Ž. Simić je u svojoj knjizi Električna zastava dva puta pomenuo jednu scenu iz filma Nežno milosrđe sa Robertom Duvallom u glavnoj ulozi. Ispostavilo se da filmska polovina nasdvoje ima kopiju pomenutog filma, te je blagonaklono prihvatila moju iznenadnu zainteresovanost da zajedno gledamo neki film. To se ne dešava prečesto.
Meni je Duvall, inače daleki rođak predsednika SAD, nobelovca Baraka Obame, bivšeg američkog predsednika Trumana, te ex-potpredsednika Dika Čejnija, jedan od omiljenih holivudskih glumaca, a još mi je draži od kad sam saznao da slavimo rođendan istog dana (baš kao i njegova aktualna žena Argentinka). Njegove uloge u Kopolinom serijalu Kum, obaveznom filmskom štivu pod imenom Network te ludačka epizoda u ludačkom Apocalypse Now (o kome će uskoro biti još reči) samo su neke od nezaboravnih rola u njegovoj impresivnoj poluvekovnoj karijeri. Za Tender Mercies, koji mu je doneo jedinog Oskara (dobio ga je i scenarista Horton Foote), nisam ni čuo pre Električne zastave. Žikica je ubacio rovca intuicije, a rovac ni ovog puta nije izneverio.
Duvall je Mac Sledge, pijandura koja u društvu duša srodnih afiniteta završi u motelu u teksaškoj vukojebini. Motel drži mlada udovica Rosa Lee (Tess Harper) sa malim sinom Sonnyjem (Allan Hubbard), a muž joj je nastradao u Vijetnamu, kada je njoj bilo 18 godina. Pošto se Mac nakon tri dana kome probudi iz delirijum tremensa, pa zatim shvati da je ostao švorc, jer je njegov drinking partner zdimio, on nudi Rosi da otplati dug tako što će raditi kod nje. Rosa, vernica koja peva u lokalnom crkvenom horu, pristaje pod uslovom da ne pije na radnom mestu. Kada jedan novinar ničim izazvan nabasa na veliku priču, ispostavlja se da je Sledge nekada bio cenjeni kantri muzičar koji je propio svoje bogatstvo, rasturivši privatni život i brak sa velikom kantri zvezdom Dixie Scott (Betty Buckley) između dva gutljaja žestine, ostavivši iz te veze ćerku (odlična i kao anđeo lepa Ellen Burkin) koju nije video godinama. On, u međuvremenu potpuno dealkoholiziran, predlaže Rosi brak i postaje očuh Sonnyju, koji u svom kratkom životu nije stigao da vidi oca.
Dixie, neka vrsta kantri-inkarnacije Selin Dion, stiže u grad, a Mac odluči da prisustvuje njenom koncertu. Na pumpu stiže i bend mladih muzičara iz kraja sa željom da upoznaju svog idola, za koga su saznali iz novina da im je komšija. U ruralnom južnjačkom ritmu, u kome vreme kao da stoji, odmotava se fascinantno ispričana priča puna ljudske topline o čovekovoj sudbini i njenim najvećim pitanjima, od kojih posebnu pažnju zavređuje ispitivanje mogućnosti postojanja sreće u neizdrživoj teskobi postojanja, sa iskušavajućim demonima greha i smrti na svakom koraku. Kao i svako vredno umetničko delo, Tender Mercies pruža višeznačnost iščitavanja. Odabirom miljea i glavnog junaka, on slavi tradicionalizam u romantičkom ključu u kome ima mesta za propratnu mitologiju šou-biznisa te hrišćanske motive solidarnosti, vere i iskupljenja. Druga polovina nasdvoje mudro reče da "američki filmovi ne gaze svog malog čoveka." Ortega I Gaset se nadovezuje na ovu misao tvrdnjom da "progres favorizuje mediokritete" te da je jedino što možemo učiniti u ovom pogledu je da se potrudimo da prosek bude što viši.
