YUmrlica

Poštovana Slavenka,

Sa pažnjom sam pročitao vaš tekst “Zašto se nisam vratila u Beograd” u prevedenoj formi na sajtu Peščanika. Jednom pomno, jednom sam preleteo preko njega. Iako desetak godina stariji od generacija čijem stasavanju niste prisustvovali, osećam se pogođenim vašim tekstom i željom da odgovorim na vaše sumnje, jer sam sve ove godine prisutan baš u Beogradu. Zaista nemam ni najmanju želju da vas povredim ili uvredim, ako mi se ipak omakne unapred mi oprostite, ono što imam nameru da podelim sa vama je za mene najpipavije pitanje od svih pitanja. Pa da počnemo.
Ja sam Srbin, Slavenka, i to za mene nije nikakav kvalitet po sebi ili preimućstvo, to je, najzad, samo činjenica od koje ne bežim. Živim u Srbiji. Osim po mnogim stvarima koje su vam itekako dobro poznate, a po kojima je moja otadžbina jedinstvena u svetu, ono po čemu je ona sasvim jedinstvena u svetu je da je zarobljenik državotvornog leša koji se nekada nazivao SFRJ, a sentimente tog osećanja sam prepoznao u vašem tekstu.
Moram da priznam da su mi neke od stvari koje pominjete dozlogrdile od njihovog prečestog pominjanja. Dozlogrdilo mi je da mi pričate kako ste vi i vaša generacija lepo živeli (ne samo vi, već ljudi vaših godina generalno, oličenih u našim majkama, očevima, rođacima itd. Kojima su takođe puna usta lepog života, kada su svi bili šmekeri, mangupi i cice), jer je to jedan od razloga zašto moja generacija i ja sada loše živimo. Nisam materijalista, pa da materijom merim kvalitet života, i ne zameram vam na tome, ono što meni zapravo smeta je što moju generaciju merite aršinima vaše generacije. Tu iskazujete svoju konzervativnost, onu neproduktivnu i pomalo paradoksalnu, da merilima jednog mrtvog subjekta merite nas žive.
Stvar je u tome da mi ne moramo da vama polažemo račune jer nemamo za šta. Za razliku od vas, koji ste rasli u poštovanoj respektabilnoj zemlji, mi smo rasli u ruševinama, i zato vas ništa ni ne pitamo jer nam niste od pomoći. Nemamo zbog čega i za šta da vam postavljamo pitanja, jer ste vi svi odreda ćutali kada je bilo potrebno da urlate, pa kad ste ćutali tad, zašto biste pričali sad? Ovo što ja sada radim je moja dobra volja, a i imam interes da razjasnim neke stvari, između ostalih i samom sebi.
Druga je stvar što vi nama, i da nam je to potrebno, ne možete da pomognete, možda možete samo da se potrudite da nas razumete, ako vam je zaista stalo. Pričate nam o slobodama, vi, koji idealizujete društvo u kojima nije bilo političkih sloboda. Govorite o nacionalizmu kao o ružnoj reči, vi koji ste dopustili da nacionalizam bude gurnut pod tepih, gde je, naravno, eksplodirao. Da nacionalizam/patriotizam/rodoljublje ne valja, odrekli bi ga se i Amerikanci, Francuzi, Englezi, Nemci i svi ostali za koje ste vi, svojevremeno, kao Titovi pioniri, umislili da možete da se sa njima merite, da ste jednaki sa njima. Ali to je samo bio kredit. Kredit koji mi sada vraćamo. Sa stravičnim kamatama. (Ponekad se pojavljuje u obliku vama dragih pisaca kao što je Vladimir Arsenijević na čijem primeru se može tvrditi da je granica između anti-nacionalizma na balkanski način i auto-rasizma vrlo vrlo tanka, ili to Arsenijević samo sprovodi u delo ono što je učio u Titovim školama, pa bi do kosmopolitizma da stigne prečicom. Ne ide, i komično je i tragično u isti mah. Bez posebnog nema opšteg!)
No, nemojte slučajno ovo da shvatite kao žalopojku, pa da se naljutite na mene. Ja sam zaista srećan ko sam, i ne bih se menjao ni sa kim na ovom svetu. Viđao sam svašta u svom životu, ali za sebe želim da mislim da sam normalan, onoliko koliko je to moguće bilo u datim okolnostima, ako normalnost ne shvatimo kao devijaciju koju propisuje sistem kroz svoje različite mehanizme. Dakle normalan u smislu da nisam opasan po svoju okolinu
Kao što rekoh, mi živimo u dve realnosti, koje osim geografije nemaju ništa zajedničko. Vaša je prethodila našoj. U međuvremenu se i svet izmenio, mnoge stvari su postale dostupne, za farmerke ne moramo da idemo u Trst, možemo da ih kupimo i ovde ili ih naručimo preko neta ako su nam neke fensi zapale za oko, a ima i dosta onih koji dele vašu izbegličku sudbinu sa kojima se družimo koji će nam rado poslati sve što nam je potrebno iz tog vašeg divnog sveta. Malo sam otrovan, ali zaista je tako. Pričali su nam bajke tokom devedesetih, kada su rešili da nas maltretiraju samo čekanjem viza krenusmo da putujemo, ali ništa od tih čuda mojim očima nisam registrovao tamo, u svetu.
