Sole and The Skyrider Band - Plastique (anticon.)

Stiglo u pusto gmail sanduče nasdvoje pre mesec dana pismo iz Amerike sa obaveštenjem da bi čitaocima idealnog & pragmatičnog bila interesantna informacija da je američki alt.hop reper Sole sa svojim Skyrider bendom spremio novi album koji bi trebalo da izađe za nekoliko dana i može se naručiti na tu i tu adresu po ceni od toliko i toliko dolara. Saznanje da neko odande prati šta se ovde piše pa još nalazi za shodno da se javi sa vestima koje bi nam bile interesantne me izulo iz skejterki.
Za Sole-a (rođen kao Tim Holland) znam od ranije. Jedan od osnivača kultne etikete anticon, od 1998. naovamo je izdao nekoliko albuma što solo, što sa bendom. Za ovo podneblje ga posebno veže činjenica da je nastupao u beogradskom Domu omladine sada već praistorijskog 17. marta 2004. kada su Albanci sa Kosova ostvarivali svoje neotuđivo pravo na paljenje hrišćanskih relikvija i kuća čiji su vlasnici bili nepoželjne, srpske nacionalnosti, na šta su neki srpski pametnjakovići odgovorili o-ruk pravom na paljenje džamija po većim gradovima naše zemlje u pokušaju. Kao što svi znamo, ti događaji su doveli kosovsku dramu u novu statusnu fazu, a Sole se nakon svega što je video na Balkanu ozbiljno egzistencijalno zamislio. Džabe, a evo i zašto.
Njujorčanin pripada onom korpusu angažovanih repera koji se ne libe da kažu šta misle o stvarima i pojavama o kojima velika većina ljudi ni ne pomisli tokom čitavog svog života. Politika, tako je. Sa svojom Anticon braćom ga zbližava strast za širenjem granica hip hop izraza u nove, neistražene komade zemlje. Verovatno je ovaj poriv, uz neizbežan miris balkanske paljevine presudno uticao na formiranje Skyrider benda koji se oglasio debijem pre dve godine, a u svom zvuku ukršta koplja semplovane i žive instrumentacije.
Biće da ipak postoji valjan razlog zbog čega se za Solea ni priblično ne zna u meri u kojoj su poznati Why? ili Subtle a da to nije njegova nedokučiva dubokoumnost i nesumnjiva erudicija koja ga odvaja od jasnije distinkcije u širim muzičkim krugovima. Prosto i jednostavno, njegova eksperimentalna sorta hip hopa je iz albuma u album (a ja ih, naravno, nisam sve preslušao) sama sebi cilj. Pozivanje na Bodrijara, atraktivni gosti iz alternativnog miljea kakvi su zasigurno Tobacco i pevač grupe Notwist Markus Archer ne spašavaju ovo izdanje sudbine brzog zaborava u memoreksu te fanatičnog obožavanja u malom ali tvrdom jezgru fanova. Prepoznatljiva magličasta anticon. produkcija i zanimljiv odabir tema brzo iscrpe svu pažnju uma koji usled pregrejanosti koju izaziv napor preslušavanja počinja da luta u iracionalnom limbu sve dok ne dođe do spasonosne pomisli da bi moglo i nešto drugo da se sluša, a ovo će već da se pusti u neko pogodnije vreme do kojeg, pogađate nikad ne dođe, što Plastique svrstava tik do ovogodišnjeg albuma dueta Serengeti & Polyphonic, koji je takođe objavljen na istoj etiketi. Sole se svojim puškomitraljeskim rimama (po formi, ne po sadržaju) iz petnih žila upinje da pojasni šta je sve shvatio, ali, kao i većina unutar "napredne", mahom belačke struje (wow, white supremacy!) u američkom repu (setimo se samo dozlaboga dosadnog njanjavca Sluga iz grupe Atmosphere ili sve u svemu precenjenog Sagea Francisa) uglavnom proizvodi ravnodušnost, što je smrt ako se u obzir uzme sa kojih pozicija polazi.
Jasno je po preslušanom da zlata vredan savet iz antologijske Killah Priestove numere B. I. B. L. E. koji glasi "too much knowledge it might break up the rhyme" na Plastique nije uzet za ozbiljno. Jedina olakšavajuća okolnost koja mi pada na pamet u ovom, možda i preoštrom sudu, je odličan video-spot.