Ne znam šta je to u srpskom biću što ga stalno čini zakasnelim, odocnelim. To posebno važi za njegovu upravljačku klasu. Pogledajmo malo, rekapitulirajmo.
Srbi su bili četnici, kada je bilo jasno da je Draža gotov. Srbi su bili komunisti kada se rušio berlinski zid (možda berlinski treba pisati sa velikim B?). Najzad, Srbi su trenutno liberali, kada ni slepcu ne treba mnogo da uvidi da neoliberalna pravila igre više ne važe ni za one koji su ih ustanovili. Prve dve istorijske teme ostavićemo po strani ovog puta, bavićemo se trećom kao suštinski bitnom u ovom trenutku.
Pomalo je neverovatno da je ovde Fukujamin "Kraj istorije" ušao u čitalačku modu onda kada je postalo jasno da od te ideje nema ništa. Čak su i grobari istorije to uvideli pa krenuli da revidiraju svoje stavove. Kod nas revizija nije popularna, čak i onda kada se protivi zdravom razumu, primer za to je večiti ministar Mlađan Dinkić.
Priznajem, bio mi je simpatičan taj čovek, dok sam se zamlaćivao iluzijom da od nas zavisi naša budućnost. Nažalost, pri revidiranju njegovog lika i dela uviđamo da je taj čovek postupao isključivo po neo-liberalnoj dogmi, te stoga ne čudi da smo sada (po ko zna koji put) u gadnom sosu.
Banke su predate u ruke strancima, domaće su likvidirane. Tada se to pravdalo anti-komunističkim raščišćavanjem, iako, sa protokom vremena, postaje jasno da post-petooktobarska praksa u svojoj revolucionarnoj fazi mnogo više toga ima zajedničkog sa delanjem drugova-i-drugarica, no što takvoj delatnosti oponira. Naime, ni komunizam ni neo-liberalizam u svom zenitu nemaju alternativu.
Dok se za realizovani komunizam ne zna svetao pozitivni primer u svetu, u smislu materijalnog boljitka (ostavljamo ovog puta fidelizam po strani), neo-liberalizam ima čime da se pohvali. Ali, tu leži kvaka. Svaki od pozitivnih primera ima nešto svoje, originalno, nešto što odudara od kruto shvaćene dogme. Dobitna kombinacija je dogma ublažena kreacijom sa čestim suspendovanjem osnovnih sloboda što slikovito prikazuju primeri Čilea, Južne Koreje i npr. Grčke, da ne pričamo o Japanu. Sve te države našle su svoj optimum neo-liberalnog seruma kako bi ozdravili svoje državno telo. I u svim tim državama došlo je do povećanja domaće proizvodnje. Mislite o tome kada sledeći put budete palili vaš novi Samsung televizor (Made in Slovakia).
Nasuprot tome, države koje su se čvrsto držale vašingtonskog konsenzusa su sve odreda propadale. Deca na ulicama Buenos Airesa su 2001. pržile pacove kako ne bi umrla od gladi. Da li to čeka i male Beograđane brže nego što se misli (pod optimističnom pretpostavkom da se uopšte misli)?
Prognoze su sumračne, a indikatori pokazuju da je na primeru Srbije operacija uspela a da je pacijent umro. Nivo proizvodnje u decembru 2008. na nivou je proizvodnje za vreme sankcija ili u toku agresije NATO. Dinar svakim danom gubi svoju vrednost, što dovodi do realnog pada zarada. Očekuje se novi talas nezaposlenosti usled manjka potražnje i nekonkurentnosti domaćih proizvoda, ali i nečeg još bitnijeg: nema banaka koje su raspoložene da daju povoljne kredite domaćim kompanijama. Nema banaka jer ih je Dinkić, iz najbolje namere, ustupio strancima. Tada se to pravdalo raskidanjem "zastarele" srpske prakse. Time je pisac "Ekonomije destrukcije" postao lik iz svoje knjige. Bilo bi dobro da je to jedino što mu ide na dušu, ali nažalost nije tako - afere vezane za novac na Kipru, sramotna podela bezvrednih akcija, Mile Dragić, zatezanje sporazuma sa Rusima, Knjaz Miloš...
