Jučerašnji izbori na Voždovcu svojim su ishodom pokazali da demokratska tradicija polako počinje da hvata korene u Srbiji. Vladajuća Demokratska stranka izgubila je opštinu, kojom će u naradnom periodu vladati koalicija SNS-DSS-NS. Ispostavilo se da narod nije glup u onoj meri u kojoj ga prikazuju - najveća stranka vladajuće koalicije kažnjena je za većinsko neispunjavanje grandioznih predizbornih obećanja i neprincipijelne koalicije. Partneri u vlasti prošli su još gore: osim koalicije koju predvodi SPS, koja je u odnosu na prošle, nedavne izbore u ovoj opštini dobila nekoliko procenata glasova manje, druga dva saveznika najveće vladajuće stranke - G17+ i (o)pozicioni LDP nisu ni prešli cenzus od pet odsto, te su razmere njihovog poraza još veće, jer postavljaju smisleno pitanje postojanja ovih dvaju političkih grupacija. U tom smislu, dobrodošli trend ukrupnjavanja političke scene se nastavio u, za mnoge, neočekivanom pravcu.
Poraz je još bolniji ako se zna da je reč o opštini u kojoj je od uspostavljanja višestranačja uvek pobeđivala tzv. demokratska opcija. Poklon naprednjacima dale su same demokrate/evropejci svojom bahatošću i odbijanjem da žive u realnosti. Kao kula od karata se na biralištima razbila idilična priča o Srbiji koja hrli u Evropu čekajući ispred njenih vrata, a vladajuća struktura je najveći deo sopstvene energije utrošila na ulepšavanje slike o sebi, ne hajući mnogo za činjenice i nagomilane propuste. Kao što reče jedan od komentatora na sajtu B92, prodavci magle kad tad budu raskrinkani, i to se u ovom slučaju dogodilo.
Godinu i po dana po formiranju semaforske koalicije nastale na usiljenom nacionalnom pomirenju iza kojeg je stajao samo ogoljeni interes sve je jasnije da se ta pobeda sa ove vremenske distance može okarakterisati kao Pirova. Jedino moralno što aktualna vlast može da uradi je da nakon ovog sleda događaja raspiše nove izbore na republičkom nivou, koje bi pratili i izbori za Predsednika Republike.
Upravo Predsednik Republike je svojom skandaloznom odlukom da uđe u dil sa socijalistima sam sebi isekao granu na kojoj je sedeo. Zarad parčeta vlasti narušen je balans koji je dugo vladao na domaćoj političkoj sceni što je dezavuisalo birače i oteralo ih zagrljaj Tome Nikolića i Vučića. I na prošlim izborima, ta opcija je imala većinu, ali je Dačićevim iznenadnim evropejstvom ta prednost anulirana. Primer Voždovca govori da je Srbija i dalje ozbiljno podeljena zemlja u kojoj ima neznatno više onih kojima Evropa nije na prvom mestu, ma šta spin doktori pokušavali da nam udele kao informaciju.
Uz ovakvu vlast, sastavljenu pomoću štapa i kanapa, te vladanju iz senke sa neprimetnim Cvetkovićem na čelu (taj čovek kao da se u starom dobrom komunističkom maniru ne meša u svoj posao), nije previše teško biti opozicija. Naprednjaci, iako mlada snaga na političkom nebu, su već izrasli u jednu od dve najveće stranke u zemlji, otimajući skoro sve od radikala, koji polako klize u zaborav, ali i zahvatajući i dobar deo "nacionalnog" dela ovdašnje javnosti pod svoje skute. Ipak, možda i najveće iznenađenje za neke je više od 8,5 % glasova za koaliciju DSS-NS.
Koštunica ima dosta razloga da bude zadovoljan. Posle golgote koju je preživeo prošle godine, vraćajući mandat narodu, što je pratilo i njegov silazak sa vlasti, on je zapanjujućom nesposobnošću trenutne državne garniture lako uzeo dah i revalorizovao svoj koalicioni potencijal. Verovatno se sada po sedištima DS i G17+ udaraju po glavi što su se kratkovido odrekli Koštuničinog partnerstva, prerano ga šaljući u političku penziju. Sudeći po Voždovcu, izgleda da su za to zreliji oni koji su sebe videli u budućnosti ove zemlje.
Ako je prošla godina protekla u renesansi SPS, koji je zavidnom dozom uvozne kozmetike našao svoje novo mesto na političkom spektru Srbije, ova godina donosi nam ustoličavanje SNS kao najveće srpske partije i oživljavanju DSS, bez kojeg više neće biti moguće računati na formiranje bilo kakve vlasti.
Voždovac će biti dobra proba, svojevrsni test sposobnosti za novopečenu opozicionu koaliciju, a posle svega, uputno je očekivati nove izbore, najranije u maju iduće godine. Spremaju se nove, još žešće borbe u političkoj areni, a kao i do sada, najveći gubitnik će biti narod, kome je sve jasnije da ne odlučuje o svojoj sudbini, jer koga god izabere da vlada, taj će se prozliti na vlasti i pritom izgledati nesposobno da reši na prvi pogled nerešive probleme u kojima se Srbija nalazi, a za koje je najvećim delom sama kriva. Sad treba preživeti ofanzivnu presiju novog svakodnevnog ispiranja mozga u režiji vladajuće marketinško-političke oligarhije, kojoj tlo ubrzano izmiče pod nogama.
