Radio drama - prvo polugođe (2010)

Evo još koji dan pa ide letnja pauza kada će se na talasima Radio Beograda vrteti samo reprizne radio drame. Rezimiraću nekoliko naslova čije smo premijere mogli da čujemo u ovom prvom polugođu, a koje ćete naredne godine moći da čujete u repriznim terminima, pa ko voli nek izvoli.
Svoju drugu premijeru imao je skriveni biser, domaći Vudi Alen, Vlastimir Gligorijević čiju smo radio dramu "Hladnjača" mogli da čujemo prošle godine. Ovoga puta, opet u Maloj sceni (iako Gligorijević nikada ne piše čiste komedije, već više komedije apsurda, kako se naučno zovu) čuli smo njegovu dramu "Daleko bilo". Smeštena u osvit drugog svetskog rata, drama je ispričana iz ugla mlađeg sina domaćinske porodice Petrović koga pisac u didaskalijama opisuje prosto rečenicom „neće pa neće“ – on ne samo što odbija da ide u rat ("Oni znaju kako sam se hrabro borio u prošla dva rata. Al’ šta da radim kad me metak neće. Ja na njega, on na mene, i nikom ništa! Prosto me sramota bilo, mogu ljudi svašta da pomisle. Ne samo da nisam poginuo, nego me ni ranili nisu. Šta ću onda u ratu? Ja tamo ničemu ne služim“), već, kad mu brat ode, obljubljuje njegovu ženu, a otac ga izbacuje iz kuće. Služeći se preterivanjem koje nikada nije sasvim preterano da ode u lakrdiju, Gligorijević i u ovoj drami polusmorenim, elegantnim rezovima poslužuje najžilavije komade iz naše istorije.
U ovoj drami je posebno bilo zanimljivo videti kako će se reditelj, a bogami i slušaoci, izboriti sa prilično velikim brojem junaka što i nije zahvalno za radio zbog nemogućnosti razlikovanja glasova. Al, i tu je istorija pritekla u pomoć, pa kako se brzo i lako ginulo, tako smo i mi kresali spisak glumaca sve dok nisu ostali samo oni koji se izboriše i za život i za svoje replike.
Ove godine, Radio igra je bila mali bioskop, pa su se izdvojile dve priče koje vape da se odviju i zakovrčaju na bioskopskom platnu jer u sebi imaju harmoničnog ludila koliko nijedno filmsko domaće delo koje je nekako napalo na naše oči u proteklih par godina. „Lina od kamena tvrđa“, nastala po romanu Jovana D. Petrovića iz Petrovca na Mlavi, a u dramatizaciji glumice Vesne Stanković, veoma je lepa radijska verzija „Petrijinog venca“. Ako zamislite ovaj film, koji inače u velikoj meri ide iz prvog lica, iz ugla glavne junakinje Petrije, onda manje-više imate njenu radijsku sestru Linu. Približno isti broj muževa, rođene i izgubljene dece, režima i surovih životnih lekcija preturenih preko grbače čini ih skoro pa gorostasnim, epskim junakinjama. Pošto Linu samo čujemo, u najboljim segmentima svoje doduše neujednačene uloge, Vesna Stanković je svoju junakinju toliko učinila bliskom uhu i duši slušaoca da kad ona uzdahne pada lišće ispod prozora, a kad protiče radijsko vreme i jabuke u kuhinji požute i svenu.
Druga filmska radio igra došla je iz šinjela našeg prvoborca i ovogodišnjeg laureata, dobitnika nagrade „Vitomir Bogić“ za najboljeg mladog radiofonijskog umetnika Dramskog programa Radio Beograda, Ivana Velisavljevića. Dakle, em je mlad, em ima uši! I to kakve: u drami „Vašar osvete“, koja je svojevrsna pretpremijera njegovog filmskog scenarija i, nadamo se, igranog filma, zvecka noževima, trešti harmonikaškim besom, klopara drumovima Srbije u potrazi za raspevanim mrakom. Na blatnjavom tragu svoje vašarsko-kafanske papazjanije iz fenomenalne inverzije na biografiju Tome Zdravkovića „Ali ti mi dušu uze“, Velisavljević se u ovoj drami bavi žanrom osvetničke radio drame iznikle na autentičnom podneblju koje je zaista dušu uzelo ovim našim krajevima. Otuda smo srećni što ih, makar u dramskim formama i kroz duh mladih stvaralaca kakav je Velisavljević, i dalje pohodi i dušu nam vraća.
Među novim nadama Radio Beograda našli su se čovek-pesnik Boris Velkov i žena-zmaj Sonja Milošević. Iako se ceo Dramski program čuva drama u stihu kao đavo od krsta jer su uglavnom do zla boga dosadne, Borisova drama „Teško je satiru ne pisati“ jedan je od konkretnijih tekstova u svoj silnoj prozi koje sam se načitala za honorarno-uredničkim stolom. Na tragu T. S. Eliota, mrtav ozbiljan, Velkov u ovom vremenu kada se većina pisaca trudi da vam svoj jezik učini „neposrednim“, da vam „uđe u dušu“ i govori o „savremenim temama“ vagabundski deluje direktan i zabavan svojom dramom o izbijanju i posledicama revolucije u Napulju za vladavine kralja Dveju Sicilija, Ferdinanda I Burbona.