Da ne pričamo o predizbornim obećanjima koja su u sebi sadržavali bolji standard. Jasno je da od toga nema ništa, a evropske perspektive je prekrila gusta magla u kojoj više ne možemo da razaznamo da li nam je i jedan prst na ruci ostao. Dok Obama, Braun i Sarkozi, te njihove španske i italijanske, ali i ruske kolege odlučno odlaze u pravcu protekcionizma, ne bi li zaštitili svoja krizom i recesijom poljuljana tržišta, kod nas na snagu stupa jednostrana primena SSP koja će nas dodatno zaviti u crno.
Tako je to sa pričama koje nemaju alternative. Neo-liberalni ponavljači ne znaju više od koga da prepisuju, ali će znati da se snađu, sami za sebe. Za rasipništvo i lopovluk nisu potrebna nikakva znanja, samo povoljne pozicije i malo veštine. Zakon ionako radi za njih, jer za njih ne važi. Oni su zakon, što je, crno na belo, južnoamerička varijanta kapitalizma.
Dok su njihovi prsti do lakata u pekmezu, nama će i dalje dolaziti Oli Ren da nam pored preznojenih kreatura koje nas kao predstavljaju priča bajke kako samo što nismo na Beloj šengen listi, jedino nam neće reći sa kojim parama da putujemo kada se to na kukovo leto i desi (ako se desi), a da ne bude zabune još jedan večiti ministar - Tomica Milosavljević sprema pakleni plan koji će nam objasniti kako je najveće zlo u našim životima duvan. Njegov prezimenjak, za dlaku iritantniji Slobodan mahaće naručenim istraživanjima u kojima stoji da je Beograd najjeftiniji grad u regionu.
Ovde se lepo uklapa stih grupe At the Drive-In: We All Become What We Most Dislike. Mada bi možda bolje pasovalo Pattern against User.
we all become
what we most dislike
in this picket fence cartel
There's nothing left to tell
what have we become
cycle all over again
filled the shoes 'til i was ten
in front of the classroom
in front of my peers
that day will always be remembered
'cause it was etched in tears
daddy taught well
at the end of his belt
we all become
what we most dislike
the walk is too long and i'm tired
tell? there's nothing left to tell
what will i become
when it's my turn again
will it hurt me more than it hurts them
scotch tape the volume of my mouth
withold the expression
that i wasn't allowed
daddy taught well
at the end of his belt
Srbi su bili četnici, kada je bilo jasno da je Draža gotov. Srbi su bili komunisti kada se rušio berlinski zid (možda berlinski treba pisati sa velikim B?). Najzad, Srbi su trenutno liberali, kada ni slepcu ne treba mnogo da uvidi da neoliberalna pravila igre više ne važe ni za one koji su ih ustanovili. Prve dve istorijske teme ostavićemo po strani ovog puta, bavićemo se trećom kao suštinski bitnom u ovom trenutku.
Pomalo je neverovatno da je ovde Fukujamin "Kraj istorije" ušao u čitalačku modu onda kada je postalo jasno da od te ideje nema ništa. Čak su i grobari istorije to uvideli pa krenuli da revidiraju svoje stavove. Kod nas revizija nije popularna, čak i onda kada se protivi zdravom razumu, primer za to je večiti ministar Mlađan Dinkić.
Priznajem, bio mi je simpatičan taj čovek, dok sam se zamlaćivao iluzijom da od nas zavisi naša budućnost. Nažalost, pri revidiranju njegovog lika i dela uviđamo da je taj čovek postupao isključivo po neo-liberalnoj dogmi, te stoga ne čudi da smo sada (po ko zna koji put) u gadnom sosu.
Banke su predate u ruke strancima, domaće su likvidirane. Tada se to pravdalo anti-komunističkim raščišćavanjem, iako, sa protokom vremena, postaje jasno da post-petooktobarska praksa u svojoj revolucionarnoj fazi mnogo više toga ima zajedničkog sa delanjem drugova-i-drugarica, no što takvoj delatnosti oponira. Naime, ni komunizam ni neo-liberalizam u svom zenitu nemaju alternativu.
