уторак, 08. децембар 2009.

Pusher II: With Blood on My Hands (2004) - Nicolas Winding Refn


Pre nekog vremena pogledasmo prvi deo danskog filma Pusher i bili zadovoljni viđenim. U međuvremenu smo saznali da je Nicolas Winding Refn kriv za sveže zlodelo zvano Bronson (pobednik u oštroj konkurenciji sa Wayne's World i Georgijem u kategoriji "najgori film koji sam gledao ove godine"), ali i da bi obavezno trebalo da pogledamo drugi deo ovog filma. Rečeno, učinjeno.
Najkraće rečeno, nismo se ovome nadali. Dok je prvi deo trilogije svojevrsna karika koja je nedostajala u pravilnom poimanju dizelaške struje unutar globalne kinemtografije poslednje decenije prošlog veka, drugi nastavak skreće u vode porodične drame sa kriminalnim zaleđem. Neki likovi iz prvog dela su i dalje prisutni uglavnom u cameo formatu (nezaboravni Milo, srpske ikone Raše nažalost nema), ubačeni su i neki novi, ali je ugao gledanja bitno drugačiji. Tako Pusher spada u one retke serijale koji od odeljka do odeljka menjaju žanr ali ne i fokus (jedino što mi pada na pamet u ove sitne sate u tom smislu je Alien).
U najkraćim crtama, klasičnog uličnog kompleksa Tonyja (čoveka za vezu sa prvim delom) početak filma zatiče pri kraju odsluživanja zatvorske kazne. Nakon što ga puste, on odlazi kod ćaleta kako bi krenuo da obrće kintu. Ćale, i sam krimos, je uglavnom vrlo omalovažavajuće i neprijateljski raspoložen prema Tonyju, koji dodatno pati zbog činjenice da sa lokalnom kuravelom poganog jezika i manira ima dete, iako je gledaocu stavljeno do znanja da ima problem sa erekcijom. U ne baš besprekornoj naraciji, Tony se susreće sa svakodnevnim nedaćama krimosa u pokušaju - konstantno omalovažavan, konstantno ispašta zbog tuđih prodaja i grešaka, i konstantno nema nikog na koga može da se osloni.
Iako je trud da se glavni junak predstavi u što kompleksnijem svetlu, on pati od određene jednoobrazne zlehudosti u kojoj nema mesta ni za naznake nečeg dobrog ili lepog ili pozitivnog, već viđene u drugoj priči omnibusa The Acid House, u kome slično zlosrećnom liku (još jedna odlična uloga Luciusa Vorenusa... ovaj Kevina McKidda) postmoderni divljak od novopečenog komšije lagano taslači ženu i krade mu struju pride pošto mu izbuši zid. Paralele sa mogu povući i sa glavnim muškim junakom obožavanog Gegen Die Wand - svima njima kao da nešto fali da bi bili progutani kao verodostojni, bar u mom slučaju, što ih sveukupno kvalifikuje kao preterane. Koliko god se svi oni predano rvali sa stvarnošću koja neće ni pod razno da ih mazi, svakom ponaosob viri rep arificijelnosti koji scenaristi ne uspeše da preskupim mastilom anuliraju na radost sve dece.
To ne znači da je Pusher II loš film jer se, kad se podvuče crta, na svoj način bavi pitanjem postojanja savesti unutar kriminalnog uma, fenomenalno portretisanog u životno potresnom delu Sin Nombre. Poređenja između prvog i drugog dela danskog čeda su više stvar senzibiliteta nego kvaliteta. Što se mene tiče, glas ipak ide prvom delu, možda zbog srpskog sloja priče, a sigurno zbog pokojnog Nina, istinskog rokera među turbofolkerima.

3 коментара:

Mario Eterović је рекао...

ulažem prigovor na poređenje ovog fantastičnog filma sa acid house-om! a i ne smatram da glavni junak pati od artificijalnosti (ni jednog trenutka dok sam gledao nisam osetio taj impuls - ja lično poznajem slične tipove - potpuno osuđene na propast). pritom, nisi pomenuo fantastičnu vizualnu dinamiku i kameru koja je toliko progresivno dobra da stvara utisak kako će svaki kadar da ti eksplodira u lice. ako si se primio na dizel turbo imaš ga dosta u trećem delu koji se bavi milom i organizacijom svadbe njegove ćerke (između ostalog). pritom i taj treći deo je dramski odličan.

nasdvoje је рекао...

moraćemo onda i pt. III da gledamo.

vaistinu, kamera je odlična :)

Mario Eterović је рекао...

III deo - 48 sati kokain turbo folk svadba:)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.