петак, 06. новембар 2009.

Julia – Erick Zonca (2008.)


Ne baš tako davno izvestili smo o oduševljenju filmom Frozen River. U međuvremenu ih je bilo još, ali ostadoše nezapisana, pa bi moglo da ispadne da pišemo samo o filmovima u kojima se žene rentiranim, ukradenim il zaduženim kolima voze do obale jezera, reka, mora pokrivenih tankim ledom po kom pokušavaju da prenesu težak teret ostavljajući usput neuspešne odraze majki, supruga, radnica i generalno ljudskih bića. A, onda udahnu leden vazduh sa one strane granice, u oba slučaja američke, al ta mu dođe i kao civilizacijska granica i shvate il prihvate da ne moraju tako, il da barem ne moraju da se zadužuju i piju.

Generalno gledano, povremeno se kad me pritera zapitam dal nesreća čoveka skoli samo zato što zna da bi valjalo da bude srećan. Tako da mi ovi filmovi dođu kao fusnota da ima ventila gde može da se popusti, pa onda nešto s čoveka spadne, kao teret koji i nije njegov, isto kao što se izgube želje koje je poželeo napamet, a dođu brige koje je odavno valjalo da brine. Il samo spoznaš trenutak kad svima treba povikati fajront.

Za razliku od keve u Zamrznutoj reci, Džulija iz filma Ericka Zonce nije majka, zapravo je alkoholičarka koju na početku filma zatičemo kao sasvim polovnu Erin Brokovič koja je uspela da izgubi sve parnice pred Bogom i narodom, pred ogledalom i psihijatrom. Igra je kraljica indi, sjeban sam a živim filmskog zaseoka, uspevajući da junakinju pravoverno ogadi, pa gotovo do pred sam kraj filma kada više i nema puno vremena da gledalac prethodna dva sata filma prođe kroz rekapitulaciju i usvajanje junakinje ko sebi sličnog. U tom trenutku, od nje ste već digli ruke, ona od sebe daleko ranije (već u prvim minutama filma). Ali viša sila nije.

Na samom početku filma Džulija je ocvala flertuša, do te mere potonula na dno ispijenih čaša da njen ritam usnuća i buđenja podsećaju na montažu u Mementu. A, oni koji sa njom piju nisu lumpenproletarijat iz soca Bukovskog, već korporativni đilkoši koji kolima mogu lako da premoste vremenske i prostorne granice od obližnjeg bara, jebarnika i svake gradske kloake do svojih feng šui kancelarija. Okovana u nakit, veštačke nokte i rascvetale veštačke trepavice, od pogleda na Džuliju bole oči gledaoca baš kao što nju bole kada mamurna podigne teške kapke na dane bez posla, kredita na kartici i vremena za popravni ispit iz života protraćene žene,ujebane lepote i još ujebanije karijere.

U trenutku kada je korektivni američki sistem primora da se zapljune na sastanku alkoholičara koji za sebe tvrde da jesu alkoholičari, pod cvikerima ispod kojih biste bez problema mogli da zamislite i podočnjake Helene Bonam Karter u Borilačkom klubu, Džulijin pogled se susreće sa pogledom Meksikanke Elene koja joj uputi nepristojnu ponudu – da za novac otme njenog sina, koji joj je oduzet jer je alkoholičarka. Jer Elena se popravila i ima plan da sa sinom, odgajanim iza zidina bogatog dede, ode nazad u Meksiko. Štedela je. Biće i za Džuliju.

I kreće oranje teške brazde u kojoj kamenje izrasta preko noći od puke prašine što je život poseje dok Džulija pijana spava u krpicama i pod isparenjima buđavog LA glamura. Dilema koju Džulija ima nije dilema prisebne osobe koja oseća da je zagazila u mulj nemorala i bezakonja, već dilema mamurne žene koja odluke donosi naprečac, jer je svaka nova doza alkohola i svaki novi otkucaj časovnika podseća da tone.