Dok se za realizovani komunizam ne zna svetao pozitivni primer u svetu, u smislu materijalnog boljitka (ostavljamo ovog puta fidelizam po strani), neo-liberalizam ima čime da se pohvali. Ali, tu leži kvaka. Svaki od pozitivnih primera ima nešto svoje, originalno, nešto što odudara od kruto shvaćene dogme. Dobitna kombinacija je dogma ublažena kreacijom sa čestim suspendovanjem osnovnih sloboda što slikovito prikazuju primeri Čilea, Južne Koreje i npr. Grčke, da ne pričamo o Japanu. Sve te države našle su svoj optimum neo-liberalnog seruma kako bi ozdravili svoje državno telo. I u svim tim državama došlo je do povećanja domaće proizvodnje. Mislite o tome kada sledeći put budete palili vaš novi Samsung televizor (Made in Slovakia).
Nasuprot tome, države koje su se čvrsto držale vašingtonskog konsenzusa su sve odreda propadale. Deca na ulicama Buenos Airesa su 2001. pržile pacove kako ne bi umrla od gladi. Da li to čeka i male Beograđane brže nego što se misli (pod optimističnom pretpostavkom da se uopšte misli)?
Prognoze su sumračne, a indikatori pokazuju da je na primeru Srbije operacija uspela a da je pacijent umro. Nivo proizvodnje u decembru 2008. na nivou je proizvodnje za vreme sankcija ili u toku agresije NATO. Dinar svakim danom gubi svoju vrednost, što dovodi do realnog pada zarada. Očekuje se novi talas nezaposlenosti usled manjka potražnje i nekonkurentnosti domaćih proizvoda, ali i nečeg još bitnijeg: nema banaka koje su raspoložene da daju povoljne kredite domaćim kompanijama. Nema banaka jer ih je Dinkić, iz najbolje namere, ustupio strancima. Tada se to pravdalo raskidanjem "zastarele" srpske prakse. Time je pisac "Ekonomije destrukcije" postao lik iz svoje knjige. Bilo bi dobro da je to jedino što mu ide na dušu, ali nažalost nije tako - afere vezane za novac na Kipru, sramotna podela bezvrednih akcija, Mile Dragić, zatezanje sporazuma sa Rusima, Knjaz Miloš...
Da ne pričamo o predizbornim obećanjima koja su u sebi sadržavali bolji standard. Jasno je da od toga nema ništa, a evropske perspektive je prekrila gusta magla u kojoj više ne možemo da razaznamo da li nam je i jedan prst na ruci ostao. Dok Obama, Braun i Sarkozi, te njihove španske i italijanske, ali i ruske kolege odlučno odlaze u pravcu protekcionizma, ne bi li zaštitili svoja krizom i recesijom poljuljana tržišta, kod nas na snagu stupa jednostrana primena SSP koja će nas dodatno zaviti u crno.
Tako je to sa pričama koje nemaju alternative. Neo-liberalni ponavljači ne znaju više od koga da prepisuju, ali će znati da se snađu, sami za sebe. Za rasipništvo i lopovluk nisu potrebna nikakva znanja, samo povoljne pozicije i malo veštine. Zakon ionako radi za njih, jer za njih ne važi. Oni su zakon, što je, crno na belo, južnoamerička varijanta kapitalizma.
Dok su njihovi prsti do lakata u pekmezu, nama će i dalje dolaziti Oli Ren da nam pored preznojenih kreatura koje nas kao predstavljaju priča bajke kako samo što nismo na Beloj šengen listi, jedino nam neće reći sa kojim parama da putujemo kada se to na kukovo leto i desi (ako se desi), a da ne bude zabune još jedan večiti ministar - Tomica Milosavljević sprema pakleni plan koji će nam objasniti kako je najveće zlo u našim životima duvan. Njegov prezimenjak, za dlaku iritantniji Slobodan mahaće naručenim istraživanjima u kojima stoji da je Beograd najjeftiniji grad u regionu.