Dalje, u međuvremenu jedna od dve supersile više ne postoji, pa samim tim ni potreba za jednom tampon-državom kakva je bila SFRJ. Rušili su se i neki zidovi, brisale se neke granice. Neke druge, nove su se iscrtale. Mislite da je to slučajno? Znam da zvučim pomalo paranoično, na tragu Slobinih svetskih zavera, ali trebalo je da PreCednik kao pas krepa u zatvoru, pa da shvatimo da je za mnoge stvari imao pravo. Meni je mnogo žao zbog toga, ali tako je.
Nadam se da su stvari sada jasnije, pa možemo da pređemo na glavno pitanje a to je koliko poznajemo svoju bližu prošlost. Tu ću pričati u svoje ime. Poznat mi je vaš angažman tumača haške svakodnevice, vaše knjige doduše nisam čitao. Znam za Srebrenicu, nema nikakve šanse da živim u Srbiji i da ne znam šta se tamo dogodilo. Dogodilo se nešto strašno. Ali znate kako, kad vam neko pominje nešto sto puta dnevno, vi prvo oguglate pa krene da vam se javlja inat i počnete u sve da sumnjate. Teško je tada, pa mnogi ni ne misle uopšte na to, već samo klimaju glavom kako bi ih što pre ostavili na miru. Smatram da je to civilizacijski strašno jer dovodi do pomisli da je nekad i smrt bolja od života. Bilo je dosta takvih trenutaka u prethodnih xx godina. Da pomenem stih iz jedne meni drage pesme koji se itekako odnosi na mlade Beograđane i Srbe (shvaćene kao građane Srbije): "Ja imam 20, preživeo samo sto..."
U slučaju Srebrenice je postalo jasno da je to moneta koja pod jedan skut svija sve koji bi da se nazovu civilizovanim. Zato i ona obeležavanja, zato i dani posvećeni tom zločinu, kad nešto zaškripi u odnosima velikih, oni se brže bolje dogovore preko naših leđa. Generalno, moje jedini problem sa Srebrenicom je kvalifikacija tog zločina kao genocida, sa čime se duboko ne slažem, jer da je tako niko ne bi živ ostao, jer to je ono što genocid znači. Ali neću više o tome, dovoljno je. Znači, ne negiram, samo imam primedbe, imam pravo na to.
Sledeći na tapetu je Ratko Mladić. S njim u paru je, nekako prirodno, i Radovan Karadžić. Mislim da je vaš tekst o njegovom hapšenju bio objavljen u jednim engleskim novinama i da sam ga pročitao. Bio je loše napisan, pun nekih opštih mesta koji R. K. označava kao monstruma u ljudskom obliku (čime ste dali svoj mali prilog opštoj, do bola pojednostavljenoj slici koja vlada u zapadnom javnom mnenju). Može biti, ali imam i ja za vas jedno pitanje. Da li mislite da su Ratko Mladić i Radovan Karadžić kao takvi bitni, ili je reč o vođama bosanskih Srba u tamošnjem građanskom ratu. Da li mislite da bi neko drugi na njihovom mestu bio bolji? Eto bili su oni i ja nemam nikakav problem sa tim. Kao što nemam problem ni sa drugim junacima krvavog kraja vaše otadžbine i moje zemlje rođenja. Nijedan od njih nije neko kome se divim, ali uzimam u obzir sve okolnosti koje su ih pratile.
Opet, njima mogu da zahvalim za ovo u čemu živim. Ali ne samo njima. Njih nekako nikako da pomenete, a trebalo bi, jer i oni su junaci naše bliže prošlosti. Oni koji su sa Iranom doturali oružje bosanskim Muslimanima. Oni koji su obučavali Hrvatsku vojsku da etnički očisti od Srba prostor koji su naseljavali vekovima. Oni koji su obučavali borce OVK i tehnički i taktički. Verujem da znate, pošto se već pitate, da su verifikatori OEBS predvođeni Vilijemom Vokerom koji je stvorio onu predstavu od Račka pre povlačenja, tik pred agresiju na moju zemlju, ostavili svu svoju opremu borcima OVK. Da li to znate? Ako znate, zašto o tome ne napišete nešto?
Uveren sam da znate da je mnogima prolivanje krvi bila odlična prilika da zgrnu velike pare. Ali, i čini mi se da to konstantno, a možda čak i namerno zaboravljate, ima i onih koji su branili svoj prag, svoju njivu, stoku, grad. Ispričaću vam jednu slikovitu priču koju mi je ispričao jedan srpski ratnik iz Krajine, čovek koji je branio svoje selo, a danas živi stotinama kilometara daleko od njega. U ratnim dejstvima, njegova jedinica je ušla u jedno selo u Krajini. U centru sela, u ulici Maršala Tita bila je zgrada opštine/mesne zajednice. Na njoj je bila tabla sa imenom ulice koja je mnogo nervirala jednog od boraca koji je gajio drugačija, u ona vremena zabranjivana ideološka verovanja.