Sonja Milošević je uspela da svojom dramatizacijom romana Ljubomira Damjanovića „Malteški šišmiš“ za radio zainteresuje i narod van kruga redakcijskog stola Dramskog programa za kojim se mahom prizivaju duhovi, pa joj, pored predanog rada, treba priznati i ovaj gotovo misionarski potez.
Posebna mi je čast bila što sam imala priliku da na repertoar Dečje radio drame postavim radio dramu veterana i samoizgnanika ove kuće, Svetozara Vlajkovića. Drama „Som“ neka je vrsta „Vojceka“ za decu koja sa Vlajkovićevim ranijim radovima, nešto poznatijim javnosti – npr. scenariju za film Miše Radivojevića „Čavka“ deli starmalog, kontemplativnog dečjeg glavnog junaka, a sazrevanje, tj. upoznavanje sa svetom odraslih i njegovim pravilima tretira kao ozbiljnu dramu bez trunke patetike, ali i bez one usiljene blagonaklonosti odraslog autora koji se priklanja zamišljenoj nevinosti svog dečarca. Rediteljski, iako je režiju potpisala mlada umetnica Aleksandra Urošević, čiji rad sa decom cenim zbog šarolikosti (ona režira i kratke dečje filmove, i sa decom radi u Dečjem programu Radija), ova drama je možda pretrpela nesporazum sa tekstom, što je opet moja krivica jer nisam uspela da na neki bolji način posredujem između te dve strane il ih nekako radikalnije zavadim. Ovako je ostalo na pola, kao u nekom nesrećnom, a prećutnom braku. Ipak, rad na ovoj drami mi je omogućio da upoznam Vlajkovića čiju sliku iz mlađih dana sa šmekerskim cvikerima za sunce držim iznad stola.
Ako već niste pročitali roman Borivoja Petkovića „Kupanja moga oca“, jedan od zanimljivijih, iako ne idealnih, koji je izašao u skorije vreme, eto prilike da čujete radio dramu po istoj, u Velisavljevićevoj dramatizaciji. Iako se u Radio Beogradu zaista retko, uz izuzetke Zorana Ćirića, adaptiraju savremeni domaći romani (mi smo imali super sreću sa dramatizacijom priče Dejana Stojiljkovića „Lopuže poput nas“ koja i dalje važi za jednu od komičnijih radio drama i novogodišnjih programa koje sam čula/videla), Petkovićev roman je, uz „Leposavu“ Pavla Ćosića zaista neslučajno odabran da ga kao radio dramu čuju i neki, da tako kažem, dremljiviji slušaoci Radio Beograda kojima su ovi časovi više navika ili gastarbajterska nostalgija. Ova drama će im pružiti prisećanje na dane Titove smrti, u vreme kada je SFRJ nostalgija na svom vrhuncu, ali će im, što reče kolega Velisavljević, proturiti i Pankrte u uši. Kao i cičanje sa usana malih pankerki, debelo namazanih labelom, njihovim uzdasima koje evo, tek sada, mogu da ispuste na talasima Radio Beograda.
Kao neka vrsta vrhunca, ali ne zbog neke posebne genijalnosti ili veštine, nego zbog potpune istinitosti koja je ostvarena u tekstu, režiji i glumi koju ne pamtim kada sam poslednji put zatekla u pozorištu i na filmu, pominjem radio dramu „Vreme sporta i razonode“, nastalu prema priči Mihajla Spasojevića, stidljivog pisca koji sada živi u Americi. Eto, ta mora da se čuje, pa je ovde neću elaborirati.
U drugom polugodištu čućemo premijere radio drama „Don Kihot“ - nastala prema dečjoj verziji ovog čuvenog romana, koju je izdala Plava ptica, a pod perom Živojina Vukadinovića, zatim ono čemu se posebno radujem – „Priče o zanatima“ jednog od najduhovitijih i meni omiljenih domaćih pisaca, Bore Ćosića u dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Čućemo i jednu originalnu radio dramu koja me oduševila još pre par godina kada sam je prvi put pročitala u biblioteci FDU-a. Reč je o drami Ive Brdar „Vodostanje – ili poplava u čoveku“ koja kroz radijski izveštaj spikera koji čita poslednje vodostanje pred odlazak penziju neposredno i jednostavno opisuje stanje usamljenosti i poplavljenosti jednog ljudskog života.
U prvom polugođu 2010. i dalje smo imali iste probleme, samo pritiskom vremena uvećane – loši mikrofoni, još više osiromašena fonoteka, manjak novca, još komplikovanija birokratska stonoga kroz čije prste treba da prođe sva dokumentacija... Ali, eto, zato se valjda, zbog tih mravljih problema u velikoj košnici, i zovu mali ljudi iz radija.