U tako postavljenom sistemu, jasno je da porodične vrednosti (u paru sa religijom) predstavljaju noseći stub na kome on počiva. Dirljive scene u kojima Mac uči Sonnyja sviranju gitare, ili katarzični trenutak u kome je ovekovečen njegov povratak na scenu u lokalnom saloonu ne samo što ostavljaju gledaoca naježene kože, bez daha i sa suzom u oku, već i ubedljivo prikazuju Duvalla u punoj glumačkoj snazi. Njegova spoljašnja muškost kao fasada fragilne unutarnje nežnosti uverljivo dočaravaju neprestanu borbu snage i slabosti u kožnom omotaču individue. Molim za jedan spontani aplauz za glumačku podelu. Ne zaostaju ni drugi tehnički segmenti: Footeov ekonomični scenario je domaći zadatak za svakog dramaturga, a Beresfordovi kadrovi nepregledne pustare su svaki ponaosob pravo malo remek-delo.
Film je svojevremeno imao ograničenu distribuciju po američkim bioskopima, jer ga je test-gledalište ocenilo izrazito negativno. Srećom, filmska kritika i Nacionalna akademija su mu našli zasluženo mesto u istoriji savremene umetnosti. Da citiram jednog nadahnutog korisnika jutjuba: "Ovaj film veoma lepo sazreva" Kao što to obično biva u slučaju kultnih ostvarenja, nastala je i čitava mitologija koja ga prati. Po jednoj priči, gitaru na kojoj u filmu Duvall uči Hubbarda sviranju, glumac je poklonio dečku za deseti rođendan. Hubbard se više nikada nije pojavio na filmu, danas je hrišćanski muzičar, savetnik za Bibliju u jednoj baptističkoj crkvi u teksaškom gradu Paris i instruktor gitare.
Ovo remek-delo američke kinematografije odlična je prilika za propitivanje životno-političkih (za mene su ove dve reči sinonimi, ali koristim kovanicu za one kojima nisu) stavova svih onih koji se gnušaju reči "tradicionalno" u bilo kom obliku. Iznenadiće se koliko su u dubini duše (do koje ovaj film, zato što je životan, sa lakoćom dopire) konzervativni, a da to ne predstavlja ništa loše per se. Zato što i nije.
Meni je Duvall, inače daleki rođak predsednika SAD, nobelovca Baraka Obame, bivšeg američkog predsednika Trumana, te ex-potpredsednika Dika Čejnija, jedan od omiljenih holivudskih glumaca, a još mi je draži od kad sam saznao da slavimo rođendan istog dana (baš kao i njegova aktualna žena Argentinka). Njegove uloge u Kopolinom serijalu Kum, obaveznom filmskom štivu pod imenom Network te ludačka epizoda u ludačkom Apocalypse Now (o kome će uskoro biti još reči) samo su neke od nezaboravnih rola u njegovoj impresivnoj poluvekovnoj karijeri. Za Tender Mercies, koji mu je doneo jedinog Oskara (dobio ga je i scenarista Horton Foote), nisam ni čuo pre Električne zastave. Žikica je ubacio rovca intuicije, a rovac ni ovog puta nije izneverio.
Duvall je Mac Sledge, pijandura koja u društvu duša srodnih afiniteta završi u motelu u teksaškoj vukojebini. Motel drži mlada udovica Rosa Lee (Tess Harper) sa malim sinom Sonnyjem (Allan Hubbard), a muž joj je nastradao u Vijetnamu, kada je njoj bilo 18 godina. Pošto se Mac nakon tri dana kome probudi iz delirijum tremensa, pa zatim shvati da je ostao švorc, jer je njegov drinking partner zdimio, on nudi Rosi da otplati dug tako što će raditi kod nje. Rosa, vernica koja peva u lokalnom crkvenom horu, pristaje pod uslovom da ne pije na radnom mestu. Kada jedan novinar ničim izazvan nabasa na veliku priču, ispostavlja se da je Sledge nekada bio cenjeni kantri muzičar koji je propio svoje bogatstvo, rasturivši privatni život i brak sa velikom kantri zvezdom Dixie Scott (Betty Buckley) između dva gutljaja žestine, ostavivši iz te veze ćerku (odlična i kao anđeo lepa Ellen Burkin) koju nije video godinama. On, u međuvremenu potpuno dealkoholiziran, predlaže Rosi brak i postaje očuh Sonnyju, koji u svom kratkom životu nije stigao da vidi oca.
