Nije bitno šta ko sluša

Nemoj da se šalimo, 2000. je bila pakao. Svi između sebe otuđeni, svaki dan neki novi poznati leš na televiziji, u vazduhu se osećala neka promena, ali opet nas tu nekoliko pojedinaca kada bi se našlo u diskusiji bi bilo vrlo sumnjičavo prema mogućnosti da bi do neke istinske promene i moglo da dođe. Bilo je prekasno već tada.
Kako je vreme odlazilo to ni sam ne znam, ali ne sećam se da sam išta smisleno radio u to vreme. Kad bih se smorio, onda bih seo da spremam neki ispit, ali sam u sebi znao da još dugo dugo neću očistiti godinu. Nisam bio od onih koji redovno idu na predavanja, bilo mi je smarački sve to, neka zasićena atmosfera, gomila malih karijerista koji su uvek u pravu, uvek sve znaju i pa i ono šta hoće, što nije bio moj slučaj, ni tad, a bojim se ni sad.
Ne sećam se više ni kako, ali nakanih se jednog dana da ustanem ranije pa pođoh na faks. Ne znam više ni šta smo slušali, pošto bi se svaki susret sa profesorima pretvorio u opšte političke rasprave. Tako je bilo i ovog puta.
U raspravi je prednjačila jedna devojka sa cvikerima, reklo bi se „iz fine kuće“, kojoj bi se na svako pokušavanje profesora da je smiri pojavila pena u uglu usana.
-Ma kako to mislite da čekamo i da se strpimo? Šta više da čekam? Hoću da živim! Jel znate vi koliko košta taj život? Jel znate šta smo mi sve prinuđeni da radimo da bi bar malo živeli? Moram da čuvam tuđu decu danonoćno, kako bi bar nešto skrpila za faks, moraću još jedan posao da nađem, ni to nije dovoljno. A gde da ga tražim?
Nije stajala sa pitanjima bez odgovora. U sebi sam joj aplaudirao. Svaka ti čast sestrice. Živa si.
Predavanje se završilo i sišao sam dole u klub da popijem kafu. Mrzeo sam taj klub iz dna duše, retko kad se nešto smisleno dešavalo tamo, a da se opijam na faksu mi je oduvek bilo nebulozno, sve kada bih i imao sa čim. A klub - rupčaga u podrumu sa uvek jednom te istom ekipom studenata „koji baš sad spremaju neke ispite“, a u stvari ne izlaze odatle, sa očima ubijenim od jednoličnog života - čest prizor na mestima gde se skupljaju ljudi, recimo da se može primetiti na licima redovnih posetilaca kladionica.
Ono što me je posebno iritiralo u vezi sa tim mestom je bio muzički izbor. Da se ne lažemo, nemam problem ni sa jednom vrstom muzike, ali me je do ludila dovodilo to što kada se tamo nekome nešto svidi onda će samo to da se sluša.
Na nesreću, tada je bio aktuelan debi album Goce Tržan – U niskom letu. Jedna od fakultetskih poznanica mi reče, „ovo je prava dobra pop muzika, ovo nisu narodnjaci, reči su na nivou Bore Čorbe, životne, jake“. Našla si crkvu u kojoj će’ da se moliš, pomislio sam, od ovoga su bolji i narodnjaci.
Godinu dana ranije bombardovanje je potpuno izmenilo sliku grada u kome smo do tad živeli. Dok se srpska vojska povlačila sa Kosova, i srpska nezavisna muzička scena kakvu smo nas nekoliko ljubitelja do tad znali se selila u istoriju. Nezavisna scena sa kojom smo odrastali, zezali se na koncertima sa po deset ljudi u publici, tražili smisao u besmislenom. Sve je to nestalo, kao obrisano gumicom. Sa utihnućem sirena, gitare su postale out, a u novopečenoj urbanoj modi su na tron ustoličeni rejvovi. To nikad nije bila moja priča iako sam voleo da slušam raznu elektroniku kod kuće. Razlog tome je verovatno činjenica da je malo ko na tim partijima bio prisutan zbog muzike, a onda jebeš i parti i muziku i sve te ljude, to se ne razlikuje od splavarske logike nimalo. Sećam se da je Rambo jednom rekao da on „ne može da svira muziku za devojčice koje su dobijale prvi menzis u vreme osvajanja Vukovara, njima je potrebno nešto jače“. I sad je to najjače što smo imali ostalo bez svog pokrića u realnosti.