Steel Train – ST (Terrible Thrills, 2010)

Evo još jednog razgaljujućeg benda iz Nju Džersija, što se kaže, za ovo leto. Za sve nas koji ćemo se tokom jula i avgusta truckati vozom na nevelike destinacije, bolji album od trećeg izdanja Steel Traina nam ni ne treba!
Sudeći po snimcima sa koncerata na youtubeu reč je kompaktnoj maloj turbini koja radi na queen-ovskom operskom zamajcu po kom pankerski skakuće četvorica kosmatih momaka u pocepanim majicama, ali sklonih i da sa svojih zupčanika, pravo u mesec puste razarajuće pop melodije kakve su mogli da osmisle samo carevi Fountains of Wayne. Predvođeni vokalom (recimo Jackom Antonoffim) koji drži gitaru na sred grudnog koša, na skraćenom kajišu i njome upravlja kao veslom koje razgrće ali i draži vir ženske cike i pljeskanja dlanova, reč je o bendu – energetskoj bombi.
Razbarušen album jednostavno otvara povik „E!“ a potom ide, za prvu numeru, prilično velelepna pesma proširena horskim deonicama, koja brzinom metka iz naslova podiže atmosferu kao da ste upali usred nekog stadionskog koncerta. Slična, kloparajuća atmosfera vlada celim albumom.
Na momente Steel Train se previše razvodnjava u stalnoj težnji da se evrovizijski razbaškari svuda po vašoj glavi i telu, da vam u lice uperi hiljade reflektora, ali u svojim najboljim momentima (za mene su to pesme Touch Me Bad i genijalna The Speedway Motor Racers Club) uspeva da svoju evidentnu energiju akupunkturno natempira na konkretne tačke raznoseći slušaoca, preko tog jednog milimetra, na hiljade raspevanih i razigranih komada. U obe ove pesme oseća se jedar rokerski senzibilitet koji tzv. partijanje lišava njegove sterilne, indi opne i musavo, pankerski, se baca po podijumu.
Posebno mesto zauzima programska pesma koja vraća loptu (i portiklu i cuclu) svim žanrovskim zafrkancijama popkulturne generacije koja oseća grižu savesti zbog bezbroj balavih žvaka koje su joj se uplele u kosu, zbog navodne površnosti i gluposti. U ovoj himni generaciji 90-ih, Steel Train šmekerski prolaze prstima kroz tako ulepljenu kosu, detinjasto istresaju sve svoje vaške vičući: „we are born with the melody (...) i wanna hear all again tonight, i’m gonna take it all back tonight“. Što se mene tiče, kakva god da je nečija priča, ako se prepozna njegova zagriženost za istu, odmah sam spremna da skinem kapu.
Možda Steel Train nisu ne znam kako upečatljivi, ali će da ostanu u sećanju na prebukiranim plejlistama, upravo zbog ove predanosti svojoj priči, kao i zbog horskog pevanja i himničnog zajedništva koje pokreće ovu lokomotivu.


Steel Train - Turnpike Ghost

Naked on the Vague - Heaps of Nothing (Slitbreeze)

Da li ste mladi? Ne u smislu godina (svi starimo, i u tom smislu "mladost" nije neka posebna vrednost) već toga kako se osećate. Dakle, da li ste mladi?
U slučaju da izostaje jasan odgovor na ovo pitanje, stiže pomoć prijatelja u vidu postojanog indikatora. Njega ćemo za ovu priliku krstiti kovanicom "tolerancija na buku". Svako u svom muzičkom odrastanju prođe kroz "bučnu" fazu, koja vremenom biva sve manje i manje zastupljena u slušalačkom meniju, da bi na kraju bila potpuno odbačena nalik koži prilikom prirodom diktiranog "presvlačenja" zmije. Dok si lupio dlanom o dlan, eto te među ljubiteljima proverenih, umilnih, bezopasnih vrednosti. Nemaš grižu savesti, sve buke su, lišene smisla, ionako počele da liče jedna na drugu, da budu poligon za, da prostite, obično izdrkavanje. Same sebi cilj. Da li je baš tako?
Drugi album sidnejskog sastava Naked on the Vague daju nedvosmisleno odrečan odgovor. Buka koja krasi "gomilu ničega" nije besmislena. Ona vraća neprijatni, životni nemir u obliku egzistencijalnog vapaja, podsećajući da je svaki ovozemaljski red u smislu poretka samo bedno osmišljeni privid iza koga se pomalja sav onaj užas haosa postojanja koji nije bio predmet zazornih pogleda i nezainteresovanog odmahivanja rukom u vremenima radoznalog ozelenelog stasavanja. Naprotiv, tad je iznova služio kao materijal za građenje novog smisla na krhotinama besmisla jučerašnjice.
Preovlađujućem žilavom nonsensu, Australijanci suprotstavljaju noisense, u kome nema milosti za bubne opne. Polazeći od post-punkerskih vinjeta na tragu središnjeg opusa Pere Ubu i ranijih Sonic Youth, njima uspeva da iz sebe izvuku maksimum psihedeličnosti tvoreći viziju raštimovanog ali čvrsto strukturisanog šašavog mikrokosmosa koji svojim nabojem stiže do nedokučivog kutka transcendije.
Heaps of Nothing po svom trajanju nije dugačak album ali je kao slušalačko iskustvo prilično intenzivan. Kao takav, čini da vreme stane. Da li ste mladi?

Miller's Crossing (Coen Brothers, 1990)

Postoje oni retki a tako neophodni "bolji" trenuci u istoriji filma koji predstavljaju trenuci kada ničim izazvani naletite na naslov koji naizgled bez napora a zapravo superiorno daju smisao bavljenju sedmom umetnošću (i njenom postojanju) podsećajući na lako zaboravljanu činjenicu da srž ove delatnosti nije ni glamur ni stanje na blagajnama već ona tanana lelujava nit u ljudskoj prirodi koja čoveka iznova tera na igru, zadovoljavajući tim činom primarnu potrebu za estetskim izražavanjem. Milerovo raskršće braće Koen je jedan od takvih, od prvog do poslednjeg sekunda svog trajanja.
Slično tek pominjanom Ciminu, ni za braću Koen ne mogu da se pohvalim da sam studiozno ispratio njihov opus, zapravo sam, koliko me sećanje služi, pogledao samo Big Lebowskog, sasvim simpatičan i korektan naslov koji se iz meni nepoznatog razloga slavi kao kultan. No, ako su ovi ostali kao Milerovo raskršće, sve ću ih čim pre pogledati.
Najkraće rečeno, braća su majstori svog zanata. U Milerovom raskršću oni kreću iz niskog starta, podešavajući fabulu na petu brzinu i zatim petljaju i petljaju i petljaju... a da ni u jednoj sekundi nema ni najmanje naznake da ne znaju šta rade. Stilizacija gangsterskog filma sa vidnim ali s ukusom izmerenim parodirajućim osmejkom postaje veća od života zahvaljujući preiskusnim, maherskim dijalozima i nezaboravnim junacima.
Napete etničke surevnjivosti u podzemlju, valjanje u blatu podsmeha korumpirane policije i čelnih glava sistema, fatalne ljubavi, žestoki momci, gnjide i kockarski dugovi su česta opšta mesta i drugih filmova ovog žanra, ali se na prste jedne ruke mogu izbrojati oni koji ih u sebi nose sa toliko stila kao Milerovo raskršće. Glumačka ekipa sastavljena od prekaljenih imena kao što su Gabriel Byrne, John Turturro i Steve Buscemi pojačanih Albertom Finneyem, Marciom Gay Harden i nezaboravnim Jonom Politom ima nemali udeo u tome.
Ali umetnost, posebno ona prava, nije samo ono što predstavlja u prvom planu, već zavisno od svog kvaliteta otvara beskrajne katakombe drugih, golom oku skrivenih značenja. Ovaj film je dobar primer za to, pošto na meta planu simboliše čovekovo teturanje na tankoj žici između dobra i zla, čineći od njih dobrano relativizovane kategorije čiji se sadržaj menja iz časa u čas, što je u potpunom nesaglasju sa uvreženim okamenjenim predstavama. S druge strane, Milerovo raskršće je i prilično human film, koji podseća da čovek, uprkos svojim moćima i konfuziji u njemu i oko njega, neke granice ne prelazi jer u suprotnom faktički prestaje da bude ono što jeste.

