Burning secret (1988.) - Andrew Birkin

"Gledali smo Trenutak istine, baš nam bilo žao ove jedne", kaže mi mama malopre. To takmičenje u iskrenosti ukinula bi pod izgovorom: silovanje poligrafa. Jer, ako svi ljudi imaju svoja ljudska prava, red je da naše samarićanstvo proširimo i na mašine. Budući da nam ništa ljudsko nije strano pod uslovom da se plaća, ne vidim nikakav razlog da se za ljude iko više zalaže. Plati samo i svi će međusobno da se prihvate. Mir će da zavlada planetom. A, što, recimo, mesto propitivanja o tome ko je koga jebao na tavanu, ne pitaju narod, da poligraf zabeleži, ko za koga radi, ko je koga ubio, ko nas je sve jebao, ko nam je jebao decu, žene, babe na samrti, što ne pitaju šta je ko imao za večeru, a ko bi ubio svog šefa. Što se aka poligraf, i onaj na b92 i ovaj na rts-u. Sve je jebena estrada. A, šta je u stvari privatnost i kakav je poligraf potreban da bi te pomerio, mesto da samo zineš i gledaš kolko će ko para da odnese na iskrenost? Mene iskreno zabole dal će doći kraj sveta, pošto verujem da ljudi mogu da ga prežive, da bi čak i od njega napravili rijaliti šou.
Sinoć sam pogledala odličan film. Nastao prema priči Stefana (ili je ovo Štefan?) Cvajga čija zbirka priča «Slomljeno srce» je jedna od prvih knjiga koja me okupirala, pa sam joj se vraćala više puta.
Ovaj film postiže upravo dve karakteristike Cvajgovih priča: besprekorna urednost i uglađenost na površini događaja, prefinjen pristup likovima kao porculanskim lutkama koje bi, pod svakim jačim pritiskom (naglim obrtom u radnji ili samosvesnim potezom autora/reditelja) mogle da se razbiju i, sa druge strane, uočavanje burnih potresa ispod ovih uglađenih slika. Budući da je distanciranost autora samo prividna, jer se, ispod takve razglednice (u filmu sačinjene od divnih snežnih, gotovo bajkovitih prizora u jednom nemačkom odmaralištu) sve vreme zakuvava drama rijući prvobitno uspostavljene odnose i predstave o likovima, priče su neizostavno potresne jer stvaraju utisak distance unutrašnjeg bića čoveka od niza što socijalnih, što ličnih ograda koje je sebi propisalo. Rukavice na rukama autora su upravo one rukavce u kojima idemo okolo, dirajući u druge kao u dragocenosti, praveći zalog za same sebe, da nas neko ne polomi.
Da budem konkretnija, reč je o dečaku Edmondu, sinu diplomate koji sa majkom odlazi u nemačko odmaralište za bogataše i ratne veterane. Kako dečak boluje od astme, majka i otac ga očigledno drže kao malo vode na dlanu što ga, u jedanaestoj godini čini svilenim, plašljivim, stidljivim, i generalno željnim života. Po dolasku u zimovalište, dečak upoznaje misterioznog nemačkog barona koji za dečaka pokaže neobično zanimanje, unoseći u njegovu životnu rutinu uzbuđenje u vidu ratnih priča, časova plivanja i generalno dečaka budi iz dubokog sna i ušuškanosti u majčine skute. Tako probuđen, dečak počinje da pokazuje znake besa i ljubomore kada primeti da se njegova majka zbližila sa baronom. Iako isprva deluje da je dečak naprost ljubomoran jer više nije predmet baronove pažnje, priča se razvija u neočekivanom pravcu.
Način na koji Cvajg (i reditelj, Endrju Birkin) okreću lupu sa dečaka na flert majke i barona, povezujući promene u odnosima majke i sina, dečaka i barona, te majke i barona, funkcioniše na više nivoa od kojih je svaki uzbudljiv i raskrinkavajući.
Subverzivnost filma potiče otuda što se priča, od trenutka kada idilu dečaka i majke (gotovo nalik prenatalnom miru) uđe baron, tretira kao tipični ljubavni trougao. U više navrata postoje reference u filmu na ovakav raspored snaga: baron komentariše kako su mu majka i sin delovali kao idealni ljubavnici, a dečakova ljubomora na intimnost majke i poznanika gotovo je nalik ljubomori napuštenog ljubavnika.
Tačno u ovoj tački zasićenja strasti u kojima deluje da će priča o dečaku biti potopljena jeftinom, moralističkom pričom o prevari u kojoj dečak izvisi kao poniženi svedok majčinog bluda, film se zaustavlja i detektuje oslobađanje dečaka kroz urušavanje bastiona sigurnosti (u vidu majke) i idola (zavodljivi, buntovni baron koji dečaku ponavlja da ne mora poštovati autoritete: oca, lekare). Kao da je baron uspeo da svojim prljavim zubima u kojima su se zaglavili Geteovi stihovi i rovovski, okrvavljeni busenovi, pokida vrpcu koja je dečaka vezivala za bezbedni majčin zabran. Uočavanje laži, maski, udvaranja, konvencija, oslobađa dečaka i onog zvona koji mu je, pod izgovorom bolešljivosti nataknut na glavicu.
