понедељак, 21. децембар 2009.

Nikadjekraj – Veliki prezir (B92, 2009.)


Promene koje je na prethodoj ploči Velikog prezira najavila pesma Konj koja je štrčala na Ruci bez povratka kao neko ružno pače, izgleda je bila zdrava klica oslobađanja ovog benda. Jer, kad se sluša njihov novi album Nikadjekraj prvi utisak je da je neko tu raskopčao dugme ispod vrata da pokulja novi vazduh.
Ova promena vidi se prevashodno na muzičkom planu koji je mnogo raznovrsniji – album otvara nešto nalik tamburici koja stidljivo, ko podsuknja, nabira falte na odmerenom, diskretnom odelu Velikog prezira, da bi se nešto kasnije, u istoj pesmi (No no) laktala psihedelična . Kao da su ovi momci pustili da brižljivo održavani vrt lekovitog bilja odmerenih melodija vremenom zaraste u samonikle biljke, divljačne lijane psihedelije, đikljave klice po plesnom podijumu i korov alternativne dreke (Pomozi sebi).
Pesmama Svi se spustite na pod, ili Nema hrabrosti, Veliki prezir iskoračuje iz intimističke boce, iz naprstka za fine bodove i poseže za prangijom.
Na drugoj strani, stihovi koji su uvek bili rezultat debelog štriha nečije ruke koja ispiše bogat, emotivan tekst a onda izbaci sve prideve, priloge, opise, ostavljajući glagole, nesvršene, nepravilne, iščašene ko da se piše po staklu pa pre nego što dođe do slušaoca para il neke ledenice ostave samo simbolične tragove – tek da se zna da je tu bio neko ko misli i oseća nešto, na ovom albumu su začuđujuće komunikativni, čak reflektuju gnev poštenog pojedinca u „komunikativnoj“ sredini (Šta ja mislim).
Nedorečenost je doduše, u slučaju Velikog prezira, za razliku od drugih domaćih nepoznanica, zaista ostavljala utisak da se tu neko prosto ustručava da ne pretera, iako ima puno toga da kaže. Il da je prosto stidljiv.
Na ovom albumu, konačno se kaže: Nikome ne verujemo, što je automatski postao stih koji se izvikuje, jedna od iskrenijih stvari koje sam čula od domaćih bendova u poslednje vreme. Ili oni stihovi u pesmi Šta ja mislim (Bolje da budem ovde, da sedim kući, da se nigde ne pojavljujem). Ne dao Bog da se opet pojavi neki analitičar mladih ljudi u Srbiji, pa krene da povezuje stvari, inače će ovi stihovi da smene dežurne krivce „Samo magli pripadam“ iz kojih se zaključuje da su mladi u Srbiji generalno sjebani i tužni. Što je najgore, možda i jesu ali nažalost (il na sreću), ta sjebanost ne zvuči tako.
Iako je na jednom mestu rečeno da su sve promene na Velikom preziru možda posledica života u Beogradu – super da se pojavila ta tema, pošto se o domaćim bendovima govori ko o voćkama koje padaju s neba - ja bih rekla da je grad odneo neku vrstu apstrakcije i nevinosti Velikom preziru, ali mu je, iako to dinamičnije i raznovrsnije ruho ovog albuma ne pokazuje, donela i dosta deziluzija, umora i gorčine koja se probija kroz apstrakciju kao neka korozija po plemenitom metalu koji je dugo kisnuo izgubljen na pločniku.
Za kraj, apsolutno najdivnija pesma na albumu za mene je Nema hrabrosti. Ona ponajviše liči na stare pesme Velikog prezira, u njoj se zaboravlja na raznovrsnost zvukova što se čuju iz okolnih studija u kojima svako pravi svoj bend, svako traži originalni izraz, svako se trudi. Ova pesma je najbliža starom Velikom preziru, ali se unutar nje prolama krik koji kao da govori: bezazlenost će pobediti.

3 коментара:

Bata је рекао...

Jedva cekam da cujem...Njih mnogo volim.. :)

nasdvoje је рекао...

i ja:)

Mario Eterović је рекао...

"Kao da su ovi momci pustili da brižljivo održavani vrt lekovitog bilja odmerenih melodija vremenom zaraste u samonikle biljke, divljačne lijane psihodelije, đikljave klice po plesnom podijumu i korov alternativne dreke"

ko to kaže da nije stručan za pisanje muzičkih kritika?
ccc...folirantkinjo:)
ako je album dobar kao tvoja recenzija - kupiću ga!

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.