субота, 07. фебруар 2009.

Češanje u prolazu

Žrtvovao sam svoje ideale da bih video kako sistem funkcioniše. Platio sam kartu, i sada se vozim. Od samih početaka sam bio svestan granice između privatnog i profesionalnog, a sada mi se, kad god kročim na svoje radno mesto, samo ona ukazuje pred očima. Njeno postojanje me štiti, smiruje i čini da se osećam živim na tom groblju duša. „Večno vraćanje istog“, kako to dirljivo zvuči. Iste one glave od kojih ti se prevrtala utroba u školskom dvorištu, glave koje su na časovima dizale ruku, prepune samopouzdanja, obrnuto proporcionalnog sa stvarnim vrednostima, prinuđen si da gledaš i dalje, u nedogled.
Nacija kratkog daha preživljava na izvrnutim vrednostima, i tamo gde je obaveza transformisana u privilegiju, tamo se ovaj zloduh generiše kao paučina koja prekriva vidokrug. Tzv. etika rada, koja to u suštini nije, saterana uza zid, ni ne pomišlja na poboljšavanje i usavršavanje, na učenje na greškama, koje su sastavni deo radnog života, već brzo svoj pogled usmerava na hvatanje krivina i maksimizovanje privilegija proizašlih iz statusa zaposlenog, koji se oličava u nekoj novoj krpi, nafrakano napadnoj šminci ili u mahanju barjakom samohvalisanja.
Tako je narod bez svoje države sastavljen od careva i ništarija smešanih u jedan monolit. Dok ništarije hvataju krivine, uvereni u svoju izuzetnost, carevi rade i za njih. Pošto jedni gledaju da ne rade ništa, a drugi neretko rade duplo, ne čudi da smo stalno u polovičnim pričama koje traju od danas do sutra. I dok se ništarije dernjaju misleći da će tako svojim lažim dati na uverljivosti, carevi ćute i rade, zato je i taj monolit naša, o smem li da zucnem tu reč a da ne dobijem demokratsku packu od naših postmodernih inkvizitora, sudbina.
Zagubljenog identiteta, odajemo se lakim strastima, zamenivši sećanje na svoju prošlost jeftinim, niskobudžetnim senzacijama, zaboravili smo da je reč rad koren reči radost, da je to put ka ispunjenju i nalaženju smisla, što je istinski put svakog bivstvovanja. Okruženi sveznalicama, ljudima za koje kao da nema tajni osim misterije kako se radi, ni ne čudi koliko smo razmaženi, samoživi, oholi i bedni. Koliko su naši ishodi jalovi i beživotni dok se poput pauka vrtimo u jednom te istom skrivenom kutku licemerja i naizmeničnog trpljenja i iživljavanja nad svojim bližnjima koji su nam tako mili i dragi dokle god to ne prelazi ustanovljene „opšteprihvaćene“ distance, protiv kojih su ama baš svi otvorili verbalni front. I niko neće da razbije ogledalo i vikne da je car go.
Svima je drag taj prećutni savez, ta alijansa doušnika koja šapuće u hodnicima i uglovima tražeći krivca za sopstvene nedostatke, samo da ne boli, da se ne pati i ne misli, što ti dođe na isto, kad malo bolje razmisliš a radije bi da ne razmišljaš. U okruženju koje je na nagoveštaj bilo kakve vrednosti iz njene nutrine spremno jedino da se hitne kamenom na samu tu vrednost, da je ponizi i omalovaži, svako gleda samo na svoju kožu. I zato neka bajke o ljudskoj ili ženskoj solidarnosti ostanu pohranjene po papirčinama, inkubatorima mrtvih slova koje su više spisak lepih želja nego uvid u pravo stanje.
Ovde samo sila Boga ne moli, svejedno da li je ona znojava i zadrigla domaća/domaćinska, ili nadmena i nabusita strana, glupost nema naciju. Nema nikakvih priznatih autoriteta, samo gledanje u krivinu koja na kraju i iskrivi i dodatno iskorumpira iskrivljeni pogled. Zlo uvek počiva na gluposti i izvesnoj naivnosti da je onaj kome se zlo čini jednako glup i naivan. Ta početna tačka nosi u sebi i klicu samouništenja zla, koje nikada ne može biti potpuno uništeno. Ali može biti sklonjeno u stranu jer nije jedino što postoji na ovom svetu, ništa bolja nije ni druga strana medalje gde se „neupitne“ vrednosti koriste poput maske koja zadobija obličje ispraznog fanatizma shvaćenog kao „ispravnost“.
To je otprilike kao što je Badju rekao za primenu radikalne tolerancije. „Ona nije u stanju da toleriše ništa osim svoje praznine“. Ne vredi trošiti svoj entuzijazam, ne vredi deliti dobronamerne osmehe ili duh na kome se greju tela. Neke stvari su nepopravljive.
Platio sam kartu i vozim se. Dok se truckam znam da ne idem u pravcu u kome bi trebalo da idem, možda mi padne nešto na pamet usput. A vama, dragi moji, vama vidim da ćete daleko dogurati!

pushed around and make a fool
its time i set some rules
there will be no more games
my word is law
the time has come for all out war

sick of all your faces
sick of all your lies
sick of getting pressured
into things that i despise
sick of all your talk
sick of all your stares
i'm gonna be the same as you
no one really cares.

no more searchin through life for protection
gonna turn my life around in the wrong direction.
i've played a game for far too long.
now i know that right is wrong.

sick of all your faces
sick of all your lies
sick of getting pressured
into things that i despise
sick of all your talk
sick of all your stares
i'm gonna be the same as you
no one really cares.

pushed around and make a fool
its time i set the rule
there will be no more games
my word is law
the time has come for all out war

1 коментар:

nasdvoje је рекао...

"Dok se truckam znam da ne idem u pravcu u kome bi trebalo da idem, možda mi padne nešto na pamet usput."

to je najlepši deo putovanja:) što bi reko saramago "sudbina često putuje zaobilaznim putevima"

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.