Nije nimalo slučajno da je vest o ukidanju viza građanima Srbije za zemlje članice Šengen zone bila prethodnica usvajanja kontraverznog statuta AP Vojvodine, a sve to u istom danu. Takvo dupliranje događaja se već dešavalo - setimo se isporučivanja Miloševića Hagu pa razbijanja gej parade, ili skandalu koji je pratio Beoviziju kada je bivši predsednik Srbije i SRJ otišao na onaj svet. Naravno, vest o ukidanju viza, koja će prevashodno obradovati oni koji imaju materijalnih mogućnosti da putuju (a slučajno ti isti drže u šaci skoro sve medije), je već viđenim medijskim manevrima pokupila svu pažnju javnosti, dok su kritički glasovi vezani za statut dozirani i maltene pogubljeni u moru histerije evrooptimizma.
Ova situacija je idealan primer srpskog političkog trenutka koje se oteže na skoro čitavo stoleće - spoljašnje povezivanje po pravilu prati unutarnje razgrađivanje, sa brojnim nepreciznostima koje će, ne sumnjamo, u praksi biti izvedene na najgori mogući način iz ugla krhke i, budimo otvoreni, nepostojeće srpske državotvornosti. Nova politička realnost zahteva pomnu analizu koja se proteže na više nivoa.
Prvo i osnovno pitanje je zbog čega se u ime evropskih integracija ide protivno evropskoj praksi: dok je svuda u razvijenom svetu glavni trend umanjivanje državne uprave, ovde ćemo na delu imati njeno udvostručavanje. Nedoumice se, na žalost ne završavaju na ovom mestu - sledeće, ništa manje smisleno pitanje tiče se ustavnosti ovog statuta. Ako je ustav najviši zakonski akt, onda se svi zakoni moraju usklađivati sa njim, inače su neustavni. Ako, na primer, u važećem ustavu Srbije stoji da je Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, a u statutu Vojvodine stoji da su Srbi jedna od nacionalnih zajednica i da je zvanično pismo latinica, onda ne treba trošiti previše znoja kako bi se sabralo dva i dva i dobilo pet. Postavlja se pitanje koji će zakonski akt važiti pri hipotetičkom spornom slučaju u Malom Iđošu: statut APV ili ustav RS? Sama mogućnost postavljanja ovakvih pitanja daje za pravo onim akterima na političkoj sceni Srbije koji ovaj statut proglašavaju separatističkim.
Na žalost, takve sumnje podgrevaju i odrednice o glavnom gradu, te mogućnost otvaranja diplomatskih predstavništava u regionima drugih zemalja. Kao da se stvara novi nacion, koji bi u doglednoj budućnosti mogao da rezultira novom državom. A nijedna država sebi ne sme dozvoliti luksuz nastajanja novih država na svojoj teritoriji ili ne zaslužuje takav naziv.
Predstavnici vlasti i (o)pozicione LDP tvrde da je ovaj statut prvi u nizu koraka ka decentralizaciji. I odista, evropska praksa poznaje načelo supsidijarnosti po kome rešavanje svakog problema na određenoj teritoriji kreće od najnižeg mogućeg nivoa vlasti, da bi se u skladu sa svojom kompleksnošću penjao ka višim nivoima. No, čini se da se ovde brkaju decentralizacija i rascentralizacija, a za to dobar primer možemo naći u bogatoj svetskoj praksi koja ne poznaje elemente državnosti u zakonskim aktima teritorijalnih jedinica suverenih država.
Tužno je što je tako, ali novi statut Vojvodine predstavlja još jedan korak unazad i vraćanje na Kardeljeva rešenja iz 1974. koji su poslužili kao pravni okvir za krvavo razbijanje nekadašnje Jugoslavije. Stoga se sa pravom postavlja pitanje zbog čega je baš ovo rešenje izabrano. Ako posegnemo još dalje u istoriju, doći ćemo do saznanja da Vojvodina nikada nije imala suštinsku autonomiju u Austrougarskoj monarhiji, ali je, eto, nadživljuje i vek nakon njene propasti.
