четвртак, 05. новембар 2009.

Tomas Man - Nemačka i Nemci (KOV, 1999)


Pošto smo pre nekoliko meseci u dahu pročitali Jaspersa, stiglo je na red i ono što je nemački literarni velikan Tomas Man imao da kaže na temu velikog nemačkog sloma po svršetku Drugog svetskog rata. Nimalo slučajno, ova nevelika knjiga je objavljena u Srbiji 1999. a dala mi je bolja polovina nasdvoje, odlično opskrbljena literaturom koju su joj propisivali ideološki gurui mladih (tzv. predavači) tokom studiranja.
Verovatno najveći nemački pisac prethodnog veka (Jingera još nisam čitao, kripto-nacistu Grasa ni nemam preveliku želju u ovom trenutku) emigrirao je iz Nemačke odmah pošto je Firer voljom naroda došao na tron. Seljakao se Man u poznim godinama, preko Čehoslovačke stigao u SAD, gde je kao novopečeni Amerikanac održao govor koji se nalazi u ovoj knjizi, nekoliko desetina dana pošto je Hitler sa najbližim saradnicima otišao u istoriju.
Odmah upada u oči kolika je Man veličina. Iako se od samih početaka nije slagao sa naci busanjem i srljanjem u propast, on ne dopušta sebi luksuz da likuje nad propašću onoga protiv čega se borio i to nasred Amerike 1945. Dirljiv je njegov napor da unutarnjim uvidima u lavirinte nemačke istorije zadrži preko potrebnu objektivnost i pravičnost zbog kojih se "Nemačka i Nemci" sa lakoćom čitaju i više od 6o godina po svom nastanku, što ubedljivo daje do znanja da je Manov anti-fašizam bio deo iskonske borbe protiv zaslepljenosti svake vrste, a ne salonski fanatizam prerušen u uljuđenost.
Oštrom oku Nobelovca (a ta počast nije oduvek bila povod za zicere podsmeha, kako je to ovih dana, nedelja, meseci a bogami i godina) nije promakla temeljna kontradiktornost u samoj suštini nemačkog nacionalnog bića, u kojoj jedna pored druge u istom duševnom tapacirungu koegzistiraju nedosegnute visine muzičkog i filosofskog genija sa učmalošću i zatvorenošću uskogrude provincijalnosti (btw, glavne odlike para-srpskog shvatanja procesa globalizacije) , ključnog usmeritelja radinosti verovatno najvećeg evropskog naroda u pravcu pokolja i gasnih komora (drugim rečima, nasilja kao fatuma zakasnelih a ugroženih nacija). Kompleksnost uvida koji ne pribegava jednostavnim dihotomijama suštinski se određuje odlučnim odbijanjem pomisli da postoje nekakve dve Nemačke, od kojih jednu treba zatirati a drugu na njenim ruševinama dizati u nebesa, pošto je ionako samo u nebeskim visinama ideoloških konstrukata i možemo naći, baš kao i njen tamni antipod.
Kritički osvt na nemačku istoriju baca posebno svetlo na Martina Lutera kao paradigmatičnu ličnost unutar Manovog teoretskog polja. Za Mana, Luter je simbol produženja nemogućnosti nemačkog naroda da se emancipuje od stvarnosnih okova koji mu sputavaju beskonačnu dušu. Birajući kao manje zlo vlastelu umesto seljaka, Luter je upalio vatru tridesetogodišnjeg pokolja što je za Mana rodno mesto nemačke zaostalosti koja je nekoliko vekova kasnije na tragičan način ispoljila celokupan svoj negativni potencijal u ideologiji trijumfalizma krvi i tla.
Iako je pozivan da se nakon rata vrati, Man je ostao pri stavu da ne ide u Nemačku, sve do svoje smrti u Švajcarskoj 1955. Sa ove vremenske distance posebno zanimljiv deo "Nemačke i Nemaca" je onaj završni, u kome se Man zalaže za depolitizaciju svakodnevice i iscrtava konture novog svetskog poretka koji zapanjujuće liči na ono što se danas zove Evropska Unija. Pitanje bez odgovora je šta bi autor imao da kaže danas na celokupnu, nimalo veselu situaciju u kojoj se Evropa isfabrikovanog identiteta besprekorne providnosti nalazi u klinču birokratije i prljavog/korporativnog novca. Izdavaču sve pohvale što u godini svesrpske žalosti nije poklekao u iskušenju da neki prigodni, po mogućstvu agresorski denacifikator napiše predgovor bremenit nategnutim paralelama između nemačke i srpske sudbine (besmrtne analogije poperističkog tipa "I Platon je bio fašista") , i tako zarad kratkoročnog efekta ideološke računice pokvari otrežnjujuće čitalačko uživanje koje ovo delo nesumnjivo pruža. Besomučno medijski drogirani trashy licencama, zaludnim merama civilizacije falsifikata, posezanjem za pouzdanim originalima poput ovog u sebi otkrivamo doličan put ka katarzi, koja mora poći iznutra da bi zaslužila da se tako zove.

7 коментара:

kerovođa је рекао...

kad bi živeli u razvijenom socijalizmu:) sad bi ti karticom uplatio 4,99$ za tekst. imaš dobar osećaj za gras-a, mene nije dodirnuo ni malo.tomas man je neuporediv. btw postoji fantastična dokumentarno-igrana serija "manovi" koju sam pre neku godinu ukačio na hrt-u (kompletna biografija cele poodice+sjajan armin mueller-stahl u ulozi mana). sumnjam da ću stići da pročitam knjigu u skorije vreme, ali stavljam je na spisak.

nasdvoje је рекао...

bez brige, hoćeš čim odlučiš. ima 40 strana, ja sam je pročitao za cca 20 min.

nasdvoje је рекао...

e pa ja se ne slažem za kripto nacistu Grasa, jer Limeni doboš i film i knjiga cepa. A u ovom krugu Nemaca književnika za koje smo čuli slažem se da srce ide Tomasu Manu i to za Čarobni breg. Lepo zvuči čak i kad se izgovori, a kamoli kad se čita

kerovođa је рекао...

ok, slažem se za limeni doboš, moj stav je više bio usmeren ka emocionalnom utisku, a ne intelektualnom (gras je hladan, za razliku od mana).nafta ili sentebrini?:)

nasdvoje је рекао...

Kerovođo, razumem, ja sam više reagovala na ono kripto nacista, pošto mi je bezveze da se sad čovek otpiše zbog toga što je otkrio da je bio u hitler jugendu. onda upadamo u zamku da smo ga ranije cenili ko velikog pisca na konto tog disidentskog oreola, a sad odbacujemo jer je bio nacista. u ostalom onaj mali Oskar u Limenom dobošu i tvrdi da ima dva oca - nacistu biološkog i onog Poljaka, ljubavnika svoje majke.

a, nafta ili sentebrini - zvuči ko kad me bolja polovina pita na koji tim da se kladi. biram naftu, mada ne znam šta sam odabrala :)

ves је рекао...

Kad spomenuste malog Oskara, isao mi je na zivce tokom celog filma, ali mi se nije prekidao :))

Citacu ovo, interesira me :)

Đorđe Kalijadis је рекао...

Limeni doboš kida koliko je dobar!Gras je dobar pisac a loš humanista. Kako je skrivao svoj kompleks. Ko zna, da nije bilo tog kompleksa pitanje je da li bi bilo i "Limenog doboša". Sve mogu da razumem, čak i ono kada je podržao bembanje Srbije, ali to mu nikada ne mogu zaboraviti. Mana nisam čitao. Baš ništa. Od tih Nemaca Hajnrih Bel mi je okej.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.