Pa reši on tako da skine tablu. Al ne može, dugo je već tu bila. Morao je da iskoristi većinu alatki koja su mu bila pri ruci kako bi ostvario svoj naum. Na kraju je uspeo. Skinuo je tablu. Na mestu gde je stajala u fasadi je ostalo ugravirano "ulica Maršala Tita".
U Sarajevu je pre rata živelo 160 hiljada Srba. Koliko ih je danas? U Hrvatskoj je živelo pola miliona Srba, koliko ih je danas, (pre II sv. rata čak dva miliona i jeste li nekada pitali nekog o NDH, mogli biste i o tome neku, hm?)? A opet Srbi ispadaju jedini krivci, krvnici i životinje, zato što su radili ono što je njima rađeno.
Naravno, koliko god da im je nepravde činjeno, to ne amnestira one među njima koji su činili zločine nad civilima. Problem je samo što su drugi za zločine nagrađeni, a neki drugi poput NATO pakta apsolutno nisu sposobni da načine zločin, njih vode filantropski motivi. Samo se Srbima brani pravo na rat, kao da su oni jedini kojima je takvo nepočinstvo palo na pamet. Istorija se ponavlja kao farsa, i malo je smešno da je moj pradeda zapravo prelazio Albaniju da bi Slovenija bila nezavisna. Ali tako je.
I ok, mi smo sve te poslednje ratove izgubili, ali ja ne vidim nikakve pobednike na Balkanu, na lešu vaše domovine i zemlje mog rođenja, mestu takvih čari života poput Golog otoka, OZNA i sličnih službi, ljudi poput Leke Rankovića, Steve Krajačića ili drugih smutnih, a bezbrojnih figura. Koliko god njihove ideje izgledale i onda i sada primamljivo, ogoljena realnost govori da tu od ideje nije bilo ničega, da su svi odreda bili pioni, uključujući i Josipa Broza Tita, o čijoj je politici Slobodan Jovanović davne 1955, napisao: Bilo je primera da je jedna Vlada, i bez prave snage, zahvaljujući povoljnoj međunarodnoj situaciji, dobila spoljašnjim odnosima jednu nesrazmernu važnost. To je bio i slučaj Musolinijeve Vlade između dva rata. Ali, kao po nekom prirodnom zakonu, pre i posle, spoljašnji značaj jedne Vlade izjednačuje se sa njenom unturašnjom snagom – i to na taj način, što spoljašnji značaj pada, ako se suviše iznad unutrašnje snage uzdigao. Unutrašnja snaga Titove Vlade ne može biti velika. Svaka Vlada crpe svoju snagu iz naroda, a Titova Vlada nije popularna. Kad jednog dana njen spoljašnji značaj bude imao da se izjednačuje sa njenom unturašnjom snagom, onda će se tek videti koliko su svi diplomatski uspesi Titovi bili samo opsena.
Kraj citata. Recite mi, Slavenka, kako je neko znao 36 godina ranije šta će se desiti, a vi niste? Kako niste? Zašto niste? Ovo vas ne pitam zato što me zanima, već da taj prst koji upirete okrenete u pravom smeru. Mi (naša generacija) smo se brzo upoznali sa činjenicom da smo vrlo zamenljivi i da naš život ne vredi puno, vama (vašoj generaciji) to ide puno teže i nikako da shvatite, nastavljate uporno sa tom komedijom koja ima časni cilj da vas učini prijatnom pojavom u vašim očima. To ne samo što je infantilno, već je pomalo i tragično.
Na to bih dodao da je srpski istoričar Dušan Bataković nedavno ispravno primetio da je Tito umro prekasno, i da je folirao evropske levičare mantrama o samoupravljanju. Nadam se da shvatate da je taj vaš Raj naš Pakao.
U podsvesti to znamo svi. U ideologizovanoj svesti, mnogima se sviđaju te vaše priče o boljem, lagodnom životu bez rada, putovanjima po Mesecu i crvenom pasošu koji otvara sva vrata, tako da možete slobodno, kao i do sad, svratiti do Beograda, verujem da postoji mnogo stvari koje će vam se svideti u njemu. Ali ja, a verujem i mnogi mojih godina ne mogu da žive od tuđih sećanja koja su vremenom potpuno idealizovana, što je, svakako prirodno sa individualne tačke gledišta (svi se rado sećaju mladosti), ali je za kolektiv (da upotrebim malo starog dobrog SFRJ rečnika) posve štetno. Ta sećanja nam ne daju da živimo, zbog njih smo zaboravili ko smo, a ako postoji i jedna dobra stvar koja se nakon svega dogodila to je da ćemo morati da se setimo, ili nas neće biti. Što, kad se pogleda, i nije toliko strašno, ali imamo pravo na šansu koju samo sebi možemo oduzeti. Na kraju krajeva, znam da naša država ne postoji, ali je njeno uspostavljanje zadatak kojim se vredi baviti, vašu Jugoslaviju vama niko ne može da vrati.
Toliko za ovaj put
Srdačan i prijateljski pozdrav
½ nasdvoje