger)
40 winks - one button
ronny jordan meets d. j. krush - love i never had it so good
rayzd - real folk blues (from cowboy bebop)
a forest mighty black - trio
no. 9 - symmetry world
dj logic - french quarter
yawning man - sonny bono memorial freeway