Snežne beline koje su tokom filma formirale marcipansku, zašećerenu udobnost prizora kroz koje se dečak kreće kao figurica zatvorena u staklenoj kugli, postaju prizori preteće prirode: sneg pada za vrat, postaje mokar, bljuzgav, a sa nakostrešenih grana preči dečaku put iz te bečke razglednice napolje.
Oslobađanje iz majčinog zagrljaja, iz baronove prevare postaje ujedno i znak odrastanja Edmonda, ali, kako kraj filma pokazuje, i potpuni kraj nevinosti zbog čega Geteova rečenica iz bajke koju je baron pričao dečaku sa željom da se, kroz njegove raširene dečačke zenice, kao kroz prhki šlag probije do sočne poslastice u vidu puti blazirane majke, postaju i teška istina: "dečak je umro".
Mene je ovaj film podsetio, po svom ukrštanju bajkovitog i realnog sa ciljem da bajka predskaže teške promene u životu koje se dešavaju toliko neprimetno, jer ih u nas ispaljuju sa prigušivačem pa postajemo ono na šta smo se ranije gadili, prestajemo da se čudimo onome što nam je pre delovalo kao noćna mora, postajemo puni razumevanja, na Bihnera, jednog od meni najdražih dramskih pisaca i na njegovu dramu «Leons i Lena». U ovoj drami, bekstvo dvoje mladih od ugovorenog kraljevskog braka, goni ih daleko od njihovih kraljevskih domova i protekcija i baca jedno drugom u zagrljaj samo da bi otkrili da su se zaljubili u pravo u osobu koja im je, prema ugovoru dva kralja, bila predodređena. Neko bi rekao: "lepo i korisno", ali srećan kraj je provejan ironijom i tugom usled nemogućnosti bekstva iz sveopšteg ugovora i spektakla. Čemu možemo da se nadamo kada spektakl i transakcija predviđaju čak i najdublje potrebe naših bića. Kada smo dozvolili da nas tolko duboko snime i prouče.
Bihner je umro mlad i pisao je o ludacima, o onom Vojceku koji je poludeo jer nije mogao da prokljuvi zaveru svakodnevnog života koja ga je okružavala.
Cena za iskrenost je uvek mnogo veća nego što iko može da nam plati. Ali ovaj kviz, ako se bolje pogleda, nije ništa novo: Opra Vinfri je radila ista sranja samo nekako humanije, bez presije, bez konkretne dramaturgije i pod izgovorom humanosti i razumevanja. Isto rade i zvezde, ispovedajući se po štampi i misleći da će, što ljudskiji se pokažu, pričajući o tome kako eto i oni jebu sa strane i nose gaće o praznicima, da nam se približe, da budu šokantni i na sebe privuku pažnju. Ovo je samo karikatura nečega što već postoji. I što, u krizi zvezda, pokušava da profitira na anonimusima (kao pornići: više te napale kad je home video, me and my girlfriend fucking on our new couch). Ali, pitanje je samo kolki kapacitet za šok imamo. Jasno da je taj prag prilično nizak. Jasno da mene ovo ne brine preterano. Ali mene baš to brine. To što se depresija (a ne znam šta je drugo) uzima za realno stanje stvari. Dakle, ubite nas ili nas ostavite na miru. Sa jedne strane, gomila intelektualaca jaše na talasima novootkrivenog hedonizma i razvrata, a sa druge strane se profitira na ljudskom stidu. Sa jedne strane stid se proglašava nemodernim, nazadnim, nekom inhibicijom gadnom, dvoličnošću, zatucanošću. Sa druge strane, mediji profitiraju na tom stidu nudeći pare onima koji preskoče tu lestvicu. I onda zakopčane voditeljke koje imaju isprogramirane obroke, fitnes i jebačinu, izigravaju grozomorne kleopatre koje vade drob gostima emisije. Mediji su ponudili savršen okvir za lažnu iskrenost. Iskrenost je spektakl iza koga se možda ne kriju kurve i makroi, ali se kriju isprogramirani roboti, profesionalci, oni što trljaju zube da izbele, oni što su fini, oni što su arbitri ravnoteže. E, oni mi se gade. Gade mi se što oblače poslovne kostime, što u teretanama zatežu svoju mast da bi vodili ovakve emisije. Oni što će da slože priče o tome kako su žene otrovnice i muškarci bez dlake na bicepsu. Gade mi se profesionalci. Što će i ne trepnuvši da prihvate govnjivu palicu kojom diriguju svakim pogrebnim horom. Gade mi se jer im sve to treba da bi živeli, jer nisu uspeli da nađu nikakvu alternativu.