Žikica Simić - Električna zastava: tajanstveni voz za neonsku dugu (Dagda, 2007)

Kada za opis čitavog jednog muzičkog zavijutka koriste tvoje ime, onda si kao kritičar završio posao. Upravo to je slučaj sa Žikicom Simićem čije je decenijsko, strahopoštovanja vredno žurnalističko delo oivičeno koricama zbornika Električna zastava.
Novinara ne moraš lično poznavati da bi ga znao - za to služe tekstovi koje potpisuje. U tom smislu, Simića poznajem dugo, kada sam kao pripadnik jedne od poslednjih generacija Titovih pionira, zatečen sveopštom kalvarijom bratstva i jedinstva (koja na profiterskim osnovama i dalje traje na naizgled drukčijim sitnosopstveničkim osnovama, da se poslužimo Kecmanovićevom domišljatom sintagmom na Klauzevicevom tragu "Mir je vođenje rata drugim sredstvima"), u borbi za opstanak, duhovni mir i emancipaciju utehu i spokoj nalazio na stranicama skrajnute muzičke štampe. U svakoj od tih publikacija koje sam vremenom naučio napamet, Žikica je imao svoj mali, odeljeni kutak. Kao što možemo da posvedočimo, ta borba i dalje traje, jer je večna, dok ne odlučiš da se predaš.
Priznajem, tekstove o teksaškim kravarima i ostalim opskurnim protuvama sam najradije preskakao, a spise o bendovima i izvođačima koje sam znao po imenu sam čitao iz informativnih razloga, mene je tad (a i sad) najviše interesovala muzika o kojoj se javno ćuti. U doba kasetnih kompilacija i piratskih diskova iz Bugarske, do Žikicinih favorita se moglo doći samo preko originala ili individua upućenih u rokenrol misteriju. U uzavreloj uličarskoj atmosferi Beograda prethodne decenije, tačnije onom njegovom skotovsko-mračnjačkom deliću u kome se zadesila moja sudbina nije bilo takvih. Simić je vredno i strpljivo čekao svojih pet minuta, a kao klinički psiholog koji zarađuje za hleb radeći sa štićenicima jedne zatvorske ustanove sigurno zna da se čovek tokom svog života menja kako bi ostao isti, iako za suštinska životna saznanja tog tipa nikakvi formalni dokazi o obrazovanju nisu potrebni - samo čist obraz pred siluetom u ogledalu i budan um u sudaru sa okružujućom vaseljenom.
Nikad neću zaboraviti trenutak kada sam pre mnogo godina, sedeći u jednoj redakciji u kojoj sam bio na probnom radu hvatao zjale čekajući da moj nepismeni urednik sumnjivih intelektualnih sposobnosti konačno izmozga čime bih tog dana mogao da se bavim. U iščekivanju epiloga, od kojeg na kraju nije bilo ni nagoveštaja, čime su se potvrdile sve linije sumnje u brzopoteznom portretu nadređenog, ubijao sam vreme čitajući novine. U odvratnom stanju bespomoćnosti, kompleksa niže vrednosti i ozlojeđenosti, naleteh na Simićevu recenziju finalnog albuma grupe At The Drive-In Relationship of Command. Efekat je bio sličan tuširanju planinskom vodom u okeanu blata. Žikica mi je u tom trenutku pružio ruku na daljinu, kada već nikoga nije bilo blizu. Hvala mu od srca. Nedugo zatim, pobegao sam iz te rupe nabeđenih samozadovoljnika i kupio album u IPS-u, imperiji bitangi koje su se oduvek ložile na pirateriju, ali su šminkom zamazali oči mnogima koji su, je l' te, zapanjeni skorašnjim događajima u vezi sa ovim "kulturnim" delatnicima.
Na više od 500 strana Električne zastave šminke nema. Samo znoj. I dosta ljubavi, nepomućene strasti proizašle iz nevine, gotovo dečačke fascinacije mogućnošću da se ostavi trag u vremenu, koji poništava preovlađujući duh vremena proizvodnjom smislene buke. I poneka suza. Mnogo je dimenzija iz kojih se ovo uzbudljivo štivo može iščitavati. Nijedna nije pogrešna, ali nijedna nema kapacitet da bude sveprožimajuća.
Eklektički muzički izbor kao brana specijalizovanom fah-idiotizmu proteže se u Simićevoj epopeji od samih korena savremene američke scene preko zlatnog doba šezdesetih do savremenih čuvara plamena idući u paketu sa gotovo nestvarnom autorovom kulturološkom erudicijom. Naizgled lako i nehajno, Žikica po santimu teksta izbacuje nepregledan broj referenci iz sveta filma, literature, umetnosti i nauke, odašiljući recipijentu smernice za neke od boljih svetova, o čemu će na ovom mestu tek biti reči. Opisujući spletkarsku kloaku amoka koji se u njegovoj herojskoj vizuri margine u najvećoj meri događao preko bare, Simić se služi specifičnim, preciznim a lepršavim jezikom koji u sebi nalazi pravu meru ravnoteže između akademskog i kolokvijalnog.
Nakon što sam se u prvoj polovini knjige ponovo sreo sa tekstovima koji su svojevremeno bili deo moje mladosti, u drugom delu sam nadoknađivao propušteno, pritom shvativši da je ovaj zbornik podesniji za enciklopedijsko od linearnog čitanja, pa sam se u skladu sa tom spoznajom vraćao na pojedine tekstove. Iako apsolutno trezven u pogledu revolucionarnih dometa "najlepšeg bastarda XX veka", koji su mnogi njegovi nekadašnji fanovi u međuvremenu zamenili smokingom, kravatom i šljaštavim statusnim simbolima napretka egoizma, pohlepe, beščašća i licemerja, Simić je "baveći se najbesmislenijim poslom na svetu" (kako sam opisuje rok-kritiku na jednom mestu) sa uspehom odigrao ulogu post-modernog Vase Pelagića na ovim prostorima, narodnog učitelja u školi u kojoj za upis ne pomažu rodbinske veze, debele koverte i ostale, zadrigle ćilibarske mito-manije, već samo, kako već rekosmo, čist obraz i budan um. Njegovim učenicima i afisionadosima preostaje samo da spuste šešir za najvećeg srpskog kauboja.