Strah

Možda jednog dana nestane straha kao što nestaje moda

«Kurve»

Od svega, mene najčešće spopada strah. Najraniji strah kog se sećam je kada je u mom selu poginuo sin naših komšija. Udavio se u kaci sa kominom. Bila je to prava tragedija, jer je, kad je videla da se dečak (zvao se Slobodan) utopio, za njim skočila i njegova baba. Odnosno, u selu se pričalo da je ona pokušala da ga izvuče nekakvom motkom, pa je nekako i sama upala. Ali, bilo je dosta onih koji su mislili da se baba Mirka jednostavno ubila. Išla sam sa mojima na sahranu. Kovčezi su bili u dvorištu, ispred kuće i jedan, babin, je bio baš veliki. Čula sam kako žene okolo pričaju da je telo bilo toliko naduveno, pa je i sanduk morao da bude toliki. Običaj je da se na telo pokojnika stavlja novac, pa je dečakov sanduk bio otvoren. I dan danas vidim kako mu majka briše krv koja ide iz nosa. I tada, a i danas mi je nejasno kako krv može da teče iz nosa kada je neko mrtav. Sahrane se ne sećam, ali mi je u ostala slika dvorišta. Bilo je pod nagibom tako da su se, kud god da kreneš, iskretale noge, a nešto te vuklo naniže, kao da smo svi bili obešeno o neko teško klatno.

Onda su krenule te gadne noćne more. Sanjala sam tog dečaka mesecima, svake večeri. Detalji koji sa mnom nemaju nikakve veze postali su mi strašni. Baba je, kad god bismo prelazili preko livade ispod kuće, a koja bi zimi postajala sablasna, jer se zimi tamo nisu čuvale krave, nisu kupile šljive, ni seno, nije raznosila voda, ni brale maline, pa je ležala onako gola, poškrbljena snegom. U sred je bilo jedno oboreno stablo koje je trulilo, a svaki put bi baba ponavjala kako je Mirka volela da sedi na tom truplu i plete. Kad me moji pošalju do kuće našeg rođaka do koje se dolazilo preko livade, protrčavala bi pored te drvene strvine pevušeći glupe pesme sestara Kovač koje sam tada slušala na vokmenu. Kad bi sestre Kovač znale kakvu su mi snagu tada ulivale hit bi postale! Bile su kao sile života protiv sila mraka, sablasti i smrti. Plete Mirka svoje pletivo kojim oće da me udavi, saplete, povuče za sobom u grob, a ja se borim protiv nje Džunglom.

Dečakov otac nije mogao da preboli smrt sina, pa je sve njegove i babine stvari natovario na traktor i jednog dana odneo iz sela i pobacao niz planinu, a onda spalio. Kad god bismo se tuda provozili traktorom, okretala sam glavu. Strmina niz koju su se zadržali oprljci džempera, igračaka, školskih knjiga, ćele fudbalskih lopti, dečjih opanaka i jedan razbucani bicikl stvarala je užas. Iako sam okretala glavu prema šumi iznad puta, nekakva težina me vukla naniže. Opet jebeno klatno o koje smo svi obešeni, koje nas vuče naniže. Kako sam tada volela što je moj deda nasmejan i što priča o paradajzu što će da rodi i o tome kako će da popravlja crep na kući. Posle je i deda umro. Deda je jedini mrtvak kog se nikad nisam plašila. Možda zato što je za života pravio sanduke drugim mrtvacima.Deda je znao da je to sve deo života. Znao je da sahrani i psa kao čoveka. I nikad za sebe nije mislio da je nešto posebno, a sve vreme je bio car. Zahvaljujući njemu i danas znam da raspoznajem careve.

Da stvar bude gora, noćne more koje su mi prepričavali drugi postajale su moje. To što se drugi plaše, mene je plašilo još više. Brat od strica, pričao mi je kako je u snu osetio neko hladno telo podno svojih nogu. Narednih mesec dana spavala sam zgrčenih nogu. Da sam mogla da ih skupim još više, platila bi.

Noćni odlasci u wc postali su test hrabrosti, a pevušenje dok idem uz mračni hodnik jedini izvor spasa.