Dubkasm - Transformed in Dub (Sufferah's Choice)

There's A Dub

Nije puno vremena prošlo od zapaženog & veoma prijatnog prvenca britansko-brazilske ekipe Dubkasm iz prošle godine a da se, kako to dobri stari običaji u dub sazvučju nalažu, grupa nije oglasila dub verzijom ove ploče. Nesumnjivo dobar potez, pošto je debi album predstavljao dobru polaznu tačku za dalju umetničku eksploataciju.
Ovakvu ritmiku objavljivanja ploča kojoj je kumovala jamajčanska muzička scena možemo sa punim pravom okriviti za bujanje remiksa kao zgodne forme muzičke industrije za popunjavanje budžetskih rupa bez previše prolivenog znoja. Dubkasm svojim kratkotrajnim ali obećavajućim delovanjem bez ostatka opovrgavaju tu tezu. Prvi argument je činjenica da je nedugo posle ove ploče objavljena još jedna sa remiksima pesama sa prvog albuma potpisane imenima sa dubstep scene. Drugi argument je još atraktivniji - ova ploča je možda još i bolja od "bazne sirovine", te teza o jedenju 'leba bez motike jednostavno ne odgovara istini.
Dub je muzička forma kojom se redukovanjem i ogoljavanjem muzičkog izraza na osnovne komponente i njihovimm manipulisanjem upotrebom različitih produkcijskih tehnika (reverb, echo) kojim se dobija prostran trodimenzionalni zvuk. Pri tom susretu, slušalac prosto biva usisan u njega, otvarajući tim činom kapije novih svetova u svom umu. Zbog toga, dub produkcija se može pohvaliti svemirskim atributima.
Držeći se tradicije, Dubkasm učenje predaka primenjuju u potpunosti što rezultira kvalitativno konzistentnom i homogenom kolekcijom prijatnih tema. U brušenju izraza mahom su otpali brazilski motivi. Originali pesama su prepoznatljivi ali im dabovane verzije ni u kom slučaju ne robuju već ih proDUBljuju, iskazujući svoj kvalitet. Sve to je i više nego dovoljno za dugotrajno uživanje u prijatnim letnjim večerima, po mogućstvu na prostranoj terasi.

Desperate Hours (Michael Cimino, 1990)

Opus Michaela Cimina poznajem ovlašno, jasno je da se radi o čoveku koji je potpisao Lovca na jelene, ostvarenje koje sam gledao pre xy godina i sećam ga se kroz maglu po mučnoj, antiratnoj atmosferi i čuvenoj sceni ruskog ruleta, ako nešto nisam pobrkao, mnogo je vremena prošlo od tad i eksploatacije videorekordera marke Orion. Desperate Hours je naslov koji u filmografiji ovog režisera dolazi kasnije (preciznije, posle 12 godina) i predstavljao je pokušaj desanta svog autora na blagajne američkih bioskopa, koji se osim režiserskog posla prihvatio i odrešivanja producentske kese.
U tu svrhu je angažovana respektabilna glumačka ekipa, na čelu sa Anthonyjem Hopkinsom. Tu je i tadašnja žena Toma Cruisea, Mimi Rogers poznatija po tome što je svog muža uvela u tajne sajentologije nego po nezaboravnim rolama. Njih dvoje predstavljaju bračni par čiji je rok trajanja prošao zbog muževog neverstva, kuća u kojoj su živeli sa dvoje dece je na prodaju, normalan razgovor između njih je nemoguće ne preseći kukanjem i shizoidnim prebacivanjem sa stepenica.
S druge strane Mickey Rourke igra Boswortha, zatvorenika sa natprosečnim stepenom inteligencije, lika koji na suđenju napravi šou tražeći da mu dodele drugog advokata, pošto mu se zanosna devojka koja se nalazi na toj funkciji ne dopada. To je naravno varka, pošto su njih dvoje u slepoj ljubavi, koju advokatica (igra je nekadašnji model Kelly Lynch) dokazuje tako što u odsudnom trenutku dodaje pištolj svojoj ljubavi koji je krila u podvezici, opasno blizu međunožja.
Već ovaj detalj otkriva o kakvoj vrsti filma (inače rimejku istoimenog ostvarenja iz 1955. sa Hamfrijem Bogartom) pričamo. Priča neuverljive motivacije i nategnute simbolike dobija na usiljenoj dramatici kada Bosworth sa svoja dva kompanjona odluči da se nastani u kući familije u krizi, držeći kao taoce čitavu familiju, sve dok mu se ne javi advokatska simpatija. Novonastale okolnosti, naravno, pomažu uspostavljanju poljuljanog poverenja između bivših supružnika te ovaj Ciminov film ne samo da je neuspešan triler, već je i prilično bledunjav bilbord za propagiranje Americi vazda dragih porodičnih vrednosti. U nekom trenutku "napetosti", u priču odjedanput uleće do neukusa predimenzionirani FBI koji puca iz svih oružja jureći Rourkea. Da su tako jurili Osamu Bin Ladena, do sada bi ga već sto puta uhvatili.
Po svemu viđenom, nije preveliko iznenađenje zbog čega je ovaj preovlađujuće kalkulantski Ciminov film prekrio veo zaborava. Od potpunog brodoloma spasava ga solidna gluma u kojoj prednjači kralj lično - Anthony Hopkins. Ništa bolje nije prošao ni u bioskopima, a ni kritika nije imala previše reči hvale. Sa punim pravom.