I tako je nas nekoliko sedelo i slušalo Gocu Tržan, čija je muzika povremeno bivala isprekidana trivijalnim studentskim razgovorima. Naručio sam nes kafu i zverao unaokolo. Tako primetih u mračnom separeu onu istu cvikerašicu sa predavanja kako naizust peva sve tekstove pesama. Ne može se reći da sam se razočarao, jer je nisam ni poznavao, ali nešto mrtvo u meni je u tom trenutku bilo zakopano. Ionako mi više ni nije bilo do muzike
Prošlo je godinu dana i mnogo stvari se izdogađalo. Oživeo sam, pročistio životni prostor od raznoraznih pijavica u ljudskom obliku i počeo malo više da poštujem sebe. Zapravo, zavoleo sam sebe. Onda sam se i zaljubio i to me je baš ubacilo u neki spid, a i srušili smo Slobu, u stvari srušili su ga ljudi na ulici, ja sam se kasnije priključio, i skroz naduvan gledao masu kako se tetura po ulicama sa punim rukama koječega. Rekao sam sebi da te večeri neću ništa uzeti osim hrane i cigareta, pa sam do kraja večeri pojeo jedno deset sladoleda, a ujutro se probudio sa bar četiri pakle Ronhila.
Jedne letnje večeri, u napadu tog pozitivnog ludila koje mi je u potpunosti grejalo dušu, ispričah ja tu priču o devojčici s faksa ekipici koja je blejala ispred jednog drugog faksa. Jedan od mojih tadašnjih drugova bio je tad noćni čuvar tamo. Izložio sam svoju teoriju, koja je polazila od teze da je veoma bitno šta ko sluša, i da ne može ona sad da se žali na sistem na predavanjima, a da u podrumu dok pije kafu prihvata igru tog istog sistema koji joj ne da da živi. Žestoko sam napadnut, ali me to nije ni okrznulo, ja uvek pričam u ono što verujem.
I svaki put kad bih sreo nekog od likova koji su te večeri bili prisutni, malo-malo pa bi se pomenula ta priča koja je na svakog od nas imala neki efekat, doduše u suprotnim smerovima. Mene je vremenom sve više gušila ta „kulturološka ispravnost“, i život me je demantovao svojom obuhvatnošću i neuhvatljivošću, a čak mi je i pružio priliku da porazgovaram sa Gocom Tržan, o kakva ironija sudbine. Respekt za Gocu, ona priča šta misli.
Ono što neko sluša ne može biti nikakav parametar o kvalitetu ličnosti te osobe, na kraju krajeva ljudi se menjaju tokom svog života pa su tako nekadašnji hipici postali najgori neo-liberali, metalci sviraju narodnjake, svi narodnjaci su u duši rokeri, a rokeri pankeri, ali je svima zajedničko da su biznismeni. Više nije bitna muzika, muzika je oduvek bila biznis, samo što nisu to na vreme javili, a sistemu je u interesu da održava iluziju kako muzika može da izmeni svet. To znači da razmišljajući u tim kategorijama prihvataš tuđu igru, a cilj te igre je da ti se konstantno skreće pažnja na sporedne stvari.
Imao sam nesreću da sretnem brojne „urbane“ face, od kojih osim te priče kako su „iz grada“ nisi imao šta da čuješ, pričao sam sa reperima koji su me ubeđivali da je to što oni repuju „dar sa neba“, slušao sam ljude koji pljuju druge ljude zbog muzike koju slušaju znajući u sebi da to ne može da bude validan argument i da je to zapravo samo jedan logički paravan iza koga se kriju neke druge stvari, a najbolje sam se osećao u društvu ljudi koji ne misle isto kao ja i ne slušaju muziku koju ja slušam, dokle god me ne smaraju time što oni slušaju.
Muzika ne menja svet, ali menja pojedince, tako da je na samoj individui da utvrdi koliko mu muzike treba u njegovom životu. Nekome mnogo, nekome ne treba uopšte, svako bi za sebe ionako trebalo da zna najbolje pa samim tim i nije bitno šta ko sluša, već bi trebalo da je tebi samom bitno šta ti slušaš. A drugi će se već snaći za sebe.

I'm not playing with you
I'm not playing with you
I'm not playing with you
Yeah You!
I'm not playing with you
I'm not playing with you
I'm not playing with you
Yeah You!
I'm not playing with you
I'm not playing with you
I'm not playing with you
Yeah You!
I'm not playing with you
I'm not playing with you
I'm not playing with you
I clean forgot how to play
But you can still come around
In fact I invite you down
Maybe together we can wipe that smile off your face.
Cause what a difference
What a difference
What a difference
A little difference would make
We'll draw a blueprint, it must be easy
It's just a matter of knowing when to say no or yes
Frustrating
Frustrating
Always waiting for the bigger axe to fall
A patient game that I can't find my way to play
Find my way
To play
Not knowing
Never mind what's been selling
It's what you're buying
and receiving undefiled
Never mind what's been selling
It's what you're buying
and receiving undefiled
Never mind what's been selling
It's what you're buying
and receiving undefiled
Never mind what's been selling
It's what you're buying
and receiving undefiled
Never mind
Never mind
Never mind
Not no way to play
Never mind
Never mind
Never mind
Not no way to play
Never mind
Never mind
Never mind
Not no way to play
Never mind
Never mind
Never mind
Not no way
Not no way to play
Not knowing!