Lira Vega - Sreća i ljubav (Beopolis)

Sudeći po inflaciji izdanja u poslednje vreme, izgleda da su svi bendovi sa novim pesmama u šteku čekali kraj godine kako bi svoje obožavaoce obradovali novim albumom. U slučaju grupe Lira Vega, novo, dugo čekano izdanje je trebalo da izađe za PGP RTS, baš kao i prvenac sastava objavljen pre pola dekade, ali je nešto u međuvremenu puklo na relaciji bend-izdavač (how strange) pa je grupa rešila da na svoju ruku organizuje objavljivanje nove ploče.
Iz prethodnog pasusa se dosta toga može saznati o samom bendu koji predvodi Zoja Borovčanin (poznata od ranije iz Del Arno Banda), a prate je etablirani gradski muzičari gitarista Vladimir Đorđević (Klajberi, Sila) te Nemanja Aćimović (Jarboli, Sila, nekada i E-Play) koji je nakon odlaska Dejana Utvara (sada u grupi Autopark ) prešao sa basa na bubanj. Grupa je nastala 1998. kao muzička ekstenzija trupe "Pozorište šešira" (i sam bend se tako dugo zvao). Ako me sećanje ne vara, još 2001. imao sam snimke sa albuma koji je objavljen tek 2004. godine. Posle nove dugačke diskografske pauze, grupa se vraća na scenu.
Posle nekoliko inicijalnih slušanja, Sreća i ljubav mi više ne valjaju nego što valjaju. Pitanje je šta je bend hteo da postigne sa ovim (inače veoma dobrodošlim) "prizemljenjem" u svakodnevicu pevajući pesme o dva najveća životna ideala čoveka. Muzika je nesumnjivo interesantna i prijemčiva, tekstovi su uglavnom intrigantni, ali nešto škripi. Mora da je onda reč o produkciji.
Sreća i ljubav imaju odsutan eho koji je krasio izdanja sastava Stereolab i Electrelane, čime im je put do srca domaće "indie" mladeži (čitaj hipstera u pokušaju) zagarantovan, ali ostaje žal što je bend nesumnjivih potencijala omanuo da isporuči ono za šta je nesumnjivo kadar - umetničko uzbuđenje nadrealne ekstaze životne radosti. Iza hladnoće pomenutih stranihbendova kriju se vulkani strasti i ubeđenja, a to ovde nažalost nedostaje, čime se poništava dobrodošli upliv soula i surfa na domaće muzičko podneblje. Verovatno najharizmatičnija ženska pojava na domaćoj sceni dugo godina unazad, već pomenuta frontvumenka Zoja na ovoj ploči peva sa distance, kao da je u prolazu... o sreći i ljubavi... kada bismo bili preoštri onda bismo rekli i bez emocija. Od omota ploče pa do lavovskog dela izvođenja, evociraju se utisci koje su svojevremeno budile scenografije televizijskih studija iz osamdesetih - vidi se da se nije štedelo, ali je na kraju sve ispalo tanko i još pride izgleda škrto.
A možda je sve gore napisano stvar senzibiliteta. Ako je tako, što je veoma legitimna opcija u trenutku kada ne mogu da se požalim na stepen ljubavi koji me okružuje, preostaje mi samo da potražim sreću na nekom drugom mestu.
NaslovnaNaMajspejsu