Dixie, neka vrsta kantri-inkarnacije Selin Dion, stiže u grad, a Mac odluči da prisustvuje njenom koncertu. Na pumpu stiže i bend mladih muzičara iz kraja sa željom da upoznaju svog idola, za koga su saznali iz novina da im je komšija. U ruralnom južnjačkom ritmu, u kome vreme kao da stoji, odmotava se fascinantno ispričana priča puna ljudske topline o čovekovoj sudbini i njenim najvećim pitanjima, od kojih posebnu pažnju zavređuje ispitivanje mogućnosti postojanja sreće u neizdrživoj teskobi postojanja, sa iskušavajućim demonima greha i smrti na svakom koraku. Kao i svako vredno umetničko delo, Tender Mercies pruža višeznačnost iščitavanja. Odabirom miljea i glavnog junaka, on slavi tradicionalizam u romantičkom ključu u kome ima mesta za propratnu mitologiju šou-biznisa te hrišćanske motive solidarnosti, vere i iskupljenja. Druga polovina nasdvoje mudro reče da "američki filmovi ne gaze svog malog čoveka." Ortega I Gaset se nadovezuje na ovu misao tvrdnjom da "progres favorizuje mediokritete" te da je jedino što možemo učiniti u ovom pogledu je da se potrudimo da prosek bude što viši.
U tako postavljenom sistemu, jasno je da porodične vrednosti (u paru sa religijom) predstavljaju noseći stub na kome on počiva. Dirljive scene u kojima Mac uči Sonnyja sviranju gitare, ili katarzični trenutak u kome je ovekovečen njegov povratak na scenu u lokalnom saloonu ne samo što ostavljaju gledaoca naježene kože, bez daha i sa suzom u oku, već i ubedljivo prikazuju Duvalla u punoj glumačkoj snazi. Njegova spoljašnja muškost kao fasada fragilne unutarnje nežnosti uverljivo dočaravaju neprestanu borbu snage i slabosti u kožnom omotaču individue. Molim za jedan spontani aplauz za glumačku podelu. Ne zaostaju ni drugi tehnički segmenti: Footeov ekonomični scenario je domaći zadatak za svakog dramaturga, a Beresfordovi kadrovi nepregledne pustare su svaki ponaosob pravo malo remek-delo.
Film je svojevremeno imao ograničenu distribuciju po američkim bioskopima, jer ga je test-gledalište ocenilo izrazito negativno. Srećom, filmska kritika i Nacionalna akademija su mu našli zasluženo mesto u istoriji savremene umetnosti. Da citiram jednog nadahnutog korisnika jutjuba: "Ovaj film veoma lepo sazreva" Kao što to obično biva u slučaju kultnih ostvarenja, nastala je i čitava mitologija koja ga prati. Po jednoj priči, gitaru na kojoj u filmu Duvall uči Hubbarda sviranju, glumac je poklonio dečku za deseti rođendan. Hubbard se više nikada nije pojavio na filmu, danas je hrišćanski muzičar, savetnik za Bibliju u jednoj baptističkoj crkvi u teksaškom gradu Paris i instruktor gitare.
Ovo remek-delo američke kinematografije odlična je prilika za propitivanje životno-političkih (za mene su ove dve reči sinonimi, ali koristim kovanicu za one kojima nisu) stavova svih onih koji se gnušaju reči "tradicionalno" u bilo kom obliku. Iznenadiće se koliko su u dubini duše (do koje ovaj film, zato što je životan, sa lakoćom dopire) konzervativni, a da to ne predstavlja ništa loše per se. Zato što i nije.
Постови
8 коментара:
omiljena scena mi je kad uči klinca gitaru pa peva i priča u isto vreme:) i ona u kojoj razgovara sa ćerkom, pa kad ona ode krene da peva on the wings of the dove (to je dobro namirisao žikica, baš tu scenu jer je skroz neočekivano da on kreće da peva tek kad ćerka ode, da ne iskoristi to što se seća pesme da se s njom ponovo zbliži iako to sigurno želi i iako je i ćerka zato tu, na toj sceni se vidi kolko je genijalan film pošto je prisećanje pesme moglo da bude dok je ćerka još tu, al su scenarista i reditelj osetili da je daleko jače ako peva pošto ona ode, to te potpuno pokosi i jeste, u pravu si, baš izaziva žmarce...)
