Major Lazer - Guns Don't Kill People... Lazers Do (Downtown)

Prethodne godine bile su izuzetno berićetne za producente Dipla i Switcha. Na talasu uspeha koji je ostvarila M. I. A. pre dve godine, prošle godine zajahala je Santigold. Pošto je Šrilankanka na porodiljskom, a Santi još uvek uživa u beneficijama koje joj je (zasluženo) doneo debi, producentski dvojac je došao na ne baš originalnu ideju da pauzu u radu iskoristi za ostvarivanje sopstvenih izvođačkih ambicija.
Trenutna klima im izuzetno pogoduje: producenti su se na početku 21. veka uspeli na pijedestal šou-biznisa. Tehnika koja se bazira na eksploataciji supkulturnih plesnih žanrova sa raznih meridijana i inventivnu upotrebu zvučne elektro estetike osamdesetih, stavljaju i Dipla i Switcha ispred u nebesa dizanih kraljeva ove igre kao što su korektni ali precenjeni Timbaland, nesnosni Pharrell i Kanye West, a o mungosima kao što je will.i.am ni ne treba trošiti previše reči.
U slučaju pomenutih umetnica, strategija koja marginalnu subverziju pakuje u širim masama prijemčivu pop formu je upalila. Debi album dvojca pod imenom Major Lazer, izašao sredinom ove godine pokazuje da dobar deo zasluga za te uspehe idu na račun harizme i talenta slatkica koje potpisuju pomenute albume.
Guns Don't Kill People... Lazers Do je skrojen po popkulturnim šablonima trenutka tako da šavovi bodu oči. Glavni junak je animirani karakter Major Lazer (Gorillaz, anyone?) koji se kao jamajčanski gerilac borio u tajnom ratu protiv zombija 1984 u kome je izgubio ruku. Album se oslanja na dancehall zvuk i sniman je u čuvenom Tuff Gong studiju, okupivši oko sebe buljuk karipskih i međunarodnih vedeta (u pokušaju).
Prvi singl Hold the Line (feat. Mr. Lexx & Santigold) je okejasti klupski benger, a dobrom raspoloženju doprinosi i naredna When You Hear The Basline u kojoj briljira Ms. Thing. Pošto su sa ova dva komada isplatili skoro sve underground dugove, Major Lazer se zatim okreću pitkijim muzičkim sadržajima dizajniranim za drogeraško bahaćenje na fensi plaži nad kojom se nadvio zloslutni oblak zabave za milione u režiji The Black Eyed Peas od kad su u talu sa butkicom Fergie. Pleše se na tragu bezbrižnog, petorazrednog regea kakav se poslednjih dvadesetak godina u najvećoj meri snima na Jamajci, sve zajedno sa ispranim parolaškim tekstovima u kojima se u dobro poznatom maniru artificijelnog emocionalizma lamentira nad siromaštvom, pevaju dečije pesmice u čast vutri... koja je, pogađate, ... tako kul... i u zabrinjavajućoj meri koristi odvratni auto-tune efekat, valjda kao simbol raspoznavanja. Jamajčanska muzička tradicija nastala je na idejnom obilju oskudice, ali Major Lazer, očigledno ubijeni od dosade, nisu o tome vodili računa i imaju drugačije, lukrativne planove.
Iako hipsterska muzička štampa na čelu sa e-đubretom kakvo je Pitchfork deli visoke ocene poput kafanskih štekara kad pozivaju ture koje neće platiti iz svog džepa, a klaberi kriziraju u transu (hehe, njima ne treba povod za dobar provod), ovo derivat-izdanje je u preovlađujućoj meri mućak na kome ima premalo dobrog a da pritom nema ničeg novog. Samo po sebi mi se nameće poređenje sa pre desetak godina rado slušanim breakbeat gangom The Freestylers, koji su po principu "udri brigu na veselje" sa komercijalnim uspehom korumpirali velike jamajčanske narative prilagođavajući ih ispranim ušima likvidacijom istinske subverzije (u prepoznatljivom duhu simulacije), a danas ih se malo ko seća. Već zbog same činjenica da me je Major Lazer podsetio na njih (pri ponovnom ovlašnom susretu sa njima izbledelost aure popularnosti odnosi sa sobom i kvalitet muzike), ovaj album ne zaslužuje prelaznu ocenu.

Hold the Line