Rome - Nos Chants Perdus (Trisol)

La Rose et la Hache

Iščekujući razrešenje problema nastalog pojavom bX-o3qgph baga koji moderatorima blogova ne dozvoljavaju da publikuju komentare svojih čitalaca, kažimo reč-dve o novom albumu ovog luksemburškog akta čiji je spiritus movens stanoviti Jérôme Reuter. Postavivši samom sebi japanske standarde u produktivnosti, Reuter je kroz Rome objavio pet albuma u prethodnih pet godina, od kojih se ne zna koji je bolji.
Pažljiviji čitaoci i muzički sladokusci nisu ostali imuni na prošlogodišnje izdanje Flowers From Exile, jedan od diskografskih vrhunaca prethodne sezone na kome je konceptualno tematizovano iskustvo španskog građanskog rata kroz masivnu upotrebu flamenko gitare i muški jake, poetične stihove. Novi album donosi još primetnije destilisanje i sazrevanje muzičke ideje-vodilje, predstavljajući dodatni otklon u odnosu na apokaliptične početke akta.
U poređenju sa prethodnim, izvrsnim albumom, atmosfera od koje je satkan Nos Chants Perdus (Naše izgubljene pesme) je primetno intimističkija i svedenija. Ogoljeni akustični instrumenti zamenjuju grandiozne i bombastične aranžmane, ali kafanska/boemska tuga i melanholija ostaju netaknuti. Geografski posmatrano, Rauter ostavlja Španiju iza sebe i pomalo grli Francusku (uprkos naslovima pesama na francuskom, glavnina teksta je na engleskom), tvoreći poseban žanr pod nazivom chanson noir.


Le Chatiment Du Traitre

Još od prvih taktova, Nos Chants Perdus postavlja meteorske standarde svirke u kojoj nijedan ton nije na svom mestu uzalud, pesme organski teku, lagano se odmotavajući u starinskom ritmu života do samog kraja izdanja kojim dominira duboki, tragičko-empatični Reuterov glas. Primetno teži za slušanje, podsećajući na najmračnijeg Nicka Cavea, ali i Jacquesa Brela i Toma Waitsa, ovaj album zahteva slušaočevu fokusiranost i odbacivanje sunčanih zamisli i nemogućnost lakog pokreta. Ponuda je fer, jer ovo prvoklasno ostvarenje svojim delikatnim kvalitetom, umetničkom delikatnošću i posvećenošću obilato nagrađuje svako investiranje slušalačkog vremena, ma koliko ta zamisao izgledala odbojno i uzaludno u prvi mah.
Istragu po mračnim i lomljivim delovima duše na svojoj koži je prvenstveno osetio Reuter, koji je nedugo po objavljivanju ove kolekcije otkazao sve koncertne aktivnosti i povukao se iz sveta u želji da pronađe svoju narušenu spiritualnu ravnotežu, problem nastao usled prekomerne diskografske aktivnosti. Kakav god da bude ishod lične borbe u kojoj se trenutno nalazi, iza sebe je ostavio još jedan album koji zaslužuje samo neme reči hvale.


The wars are moving north
To our isles of green
Through countries washed out
By storm of steel
But they shall not pass - we shall not yield
For freedom is a love not proved
In the letting go

For all they ever allow us to be
Is an alibi, a breath mint for greed
Thus we live gravely, thus we die slowly
Thus we hide in self-control

We who came out here
To give an empire to this loneliness
That surrounds and enslaves
Defines and degrades us
Say we're mad with hope, say it's all but smoke
Say we're all gonna perish in the snows

Take this vow with me
To stay close, to be near
To be oh so sincere
Take this vow with me
For you must know there's nothing left around here

And so you toss a coin at every turn
To know what bridge to cross
What bridge to burn
Along the towers, on the riverbanks of France
With Spain still in our hearts

While we're wondering why we are all
So quick to separate
Sex and love but not church and state
And why they have made
All of us slaves to gold and to debt
To fears and regrets

Take this vow with me
To stay close, to be near
To be oh so sincere
Take this vow with me
For you must know there's nothing left around here

For we we're not born to live their lie
In houses built to keep the tv dry
So to make you see, to make us heard
We'll have to rebuild our islands word by word

Take this vow with me
To stay close, to be near
To be oh so sincere
Take this vow with me
For you must know there's nothing left around here

Vladimir Popović - Željko Cvijanović - novinar u civilu (YUCOM, 2007)

