уторак, 10. новембар 2009.

Khuda - Stratospherics EP (Norrland)


Na persijskom jeziku, khuda znači bog. Najsvežiji, treći mini album u opusu dueta koji stiže iz Lidsa nema grandioznih metafizičkih pretenzija istočnjačkog tipa koji poništavaju vreme i prostor, ali uz pomoć gitare i bubnja verno prenosi deo mističke magije i simboličke privlačnosti strane sveta na kome Sunce neumorno izlazi svakog jutra, obasjavajući zracima mudrosti i duše u epicentru jednog drugačijeg sistema vrednosti.
Jedina personalna konstanta benda je gitarista Tom Brooke koji u ovaploćivanju svoje zvučne vizije menja saradnike iza seta bubnjeva maltene u ritmu Prinsovog (ili kako se sada već zove) jednokratnog korišćenja čarapa. Počevši od imena benda preko naslova debitantskog EP izdanja Ahura Mazdah (objavljen u režiji benda prošle godine) pa sve do naslova aktualnog ostvarenja, nije potrebno biti doktor filosofije pa zaključiti da u nebo zagledani Lidšani (hahaha, kako li se ovo pravilno kaže u duhu jezika?) ne pripadaju uobičajeno beskrvnom popkulturnom asortimanu muzičkih artefakata, već svojim tragovima po margini odaju osobeno eksperimentalno-instrumentalno putešestvije.
Nije baš lako opisati muziku koju Khuda svira, no nema sumnje da je reč o žanrovski raznorodnom poduhvatu u kome su delovi spojeni u zaokruženu celinu. Uvodna tema Ezra započinje zavodljivim gitarskim milovanjima na fragilan ritam, da bi taman u momentu kada uljuljka slušaoca u milinu svom snagom eksplodirala u ubistvenom post-metal/sludge (sludge shvaćen kao prepoznatljiv zvuk, nipošto kao oznaka za tempo) maniru (prepoznati uticaji ranijeg opusa grupe 5ive). Ko izdrži taj nalet energije, koji sa produkcione tačke gledišta otkriva tanak budžet izdvojen za snimanje ove male a dragocene kolekcije, biva nagrađen novim intrigantnim sviračkim meditacijama garniranih provalama usplahirenog dionizma (npr. pesma Spirit, koja dakako podseća na instrumentalne pasaže grupe Isis).
Česte promene ritma i sa lakoćom izvedeno variranje tema izdvajaju Engleze iz samodovoljnog atara muzičkih eksperimentalista iza čije se opskurnosti prečesto krije elitizam bez pokrića, taj providni zaklon dosade, glavne odlike umetnosti shvaćene kao robe. Umešnost u stvaranju gotovo tribalne hipnoze čini da 25 minuta, koliko traje Stratospherics prođe za tili čas i svojim neospornim potencijalom nagna predrasudama neopterećenog konzumenta da mu se iznova vraća, što je sveukupno gledano retka odlika glavnine predstavnika teže muzičke ponude novog milenijuma. I ne samo teže, ako ćemo pošteno.
Zbog svega izrečenog, oktobarska turneja grupe po Evropi na kojoj je bend stigao do Budimpešte (a verovatno bi išli i dalje da se ovde više sluša muzika a manje gubi vreme na manekenisanje u simuliranju savremenosti) te podatak da je ovaj EP premijerno izdanje u katalogu škotske etikete Norrland, specijalizovanoj za tešku svirku koja naginje eksperimentu, ne iznenađuju previše. Novih prijatnih iznenađenja će nesumnjivo biti na dugosvirajućem debiju, najavljenom za iduću godinu. Do tada, ovaj EP radi posao.
Stratospherics EP

2 коментара:

Mario Eterović је рекао...

ne diraj mi princa:)
meni ovih 25 minuta nije baš prošlo brzo.

nasdvoje је рекао...

stvar senzibiliteta Mario, a i vreme je relativna kategorija.

gotivim ja prinsa, nema da brineš, samo u sekundi nisam bio načisto kako se sad zove :)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.