среда, 04. фебруар 2009.

Encounters at the end of the world (2007.) - Werner Herzog


Evo jednog dokumentarca čudnijeg od svake fikcije. U pitanju je niz susreta Vernera Hercoga sa naučnicima u istraživačkim bazama na Antarktiku - biolozima, geolozima, fizičarima, glaciolozima. Delimično usled činjenice da je svako od njih neobičan (inače se ne bi našao na ovom udaljenom i nepristupačnom mestu), ali najpre usled Hercogove veštine da iz sagovornika izvuče neobične detalje, filozofska promišljanja naučnih pouhvata, ovi ljudi i njihove, prevashodno naučne pretenziju, dobijaju određenu misterioznu i spiritualnu dimenziju.
Hercog ne krije svoj prezir prema prozaičnom, odnosno svemu svakodnevnom što se prepoznaje u njegovom odbijanju da previše snima život istraživača u bazi, prilagođenoj da ovim ljudima koliko toliko omogući utisak civilizacije od koje su se svi, na neki način, odmetnuli. Budući da je ona ostvarena u malom, tj. na prostoru baze i malog obruča kojim rovare bageri podsećajući Hercoga na industrijski, rudarski okoliš, trenuci relaksacije i zabave (koncerti, filmovi, imitacija sladoleda itd.) deluju gotovo kao karikatura velike civilizacije u kojoj mi živimo. Hercogu ovo ide na ruku, pošto, gde god je to moguće, ne preza da pokaže poroznost ove zaštitne opne, oličene u tehnologiji i blagodetima od kojih smo zavisni. Otuda najava apokalipse koju nam šalje cviljenje lednika koji putuju ka sevru, minijaturnih, ali strašnih stvorenja koja žive nekim svojim životima duboko ispod baze, u okeanu, Hercogu pruža neku vrstu zadovoljstva.
Dvoje naučnika, okruženi epruvetama, kompjuterima, zaštićeni poput kosmonauta pričaju o sastavu mleka foke, ali kada debela ledena opna na kojoj je sagrađena baza počne avetinjski da cvili i škripi, a do njih dopiru zvukovi što ih ispuštaju bića iz okeana, nalik kompjuterskim eksperimentima japanskog muzičara na trodonima, oni se poput dece stresu i pričaju o ovim zvukovima na koje se nisu navikli.

