Tri majmuna (Üç maymun, Turska, 2008)

Za moj, ubeđen sam, prvi susret sa turskom kinematografijom prst sudbine je odabrao prošlogodišnje ostvarenje Tri majmuna. Film je prošle godine nagrađen u Kanu za najbolju režiju, a ušao je i među devet stranih ostvarenja u užoj konkurenciji za Oskara u ovoj kategoriji (nije dospeo u samo finale). Iz nekog neobjašnjivog razloga (naziv me podsećao na u mom detinjstvu popularne Waikiki majmune) , verovao sam da je u pitanju komedija, taman (turska reč!) da se malo nasmejem, kad ono jok (turska reč!).
Reč je o pravom umetničkom ostvarenju (ove reči nisu uperene protiv komedije kao takve, već na umetničko u užem smislu te reči, pridev sa kojim se neuki sprdaju, a blazirani koješta njime registruju), filmu koji krasi manje-više arhetipska priča, fenomenalni, živopisno-karakterni glumci, i sjajno režisersko umeće Nurija Bilgea Ceylana. Kao i svaki pravi film u svom domenu, i Tri majmuna svojim jezikom uspevaju da artikulišu egzistencijalna pitanja življenja čineći da maltene bukvalno čitava radnja može da se tumači u prenesenom značenju, tvoreći simbolizam najfinije sorte.
E sad, ispostavilo se da naslov ima veze sa onim waikiki majmunima, jer oni su mudri zato što što ne vide, ne čuju i ne govore zlo. Vešto strukturirana priča počinje kada političar/biznismen Servet zgazi pešaka pa zamoli svog vozača Ejupa da umesto njega odleži zatvorsku kaznu, budući da se izbori bliže, a takav udarac ispod pojasa u Servetovoj biografiji bi ujedno značio i kraj njegove političke karijere. Razume se, Servet obećava i dobru novčanu nadoknadu za učinjenu uslugu.
Ejup pristaje i ostavlja kod kuće svoju suprugu Hačer i sina Ismaila, koji baš i nemaju dobar (čitaj otvoren) odnos sa njim. Ismailu pada na pamet da novac koji Servet duguje Ejupu iskoristi za kupovinu kola, i vrbuje svoju majku da ode da utanači taj dil, ali se usput majka zaljubljuje u bogataša i sa njim započinje romansu koja je unapred osuđena na propast.
Dalje se priča razvija u vrlo živu i napetu dramu koja svojom sveobuhvatnošću portretiše i otvara mnoga pitanja kao što je postojanje dosade u životu mladog čoveka, psihologiju žene u preljubi i moralni mulj koji kao glavna karakteristika označava savremenu političku praksu. No i više od toga, ovo je film o strahu i otuđenosti do koje dolazi usled nedostatka i najminimalnije komunikacije između članova porodice i posledica takvog stanja u kome svako svakom pomalo čuva leđa kako bi sačuvao svoj mir koji je, avaj, trajno narušen.
Hmmm, možda sam ja sad malo i izhalucinirao šta sam sve učitao, no da ne gušim više o tome, ono što me kod Tri majmuna oduševilo je zaokruženost u kojoj se vodi računa o svakom, i najmanjem detalju, a opet ne izgleda nategnuto i na silu, kao što je to slučaj sa glavninom holivudske ponude, gde A uvek vodi do B, a na kraju pobeđuje C. Po samoj atmosferi i svom usmerenju na pojave i stanja od kojih smo svi satkani i koje nas sve okružuju, a izmiču racionalnom, film me podsetio na sjajni ruski Povratak, još jedno vanredno umetničko delo, mada ima nešto i od Intimnosti, no to treba shvatiti vrlo uslovno, i kao veliki kompliment za Intimnost.
Iako su nasdvoje dogovorili gledanje ovog filma u punom sastavu, na kraju se desilo da sam ga odgledao sam, i ne sumnjam da će se svideti i filmskijoj polovini kada ga pogleda, a ako kojim slučajem ikada bude pisala prikaz na jednoj POPularnoj web adresi, očekujte da je za Tri majmuna već unapred rezervisana najviša, dvocifrena ocena.