Odmah na početku, izvinjavam se na mutnoj slici, bolje na internetu nema, a ne znam šta treba učiniti pa da pdf postane jpg ili neki njemu bliži srodnik. No, ako sam, priznajem, informatički mahom nepismen, na literarnom frontu se još uvek dobro držim. U napadu znatiželje bacih se na štivo koje se nalazi u ponudi LDP biblioteke, pa pošto nije bilo moguće čitati intrigantan naslov predsednika ove stranke (u međuvremenu sam ga nabavio na drugom mestu, eno ga čeka na desktopu da bude otvoren), odabrao sam knjigu koji potpisuje jedan od njegovih najpoznatijih saboraca. Ostalo je istorija, knjigu sam bukvalno progutao za nekoliko sati.
U samom uvodu knjige, Popović piše da je rešio da se baci na istraživanje karijere Željka Cvijanovića pošto su "Cvijine" kritike na njegov račun, dok je obavljao funkciju šefa Vladinog Biroa za informacije (ili tako nešto, dosovska terminologija se "kolje" sa titoističkom po stepenu neinventivnosti), bile najžešće. Naizgled nebitna, ova odlika čitavog rukopisa je odlučujuća u proceni njegovih dometa - iako ogrnuta moralističko-ideološkim plaštom bezgrešnosti, Popovićeva knjiga nastaje kao plod povređene sujete jedinke nespremne na kritiku.
Iz ovog izvora nastaje detaljan, prilično opširan uvid u Cvijanovićevu novinarsku, životnu i doušničku karijeru - prati se trag ovog Sarajlije još od jedenja sendviča ukrašenih majoneznom svastikom na čuvenom naci-žuru Isidore Bjelice do prelaska u paljanski tabor Radovana Karadžića po izbijanju rata u susednoj državi. Cvijanović je tu obavljao funkciju sličnu Popovićevoj za vreme Đinđićeve vlade, što je po piscu ove knjige neoprostiv greh, iako na kljakavim nogama može da se govori o mogućnosti postojanja moralne osude, od čega ni sam Cvijanović ne beži, već prelazi u kontranapad.
Po dejtonskom odlaganju (ne bih se usudio reći epilogu, istorija nas uči da je u Bosni sve privremeno, a samo nemir večan), Cvijanović se seli u Beograd gde pomalo radi i blamira se sa Tijanićem u dnevniku "Građanin", a zatim postaje urednik Blic Newsa. Taj list doživljava krah, baš kao i nekolicina ostalih na čijem se čelu nalazio - Evropa, Standard itd, ali prema navodima ove knjige Cvijanović zahvaljujući svojim vezama u obaveštajnim službama i druginm centrima moći ne zna za krizu, uspevajući da iznova otpočne neki novinarski poduhvat. pa je u ovom trenutku na čelu Novog Standarda. Celokupan žurnalistički opus ovog novinara je sa metodološke tačke gledišta korektno obrađen, iscrpan i prepun zanimljivih, meni dosad nepoznatih činjenica.
Ono što je rak rana publikacija tzv. levog krila u Srbiji nije zaobišlo ni ovo delo - njihov problem nije ono što je napisano, već ono što je prećutano.Malo je onih koji bi ostali nekažnjeni kada bi im se moralistički sudilo za devedesete, na način na koji se sudi Cvijanoviću u ovoj knjizi. Svi smo, neko manje, neko više krivi. Slično svojim saborcima, Popović izbegava suočavanje sa ovim neprijatnim faktom tako što se postavlja na pijedestal moralnog sudije, a da nije baš najjasnije kojim kvalifikacijama zaslužuje taj položaj, sumnjam da je prošlu deceniju proveo u četiri zida kontemplirajući o pravdi. Da se razumemo, njegovi intervjui u čuvenoj emisiji Insajder su bili vrlo inspirativni i provokativni za razmišljanje, ali uz otklon da ništa na ovom svetu ne može biti crno-belo na način na koji Popović to želi da predstavi. Pošto se slična ambicija iskazuje i na stranama ove knjige - onda više ne govorimo o činjenicama, već o ideologiji.
A ideologija, slepa i bezobzirna, međ' svoje skute prima i patološku bezobzirnu mržnju prema svima koji misle drugačije od Popovića, kao što su Aleksandar Tijanić ili Ljiljana Smajlović, kojoj se za razliku od dvojice pomenutih kolega ne može spočitati šurovanje sa ratnim rukovodstvima Srba sa ove i one strane Drine. Pitanje je o čemu se tu zapravo radi, osim što je Srbija postala bojno polje obračuna i egoističkih razmetanja pojedinaca, dovoljno moćnih da svoju ličnu sudbinu predstave kao pitanje od opšteg interesa.
Stoga je ključno pitanje, ko stoji iza Vladimira Popovića, onako kako on stoji iza istraživača koji su radili na ovoj knjizi u cilju zaštite od mogućih neprijatnosti? Nepoznat široj javnosti do početka bavljenja pomeutom funkcijom, Popović nije neko ko je iza sebe imao armiju birača pa došao na vlast, te je njegova moć bila ( a i dalje je) u disproporciji sa podrškom koju uživa. To dovodi do zaključka da ljudi poput njega, u ime demokratije ruše tu istu demokratiju. Dakako, Popović nije jedini u čitavoj toj priči. Bilo bi interesantno, služeći se istim postupkom, pročitati nešto sličnu na temu biografije Latinke Petrović, na primer, ali znam da su to pusti snovi. Pogotovo što Popovićev optužujući manir liči na onaj koji se vezuje za cenzorsko doba "berićetne" vladavine prve srpske komunistkinje - u njemu mesta za razmenu mišljenja, debatu i kritiku nema - samo društveno-politički podobna pesmica koju je nužno naučiti naizust.
Oni sa dobrom memorijom mogu da računaju na zaposlenje u dobrostojećim firmama (na koje inače odlazi lavovski deo zapadne "pomoći" Srbiji) kao što je Inicijativa mladih za ljudska prava, gde ih pri popunjavanju formulara očekuju i pitanja tipa "Da li smatrate da se u Srebrenici dogodio genocid?" Ako date poželjan i jedini civilizacijski moguć odgovor, možda i dočekate privilegiju da učestvujete u organizaciji Dana Sarajeva, manifestaciji zamišljenoj tako da se Beograd kroz suze (čitaj gradski budžet, koji sa obe ruke već deceniju drži Radmila Hrustanović, još jedan neviđeno "popularan" predstavnik večite vlasti) kaje što je ćutao dok je etnički (PR)očišćeno Sarajevo bilo pod opsadom, iako je najbliže istini da jedini Beograd u to vreme nije ćutao, na obraz svih novonastalih i međuvremenu umivenih balkanskih prestonica. Svaka čast svima onima koji prihvataju takva pravila igre uspešnosti, priznajem da nemam stomak za tako nešto, pa ću ostati gladan sve uzvikujući: "I posle Tita - Tito!"
Što se tiče pomenutih novinara, čitanje njihovih tekstova nije mandatorno. Ja ih na primer pažljivo čitam, ne redovno, ali kad mi se ukaže prilika, zašto da ne. Kako Cvijanovića, tako i večitog direktora RTS (kod koga mi se sviđa njegovo pisanje, čega nažalost nema previše u poslednje vreme, a sve ostalo ne - od ponašanja do direktorovanja, iako sam očigledno usamljen u toj oceni čak i u najbližem okruženju, takva pozicija mi ne pada teško i argumentovano je branim, uprkos podsmehu). Njih dvojica, uz Smajlovićku (sa kojom sam imao čast da profesionalno sarađujem - ona je među retkim nekadašnjim kolegama a da mirne duše mogu da joj uputim takav kompliment) u mojim očima predstavljaju novinarsku elitu u Srbiji. Sa njima ne moram da se složim, kao što se i ne slažem uvek, a da zbog toga ne strahujem od nametanja "civilizacijske krivice", kojoj sam kao građanin ove tzv. zemlje svakodnevno izložen od svih onih koji bi da mi, sa elementima psihičke šikane, nature obrazac ispravnog sagledavanja situacije, za šta se apstrakt može naći upravo u ovoj knjizi. Možda je njih malo (u mojoj okolini nije), ali su veoma glasni.