Ta blizina drugog sveta, druge realnosti i naši bespomoćni pokušaji da se od nje zaštitimo posebno je vidljiva na Antarktiku. Ono što bi u nekom drugom dokumentarcu predstavljalo znak ljudske moći: eto čoveka, moćne zverke, stigao je čak i na ovu zaleđenu tačku planete da je upozna, osvoji, pokori, u Hercogovom filmu deluje, sa jedne strane, kao bojažljiva, bespomoćna ljudska izvidnica koja je došla da, poput deteta, gvirne u ogromni bezdan koji će je jednog dana progutati, a sa druge, kao spiritualna misija šačice čudnih ljudi koji su došli ne toliko da upoznaju nepoznato koliko da pobegnu od poznatog i poklone se nekakvom božanstvu prirode i u njemu pronađu ne toliko odgovore koji će ustoličiti civilizaciju i obogatiti je novim znanjima, koliko će njima, kao pojedincima, pružiti proširenje horizonata, uzdići ih u nekakve lične nirvane.
Da stvari nisu ni upola tako romantične, ukazuje par epizoda u kojima Hercog ne pritiska manje pričljive stanovnike baze, kao što su Nemac koji je prebegao iz svoje zemlje ili stručnjak za pingvine koji gleda iza tamnih naočara i očigledno više razume pingvine nego želje i pitanja reditelja. Naravno, reč je o Hercogovoj nameri da pruži one odlomke razgovora koji će i ove ljude na neki način dehumanizovati, prikazujući ih u sferama toliko udaljenim od avanturizma i antropocentrizma Diskaverija ili Nacionalne geografije, ali znaci pitanja i hijeroglife bukvalno se ispisuju na licima ovih ljudi koji su u svojim potragama toliko udaljeni od sveta kao nepristupačna muzika nekog Wolda.
Meni je na ovom mestu, pogotovu kada je reč o Nemcu koji, mucajući, na Hercogovo pitanje otkud on na Antarktiku i zašto sa sobom uvek nosi torbu spremljenu za put, bilo gotovo neprijatno i tužno. Učinilo mi se da je ovaj Nemac sa svojom pričom koju nema snage da ispriča, slučajno upao u Hercogov film, da se njegova "potraga za nepoznatim" ne uklapa u Hercogov filozofski diskurs i da ga čak i potkopava. Jer očigledno je da se ovaj čovek živcima naplatio u tom ljudskom svetu koji Hercog otpisuje kao minoran, mizeran i prozaičan. Na trenutak, intelektualni i duhovni pohod Hercoga zasmrdi na laž ili makar veštu režiju u kojoj se sve ono ljudsko otpisuje kao nisko i jadno, te tako od ovog čoveka uzima samo krilaticu o putovanju u nepoznato, dok je više nego očigledno da je ljudska prošlost ovog čoveka teška i ni malo svodiva pod prozaične treptaje tamo neke ljudske drame. Iako je civilizacija, gledano Hercogovim očima sa te kosmičke visine možda smešna, predvidiva i iskonstruisana, ona nikako nije nerealna, a u tom beskprekornom Hercogovom pogledu sa visine i iza širokog horizonta koji pokušava da nam pokaže krije se tračak bezosećajnosti a možda i nesposobnosti da se i u onome što je ljudsko uoči vrednost i dostojanstvo.
Hercog prati tanku granicu između želje za znanjem i autodestruktivnog odmetanja u prostore bez kompasa, pa tako njegova kamera često uranja u svet ispod leda, prateći ronioce kojima ovde kompas ne pomaže usled magnetnih ometanja, a njegovi mikrofoni hvataju krajnje čudne zvukove koje ispuštaju foke.
Tu dolazimo do Hercogovog divnog preskoka iz prirodnog u natprirodno. Neko bi očekivao da je priroda, kao prapostojbina čoveka njemu bliska, da se ljudskim čulima da prepoznati, da je samo pitanje trenutka kada će se čovek vratiti pod skute svoje majke. Međutim, priroda, njeni zvuci, oblici, ritam života, ne da nije «prirodna» na taj način, čoveku bliska i prepoznatljiva.
Recimo da Hercog u stvari, u ovom filmu, polemiše sa ljudskim percepcijama prirode u kulturi. U par navrata, on pominje kako ne pravi još jedan film o pingvinima, aludirajući, verovatno na animirane filmove koji u poslednjih desetak godina i više (a ako se bolje pogleda i više) smeštaju svoje priče u antropomorfizovani životinjski svet. Tako smo imali Ledeno doba, Happy feet, Madagaskar, pingvine koji surfuju, pingvine koji pate od manjka samopouzdanja i pande koje se bore sa viškom kilograma. Jasno je da Hercoga gotovo vređa ova vrsta pripitomljavanja prirode koja je ovladala i dokumentarnim filmom (npr. Marš pingvina gde se preko vojs overa Morgana Frimena životnom ciklusu pingvinske kolonije pripisuju očigledno ljudske emocije, motivacije i aspiracije). Reditelj koji je proputovao sve kontinente sa kamerom u potrazi za mestima koja nije takla ljudska ruka, za čudnim i ekscentričnim, zapravo nečim što još nije uokvirio ram ljudske kulture i civilizacije i podvrgao ga svojim značenjima, tumačenjima, u ovom filmu pokušavao da dehumanizuje ne samo ledene Diznilende, da im vrati dostojanstvo i začudnost, pa tako insistira na detaljima na koje ne postoje ljudski odgovori (neutrino, pingvini koji se odmetnu od zajednice itd.), već i same ljude (naučnike i pomoćno osoblje u istraživačkim bazama na Antarktiku) prikazuje mimo uobičajenog konteksta istraživanja kao puta do napretka, puta do odgovora na preteće klimatske promene, takmičenja i osvajanja neosvojivog. On ih rado prikazuje kao začuđene, otuđene, zbunjene izdvajajući iz njihovih biografija detalje koji se ne mogu dovesti u vezu sa nekakvim postojećim diskursom o nauci . Otuda nauka u ovom filmu deluje kao religija, put do nekog prosvetljenja ili naprosto želja da se planeta upozna ali ne podvrgne postojećim pravilima.
Hercog ima čudnu sposobnost da zaviri na najtajanstvenija mesta a da im ne oduzme auru tajne, što naposletku oslobađa, jer nema ničeg više oslobađajućeg od pomisli da postoje svetovi koje još nismo pokorili svojim tumačenjima, koja nas mame da se pitamo ne nalazeći odgovore i da i sami sebe pustimo da živimo kao neostvareno čudo, stalno na domak ostvarenja.

8 коментара:

ves је рекао...

"Reditelj koji je proputovao sve kontinente sa kamerom u potrazi za mestima koja nije takla ljudska ruka, za čudnim i ekscentričnim, zapravo nečim što još nije uokvirio ram ljudske kulture i civilizacije i podvrgao ga svojim značenjima, tumačenjima, u ovom filmu pokušavao da dehumanizuje ne samo ledene Diznilende, da im vrati dostojanstvo i začudnost, pa tako insistira na detaljima na koje ne postoje ljudski odgovori (neutrino, pingvini koji se odmetnu od zajednice itd.), već i same ljude //.."

++

:) i meni/nama se mnogo svideo film.
sta kazete na muziku?

svidela mi se i ona fusnota o jezicima koji izumiru vs drvece

nasdvoje је рекао...

samo je kris gledala, ja nisam jos.

kako ti se svidja novi zombi? jel si u bg-u ili si otisla?

nasdvoje је рекао...

sad se od muzike jedino sećam onog popovskog pojanja na kraju, to mu se dobro uklopilo

ves је рекао...

i mislila sam na tu muziku :) meni se lepo uklopilo (aj sto jos i volim pojanje)

(tu sam, idem 15.feb na 7 dana)

hej da, Zombi, i ja htedoh tebe da pitam. slusala sam jednom, dobar utisak ostavili na mene :) opet ima malo tog Goblin zacina i dobro se drze.

nasdvoje је рекао...

aha, mada mi se cini da je surface to air malo bolji :)

nasdvoje је рекао...

e, da, a taj lingvista u filmu mi je bio mnogo smešan, tj. kad ga Hercog malo pusti da priča, pa kad vidi da će ovaj naširoko pa krene preko njegovog glasa da prepričava šta je ovaj rekao:)

ves је рекао...

imas kod rusa i split Maserati/Zombi, upravo slusam

nasdvoje је рекао...

video

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.