Nasumični triptih

Bele Čarapice

Ima tome nedelju-dve. Autobus je bio prazan, išao sam na posao, kao i u svako lako popodne. Negde kod Pionira, ili možda kod murije ušla su dva momka. Bližim se tridesetoj, ne umem više da procenjujem koliko ko ima godina, pogotovo kad je reč o mlađoj generaciji, svejedno ne bih im dao više od 20.

Sa zanimanjem sam slušao njihov razgovor. Bilo je priče o fejsbuku. Onda, između murije i nekadašnjeg Ktitora (u međevremenu je postao banka), jedan baci pogled kroz prozor. I uskliknu: „Dolazi Dr. Alban!“. Drugar sa belim čarapicama mu hitro odbrusi: „Znaš kad bi mu došao na koncert, sa takvim imenom?! NIKAD!“

Bele čarapice nisu umele da se smire u zanosu koji je u sebi skrivao gnev, patriotizam i nemoć: „Palim ja jedan dan komp, odem na fejs i vidim da mi je burazer ostavio status na nekom čudnom jeziku. Pitam ga šta ti je ovo bre? On mi kaže: to ti je albanski. Ma mrš u pizdu materinu!!!“

Nisam ga okrivljavao ni za šta. Kad se realno pogleda – nije njegova krivica ništa od svega toga. Krive su bele tačke na crnoj pozadini, koje koriste javni prostor za ličnu promociju tobože pričajući o opštim problemima koji nas pritiskaju. Jebe im se za istinu, bitno je da se oni razvrstavaju.

Upravo sam bio iskusio jedan, godine bola će nam tek isplaćivati svoje premije. Nešto me je steglo. Potišten, sišao sam. Slušao bih ih još, ali stigli smo do moje stanice.

Duša

Strovalio sam nekoliko hiljada, pokušavajući da izračunam koliko tačno. Činilo mi se u jednom trenutku da je šest, pa šest i po, pa sedam, pa sedam i po, mozak mi se pretvorio u kašu, račun je bio beskrajan. Bio sam pomalo ljut na sebe, ali nije da mi se nije i ranije dešavalo. Uvek je tako kad puknem pare, i znam da ne treba da idem na automate, automati su smrt, još samo S. to da shvati. A i ja sa njim. Dok me je ispraćao, mogao sam da izvalim da mu je mnogo krivo zbog svega što nam se desilo. Nije nam ni prvi ni poslednji put, kada se nas dvojica uhvatimo to je u najavi „ubistvo iz nehotice“.

Bilo je oko pola četiri, ulice su bile mokre, ali je kiša stala. U gradu nigde nikoga. Ma kad je bal nek je maskenbal! Mrzelo me da idem peške, rekoh sebi da ću ići taksijem. Trebalo je sačekati, nije bilo ni saobraćaja. Na kraju savatah nekog baju. Ne sluša narodnjake. Idemo do Vojvode Micka. 15 godina živim tamo i ne znam ko je on. Ni ja isto, kaže mi taksista, znam samo da je bio vojvoda. Istražiću to jednom, obećavam sebi već godinama, a sada i taksisti, dok gledamo u put. Red tišine, slušamo muziku. Taksista nije jajara, ne mili svojim vozilom kako bi mi nakarikao još 50-100 dinara pride. Gotivno.

Prošli smo Pančevački most. Na početku Višnjičke sa Bilborda se smešio Toše Proeski – reklama za njegov posthumni album na engleskom, onaj koji je od njega trebalo da napravi svetsku zvezdu. Nikad nisam bio lud za njim. Mislim ni ono, na fenomenološkom nivou. Kada je nastradao, uzeo sam izjavu od makedonskog ambasadora: „Iako je bio Makedonac, svi balkanski narodi su Tošu doživljavali kao svog“. Objaviše na prvoj strani, bio sam ponosan na sebe, nisu mi baš cvetale ruže tada na šljaci.

„Zašto ovog čoveka više ne ostave na miru?“, upita me taksista. „Pa zar mora svaka šuša da zaradi neki dinar na mrtvom čoveku?“

„Tako funkcioniše šou-biznis“, kratko rekoh.