Demdike Stare - Forest of Evil (Modern Love)

Najprijatnije iznenađenje dosadašnje sezone za ovaj par ušiju stiže iz Mančestera. Za ovaj grad se uglavnom vezuju auditivna iskustva koja nemaju previše veze sa onim što Demdike Stare potpisuje na ovom albumu. Ako se zna da ime ovog dueta potiče od izvesne Elizabeth Demdike, preminule u iščekivanju kazne za veštičarenje sa nekoliko žrtava na duši, a i sudeći po imenu ploče površni (čitaj uspešni) bi opet pali u zabludu da je reč o nekom blek metal zlu o kome sa radošću često izveštavamo naše verne čitaoce.
Diskofili upoznati sa radom etikete Modern Love su jedini koji znaju šta mogu da očekuju. Sudeći po (odličnim) izdanjima dueta DeepChord (sa ili bez Echospacea sa kojim deli neke članove) koji se mogu naći u katalogu ove etikete, jasno je da je Demdike Stare deo onog slabo vidljivog segmenta elektronske muzike koja svoj techno najviše voli da čuje uparenog uparenog sa dubom.
Ovakav opis muzike na Forest of Evil je ovlašan i, sledstveno tome, neprecizan. Mnogo istinitije zvuči tvrdnja da na ovoj ploči ustanovljene granice između žanrova nestaju, što ne čudi ako se zna da su oba člana ovog dueta pasionirani kolekcionari muzike. Geometrijske konstelacije dub i techno komponente jesu najzvučnije, ali prevashodno predstavljaju osnovu za ono što je istinski unikatno za ovaj album, nastao na osnovama stvaralačke filosofije hip hopa (semplovanje opskurnih albuma).
Na ovom mestu u jednačinu sa više nepoznatih upadaju atributi kao što su eksperimentalno, avangardno i pre svega okultno. Za razliku od osnovnih postulata pop muzike, koji se zadovoljavaju površinskim zadovoljstvom tiranije trenutka, Forest of Evil je produbljeno ostvarenje spiritualnog smiraja koje kroz shizofrenične klavirske minijature i dronirane sentimente znalački krči put do samog srca tame.
Iako sastavljen od samo dve (podugačke) kompozicije, Demdike Stare potpisuje vanvremensko izdanje čijih dvadesetak minuta trajanja, sa estetske tačke gledišta, vredi više od višesatnih opusa mnogo izvikanijih autora.