to isto odlaganje efekta ima i u poslednjoj sceni, taman pomisliš sad će neka epohalna završnica il neki govor o tome šta je gl. lik shvatio, a onda film samo napusti scenu uzavrele tenzije i dramatike i izađe na poljanu pa ide scena s loptom. ima tu, ovo što si primetio, revalorizacije konzervativnih vrednosti na primeru životne priče kantri pevača, al meni jači utisak, tj. s tom idejom me film ostavio, o prevazilaženju saog sebe i baš mi se svidelo što pošto opravi te vrednosti, odbija da ih fiksira.
svaka ideologija, pa i konzervativizam, može da se definiše i kao prevazilaženje sebe preko ideje koja se prostire na čitavu zajednicu... pošto znam da nisi na to mislila, interesuje me da čujem na šta jesi :)
da, nisam mislila na tu vrstu prevazilaženja, nego na onu gde čovek (u ovom slučaju gl. lik) prestaje da se opire životu kao listi zacrtanih ciljeva i da, baš kad ga život baci daleko od onoga što je on mislio da jeste, on postaje bliži samom sebi. prevazilaženje sebe mu, u tom smislu, dođe suštinsko življenje spram upinjanja da se ostvare neki zamišljeni ciljevi i ujedno prevazilaženje svojih strahova. u stvari, ovo što ja pričam je više psihologija junaka, a ti pričaš o ideji autora. ne mislim da se gl. lik s neke stranputice vraća proverenim konzervativnim vrednostima, nego baš suprotno - od zacrtanih vrednosti izlazi na čistinu, oslobođen i voljan da živi. u tom smislu, krivo mi je što su konzervativci predstavili porodicu kao svoj adut, pošto uopšte nije reč o ćeliji koja služi društvu i predstavlja stub reda. upravo suprotno, konzervativno shvaćena porodica toliko je ugrađena u taj konzervativni zid da je ostali oblici reda kojima je možda bila zametak uništavaju i razaraju iznutra i naravno da pojedinac ima potrebu da eksplodira iz nje. porodica koju gl. lik pravi nakon te eksplozija, mimo je tog zida, bez očekivanja, i mimo reda.
"ne mislim da se gl. lik s neke stranputice vraća proverenim konzervativnim vrednostima, nego baš suprotno - od zacrtanih vrednosti izlazi na čistinu, oslobođen i voljan da živi."
ne slažem se s ovim, jer gde su crkva i familija tu su i konzervativne vrednosti. iako ti smatraš da je suprotno, ja mislim da se prva i druga rečenica iz citata uopšte ne kose među sobom.
"on postaje bliži samom sebi. "
vrhovni ideal konzervativne ideologije.
"u tom smislu, krivo mi je što su konzervativci predstavili porodicu kao svoj adut, pošto uopšte nije reč o ćeliji koja služi društvu i predstavlja stub reda. upravo suprotno, konzervativno shvaćena porodica toliko je ugrađena u taj konzervativni zid da je ostali oblici reda kojima je možda bila zametak uništavaju i razaraju iznutra i naravno da pojedinac ima potrebu da eksplodira iz nje. porodica koju gl. lik pravi nakon te eksplozija, mimo je tog zida, bez očekivanja, i mimo reda."
obrni-okreni, porodica je maltene uvek konzervativno shvaćena. to je gotovo pleonazam.
mada meni bar nije najjasnije šta si ovde želela reći.
"ti pričaš o ideji autora."
što je u vezi sa glavnim junakom bar isto onoliko koliko i ono što ti pričaš :)
možeš ti i bolje da objasniš!