„Ma dobro to, ali... Nikad mi se nije sviđalo kako peva, znaš onu „Nesanicu“, meni je to ništa posebno. Znao je dečko da peva, ali sve je to nekako bilo... ni „Zajdi, zajdi“ mi se nije svidelo kako je otpevao.“

„Toše je voleo da peva teške pesme, a „Zajdi, zajdi“ je dobra Točkova verzija“.

Točak je svirao akustaru na mom sedmom rođendanu. Ne sećam se šta je svirao, ali se sećam istetoviranog točka na njegovoj šaci, sećam se kao da ga sad gledam. Peli smo se uz Vojvode Micka.

„Ih, Točak, ne samo da je to dobro, dobar je „Ulazak u Harem“, to je druga priča. Sve je to kod Toše super, vidi se da je školovano, ali je nekako čisto, bez života, nema duvana i alkohola u tom glasu, kao da nije sa ovog sveta. Znaš zašto smo svi gotivili Tomu Zdravkovića? Kakav je život vodio, pa je te svoje pesme živeo, to su pesme, a ne ovo danas.“

„Evo tu kod kontejnera stanite“. Kola stadoše. Taksimetar je otkucao 280. „Neka bude 300“.

„Ok, hvala vam“, reče taksista i pruži mi kusur.

„Laku noć i svako dobro“ odgovorih mu u deliću sekunde potrebnom za izlaženje iz kola.

Nisam više osećao gubitak. Bilo mi je mnogo bolje iako ne volim Tomu Zdravkovića.

I malo smaračine za kraj...
Čitao sam „Lutajućeg Bokelja“ Nikole Malovića. Mediteranski prilog srpskoj književnosti sav je u talasima – kada dođe dobar onda je, što bi se reklo, seča, no možeš se i pogubiti u bespotrebnim i beskrajnim nabrajanjima čija je jedina funkcija ukrasna. Sa druge strane, lepo odzvanja piščev primorski jezik, pljunuto isti kao onaj kojim se služe Dječaci. Sve u svemu četvorka (4), vredi bez sumnje pročitati, nekima će biti (pre)težak podtekst koji uključuje i dosta apologije sveštenstva i crkve en general, no nije lako biti Srbin bilo gde, pa tako ni u Crnoj Gori. „Sve za narod, ništa sa narodom!“ je citat koji tera na razmišljanje.
Biti Srbin ne može biti ni opravdanje ni za koga. To je, pogotovo u ova teška vremena, velika odgovornost. Jebe mi se za grupisanja, bitna je istina. Grupisanja su ideologizovana, ideologija je laž sa zrncem istine, a bitna je istina. Težnja za njom, makar. Bitno je biti.
Prošlo je šest meseci od formiranja vlade. Tada su nam pričali da se biračko telo „racionalizovalo“. Gde su sada tumači naše stvarnosti da nam objasne apsolutnu nekompatibilnost evropskih perspektiva sa srpskom realnošću? Zna se šta je alternativa. Zašto to rade? Znaju li šta čine? Gde su sada opozicioni glasovi? Gde su sada angažovane ličnosti? Ima ih na sajtu „Peščanika“, rekoh vam da će ga dići ponovo, just for the record.
Vidim katastrofu, kako će se čitava šarena laža kojom nas spinuju tako udariti o zid i razbiti se u paramparčad, opet po našim glavama. Bilo kakvo odsustvo koncepcije i vizije i jeste logičan sled stvari.

Nisam od onih koji će za sve da krive Borisa i Ivicu, nije ni njima lako, ali da su zasrali, zasrali su. Ko sad nije racionalan, ili vi jeste, kao što jeste, gomila prevaranata i lopova? Ko će da poduči onu decu iz autobusa da biti Albanac nije loše samo po sebi? Dve Cece? Teofil Pančić? Sonja Biserko? Jebe se njima za njih. Jebe se njima za sve osim za sebe, takva im je ideologija.
Ipak, pojavio se jedan tekst u Vremenu, sa parafom Stanka Cerovića – izuzetan primer da ideologija ne sme da bude bitnija od istine. Zna Milić da zna Hanka. Kada ovakvi likovi postanu idoli građanske Srbije znaću da taj pojam u sebi krije i nešto više od onoga što predstavlja danas – gomilu ničega.
Tišina je zaglušujuća.