E, sad, neko bi se zapitao, što ja ovo pričam i što se prisećam ovoga? Mene strah prati, čini mi se, od kad znam za sebe. Al, ne bi me prepoznao u grupi ljudi koji se plaše nečega. Kad se moja sestra nečeg plaši, ja joj se podsmevam. Uvatim sebe kako citiram najgore gluposti, izigravam naučnika i egzorcistu, večito ljudima mašem krstom pred paralizovanim pogledom, gulim sa njih strah, tresem ih da se probude. Da me samo jedna od tih poštenih duša bolje pogledala, videla bi u mojim očima strah veliki ko orah. Kad moji roditelji krenu sa tim pričama, ja menjam stanice na radiju, krenem da izbacujem neka naučna poluznanja i da im objašnjavam koliko su glupi. Kad ujak priča kako je šoljica, što ju je ostavio na prozoru pošto je deda umro, ujutro bila prazna, ja ću da prevrnem očima i krenem da lupetam o isparenju i noćnim vevericama koje srču kafu.

Istina je da svaki put pretrnem.

I dan danas mi se desi da noću ne smem da odem do wc-a, pa trpim do ujutro. Neki zluradi deo mozga mi šalje slike kako u kujni sedi pokojna baba koja me se uželela, koja mi nudi slatko, a ako slatko uzmem i ja ću ujutro. I uvek se zapitam: baba, šta sam ti to ostala dužna?

Prisvajam priče o mrtvacima koje nisam ni poznavala. U drugom selu pričali su kako je neki pijanac kog je sve živo što je imao napustilo, pa je umro tako što je jednog dana, vraćajući se s voza, priseo na veliki kamen što štrči uz put, da odmori jer je nosio veliki džak. I tu umro. Svaki jebeni put kad se otac i ja penjemo uz taj put i kako je ta okuka nekako prirodno stajalište, mesto za predah, ja krajičkom oka držim na odstojanju taj jebeni kamen. Navraga, pa sam počela da pušim, te se dramaturgija tih scena razradila, jer mi pijanac traži cigarete. Sedi tu odonda, čeka nekog. Čeka svoje. Čeka voz. Neće da umre. I baš se na mene okomio. U tim trenucima, šta god da imam na vokmenu, il kakvu god muziku da imam u ušima otera gmaza. Iz nekog razloga, kada u sebi krenem nešto da pevam, napravim gard, postajem faca. A, duhovi beže od faca. Beže od muzike. Verujte.

E, dalje o tom strahu od mrtvih. Ne pomaže paljenje sveća. Dešavalo mi se da jedva dočekam da moji odu u selo, pa da ostanem sama u stanu. Kad oćeš. Popalim sva svetla, ali ne vredi. Iza svakog ugla vreba neki pokojnik. Kad odem u wc ne smem ni da pogledam prema onom prozorčetu što gleda na susednu zgradu. Idu uza zidove, keze se, pružaju ruku. Stalno nešto traže. Šta bre oćete od mene? Jebem vam mater, sikter! E, da, psovke pomažu. Psujem kao kočijaš. Teram ih u tri lepe, jebem im sve po spisku i pustim glasno muziku.

U tim trenucima, sakupljam sve svoje, sve što znam sve što umem i pravim barikade. Neću da se mirim, neću da poštujem, samo mlatim motkom.

Strahova ovakvih danas nemam puno, postali su drugačiji, pa sam se ovih malo i uželela. Danas se prosto plašim da ću da userem stvari. Da ću da zagovnam nešto do čega mi je baš stalo. Već unapred vidim sebe kako se kajem, kako uočavam svoje greške. Dešava mi se da su mi ruke željne nečega, dok sam u autobusu vire iz rukava bele i skoro nežne, pružaju se ko ruke onih mrtvaca, htele bi nešto u svetu živih. Onda, kada sam u sobi, one vise ko neki višak koji čeka da bude amputiran. Palo mi je na pamet da su se oni mrtvaci sklonili, da me više ne plaše, pa je nekako i onaj glas što ih je rasterivao pesmama Sestara Kovač utihnuo, da je moja straža zaspala, da se granica između živih i mrtvih istopila i da sam nekud odlutala i napustila svoje dobre barikade. Kolko god naivne i smešne one bile. Moram se vratiti na stražu, proveriti te džakove, da nabreknu, da zaustave klatno što se njiše, što vuče nanižeKad bih se vratila, ponovo proverila džakove, ponovo znala gde sam ja a gde je ono što me plaši, manje bi me bilo strah.