Kao i svaka slaba država, Srbija je i u ovom slučaju definisanja političkog uređenja prilika na jednom delu svoje teritorije morala da računa na strani element. Najglasniji u požurivanju usvajanja statuta APV bio je slovenački političar i evropski zvaničnik Jelko Kacin, kome ovo nije prvi put da se flagrantno i bezobzirno meša u unutrašnje stvari Srbije. Iako je gorljivo zastupao ovu opciju, njemu naravno ne pada na pamet da slična rešenja primeni u svojoj zemlji, čime postaje jasno da će novi statut imati prevashodnu funkciju dalje dezorijentisanosti u ionako haotičnim političkim prilikama u Srbiji, u kojoj će profitirati samo glavešine mađarskih manjinskih stranaka i autonomaških čelnika u vojvođanskim institucijama, od čije dobre volje ionako zavisi stabilnost ove vlade, kojoj je ionako stalo isključivo do vlasti, inače bi se bavila prečim problemima, kojih nije malo.
Nema sumnje da ne treba da krijemo radost što je građanima Srbije omogućeno da od 19. decembra na put u zemlje EU kreću bez zastajkivanja kod ambasada i glomazne papirologije tolstojevskih proporcija pod miškom. Ono što unosi nemir je otvorena mogućnost da u bliskoj budućnosti delovi njene teritorije takođe dobiju sličnu mogućnost putovanja, samo bez povratka, čime bi se samo nastavio proces razapinjanja Srbije započet agresijom NATO 1999. godine. Dezintegracioni procesi su već toliko odmakli da je pitanje da li uopšte ima mogućnosti vratiti ih unazad u ovom momentu, a nema sumnje da će sadašnje rukovodstvo, potpomognuto uticajnim političkim akterima koji svoj legitimitet ne crpe iz izbornih rezultata učiniti sve da zataškaju kritičke glasove, na način koji je bolno sličan titoističkoj praksi nakon uvođenja sramnog Ustava iz 1974, koji i dalje važi kao neprevaziđeni uzor svima onima kojima je ambicija što manja Srbija ili čak njeno nestajanje. Ukoliko nekom ovo zvuči previše apokaliptično, nije zgoreg podsetiti da pre dvadeset i kusur godina nije bilo previše onih koji su predviđali nestanak simbola razlika u komunističkom svetu. Realnost ih je uhvatila na spavanju. Budilnik i dalje zvoni.
Ova situacija je idealan primer srpskog političkog trenutka koje se oteže na skoro čitavo stoleće - spoljašnje povezivanje po pravilu prati unutarnje razgrađivanje, sa brojnim nepreciznostima koje će, ne sumnjamo, u praksi biti izvedene na najgori mogući način iz ugla krhke i, budimo otvoreni, nepostojeće srpske državotvornosti. Nova politička realnost zahteva pomnu analizu koja se proteže na više nivoa.
Prvo i osnovno pitanje je zbog čega se u ime evropskih integracija ide protivno evropskoj praksi: dok je svuda u razvijenom svetu glavni trend umanjivanje državne uprave, ovde ćemo na delu imati njeno udvostručavanje. Nedoumice se, na žalost ne završavaju na ovom mestu - sledeće, ništa manje smisleno pitanje tiče se ustavnosti ovog statuta. Ako je ustav najviši zakonski akt, onda se svi zakoni moraju usklađivati sa njim, inače su neustavni. Ako, na primer, u važećem ustavu Srbije stoji da je Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, a u statutu Vojvodine stoji da su Srbi jedna od nacionalnih zajednica i da je zvanično pismo latinica, onda ne treba trošiti previše znoja kako bi se sabralo dva i dva i dobilo pet. Postavlja se pitanje koji će zakonski akt važiti pri hipotetičkom spornom slučaju u Malom Iđošu: statut APV ili ustav RS? Sama mogućnost postavljanja ovakvih pitanja daje za pravo onim akterima na političkoj sceni Srbije koji ovaj statut proglašavaju separatističkim.