Poraz je još bolniji ako se zna da je reč o opštini u kojoj je od uspostavljanja višestranačja uvek pobeđivala tzv. demokratska opcija. Poklon naprednjacima dale su same demokrate/evropejci svojom bahatošću i odbijanjem da žive u realnosti. Kao kula od karata se na biralištima razbila idilična priča o Srbiji koja hrli u Evropu čekajući ispred njenih vrata, a vladajuća struktura je najveći deo sopstvene energije utrošila na ulepšavanje slike o sebi, ne hajući mnogo za činjenice i nagomilane propuste. Kao što reče jedan od komentatora na sajtu B92, prodavci magle kad tad budu raskrinkani, i to se u ovom slučaju dogodilo.
Godinu i po dana po formiranju semaforske koalicije nastale na usiljenom nacionalnom pomirenju iza kojeg je stajao samo ogoljeni interes sve je jasnije da se ta pobeda sa ove vremenske distance može okarakterisati kao Pirova. Jedino moralno što aktualna vlast može da uradi je da nakon ovog sleda događaja raspiše nove izbore na republičkom nivou, koje bi pratili i izbori za Predsednika Republike.
Upravo Predsednik Republike je svojom skandaloznom odlukom da uđe u dil sa socijalistima sam sebi isekao granu na kojoj je sedeo. Zarad parčeta vlasti narušen je balans koji je dugo vladao na domaćoj političkoj sceni što je dezavuisalo birače i oteralo ih zagrljaj Tome Nikolića i Vučića. I na prošlim izborima, ta opcija je imala većinu, ali je Dačićevim iznenadnim evropejstvom ta prednost anulirana. Primer Voždovca govori da je Srbija i dalje ozbiljno podeljena zemlja u kojoj ima neznatno više onih kojima Evropa nije na prvom mestu, ma šta spin doktori pokušavali da nam udele kao informaciju.
Uz ovakvu vlast, sastavljenu pomoću štapa i kanapa, te vladanju iz senke sa neprimetnim Cvetkovićem na čelu (taj čovek kao da se u starom dobrom komunističkom maniru ne meša u svoj posao), nije previše teško biti opozicija. Naprednjaci, iako mlada snaga na političkom nebu, su već izrasli u jednu od dve najveće stranke u zemlji, otimajući skoro sve od radikala, koji polako klize u zaborav, ali i zahvatajući i dobar deo "nacionalnog" dela ovdašnje javnosti pod svoje skute. Ipak, možda i najveće iznenađenje za neke je više od 8,5 % glasova za koaliciju DSS-NS.
Koštunica ima dosta razloga da bude zadovoljan. Posle golgote koju je preživeo prošle godine, vraćajući mandat narodu, što je pratilo i njegov silazak sa vlasti, on je zapanjujućom nesposobnošću trenutne državne garniture lako uzeo dah i revalorizovao svoj koalicioni potencijal. Verovatno se sada po sedištima DS i G17+ udaraju po glavi što su se kratkovido odrekli Koštuničinog partnerstva, prerano ga šaljući u političku penziju. Sudeći po Voždovcu, izgleda da su za to zreliji oni koji su sebe videli u budućnosti ove zemlje.
Ako je prošla godina protekla u renesansi SPS, koji je zavidnom dozom uvozne kozmetike našao svoje novo mesto na političkom spektru Srbije, ova godina donosi nam ustoličavanje SNS kao najveće srpske partije i oživljavanju DSS, bez kojeg više neće biti moguće računati na formiranje bilo kakve vlasti.
Voždovac će biti dobra proba, svojevrsni test sposobnosti za novopečenu opozicionu koaliciju, a posle svega, uputno je očekivati nove izbore, najranije u maju iduće godine. Spremaju se nove, još žešće borbe u političkoj areni, a kao i do sada, najveći gubitnik će biti narod, kome je sve jasnije da ne odlučuje o svojoj sudbini, jer koga god izabere da vlada, taj će se prozliti na vlasti i pritom izgledati nesposobno da reši na prvi pogled nerešive probleme u kojima se Srbija nalazi, a za koje je najvećim delom sama kriva. Sad treba preživeti ofanzivnu presiju novog svakodnevnog ispiranja mozga u režiji vladajuće marketinško-političke oligarhije, kojoj tlo ubrzano izmiče pod nogama.
Постови
2 коментара:
Vlada sa SPS-om je bila nesto najbolje sto je Srbija mogla da dobije u tom trenutku...Reci mi koja je bila alternativa? Nema je! Sve ostalo bi bilo tragicno za ovu zemlju i jos gore nego sto je sada...to je realnost.
načelno prihvatam zamerku, u tom trenutku je to verovatno izgledalo tako, presija zastrašivanja povratka u devedesete je bila frapantna. a danas? realnost je i da je ova vlada verovatno najgora u poslednjih 20 godina, i da, po svemu sudeći, nema većinu u biračkom telu, jer su se mnogima, devedesete, u materijalnom smislu, vratile na velika vrata. da ne pričam o medijima koji su jednoobrazniji nego što su ikada bili. meni je zaista žao što je ispalo tako, ali nikad nisam u ime viših ciljeva zatvarao oči, pa neću ni sada. jednakost između onih koji su dobri briselu i dobri glasačima je manja nego ikad u poslednjih deset godina.
u mojim očima, pro-evropske koalicije sa štapa i kanapa donose više štete nego koristi, i dugoročno bi bilo bolje da vladaju oni koji imaju većinu. kad se ispostavi da ne valjaju, raspišu se novi izbori. to je suština demokratije.
Постави коментар