odosmo na desetu stranu. prvobitno sam rekla da, za razliku od tebe, primat ne bih dala ideji konzervativizma u filmu što znači da pronalaženje porodice, krštenje kom se podvrgava gl. lik i crkva u kojoj peva nova žena, kod mene nisu dokazi da film propagira konzervativne vrednosti. iako se slažem s tobom da tako rame uz rame postavljeni, ti elementi postaju znakovi što upućuju na konzervativizam (jer tako dovedeni u vezu). međutim, ne slažem se da film propagira konzervativizam kao rešenje za junaka, kao cilj celog putovanja i da veliča konzervativne vrednosti kao takve. i u ovom, kao i u većini američkih filmova klasika ideje slobode i obaveza, odmetništva i institucije, divljine i civilizacije postoje u stalnoj dinamici i skoro se nikada, u najboljim od tih filmova a tipičan primer za ovo su Tragači, gl. lik ne smiruje u nekoj od tih krajnosti. Kao zemlja nastala pod idejom pravljenja civilizacije u divljini, Ameri još od vesterna i tih pionira što su na divljem zapadu postavljali prve ograde, uspostavljali sudove, crkve, imenovali šerife itd. kao svog mitskog heroja imaju lika koji balansira na granici između odmetništva i institucije. I ti junaci su baš zato veliki i mitski. Skoro ni za jedan od tih filmova, ne može da se kaže da se sto posto zalažu za konzervativne vrednosti niti da ih bilo kome preporučuju. Oni kao da otkrivaju da bez toga nema društva ni reda, ali da najveći među ljudima u tim uslovima ne mogu da opstanu jer je društvu da bi opstalo u tom konzervativnom smislu vrlo potrebna pripomoć marginalca kog će posle da otera il da mu na fin način da do znanja da on tu nema šta da traži. Ni u ovom filmu, a to sam htela da kažem, se te konzervativne vrednosti ne preporučuju i ne propagiraju niti su cilj po sebi, već se vrlo pokazuje ta dinamika preko junaka koji balansira na ivici. Kad se on krsti u crkvi, ti jasno vidiš, jer ti reditelj to sugeriše, da je to krštenje bitnije njegovoj novoj ženi nego njemu (sve je snimljeno iz njenog ugla gledanja, to je njen party). Isto tako, ne završava se džabe film time što je junak napolju s klincem, a okolo puca horizont. Isto ko što Džon Vejn na kraju Tragača izlazi iz kuće u kojoj sedi cela njegova porodica i odlazi put divljine, a ostaje samo okvir od vrata kuće kojoj okreće leđa. Dakle, upotreba porodice i crkve nije tu da slavi konzervativizam, već da za njega bude znak u filmu, ali ovaj film s tom idejom polemiše kroz svog junaka.
nismo otišli ni na kakvu desetu stranu, već po mom mišljenju koren neslaganja predstavlja tvoje uverenje da je ideologiju/pogled na svet nemoguće predstaviti na poetski način. tako gledano, apsolutno je irelevantno šta je scenarista ili režiser hteo da postigne ovim ili onim manevrom, bitno je ono što gledalac percipira iz njihovog dela. a kao što sam već i primetio, ovo delo je višeznačno, i zbog toga zaslužuju svaku hvalu. ono ne slavi ideologiju/pogled na svet/naćin života agitprop sredstvima (poput većine regionalnih ostvarenja novijeg datuma koje ih automatski svrstava u treš, čemu film sa artističkim pretenzijama kad imamo masu drugih propagandnih sredstava) jer onda ne bi mogao da se podvede pod umetničko delo, već poetski prikazuje nešto što može da se (i) tako tumači.
e sad, ja nigde nisam rekao da film "propagira" konzervativizam, ali pruža fino iznijansiranu poetsku sliku takvog načina života, skupom simbola koji se sa njim dovode u najtešnju vezu. možda je sledgeovo krštenje bitnije za njegovu ženu, i kadar je prikazuje kako puca od ponosa u tom trenutku, ali to više govori o društvenoj klimi koja vlada u njihovom okruženju nego o ne znam čemu drugom. pritom, sledge se nije krstio preko one stvari, već je to kao zrela odrasla jedinka učinio svojevoljno. mi nigde u filmu ne vidimo da ga žena smara "ajde krsti se leba ti, učini me ponosnom", već imamo samo onu opasku sveštenika " da bi moralo da se poradi po tom pitanju". i upravo to je konzervativizam u praksi - tačan tok događanja stvari, njihov ustaljeni redosled. tiha voda breg roni.
"već po mom mišljenju koren neslaganja predstavlja tvoje uverenje da je ideologiju/pogled na svet nemoguće predstaviti na poetski način."
u pravu si do nekle. može da se gleda i kroz politički okvir, ja nisam gledala kroz taj, pa sam, kroz raspravu tu razliku u uglu gledanja pretvorila u razliku u mišljenju.
imao sam i ja udela u tome :)
Постави коментар