Baš kao i svaki cvrčak kome najednom neki zgodtak skruni svu prašinu sa zglavaka, pa se vine u nebo da posrče ničim zasluženi med i Džulija oseća ovu životnu peripetiju kao neku pravednu otplatu za svoj dotadašnji sjebani život. Zonca je pravo namirisao dramu u zajebu savremenog gubitnika koji sve vreme pati jer veruje da je zaslužio bolje i da, samim tim što ga nije dobio, može da uzme sve, više nego što bi ikad dao.


Zonca se drži ove beleške, pa Džulija ni u jednom trenutku ne dobija oreol odmetnice od zakona, već je isključivo žena koja požuruje vreme do otplate, verujući da je ona ta kojoj treba da se plati. Zato Džulija smisli da zaradi preko novca koji joj je obećala rastrojena Elena i da bogatom dedi kom je unuk oduzet traži još više novca izigravajući otmičara deteta. Što već i jete. Ovo duplo lice – otmica preko otmice – govori o dubokom talogu prljavštine u umu čoveka koji je prestao da se oslanja na sopstveni kompas, koji večito igra na kartu proklamovane licemerne civilizacijske pravde pred kojom je moguće izigravati žrtvu jer uvek ima neka stavka po kojoj si kriv i stavka po kojoj si nedužan. Manipulaciji nikad kraja.

Androgina Tilda Swinton savršen je izbor za ulogu Džulije, jer kad skine svu tu masnu šminku i perine pokazuje da bi mogla biti bilo ko -pljačkaš banke ili savršena domaćica iz 50-ih. Arti lice ove glumice, Zonca koristi u nepopularne svrhe, jer preko te nepoznate uvodi temu potisnutog majčinstva. U društvu tobož jakih žena, majčinstvo kao osobina opstaje kao mondenska stvar kad oćete da kažete da se povlačite iz posla jer istražujete tu dimenziju svog biće, jer ste je otkrili, ili ste samo otkrili feng šui pa vam treba vreme da nađete mesto za krevetac. Kao sastavni deo ženskog bića ono je nepoznata, baš kao na licu mamurne Tilde spram meksičke pustinje, dok viče odbeglom dečaku da će jednom morati da siđe do nje. Jer će u protivnom dehidrirati.

Zonca svoju junakinju vodi kroz svojevrni egzorcizam koji se u filmu vidi i preko fizičkih promena koje Tilda Swinton, svaka joj čast, iznosi maestralno. Kako prelazi granicu, a dečak se ispostavlja više od cegera za otkupninu, ona se transformiše samim tim što ostaje bez argumenata. Dakle, ne prodobrava se ona jer shvati da je loše što otima dete i tako rastrojenoj majci i tako bogatom dedi, niti kada dete cvili iz prtljažnika kola, već zato što nema odstupnice koja bi joj omogućila da se pravda pred sobom. Nema zakona koji bi joj pružio rupu za novi marifetluk i nema romantike koja bi joj spevala epitaf.

Ostaje joj samo da živi i da u tom životu pronađe glas, makar potisnutu životinjsku inerciju pravedniju od najpravednijeg ljudskog zakona da džak koji sve vreme pretače u prtljažniku prihvati kao teret koji je njen i od koga nema kuda da pobegne.

Uz ovaj film, valja pogledati i film Asie Argento, The Heart Is Deceitful Above All Things.


2 коментара:

kerovođa је рекао...

hej, vasdvoje

ne znam da li znate da je u oviru festivala "slobodna zona" raspisan konkurs za najbolje napisanu recenziju nekog od filmova? glavna nagrada je lap-top. udrite po tastaturi!

nasdvoje је рекао...

hvala, Kerovođo! čula sam za to od Slobodne zone, možda se i prijavim, moj komp je poznat u kući kao krivac za sve! bolje on nego ja valjda :)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.