Ovde se lepo uklapa stih grupe At the Drive-In: We All Become What We Most Dislike. Mada bi možda bolje pasovalo Pattern against User.
we all become
what we most dislike
in this picket fence cartel
There's nothing left to tell
what have we become
cycle all over again
filled the shoes 'til i was ten
in front of the classroom
in front of my peers
that day will always be remembered
'cause it was etched in tears
daddy taught well
at the end of his belt
we all become
what we most dislike
the walk is too long and i'm tired
tell? there's nothing left to tell
what will i become
when it's my turn again
will it hurt me more than it hurts them
scotch tape the volume of my mouth
withold the expression
that i wasn't allowed
daddy taught well
at the end of his belt
Постови
4 коментара:
Moram da priznam da kao liberal (ili libertarijanac – kako mu ga vikaju Amerikanci) slabo razumem šta je to neoliberalizam koga svi ovih dana zakopavaju i mokre mu po grobu. Ako uzmemo premise političke filozofije liberalizma, a to su koncepti minimalne države, dihotomije sloboda/odgovornost i konstitucinalizma kao ustavnog aranžmana koji ograničava sferu uticaja svake vlasti (pa i one najdemokratskije) od eventualnih zloupotreba i širenja nadležnosti – slabo se toga ima u čituljama upućenih neoliberalizmu ovih dana.
Ako se baš napregnem, onda shvatam da svi ti kritičari govore o sistemu u kome sprega moćne političke elite i razgranatih ekonomskih lobija koji na tu politiku utiču pokušava da se nazove liberalizmom. Tu se previđa jedna ključna stvar. Naime, politička filozofija liberalizma ima jedno radikalno svojstvo – kao manifest individualne slobode, ona ne dozvoljava bilo kom naddruštvenom entitetu (a to je, jelte, država) da preko svojih servisa (a to su političari na vlasti) pomaže ili odmaže bilo kojoj individui ili grupi u datom sistemu. Tako dobijamo bizarnu stvar da se govori da su određene privilegovane ekonomske grupe proizvod liberalizma. To je logički nonsens. One ne mogu da budu proizvod liberalizma jer je liberalizam u svojoj srži protiv bilo kakvih privilegija bilo kome, jer su privilegije za jedne uvek ograničenja za druge. Privilegija određenih ekonomskih grupa je upravo proizvod arbitrarnosti političke elite, iste one elite koja zarad nekih svojih interesa ne tretira sve građane i sve grupe jednako (ovde mislim na jednakost u šansama, pa ko ih kako iskoristi).
Kako to izgleda u Srbiji? Svi smo mi kivni na tajkune, monopole itd, itd. Ali prostom analizom dolazimo do toga da monopoli i tajkuni nisu postali to što jesu zahvaljujući svojoj tržišnoj superiornosti (liberalizam), već iz razloga privilegija koje su im dodelili državni činovnici (partitokratija, nepotizam, korupcija). Sa tačke gledišta jednog biznismena je lakše ići na donosioca odluka kome je ustavni aranžman dozvolio da arbitrarno odlučuje o ekonomskoj politici nego da se sa drugim biznismenima sučeli na slobodnom tržištu. Zar nije malo zbunjujuće da naše političke moćnike nazivamo liberalima baš iz razloga primenjivanja neliberalnih metoda, poput diskrecionog prava da se odlučuje kome dati a kome oduzeti, umesto da se nikom ni ne daje niti oduzima. Ako je neko liberal, malo je verovatno da će bilo kako uticati na ekonomiju, pogotovo ne tako što će davati obećanja o novim radnim mestima u Kragujevcu, Boru, Aranđelovcu... Radna mesta ne otvaraju Dinkić ili Tadić, već oni ljudi koji prave nešto što neko drugi hoće da kupi. Da je ova zemlja zaglibila svedoči to da je glavni hit učlaniti se u partiju i uhlebiti se na račun budžeta. Ljudi bataljuju poslove koji stvaraju konkretne proizvode da bi postali oni koji te proizvode raspodeljuju kako oni hoće, uzimajući honorar za usluge koje nam čine kao zajednici.
Slabo je danas liberalnih država u svetu – Čile, Singapur i Novi Zeland mi padaju na pamet. A iz Evrope Irska i Estonija ako napregnemo definiciju liberalizma. Sve je ostalo neka mešavina svega i svačega koja ide levo ili desno zavisno od poltičkih dogovora. Najjadniji primer tog srednjeg puta je EU u kojoj je sve postalo predmet regulacije, standardizacije i ujednačenja. Antiduvanski rasizam (ja sam inače nepušač) ili paternalistička briga koliko decibela pravi Slejer u slušalicama MP3 plejera su produkti visokih izdataka za zdravstvo i socijalu. Umesto da ukinu državno zdravstvo, oni donose milione propisa o decibelima, o deci i kompjuterskim igrama, o materijalu od koga se prave cipele, o procedurama kako se pravi kroasan sa sirom i kako treba da izgleda pekara koja taj kroasan proizvodi. Građani ne moraju da brinu, ima ko to radi umesto njih, za malu nadoknadu naravno. Sa odgovornošću im se polako uzima i sloboda – a ako je uzimanje slobode liberalizam, onda sam ja Elvis.
