Karneval - Izgubljene himne (PGP RTS)

Kao relativno maloj državi, konstantno u borbi sa svojom krhkošću, Srbiji se bar zbog jedne stvari ne može oduzeti veličanstvenost. Ne, nisu u pitanju podvizi iz slavne prošlosti, escajzi na dvorovima ni prosvećeni umovi. Ništa tome slično - ovaj kompliment tapše samo Srbijina leđa - koliko god mala i kukavna bila, njeno ime je, čini se oduvek, bilo vrhunsko opravdanje posle kojeg svaka potencijalna diskusija postaje bespredmetna. Glasovi zamiru jer je stavljena tačka i udaren golemi ekser u kovčeg smisla.
Kada si lenj, samo kažeš Srbija, i već si vredniji. Imaš problem sa savešću, dovoljno je da zucneš Srbija, i momentalno se pretvaraš u Majku Terezu. Usklikni "Srbija!" i tvoje luzerstvo ima pokriće, dobio si doživotni kredit brajko ili seko. Upravo zato, pomalo je neprirodno kada prilikom stvaralaštva u bilo kojem vidu ("ne možemo bolje jer... Srbija" ili "bolje bismo da je bolje... u Srbiji") ovakvi izgovori izostanu.
Priča se da je Vagner plakao od sreće dok je čitao Ničeovo "Rođenje tragedije" - "konačno meni neko ravan" uskliknuo je genijalni kompozitor, poznat po zalaganju za "totalnu umetnost" koja se u njegovoj viziji sastojala iz "pomoćnih umetnosti". Sličnu totalnu ambiciju ispoljava beogradski sastav Karneval na svom debiju "Izgubljene himne", koji je uspeo da svoj prvenac uglavi u ovu kalendarsku godinu, na radost izbirljivaca i tugu prezaposlenih kritičara-amatera.
Da bi se pravilno shvatio totalni kontekst ovog izdanja, dragocenu pomoć pruža propratna knjižica, koja započinje citatom iz Krležine "Na rubu pameti", a završava iscrpnom bibliografijom i filmografijom. Visoko estetizovan koncept biva zaokružen muzikom koja suštinski odudara od ostatka domaće scene, već samom činjenicom da je sasvim uporediva sa plodovima tekuće svetske produkcije.
I najrigorozniji diskofili će zanemeti od neuobičajene produkcije albuma, delo multi-instrumentaliste i tesktopisca Marija Eterovića (uz mastering i superviziju Boba Katza sa Floride), koja je skockana tako da najbolje efekte daje na slušalicama i dobrom ozvučenju. Kao i svako hvale vredno umetničko delo i Izgubljene himne ne udaraju na prvu loptu, već se polako zavlače pod kožu slušaocu. Vokal Une Mirković tretiran je kao još jedan instrument u složenoj zvučnoj slici u kojoj je elektro momenat najizraženiji, za koplje iznad uticaja baroka (ovo sam prepisao od benda, planirao sam da pod stare dane pomno izučim klasiku i Bibliju), ambienta i indie svedene gitare, udaljeni eho dela Johnnyja Marra, dok je isti bio član grupe Smiths.
Najbliža referenca za grupu, bar što se ovog para ušiju tiče, bi na auditivnom planu bio sastav Cocteau Twins, dok uzvišeni osećaj pri slušanju najviše vuče na hrišćanske alt-ambijentaliste Hammock. Ove analogije bi trebalo shvatiti opisno i više nego uslovno, pošto je Karneval kao skup iskusnih muzičara (klavijaturista Miroslav Savić je poznati kompozitor, pomenuti Eterović je ranije svirao u kultnom sastavu Sve te misli) već na debiju našla svoj originalan, na druge bendove nesvodiv muzički izraz.
Naravno, ima i zamerki, ne previše krupnih. Tekstovi su mogli biti kud i kamo efektniji, iako na opštem nivou piju vodu, a bendu se uprkos svim toplim rečima na račun koncepta i egzekucije povremeno desi da upadne u tehnološke egzibicije koje kao da su same sebi cilj, na primer usiljeno korišćenje vokodera u prvom video singlu "Mašine". Zloupotrebljavam ovu priliku da apelujem na članove benda da izrade dužu verziju ove pesme bez spomenutih elektronskih đinđuva kako bi eterični efekat hipnotičke opijenosti bio potpun.
Dok držimo palčeve čekajući na novi miks, uživaćemo bez muke u ovoj kolekciji, koja u sebi krije i više nego dovoljno himni za izgubljene u žilavim apsurdima neukusa, trivijalnosti i opšte žabokrečine koja nas okružuje, forsirajući svoju nemoć na svakom koraku. Umesto ispraznog popovanja koje se u praksi po pravilu menja u praktično nalikovanje na predmet kritike, Karneval je zasukao rukave uspevši da trudom izvaja lepo parče anđeoskog nadahnuća.

ulice biće prekrivene algama
delfini plivaće po zgradama
i sve će kao nekad sijati pod sjajem meseca
slušam odjeke budućih talasa