уторак, 10. фебруар 2009.

Radni sati


Pošto kod nas radi jedan advokat koji, u nedostatku posla kojim bi mogao da se bavi (nepravde su odavno stavljene ad acta, premeštene u nadležnost neke Više sile, te u najboljem slučaju, kad ih njegovo oko spazi, prepričavamo ih kao vest što smo ih našli u novinama ili nam ih diktira kao službene beleške kao slepac u stenogram), obožava da definiše stvari. Kapiram da mu to daje neki privid reda. Eto kako se poriv za pravdom brzo svede na poriv za redom, večitim raščišćavanjem «radnog prostora». Otuda mi često liči na dete koje je mati poslala po vodu, pa se usput zagubio i tako ostao kod nas da radi i tu ostario. Kako nekad nema drugog posla, a ovaj kolega vreba kao jastreb sa litice (obožava iz sive zone da vas izvlači na obalu crno-bele slike), pa čim vidi da je koja ribica isplivala iz mulja i napustila svoja posla, obrušava se na nju krvnički pa krene da gnjavi, iskoristio je priliku što se sastanak odvijao u kancelariji koja je i njemu prohodna pa sam bila u prilici da mu se prepustim.
Pošto mi se ponekad, priznajem, istopi ona crta preko koje čovek obično zna kada ga neko davi, odlučila sam da se u tom trenutku prepustim njegovom govoru kao nekoj vrsti poezije. Na kraju krajeva, poezija često ima sličan efekat: vrsno baratanje rečima (često bez razumnog značenja i neke koristi, trenutne ili odložene), naziranje rime i strast pesnika (u ovom slučaju govornika). Dakle, slušala sam ga kao što bih uzela da čitam Disa s tim što su njegove reči postale nekakva nadrealna poezija.
I bilo je čudno, kad su u njegov govor počeli drugi da se uključuju. Bilo je tu reči uz koje su, sve više kapiram, skopčane neke strasti. Recimo, on kaže: «administrativni sektor», na šta koleginica do njega skoči kao oparena sa izrazom heroine iz ruskih romana. Svi se, iz nekog razloga, vređaju ako se ispostavi da njihov posao spada u administrativni sektor. Onda on kaže: «varijabila» i kolega do njega se maltene oblizuje. Varijabila je nekakva nagrada koju ovi odozgo šalju radniku u stalnom radnom odnosu koji se nekim svojim radnim podvigom istakne tokom mesec dana. Dobije je uz platu. Kako ovi odozgo znaju ko se istakao i kako procene da je taj radio preko svojih moći, preko onoga što mu se traži, meni je uvek bila enigma. Recimo, ima onih koji tvrde da ih varijabila stalno obilazi, iako i oni, a i ovi drugi (neki od njih ovenčani varijabilom) tvrde da to jeste prava nepravda. Nadređeni obeća da će proveriti tu nelogičnost i založiti se da varijabila dođe u prave ruke.
«Radni sat» je još jedna sintagma skopčana sa strastima. To je vreme koje protekne između dva trenutka u kojima se zaposleni prijavi portiru. Često rasprave o ovoj mernoj jedinici pređu u filozofsku sferu o relativitetu. Očaj pojedinih zaposlenih zbog relativnosti merenja radnog vremena koje oni često provedu po svojim stanovima, kafanskim stolovima, haustorima i ostalim mestima bez tefterunga, iskrivljuje njihova lica koja bi, da nisu uokvirena sivim kancelarijskim zidovima, bila ravna očima kakve antičke maske. Najgore je, čini mi se nekad, to što sa ovim mogu da žive. I najgore je to što oni, duboko u sebi znaju, da ne rade ni toliko koliko su plaćeni, da je pola toga «smuti pa prospi» i da se žale na relativitet tek toliko koliko da ne ispadne da nemaju ponosa. Iznenadi me, opet, bolećivost i neka bojazan koju glavni pokažu kad se ovi radnici pobune na ovu nelogičnost u merenju radnog vremena. Mnogi od njih tvrde da je njihovo radno vreme nemoguće sapeti u te birokratske uzuse, jer im duhovi blude i razvaljuju te brane (zaboga, rade u kulturi), na šta zastupnici reda trepću. Iznenadi me taj strah birokratske zveri od jednog lepeta krila kulturne zverke. Mislim da je reč o duploj demagogiji zbog čega mi se obe strane gade i imam utisak nekad da je reč o dva miša koja se bore tako što svaki drži lupu spram onog drugog i nekad priželjkujem da se pojavi džin (il, barem, čovek) koji će oba da ih zgazi. Kao veza dva opasna foliranta koja jedan drugom jedu iz šake. Po mojoj proceni, dosta radnih sati protekne u raspravama oko radnih sati. Za to vreme, portiru, kao najpoštenijem u celoj priči, idu radni sati što se može uzeti kao neki hepi end. Kao i liku koji za sve to vreme renovira donji sprat zgrade u kojoj se vode rasprave o «tarifniku»,
Tarifnik je neka vrsta kamena spoticanja. To mu dođe mogućnost da racionalno rasporediš i opravdaš novac koji ti je država onako odokativno dodelila. U pesmi, to bi bio trenutak kada devojci koja je na tebe već ovlažila, dkazuješ da ćeš o njoj dobro brinuti. U ovoj pesmi, nema ćaleta koji bi te zgromio. Ima samo njenih patetičnih uzdaha (a ti si sapet pesničkim kanonima: mogo bi odma da je pojebeš, dala bi ti, al neki pesnik ti je reko da prvo moraš reći: volim te).
