Briselska ruka

Nije prošlo ni 24 sata, a Brisel je već povukao potez koji se može tumačiti kao svojevrsna reakcija na rezultate izbora u opštini Voždovac. Odjednom je ocenjeno da Srbija čini sve što može u lociranju i hvatanju begunaca od haške pravde pa je deblokiran Prelazni trgovinski sporazum, koji Srbija inače jednostrano primenjuje od početka ove godine, čime se odrekla stotina miliona evra, što je do sad nezabeleženo u istoriji pridruživanja ovoj nadnacionalnoj instituciji.
Po već dobro uhodanom scenariju, vest o debaklu na Voždovcu je odmah pala u zasenak "sjajne vesti" iz Brisela koja počinje sa primenom od nove godine, a da je pritom čoveku potrebno dosta vremena da sam tekst Sporazuma nađe na netu. Njim samim se naćemo baviti, u najkraćim crtama reč je o ugovoru koji izjednačava pa u periodu od šest godina ukida carine između dvaju strana - što znači da sad ono malo jada što proizvodimo u za siću privatizovanim fabrikama nesmetano može na evropsko tržište. Neka vrsta približavanja jeste, što znači da je Brisel ispravno procenio da od praznih reči nema ništa, pa je nakon ljudi iz Srbije omogućio i robi da putuje slobodno po njenoj teritoriji, naravno i jednih i drugih koji to sebi mogu da priušte, a oni su u Srbiji, za one koji ne znaju, manjina. Svi su bili oduševljeni, pa čak i Jelko Kacin, što je veoma uznemirujuća vest, kada se zna za šta se taj čovek inače raduje.
No, manimo se ličnih egzaltacija i osmotrimo pobliže uzročno-posledične veze odnosa EU i Srbije. Na isti, hronološki način na koji se dovode u vezu usvojeni statut Vojvodine i prijem Srbije na belu Šengen listu, moguće je povući paralelu između Voždovca i deblokade PTS, koji je neka vrsta preambule, podzakonskog akta SSP. Ako nekome nije jasno, to znači da je EU veoma aktivan igrač na domaćoj političkoj sceni, i onda postaje jasno da Srbija kao država postoji tek u naznakama.
Kada bismo stvari posmatrali vrednosno neutralno, u tome bismo malo šta videli lošeg, ali takav pogled na stvari je nemoguć u promatranju društveno-političkih pojava. A evo i zašto - ucenjivačka priroda odnosa EU prema Srbiji nastaviće se u tom, maglovitom smeru, i to je čini neevropskom, ako pod evropskom praksom shvatamo ideal transparentnosti i striktno poštovanje procedure u vođenju političkih poslova. Drugim rečima, Srbija ne zna šta sve treba da uradi kako bi dosanjala evropski san, jer uvek može da se pojavi neko sa zamerkama i da sve padne u vodu ili se odloži do daljnjeg. Razlike između onoga što je Koštuničina vlada govorila po pitanju saradnje sa Hagom u proleće 2006. godine i onoga što ponavlja Cvetkovićeva vlada sa neprimetnim premijerom u poslednjih šest meseci je u dlaku isto, pa opet tada je u predigri crnogorskog referenduma stigao retko negativan izveštaj o Srbiji, dok danas, sa vrlo malo promena u ostvarivanju ključnog zahteva, odjednom stižu hvalospevi. Pa se ti tu snađi!
Dvoličnost EU prema Srbiji prenosi se i na unutrašnji plan. Ovde pod evropejstvom možete švercovati u dušu usađeni orijentalizam, latentni rasizam, prostakluk, možete da kradete, otimate, lažete - ako na reveru imate evropski bedž, sve vam je oprošteno! Radite u ime višeg cilja, za koji alternativa nije pronađena. U ambijentu koji sve više podseća na ohlokratski (vladavina bogataša) nije ni čudo što jenjava uticaj osobina kao što su čestitost, solidarnost i poštenje, pošto one prosto nisu poželjne u izgradnji novog sistema vrednosti kome težimo. Zbog toga mnogi i stave gel na kosu, nauče dve-tri fraze koje užurbano i besomučno deklamuju trudeći se da ostave utisak zauzetog čoveka i pravac politika, gde će se već samo od sebe rešiti pitanje njihovog materijalnog statusa. Hvala, ali ne hvala.
Iako će EU do maksimuma eksploatisati "prelaženja dve rampe na evropskom putu Srbije", potpuna je misterija koliko tih rampi još ima, i da li će u nekom trenutku na putu iskrsnuti još neka, do tad nepredviđena. U demokratskoj oazi u kojoj se građani teraju na birališta dok ne izglasaju željenu opciju (što pokazuje nedavni slučaj Irske), civilizacijskoj tekovini koja od brojnih proširenja više nema svoj fokus, tj. zajednice zemalja koje kao da više nisu u stanju da iznedre političare velikog formata, ozbiljne ljude sa vizijom i razgovetnim planom i programom koji bi označavao boljitak za najveći mogući broj ljudi, takvo ponašanje u budućnosti ne bi bilo ni najmanje neočekivano - Hrvatima se pridruživanje uslovljava gubitkom delića teritorije, Makedonija je već godinama i kandidat za EU, sa sve uredno potpisanim SSP u džepu od sakoa (da ne pominjemo turski slučaj, mnogima će trebati šećer i voda), pa opet nikom ništa - evropski zvaničnici i dalje ponavljaju banalne "poruke podrške zemljama regiona", no pri odmaku od medijske halabuke sve to više liči na zamajavanje tipa "verujte mi na reč, sad će, samo što nije", što je ćiftinstvo par ekselans od koga je nemoguće živeti, jer ne vredi ništa u (njihovim) bankama i (njihovim) prodavnicama, a ne može ni da se ostavi u (našim) frižiderima. Imajući sve to u vidu, Srbiji jedino preostaje da sama sebi prestane da bude najveći neprijatelj u čini se beskonačnim evropskim igrama bez granica, i trezveno, bez euforije odredi svoje prioritete. U suprotnom, ovo nije ništa u odnosu na ono što nas tek čeka, a kada svi 19. 12. izađu iz zemlje i ugase svetlo, ja krećem u pljačku.