Krađa

Nas dvojica smo bili goli golcijati. Bez prebijene pare, bez stana, bez prijatelja. Uostalom, i bez ideja. Imali smo samo jedan par patika – novih, kožnih, crnih. Dakle, imali smo nešto.Ali, osim toga, nismo imali ništa. Osim što smo imali jedan drugog što se nekako nije računalo jer smo toliko dugo bili zajedno, da onog drugog nismo ni videli kao neko društvo. Naše drugarstvo bilo je toliko prirodno da nam je delovalo da smo jedan drugom dosuđeni jer bolje ne zaslužujemo. A, i sve što smo delili zajedno bile su nevolje. To nije moglo biti drugarstvo. Pa, mi smo bili isti. A, prijatelji oko nas pričaju, čujemo ih po parkovima: drobe li drobe, ne slažu se oko mnogo stvari. Mi smo uvek bili složni: kad nas pojure, oba bežimo, kad nas neko načepi, oba se drekenjamo. Negde u dubini mozga gajili prećutni dogovor da kada nam konačno plan što smo ga skovali donese novac, društvo i sve što uz to ide, odvojićemo jedan drugog ko što ćemo skinuti sa sebe ovu prljavu odeću i na dalje ćemo se uvek razlikovati od svojih prijatelja. Postaćemo oni pravi tek kad nas ne bude bilo. Verovali smo da će upravo onaj od kog se odvojimo da odnese sve te glupe uspomene sa sobom. Crne rupe ispunjenje prašinom i našim besciljnim tragovima što se u njoj prepliću i gube.

U tom hotelu bilo je puno stranaca, sve bogati ljudi sa porodicama. Diplomate, glumci – šta li su, ali smo bili sigurni da su puni para i da ćemo se dobro ovajditi. Debele žene u blještavim haljinama, satima su ustajale i sedale po stolicama kao neki prsti jedne zadrigle, nakićene ruke po dirkama nekog klavira koji neprestano svira jednu te istu, dosadnu i uspavljujuću melodiju. Te večeri je bio prijem u holu hotela. Videli smo plakate. Pozive i masu što se tiska oko njih. Planirali smo da tada upadnemo i zaređamo po sobama. Niko nas neće primetiti u gužvi.

Mi ko jedan, upadosmo u tu sobu. Bilo je unutra nekakvih dečjih igračaka. Na sve strane zavese i zavese, mesto zidova, mesto prozora. Sve se dešavalo brzo. Grabili smo šta smo stizali. Nakit, cipele, pare. Presvukli smo se. Pokušali smo da se išunjamo neprimetno, ali nas je u holu hotela presekao glas recepcionara. «Ovuda, gospodo», rekao je, na naše čudo, ljubaznim glasom i sproveo nas kroz ogromna vrata. Svi su nam se smešili i neke gospođe su se razmakle da nam naprave mesta.

Trajalo je satima. Ustajemo, sedamo, jedemo. Milovan je nestao. Nigde ga nisam video. Prvo sam pomislio da je otišao svojim putem, ali onda sam počeo da sumnjam da mu se nešto desilo. Gurao sam se između nafrakanih baba, masnih lica žena, gospode zategnute kao strune, osmeha zaseklih u lica kao noževima. Dvoranom se zaorio dečji glas: «Ukrali su mi patike!» Video sam Milovana. Mali, gologlav, borio se sa recepcionarom koji je pokušavo da ga zadrži i grubo ga odbacio na ulicu. Vikao sam na ostale da me propuste, ali oni su se samo ljubazno razmicali i šaputali: «Izvolite», ne praveći mi ni malo mesta. Pogurao sam jače, nagazio par gospođa, na šta mi niko nije zamerio i dotrčao do recepcije. Na moje pitanje gde mi je prijatelj, recepcionar je samo slegao ramenima. Istrčao sam na ulicu, ali su me sačekali samo mokar pločnik i prolaznici koji su žurno promicali tamo vamo. Vratio sam se u hol i recepcionar mi je, kao da zna šta treba da radi u ovakvim nezgodnim situacijama, pružio ključeve sobe. «Laku noć, gospodine», rekao je.

Tada sam se setio da smo Milovan i ja u sobi ostavili naše patike. Pojurio sam kolko me noge nose.

U sobi sam zatekao dvoje dece – devojčicu i dečaka – sede na podu, a između njih su naše patike. Oteo sam im patike i rekao da su moje. Devojčica je počela da vrišti i ubola me bojicom u ruku. Vukla je iz sve snage, kao čudovište. Ošamario sam je, a drugo dete što mi se obesilo oko vrata grizući me i čupajući, odbacio sam sa sebe. Tolko sam se otimao s tom decom da sam se samom sebi čudio. Kao da se borim za život, a ne za par patika. Mislio sam, sebe mi, da, ako sada ne otmem te patike iz ruku ove dece urasle u zavese, umreću na mestu. Nestaće mi vazduha. Ko mali pauci stalno su se vraćali na mene, spopadali me. Oteo sam patike, zalupio vratima i istrčao na ulicu. Padala je kiša. Zastao sam. Nisam znao kuda ću. Slivalo se po meni. Prolaznici nisu obraćali pažnju.

Tada sam začuo zvižduk i okrenuo se. Iza ugla je stajao Milovan i kezio se. Potrčao sam ka njemu i pružio mu patike.

«Jebo im pas mater, za malo da nas pokradu», rekao je navlačeći ih na noge, a onda smo krenuli niz ulicu.

Kolko god oni unutra i po parkovima svi bili jednaki, toliko se Milovan razlikovao od mene. Nije umeo da laže.