Slika i prilika

U zemlji u kojoj se jedino zna da se više ništa ne zna, osim da će biti sve gore i gore, iz medijskog šporeta nam malo-malo pa reš serviraju nemušto podgrejane optimizme koji se po pravilu temelje na striktno izvedenoj metodologiji "rekla-kazala". Eto tako, stiže nam vajni ministar odbrane Dragan Šutanovac da nam kaže da bi nam bilo lakše kada bismo bili deo NATO.
Ovakve izjave su od čoveka koji je još od ranije poznat po svojim dubokoumnim ispadima već stara priča, ali vidno zagrejani Šutanovac nije stao ovde u svojoj oceni, terajući auditorijum da bar za sekund odloži olakšavanje kao logični nus-proizvod njegove olakšavajuće najave. Veli vajni ministar, koji je postao neviđeni ekspert za pitanja bezbednosti sa diplomom hidroenergetičara u šaci, da su svi koji su hodili kozjom stazicom pristupanja u odbrambenu alijansu bili izuzetno finansijski zadovoljni, "zaboravljajući" pritom da nam dostavi bilo kakve objektivne podatke, čisto da mu ne verujemo na reč, valjda je svestan da od te akcije nema ništa, pogotovo kada se čitava stvar posmatra iz Fiata. U pravcu u kome je ovaj bivši stažista Evropskog parlamenta, tražeći uzore, nepovratno zagledan, važi pravilo da to što je neko nešto rekao ne znači da je to bez provere tačno, već postoje statistički pokazatelji koji govore u prilog istinitosti ili neistinitosti date činjenice.
No, Šutanovac u svom kabadahijskom samopouzdanju, kao kum predsednika države, ne haje previše za civilizacijski ustanovljeni manirizam i proceduru, već sa svoje bogugodne pozicije ministra sebi daje za pravo da deli društvo na avangardne i one manje avangardne delove. Pogađate, avangardne su nevladine organizacije i instituti, koji po ministrovoj zamisli, treba da procene efekte eventualnog učlanjenja Srbije u alijansu koja ju je mučki bombardovala pre 11 godina. Zdrav razum nalaže da bi bilo i više nego shodno proceniti efekte tog bliskog susreta, ali zdravlje nije nešto što se može očekivati od Dragana.
Ovo ministarsko rastrčavanje dolazi u momentu kada Angela Merkel prilično jasno stavlja do znanja da će se vrata EU zatvoriti za nove države članice čim kroz njih prođe Hrvatska. Šutanovac, kao čovek koji je svoja velelepna znanja usavršavao na brojnim zapadnjačkim kursevima, zna da put u EU vodi preko NATO - nijedna nova članica nije primljena u "evropsku porodicu naroda" a da pre toga nije udahnula malo više "evroatlantskog mirnodopskog baruta". Problem je samo kako to servirati izgladneloj srpskoj javnosti a da kritički tonovi povodom ovog salta mortale ostanu na kuloarskom "silent" modu.
Upravo zbog činjenice da nije čovek koji bi trebalo da obavlja funkciju na kojoj se nalazi, Šutanovac iz petnih žila želi da ostavi utisak nekoga ko zna šta radi. Osim što neumorno, u stilu jagnjećih brigada, posećuje fabrike, ministar šalje srpske vojnike u Gruziju na vojnu vežbu NATO, koja je ništa drugo nego zapadno provociranje Rusije. Posmatrano kroz kosovsku optiku, čitava priča je neviđeni autogol. Pošto to nije dovoljno, ministar vajni, ovaj vojni, bi da bude malo i graditelj koji misli na nesnosne saobraćajne gužve u Beogradu, pa u svojim mislima seli Ministarstvo odbrane na Banjički vis. Briljantna zamisao ministrova barata sa pojmovima kao što su racionalnost i rentabilnost, poslednjim koje padaju na pamet kada se pomisli na štetočinski učinak Vlade u kojoj sedi. Ova neimarska priča je stara nekoliko meseci, i u međuvremenu, zamislite, nije ništa urađeno u pravcu njene realizacije, pa pošto joj je prošao medijski rok trajanja, ministar se bacio na druge sfere svog interesovanja.
Dragan se može videti i u skupštini kako, kao, iskreno žali zbog toga što je opozicija nesložna i svađalački raspoložena jer je to minus na kontu kvaliteta srpske demokratije, kome on, samim svojim postojanjem doprinosi. Doduše, kada mu se neko od opozicionara zameri, onda ume itekako da odgovori, u aluzijama ali dovoljno prostački - pominjući mrtvo dete jednoj poslanici. I i dalje je reformator, bolje lice Srbije, omiljeni Blicov sagovornik, čovek kome su puna usta slovačkog privrednog čuda za koje skromno procenjuje da njegovi pajtosi, kumovi i on mogu da izvedu na domaćemo terenu. I ne samo to, Dragan ume i da se šali, ponajviše sa svojom drugaricom iz Vlade, retko iritantnom ministarkom sporta, koju je onomad, džentlmenski branio od džukačkih Veljinih nasrtaja, što mu sa dva i kusur metra i više od sto kila žive vage verovatno nije teško palo.
Domete njegovih i sp(o)sobnosti njemu bliskih "političkih partnera" nije teško opaziti. Vidljive su golim okom. Pišu se u šest cifara kada govorimo o nezaposlenosti. Žongliranje ciframa je glavna cirkuska tačka i kada se Šutanovac baci na ono što najbolje ume da radi a nije zaštita lepšeg pola, a to je prosipanje obećanja u koje ni sam ne veruje, ali mu se sviđa kako zvuče kad ih izgovori. Verovatno ih zato često i ponavlja, slobodno, demokratski i bez ikakvih posledica.
Ostaje misterija ko su ti glasači koji čoveku čija je jedina pozitivna biografska odrednica sadržana u tituli "zet Miroslava Ilića" ukazuju poverenje. Verovatno ih nema previše (ako ih i ima uopšte), ali to ne smeta Šutanovcu i njemu sličnima (Cvetković, Pajtić, Dulić, Petrović, Đelić, Trivanova) da vladaju, kreiraju i oblikuju žalosni profil ove tzv. države čija su postali slika i prilika.


Besnom vrancu mokra griva
dok luduje ispod šljiva
a kraj kapije, šarov planduje