«Radna obaveza» je neka vrsta pretnje. Kad god neko odbije da uradi nešto što se kosi sa njegovim razumom, principima itd. (a ima takvih uzleta mašte u našem kolektivu) bude mu zaprećeno da je reč o njegovoj radnoj obavezi. Taj onda krene da kenja: kad se on to obavezao, on ima svoja prava, on nije rob (zapne nam svima u grlu i po koji Jevrejin iz Aušvica, bog da mu dušu prosti). Mene, na sve to, bude malkice sramota što se, u okviru nečeg na šta će svi, na posletku ionako pristati, nadjebavamo sad do preksutra. Jer, čovek, ako to već jeste, kad na nešto neće da pristane, što se mene tiče, može lepo da kaže da se nosiš u tri lepe, ja sad odo. Al, ne! Kad si u sistemu i kad si s njim sklopio ama i jedan ugovor, tvoje odbijanje mora biti argumentovano prema logici sistema. Jebo nas Marks! I onda traži izgovore unutar sistema, batrgaj se. S druge strane, sistem je fina tetka, ne može da mu kaže samo: ko te jebe, pošto mora da ostane sebi dosledan, te po ko zna koji put ponavlja stavke iz sklopljenog ugovora (radni sati prolaze).
Usled nedostatka izgovora, revolucionarne kolege pribegavaju emocijama: odbijaju da se njihov rad tako definiše. Advokata ovo ume posebno da zabavi, jer on je majstor definicija. Ne voli kada se ljudi opiru definicijama nečega što su inače voljni da prihvate. Čini mu se da oni, odbijajući da svoj rad podvrgnu takvom definisanju, ometaju njega u radu. Za sve to vreme teku radni sati.
«Koeficijent» još nisam skontala, al mi odzvanja u ušima kao refren. Takođe, povremeno mi pomaže da se opustim, kad mi se baš piški a ne mogu, onda ponavljam tu reč, jer je rasterećena svakog značenja. Makar u kontekstu koji je meni pojmljiv u tom trenutku.
Volela bih da mogu da kažem da ne znam šta je «službena beleška», ta sintagma ima posebnu čar, zvuči nekako gizdavo, podseća na zavodnicu sa halterima, na kancelarijski seks, na prljave šoljice, na debelu, hiljadu puta pročitanu knjigu. Ali znam šta je, pošto sam je sastavljala dva puta. Tako da je ova reč za mene zauvek izgubila svoju pesničku draž.
Smehotresnost ovih i sličnih reči oko kojih se ponekad vrti naš dan prerasta u neku vrstu kancelarijske lascivnosti. Takoreći, transcendira. Tako, umesto da koleginicu uštine za dupe (jer, ipak, ne radimo za Gestapo, ne dešifrujemo nacističke poruke, ona uvek može da se požali nekom tako što će da isturi glavu iz bunkera), kolega namigne i mazno kaže: «Mala, kad dobijem varijabilu...». I svi se smeju. Mala crveni. Da ne grešim dušu, ima tu par slučajeva koji pokušavaju da probiju cevku u spoljni svet, te pričaju o nekakvim «značenjima» našga rada. Iz nekog razloga, mene odaberu za jataka, jer meni većina ovih kancelarijskih uvaljotki ne trese trbuh, te uglavnom ćutim il ponekad kažem da neću. Kapiram, u očajničkoj želji za realnošću, ja mu dođem ko neko mirno ostrvce. Ali, čak i u tim slučajevima, meni se živo jebe. Izdvajam delove: po neku traku, magnetofon, pa kako traka na njega leže, odlomak iz neke celine. Kada na sve gledam kao na ludnicu, manje me grize savest što se tolki novac odvaja na kulturu uopšte. Kome to treba? Ako mene pitate, jednako mi je gadan umetnik u «instituciji kulture» i «samostalni umetnik», doniran od brendova tipa «sloboda» i «nekonvencionalnost». Najdraži su mi pokojni umetnici, oni iz ludnica, oni koji ni za sebe ne znaju, a kamoli za svoje donore i publku. Oni što su se spasli reči i definicija. Toplih obroka i varijabila. Zamišljam sebe kao ložača na parobrodu. Tad mi je lakše.
A, smeh na poslu liči na neko kikotanje u paklu. Kad se vatra što ti samo prlji tabane, potpiri još više, pa shvatiš da ne može da te opeče, al je opet deo krajolika. Al, danas mi je baš delovalo malko bezveze. Ko otrov na kašičicu. Kao neviđena glupost. Koja ne samo da je po sebi dosadna i besmislena, nego preti da obesmisli i druge stvari. One oko njih.
Al, onda je došao obrt. Onda sam razmišljala koliko su ove reči, manje više reči jednako kao i bilo koje druge. Kako i melanholija i depresija i pop kultura i sve te tako primamljive stvarčice imaju svoj kancelarijski rečnik. Kako se, posle nekog vremena, na njega privikneš, kreneš njime da barataš, na njega da reaguješ. «Razumeš stvari». Postaješ jebeni ekspert. Štipkaš se sa kolegama. Deo si ekipe.
Najbolje je smejati se rečnicima i sebi samom, jednostavno pevušiti reči. Praviti rime. Umesto njima se sporazumeti. Jer, čim se s nekim razumeš, znaj da se s njim duplo ne razumeš. Znaj da vam radni sat otkucava. I da uvek postoji ono što nikada nećeš moći da sročiš, zaheftaš i pošalješ. Zato su slike i zvuci bolji. Službena beleška je najbolje odevena riba u gradu.

2 коментара:

ves је рекао...

"Po mojoj proceni, dosta radnih sati protekne u raspravama oko radnih sati. Za to vreme, portiru, kao najpoštenijem u celoj priči, idu radni sati što se može uzeti kao neki hepi end"

:D

//nisam shvatila gde radis :ups:

nasdvoje је рекао...

:) u radio beogradu

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.