четвртак, 26. фебруар 2009.

Annex vol. 3: Farewell 2008.

Iako sam sve majstorski zamislio, kako to već obično biva, tek kada sam napisao drugi nastavak aneksa albuma iz prošle godine, setio sam se još nekih vrednih ostvarenja, koje naravno, neću prećutati. Odbacujem abecednu konvenciju, već ću pisati po stepenu važnosti koji predstavljeni albumi imaju u mom zbrkanom, ali ipak pouzdanom umu.
Prvo što mi je palo na pamet je grandiozna instrumentalna simfo-prog-rok-rege onanija Old Money, jedno od ko zna koliko prošlogodišnjih čeda hiper aktivnog gitariste Omara Rodrigueza Lopeza. Na pomen ovog imena moraću da budem malo ličniji.
Omar, rođen u Porto Riku, rastao u Teksasu je svirao gitaru u grupi At The Drive-In, da bi zatim sa pevačem Cedricom Bixlerom-Zavalom oformio prog-mašinu zvanu Mars Volta. Nije previše značajno da je ostatak članova matičnog benda nastavio delovanje u grupi Sparta, ali je važno istaći da su neki od albuma At The Drive-In meni među verovatno najdražim diskografskim ostvarenjima ikad (za znatiželjne: Relationship of Command, In Casino Out i El Gran Orgo EP).
Opet sa druge strane, ostatak diskografije ovog benda jedva da sam pustio sebi (Vaya i onaj drugi EP) – nikako mi ne leži, a slična tendencija se može uočiti i sa ostavštinom grupe Mars Volta koje od albuma Frances The Mute (2005), po mom skromnom mišljenju jednom od kruna savremene muzike s početka ovog veka, nikako ne mogu da svarim. Tako da je sve u vezi s ovim likovima za mene hit or miss, a nekako sam ih gurnuo u zapećak nedugo pošto mi je slušanje njihovog dub sastava De Facto ostavio tup ukus u ustima.
I zato sam u širokom luku izbegavao slušanje solo radova ovog gitariste, koji izgleda samo spava i svira pa stiže da godišnje objavi onoliko albuma koliko u letnjim brojevima „Vremena“ ima tekstova koje potpisuje Teofil Pančić. Drugim rečima, mnogo.
Ali ne lezi vraže, na kraju sam popustio u vezi sa ovom pločom, kad sam pročitao jednu hvalospevnu recenziju, a posebno mi je zapala za oko činjenica da je album izašao za kalifornijsku pretežno hip hop etiketu Stones Throw, već godinama poznatu po visokom kvalitetu svojih semi-underground izvođača, među kojima su i neki meni omiljeni, kao što je pre svih Madlib aka Quasimoto aka Madvillain aka... (čovek prodaje majicu sa svim svojim imenima), pa Percee P i gazda etikete Peanut Butter Wolf iz čijeg je pera potekla ova inspirativna priča o genezi njegove izdavačke kuće.
Nego da se mi vratimo na čika Omara iz čijih ruku gitara pušta prepoznatljiv, disonantni zvuk. Malo je reći da je čovek mag, koji svoje moći ovde prikazuje u punom sjaju, nesputan formom u kojoj mora da se nađe mesta za vokal. Sada njegova gitara priča sama za sebe, i uvek su u pitanju romani – bez obzira da li pričamo o prog onaniji, hard rok pirotehnici, pseudo-dub zahvatima ili akustičnim bravurama, čovek je, da ponovim, mag.
Posebna priča su naslovi pesama – a naslovna Old Money je odista zbirna imenica za komade poput Private Fortunes, How to Bill Bilderberg Group, Trilateral Comission as Dinner Guests i tome slično. Sve u svemu putokaz u više sfere svesti, sjajno i vrlo preporučljivo.

Pošto smo se pozabavili centralnom pločom, sada ćemo u kratkim crtama još pokoju o još ponekoj.

Ono što sigurno neću prećutati je drone/noise poslastica Korperswache i njihov album Broken Blades of Steel Scattered Across the Narrow Way (Crucial Blast). Na tragu delatnika poput ranih Earth, Nadja ili The Angelic Process, ovi opskurni likovi slikaju prelepe glacijalne/elegične pejsaže očišćene od brutalno-neprijatnih tonova tvoreći agonijski patos koji katkad nemalo podseća na Joy Division. Ovo je ne-metal za metalce, i metal za ne-metalce, mada zeznutija polovina nasdvoje tvrdi „Ovo nije metal“. Kako god, apdejtujte se.



Tu je i album Uproot (Agriculture) lika koji se u javnosti predstavlja kao DJ/Rupture. Iako o mix-kompilacijama nemam neko previsoko mišljenje i ne konzumiram ih u većim količinama, ova je apsolutni must jer predstavlja sponu između illbient/dub podzemlja devedesetih sa podrumskim grime/dubstep iskustvima novog milenijuma. Kada se na kraju ovog povratka u budućnost začuju potmuli, crnji od noći tonovi kruklinske legende Second-Hand Science, opskurnog Wordsound entiteta We™ (btw, postoji i jedan vrlo dobar retro hard rock sastav istog imena, bez ovog ™) sve tvrde glave ovog sveta ponovo su ujedinjene u misiju daleko od reflektora pozornice, na izvoru života ka obrisima postojanja.

Za ljubitelje dub zvuka nezaobilazan je i vrlo dobri Deadbeat sa svojim Roots and Wire (Wagon Repair), lo-fi mazohisti će zadovoljiti sve svoje porive uz Sick to Death (Slitbreeze) LP sastava Eat Skull. S druge strane, Nik Kejv sigurno prepoznaje uticaje svog stvaralaštva na albumu Havilah sastava Drones, takođe Australijanaca, još dobre psihedelije se može naći na čedu benda Angel (čiji je jedan član, Ilpo Väisänen, odranije „poznat“ po radu pod okriljem legendarne finske družine Pan Sonic (inače omiljenom zvučnom iskustvu druge polovine nasdvoje :)) pod imenom Kalmukia (Editions Mego), da je kravarski zov sve jači međ nekadašnjim punk ekstremima svedoči i album The Orchard (Young God) portlandske ekipe Fire on Fire u kome svira i jedan naše gore list - delija koji se zove Tom Kovačević ... and so on, so on... Farewell 2008!

1 коментар:

nasdvoje је рекао...

još jedan aneks na poslednji aneks!!! :)
iako je Cherry bio pomalo neubičajen i mlak, drugo izdanje ekipe Shit & Shine u 2008. godini (Kuss Mich, Meine Liebe (Load)) je nesumnjivo bolje slušalačko iskustvo, što znači da je mnogo neprijatnije, avangardno i na ivici noža! e sad je stvarno kraj!

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.