Šta sam hteo da kažem? U suštini se slažem sa dijagnozom da je liberalizam u komi (na žalost, dodao bih) i to još od početka devedesetih, ali se nipošto ne slažem sa tezom da su srpski političari liberali.
de si :)
zadrzaću se prvo na poslednjem pasusu: slažem se sa tvojom kritikom - kao što je u tekstu i naznačeno, politički promoteri ideologija u srbiji i dovode do erozije samih tih ideologija - kako drugačije prokomentarisati npr. najavu da će fijatovu kupovinu veka na kraju finansirati poreski obveznici. nikad tačnije nego kao na našem primeru nije zvučala rečenica arundati roi iz njenog remek dela "bog malih stvari": "sve što je ljudski um vinuo u nebesa, ljudska priroda je smrvila u prah i pepeo."
što se tiče ostatka tvog uobičajeno elokventnog komentara stvar se i svodi u činjenici da je neoliberalizam postao logički nonsens par ekselans, i da hteli mi to ili ne, a ja uzimam u obzir liberalne kritike države kao nešto u čemu ima dima a i vatre, država je jedina koja za sada može da figurira kao čistač brljotina neoliberalne kaste/klase. kad smo već kod njih, napomenuo bih i da u zemljama koje su nedvosmisleno pioniri liberalne tradicije kao što je sad (amerika) imaš slučaj enrona ili ovih sad friško spasenih banaka i investicionih fondova, među kojima je i generalni sponzor tvog omiljenog kluba, koji govore da država, čak i u (neo)liberalnom ambijentu ima svoje miljenike.
da zucnem još i ovo, kad si već inspirativan: meni je oduvek ta liberalna mantra "o jednakim šansama za sve" opasno ličila na onu komunističku suštinu "svako neka radi koliko može, a da mu se daje koliko mu treba". drugim rečima, a jasnije, i jedna i druga lepo izgledaju na papiru, a u praksi nisu baš primenljiva.
za kraj: moje je mišljenje da država srbija kao takva ne postoji, postoji neka njena imitacija za potrebe apstrahovanja i uterivanja straha u kosti puku. država srbija ne postoji sve dok njeni zakoni ne važe podjednako za sve, a sada imamo situaciju da za mnoge pojedince ne važe. među njima su i tajkuni/monopolisti, na koje ja nisam ljut, već ih vidim i na drugim mestima, nešto kao ukras nazovi sistema u kome živim. trudim se da izbegavam njihove usluge koliko mogu i to je moja savest, a ne kao neke individue koje prepodne dižu dževu protiv njih, a uveče troše svoj novac po njihovim tržnim centrima. to je licemerje koje ide u paru sa prihvatanjem tržišnih vrednosti. te tržišne vrednosti dovode do nestanka ostalih vrednosti i pojave korupcije kao opšteprihvaćenog merila ("što je uspešniji sistem, veća je i korupcija" citat iz "imperije" antonija negrija i onog drugog baje zaboravih kako se zove). i zato je tako kako je.
For the sake of clarity, nisam ja taj Spider na koga aludiraš u odgovoru. Jbg, uopšte nisam razmišljao kad sam pravio profil na bloggeru da mogu da me pomešaju sa nešto poznatijim i starijim "imenjakom". :)
A što se tiče teme, imao bih još stvari sa kojima bih se složio, ali i sa kojima ne bih. No, da ne ponavljam misli iz prethodnog komentara upakovane u drugačiji red reči... Svejedno - suština je da našu političku elitu treba brutalno kritikovati ( da ne kažem pucati po njoj iz svog raspoloživog oružja, može pogrešno da se shvati).
Valjda sam rekao to što imadoh. Veliki pozdrav iz šume! :)
pozdrav i tebi, ko god bio, to na kraju nije ni bitno - bitno je da je argumentovana kritika must i da nam treba sto vise ovakvih razmena misljenja gde se ne gleda ko kom "taboru" pripada, vec sta ko ima da kaze.
Постави коментар