Pomalo neshvatljivo, ali... ja volim pop kulturu, koliko god da sam kritičan prema njoj. U stvari sviđa mi se kritički nastrojena pop kultura, i u tom smislu, nisam nikakav elitista, nego čak romantik-hipik, zarobljen u iluziji da umetnost može da promeni svet. Iluziji samo na prvi pogled. Umetnost menja ljude, a ljudi menjaju svet.Treba biti slep pa ne primetiti da se sistem mnogo bolje snalazi od svoje opozicije u težnji da opstane i prevlada. Svojom totalnošću uspeva da i sopstvenu opoziciju podvede pod svoje okrilje. Francuski "hit" pisci koji su se mrcvarili u egzistencijalističkom gnevu poput Uelbeka su pokorili tržište. Na slinavu pljuvačku je bilo odgovoreno vlažnim poljupcem.
Fredrik Begbede je Uelbekov prijatelj. Njegova knjiga 99 Francs (prevedena kod nas kao 399) bio je jedan od onih zicer predložaka za gajenje i negu sopstvene alternativne ličnosti. Gađenje i gnev svetom, u kome je laž kao osnovni proizvod PR industrije žrvanj oko koga se okreće spirala iluzija (ovaj put onih pravih) koje nazivamo sopstvenim životom, izbijali su sa svake stranice ove knjige, zbog koje je pisac svojevremeno popio otkaz. Na ovim prostorima, neki samozvani "kulturni poslenici", "ideolozi novog srpskog filma" i "borci za mejnstrim" su se toliko oduševili Begbedeom da su nekritički prepisivali čitave njegove pasuse i kasnije tu "resavu" potpisivali svojim cenjenim imenom.
Dok je ovde radila kopir mašina, u Francuskoj se baciše na snimanje filma. Prva nedoumica: kako snimiti film koji će pišati po gledaocima, ali tako da se gledaocima dopadne? Nikako, malo ih šokirati vizualnim trikovima, ubaciti malo više droge i prividno zamuljati pojednostavljeni tok radnje. U svojoj cinematic verziji, 99 Francs je šljašteća neonska reklama. Gledljiva, ali nikako na nivou knjige. Uostalom, u međusobnom odmeravanju snaga, traka je uvek bila u inferiornijem položaju u odnosu na ispisani list hartije. Zato nas toliko i kljukaju slikama.
Saznaje se i iz Kounenovog dela šta nam još rade i čime nas još kljukaju, ali režiser kao režiser, više se bavio "sopstvenom" "estetikom" nego što je kadrovima podvlačio efektne rečenice iz knjige, koje su u njegovoj viziji derogirane na nivo uzgrednih fusnota, remetilačkog faktora u toku neatraktivne naracije. Tako je pop-kulturni artefakt anti-pop kulturnog naboja postao predložak za pop-kulturni film koji slavi pop-kulturne estetske vrednosti, upadajući u paradoks da ono što literarno kritikuje, vizualno slavi. Drugim rečima, i kritika reklame može da sklizne u samu reklamu, ako se istinski potrudiš. Krajnji ishod svega je konfuzija u glavi gledaoca, mada se mora priznati da je filmovanje ove knjiga bila lestvica postavljena na Sotomajorove visine. Lestvica koja je lagano rušena.
Likovi su očekivano antipatični, ali ne uspevaju da iznude simpatiju, iako pokušavaju. U knjizi su to razulareni anti-junaci, arogantni snobovi za koje si siguran da bi ti bilo mnogo dobro u njihovom društvu. U pokretnoj verziji, prisustvuje se burleski patetičnih tragičara obučenih po poslednjoj modi kojima si možda nekad skidao kapu na ulici, ali si u međuvremenu shvatio da je bolje da pređeš na drugu stranu kada ih ugledaš.
Постови
9 коментара:
meni se ni knjiga nije svidela preterano.
možda zbog teme?
opasno dobro napisana recenzija.bravo!
Ko je objavio Begbedea? Pre bih se prihvatio knjige. Ne volim ovog Jana Kounena, a i savremeni francuski film je napadno intelektualan i lažno kontroverzan. Volim starce poput Trifoa, Šabrola, Melvila. Od Uelbeka mi se dopala "Platforma" i "Mogućnost ostrva" ali se uvek posle čitanja njegovih knjiga osećam loše. Je l i Begbede takav?
tnx kerovođa!
đole, čini mi se da je plato izdavač. od uelbeka sam čitao samo platformu, i begbede je meni na ideološki na istom nihilističkom tragu, mada ima svoju humorističku upečatljivost (možda mi je čak i bolji - ne znam, zaista nisam o tome razmišljao, obojica su dobri).
i begbede je takav da se osetiš loše posle:)
s tim što je uelbek ozbiljniji pisac, 399 je skandal-knjiga, služi se istim šok marketinškim sredstvima koje proziva. samo što, umesto sapuna, reklamira nihilizam.
bolji je Peljevinov roman Generacija P koji se pojavio otprilike u isto vreme i isto je gl. lik kopirajter, al Rus čiji je posao da reklame sa zapada prilagođava ruskim potrošačima. to je do duše laganije za čitanje, ali baš komično i ima više duha od 399
Generacija P od Peljevina mi je legla:)Prava tranziciono kokainska satira. Mada je jedan deo romana malo konfuzan - onako postmodernitički;)U svakom slučaju hvala na preporukama.
meni peljevin nikako ne leži. e od njega mi je loše, stvara mi metalni ukus u ustima. doduše čitao sam samo omon ra i šlem užasa.
Omon ra je meni omiljeni :)
Постави коментар