Rock nostalgičari tvrde da su video-igre razlog zbog kojih su pauze između studijskih ostvarenja grupa danas duže nego što je to bio slučaj u periodu koji oni percipiraju kao "zlatan". Nekad su se albumi izbacivali na šest meseci, a danas im je i po tri godine malo, vele osedeli rokeri. Primenjujući ove postavke na njujoršku blek metal super-grupu Krallice i njihov novi album Dimensional Bleedthrough, na pamet padaju dve stvari:
1) oni nisu tipičan bend sadašnjice
2) bolje da su igrali video-igre.
Odista, u poslednjih nekoliko godina svedoci smo pravog bujanja zločestog muzičkog pravca na novom kontinentu. Izgleda da problem nastaje kada bend pređe žanrovske granice, i od kultnog postane bend za (indi) mase. To se ove godine već dogodilo sa eko-levičarima Wolves in the Throne Room, a sad se događa i sa Krallice, čiji je prošlogodišnji debi album s punim pravom percipiran kao trijumfalno osveženje.
I jedne i druge je muzička "indi" štampa prigrlila kao predstavnike blek metala do kojeg bi trebalo da drži svaki revnosni pratilac zbivanja na savremenoj muzičkoj sceni, uvrstivši ih u obaveznu lektiru. U toj transakciji, koja sama po sebi nema ništa ni loše ni dobro, malo su se pobrkali lončići, i ti bendovi mogu da predstavljaju krem blek metal ponude samo za neupućene u aktualni blek metal trenutak. Doduše, to ni najmanje ne čudi, kada se zna šta je sve danas kršteno kao indi.
I upravo na tom mestu se iscrpljuje smisao postojanja ovog albuma. Naime, njegovi instant-poštovaoci i padači u nesvest automatski sebe kvalifikuju za titulu "hipstera" koji brkaju otvorenost prema muzičkim ekstremima sa težnjom da šokiraju svoje bližnje bez čvršće formiranih kriterijuma. Okrenite se oko sebe, ima ih maltene svuda.
U krugovima upućene manjine, stvari stoje drugačije i, dakako, mnogo nepovoljnije po Krallice. Svako ko je iole upoznat sa grandioznom diskografijom gitariste benda Micka Barra, uveren je da ovaj čarobnjak na šest žica može da štancuje i po deset ovakvih albuma godišnje. Tehnika bez proživljenosti i uverenja ovih dana malo znači, i beleži se kao greška u koracima na koju će nasesti samo priučeni.
1) oni nisu tipičan bend sadašnjice
2) bolje da su igrali video-igre.
Odista, u poslednjih nekoliko godina svedoci smo pravog bujanja zločestog muzičkog pravca na novom kontinentu. Izgleda da problem nastaje kada bend pređe žanrovske granice, i od kultnog postane bend za (indi) mase. To se ove godine već dogodilo sa eko-levičarima Wolves in the Throne Room, a sad se događa i sa Krallice, čiji je prošlogodišnji debi album s punim pravom percipiran kao trijumfalno osveženje.
I jedne i druge je muzička "indi" štampa prigrlila kao predstavnike blek metala do kojeg bi trebalo da drži svaki revnosni pratilac zbivanja na savremenoj muzičkoj sceni, uvrstivši ih u obaveznu lektiru. U toj transakciji, koja sama po sebi nema ništa ni loše ni dobro, malo su se pobrkali lončići, i ti bendovi mogu da predstavljaju krem blek metal ponude samo za neupućene u aktualni blek metal trenutak. Doduše, to ni najmanje ne čudi, kada se zna šta je sve danas kršteno kao indi.
I upravo na tom mestu se iscrpljuje smisao postojanja ovog albuma. Naime, njegovi instant-poštovaoci i padači u nesvest automatski sebe kvalifikuju za titulu "hipstera" koji brkaju otvorenost prema muzičkim ekstremima sa težnjom da šokiraju svoje bližnje bez čvršće formiranih kriterijuma. Okrenite se oko sebe, ima ih maltene svuda.
U krugovima upućene manjine, stvari stoje drugačije i, dakako, mnogo nepovoljnije po Krallice. Svako ko je iole upoznat sa grandioznom diskografijom gitariste benda Micka Barra, uveren je da ovaj čarobnjak na šest žica može da štancuje i po deset ovakvih albuma godišnje. Tehnika bez proživljenosti i uverenja ovih dana malo znači, i beleži se kao greška u koracima na koju će nasesti samo priučeni.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар