Hajp je čudo. Kako drugačije okarakterisati već skoro čitavu deceniju izražen trend "odrastanja uz šugejz muziku" koji se provlači kroz recenzije, slušalačke navike i stil oblačenja? Ispada da su tamo, na razmeđu prethodne dve decenije svi odreda bili zaljubljeni u zarozanu ostrvsku omladinu koja je mešala med i žuč kroz prizmu alijenirane osećajnosti i (ovim ušima) uvek prijatne buke. Ako ćemo pošteno, kako samo uličari u duši mogu, do šugejza sam stigao obrnutim redosledom - slušajući post-rok, veliko zvučno ušće u koji su se, osim pomenutog objekta obožavanja masa ulili i jednako značajni rukavci krauta i (post)hardcorea.
Osim ispostavilo se uticajne muzike i posebnog sentimenta, čini se da je retroaktivnom omasovljenju ovog žanra doprinela i osobena naivnost/nevinost, nešto što danas retko viđamo u svetu a kamoli u muzici koja je ozvučava. Ipak sudeći po debi albumu nekadašnjeg bubnjara u međuvremenu divinizovanih Slowdive Simona Scotta, shoegaze nikada nije imao masovne težnje.
I dok hajno-nehajni dečaci i devojčice proživljavaju svoja prva urbana iskustva uz muziku njegovog nekadašnjeg sastava, Scott se na albumu koji deli ime sa prestižnom odevnom markom, posebno cenjenom u kriminogenim krugovima, dao u dalje istraživanje mutacija milih zlokobnih zvukova. Navigare je pretežno drone ploča ambijentalnog usmerenja.
To znači da nije za svakoga. U trenutku pisanja ovog prikaza nisam siguran ni da je za mene. Reče mi na skorašnjoj slavi jedan poznanik koga viđam jednom godišnje (upravo na toj slavi) da ne zna razliku između dronea i sludgea ali je primetio da svi koji vole sludge vole i drone. Recimo da ja volim sludge, ali nisam siguran da mogu da se zakunem da bezrezervno volim drone, iako ni protiv jednog žanra nemam ništa per se.
Scottova plovidba kruži po mračnim krajolicima na mašinizovanim talasima koji pre podsećaju na neprijemčive slapove aluminijumske folije nego na životnu tekućinu. Lelujavost i ozbiljnost oličena u specifičnoj atmosferi koja krasi radove Briana Enoa ili Caretakera prisutna je i ovde, pa ko je kadar da uskoči u barku sa ove ploče može da nastavi putovanje u visine. Izuzetak su teme Flood Inn i The ACC, u kojoj nelagodna prijatnost (haha) guste a minimalističke svirke sa ostatka ploče zadobija na konkretnosti prigodno transfigurisanim hip hop manevrima koji ga približavaju zvučnoj slici po kojoj je poznat Dälek.
Navigare je jedno od onih izdanja koje nisam obrisao jer na njemu definitivno ima nečega što vapi za trećim, petim, desetim slušanjem. Da li će do njih i doći u ova sprinterska vremena za sada nije poznato, ali sva je prilika da neće, pošto je od zaborava već sačuvano na desetine gigabajta muzike koja čeka na svojih više od famoznih pet minuta iako je i pet života malo da sve to bude preslušano na način koji svojom drugačijošću zaslužuje.
Osim ispostavilo se uticajne muzike i posebnog sentimenta, čini se da je retroaktivnom omasovljenju ovog žanra doprinela i osobena naivnost/nevinost, nešto što danas retko viđamo u svetu a kamoli u muzici koja je ozvučava. Ipak sudeći po debi albumu nekadašnjeg bubnjara u međuvremenu divinizovanih Slowdive Simona Scotta, shoegaze nikada nije imao masovne težnje.
I dok hajno-nehajni dečaci i devojčice proživljavaju svoja prva urbana iskustva uz muziku njegovog nekadašnjeg sastava, Scott se na albumu koji deli ime sa prestižnom odevnom markom, posebno cenjenom u kriminogenim krugovima, dao u dalje istraživanje mutacija milih zlokobnih zvukova. Navigare je pretežno drone ploča ambijentalnog usmerenja.
To znači da nije za svakoga. U trenutku pisanja ovog prikaza nisam siguran ni da je za mene. Reče mi na skorašnjoj slavi jedan poznanik koga viđam jednom godišnje (upravo na toj slavi) da ne zna razliku između dronea i sludgea ali je primetio da svi koji vole sludge vole i drone. Recimo da ja volim sludge, ali nisam siguran da mogu da se zakunem da bezrezervno volim drone, iako ni protiv jednog žanra nemam ništa per se.
Scottova plovidba kruži po mračnim krajolicima na mašinizovanim talasima koji pre podsećaju na neprijemčive slapove aluminijumske folije nego na životnu tekućinu. Lelujavost i ozbiljnost oličena u specifičnoj atmosferi koja krasi radove Briana Enoa ili Caretakera prisutna je i ovde, pa ko je kadar da uskoči u barku sa ove ploče može da nastavi putovanje u visine. Izuzetak su teme Flood Inn i The ACC, u kojoj nelagodna prijatnost (haha) guste a minimalističke svirke sa ostatka ploče zadobija na konkretnosti prigodno transfigurisanim hip hop manevrima koji ga približavaju zvučnoj slici po kojoj je poznat Dälek.
Navigare je jedno od onih izdanja koje nisam obrisao jer na njemu definitivno ima nečega što vapi za trećim, petim, desetim slušanjem. Da li će do njih i doći u ova sprinterska vremena za sada nije poznato, ali sva je prilika da neće, pošto je od zaborava već sačuvano na desetine gigabajta muzike koja čeka na svojih više od famoznih pet minuta iako je i pet života malo da sve to bude preslušano na način koji svojom drugačijošću zaslužuje.
Flood Inn
Постови
4 коментара:
Preporucujem ti da ovaj album nikako ne brises sa harda. Po meni sigurno zasluzuje da se vise puta preslusa, jer ima vrednih skrivenih detalja. Imam utisak sada na kraju godine da cu ga staviti na uzu listu (top 20 npr.) albuma za 2009.
I jos samo da ti preporucim ako do sada nisi slusao Elegi i Kreng-a (isto 2009. god.)sa ove etikete.
jedva čekam tu listu. mislim da sam slušao elegi, čini mi se da se album zove varde.
ne brini za navigare ;)
Baci pogled na moj blog. Mozda nadjes nesto zanimljivo.
Pozdrav.
uuu, super izgleda :)
Постави коментар