среда, 04. фебруар 2009.

Rukuju se, rukuju

Stigao mi pre neki dan onaj sms koji šalju, kaže: Imate prijatelje. Kako su stvari krenule, na kraju neće biti puno ljudi vrednih ni tih besplatnih poruka. Skoro je Momo Kapor pisao u Ninu kolumnu u kojoj se vajka što su mobilni telefoni zamenili poštanske sandučiće. Tad mi se učinila dosadnom ova kolumna, a i dalje mi je dosadna, jer mi se čini da Kapora u suštini zabole za sandučiće, al mu tema dođe dobra da se podgreje profil neizlečivog starog beogradskog romantika.
Ali, ispada da ima nečeg u tome, s tim što je je manje u vezi sa romantikom, a više sa istinom. Činjenica da je poruku lako poslati i da one putuje tolikom brzinom stvara neku lagodnost kojom se održavaju kontakti. Pa, čovek može da ih gomila, da održava veze sa dosta ljudi, a pitanje je oko kolko njih bi se zaista pocimao kad bi ova komunokacija išla nešto teže i sporije. I da li bi živeo u iluziji da je okružen gomilom nekih ljudi koji zapravo u njegovom životu ne postoje.
Stvar je u sledećem. Pre neki dan se potegla reč "prijateljstvo" u jednoj raspravi. Zašto se prijateljstvo poteže samo onda kada bude uvređen nečiji ego, pa taj laže da mu je stalo do prijateljstva kad mu je u stvari stalo samo do toga da mu zalečite taj povređeni ego, da bi on mogao da nastavi dalje? Ako je prijateljstvo stalna igra osećaja povređenosti i izvinjavanja, tako da svako malo nekog morate da razuveravate da o njemu mislite išta loše il mu nešto zamerate, igra stalnog raskrinkavanja, onda je reč pre o nekakvom korektnom odnosu. Pa, pazi kako se mrdneš, a prijateljstvo je biljka koju zalivamo na smenu, ti tvoje termine ne možeš da preskočiš.
I dođe se brzo na to da sa ljudima moraš da igraš neku pipirevku i da figuriraš u gomili osmišljenih drugarskih viđanja, jer će ti biti zamereno da si hladan, neuviđavan i nadrndan. Da stvar bude još gora, kako se, ko kolateralne štete tog neiskrenog odnosa nađe još par prijateljskih glava, jer, ako se prisetiš, sa tim što sad traži svoja prava, nikad nisi bio nasamo, uvređeni ego će, da ne ispadne da se zalaže za sebe, da krene da poteže i te druge koji, prema njegovom mišljenju, isto tako pate usled tvog lošeg tretmana i neuviđavnosti te da je pitanje od opšteg značaja. Taj prijatelj želi da se ti preispitaš ne zarad njega, nego zarad nekog opšteg mira i sreće. U stanju je da neiskreno i licemerno stvori sliku u kojoj su svi u međusobno povezani, a jedino ti vučeš kraj koji para toplo gnezdo.
Ti odavno srljaš u propast, al tvoj prijatelj to nije želeo da ti kaže, jer nije hteo da te uvredi (al će ti, naravno, reći, onda kad mu ti svojom iskrenošću daš do znanja da se, u nizu pravila, i to jebiga sme. E, onda će i on, iz inata, da bude iskren). Kad upitaš što se ti drugi ne oglase kad su uvređeni, odgovora nema. Jer, čak ni kad je uvređena, ta prijateljska strana, nema herca da išta tvrdi u svoje ime, jer bi to bilo sebično, pa onda možeš samo da posumnjaš kolko si mu puta ti bio izgovor za nis tih emotivnih ucena kod drugih drugara, kolko puta je pričao u tvoje ime zaglađujući krajeve tog prijateljskog pokrova diljem urbane ravnice.
Isto tako, poruke pršte za srećnu Novu, za rođendane i ostale prigodne pirove, čaše se kuckaju, nestaje čipsa, razmenjuju se filmovi i muzika – sve dok smo deo neke nakinđurene socijalne pipirevke dobro je, a kad bude stani pani, kad stvari ne idu tako glatko, kad nema prigode i prinove, onda se razjapi praznina. Ja ne mislim da prijateljstvo opstaje na suvom 'lebu, ono nastaje i živi kroz zajedničke doživljaje i šta ga znam, umire kad se svede na sećanje o nečemu što smo zajedno radili.
Ali, insistiranje na nekim pravilima koja su nastala na osnovu tih zajedničkih trenutaka, samo može da uništi ono što smo možda imali. I onda dođe dan da se kuka nad ugaženim cvetom prijateljstva, traži se tajm aut kao da se oni mi koji smo do tada bili prijatelji povlačimo negde iza scene tog prijateljstva da «razrešimo» stvari, pa da opet izađemo na scenu prijatljstva. Upravo ovi dramoseri koji drže stranu prijateljstvu, brane ga od tebe bahatog, pokazuju koliko je za njih prijateljstvo neka predstava i koliko nisu spremni da shvate i podnesu, jer su suviše zauzeti vođenjem teftera o tome koliko su dobili zauzvrat, jesu li izigrani i jesu li se suviše otvorili.
Prijateljstvo nije korektan odnos, niti prisilna ravnoteža. A te scene u kojima se traži tajm aut možda su i jedina realna stvar koja nam se u tom cirkusu desi, a baš se ona proglašava za kraj. Što samo znači da ničega nije ni bilo. Kad kreneš da mucaš, onda verovatno imaš nešto da kažeš, ali baš tada shvatiš da nema ko da te sluša, da nema vremena iako ti je postavio gomilu pitanja. U stvari, ta pitanja sluša samo neki ego, besan do koske što si se drznuo da pokvariš zabavu.
I onda se mislim koliko sam se puta u životu osetila skroz samom jer mi se, u nečemu što se dešavalo između mene i nekog drugog, učinilo da taj drugi ne vidi i ne želi da zna za ono što se između nas dešava, jer je suviše zauzet gledanjem u sebe, insistiranjem na svom povređenom egu, pa u mojim rečima koje inače ne želi da čuje traži samo jedan, bilo kakav delić kojim bi mogao da zaleči svoju povredu i krene dalje. I da li ljudi uopšte slušaju jedni druge ili u njima traže potvrde za sebe i svoje postupke, ko da ubiru neki harač od drugih. Taj harač, ako se ti zamisliš i udaljiš, s tvoje strane počne da izostaje i onda ono što je do juče delovalo kao neka obostrana razmena postaje prisila: daj deo sebe. Kad si samom sebi ceo život dužan za neke odgovore i istine, nije fer da od drugih tražiš da ti ih daju, pa da prijatelje skupljaš kako bi se zaštitio od sebe samog.

3 коментара:

nasdvoje је рекао...

јеа

tazz је рекао...

opet sam omašila ko je od vas dvoje pisao. spooky, ali odlično.

nasdvoje је рекао...

pisac će se veoma obradovati s obzirom da je ovo na jedvite jade objavljeno, i to posle prijateljskog ( :)) ubeđivanja, a i ima još slično dobrih stvari u šteku...

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.