Na žalost, takve sumnje podgrevaju i odrednice o glavnom gradu, te mogućnost otvaranja diplomatskih predstavništava u regionima drugih zemalja. Kao da se stvara novi nacion, koji bi u doglednoj budućnosti mogao da rezultira novom državom. A nijedna država sebi ne sme dozvoliti luksuz nastajanja novih država na svojoj teritoriji ili ne zaslužuje takav naziv.
Predstavnici vlasti i (o)pozicione LDP tvrde da je ovaj statut prvi u nizu koraka ka decentralizaciji. I odista, evropska praksa poznaje načelo supsidijarnosti po kome rešavanje svakog problema na određenoj teritoriji kreće od najnižeg mogućeg nivoa vlasti, da bi se u skladu sa svojom kompleksnošću penjao ka višim nivoima. No, čini se da se ovde brkaju decentralizacija i rascentralizacija, a za to dobar primer možemo naći u bogatoj svetskoj praksi koja ne poznaje elemente državnosti u zakonskim aktima teritorijalnih jedinica suverenih država.
Tužno je što je tako, ali novi statut Vojvodine predstavlja još jedan korak unazad i vraćanje na Kardeljeva rešenja iz 1974. koji su poslužili kao pravni okvir za krvavo razbijanje nekadašnje Jugoslavije. Stoga se sa pravom postavlja pitanje zbog čega je baš ovo rešenje izabrano. Ako posegnemo još dalje u istoriju, doći ćemo do saznanja da Vojvodina nikada nije imala suštinsku autonomiju u Austrougarskoj monarhiji, ali je, eto, nadživljuje i vek nakon njene propasti.
Kao i svaka slaba država, Srbija je i u ovom slučaju definisanja političkog uređenja prilika na jednom delu svoje teritorije morala da računa na strani element. Najglasniji u požurivanju usvajanja statuta APV bio je slovenački političar i evropski zvaničnik Jelko Kacin, kome ovo nije prvi put da se flagrantno i bezobzirno meša u unutrašnje stvari Srbije. Iako je gorljivo zastupao ovu opciju, njemu naravno ne pada na pamet da slična rešenja primeni u svojoj zemlji, čime postaje jasno da će novi statut imati prevashodnu funkciju dalje dezorijentisanosti u ionako haotičnim političkim prilikama u Srbiji, u kojoj će profitirati samo glavešine mađarskih manjinskih stranaka i autonomaških čelnika u vojvođanskim institucijama, od čije dobre volje ionako zavisi stabilnost ove vlade, kojoj je ionako stalo isključivo do vlasti, inače bi se bavila prečim problemima, kojih nije malo.
Nema sumnje da ne treba da krijemo radost što je građanima Srbije omogućeno da od 19. decembra na put u zemlje EU kreću bez zastajkivanja kod ambasada i glomazne papirologije tolstojevskih proporcija pod miškom. Ono što unosi nemir je otvorena mogućnost da u bliskoj budućnosti delovi njene teritorije takođe dobiju sličnu mogućnost putovanja, samo bez povratka, čime bi se samo nastavio proces razapinjanja Srbije započet agresijom NATO 1999. godine. Dezintegracioni procesi su već toliko odmakli da je pitanje da li uopšte ima mogućnosti vratiti ih unazad u ovom momentu, a nema sumnje da će sadašnje rukovodstvo, potpomognuto uticajnim političkim akterima koji svoj legitimitet ne crpe iz izbornih rezultata učiniti sve da zataškaju kritičke glasove, na način koji je bolno sličan titoističkoj praksi nakon uvođenja sramnog Ustava iz 1974, koji i dalje važi kao neprevaziđeni uzor svima onima kojima je ambicija što manja Srbija ili čak njeno nestajanje. Ukoliko nekom ovo zvuči previše apokaliptično, nije zgoreg podsetiti da pre dvadeset i kusur godina nije bilo previše onih koji su predviđali nestanak simbola razlika u komunističkom svetu. Realnost ih je uhvatila na spavanju. Budilnik i dalje zvoni.
Постови
1 коментар:
Svaka cast.
Постави коментар