Foals – Total Life Forever (Transgressive Records)

Propustili smo da pišemo o prvom albumu ovog petočlanog benda iz Oksforda koji je, u neku ruku konkretniji i neposredniji od Total Life Forever. Počev od stihova koji su se na Antidotes (2008) svodili na povike, efektne, nepretenciozne isečke misli, stihovi su ovde razložniji, iako se i ovde akcentovanje reči oblikuje prema melodiji postajući njen prateći efekat (na momente i preterano u ulozi ukrasa).
Kolko su godine i ozbiljnost uzeli maha, najbolje govore Black Gold stihovi: They buried the gold, your ancestry's sold and left/Just the residue/They buried the gold, your ancestry's sold and left/Just the mist of you.
Novi album je zadržao tehno matrice po kojima kao po izglancanim keramičkim pločicama klizi glas Yannisa Philippakisa, asocirajući na neobavezan ples i pocupkivanje, ali je ove pločice sad prekrila para melanholije. Oduvane su ska duvaljke koje prethodnom albumu daju nekakav ludistički, radostan, profani utisak. Recimo, neke pesme, poput dirljive 2 Trees u samom finišu albuma gotovo je nemoguće spojiti sa veseljem koje prožima Antidotes. Muzika sa Total Life Forever zadržava plesni karakter (ponajpre u pesmi After Glow), ali ono što je na prvom albumu ličilo na gotovo pankerski polet ovde je pre inercija tela u slobodnom elegičnom proklizavanju kao u onim diskotekama koje fotografi namerno snimaju da izgleda kao da ljude u masi žali i prikazuje njihovu usamljenost, a ne neki dobar provod.
Efektni počeci pesama i ovde su zaštitni znak Foalsa, pa se na fanki uvod naslovne numere Total Life Forever reaguje gotovo automatskim mrdanjem, ali pesme poput Spanish Sahara svakako govore o tome da Foals napuštaju disko podijum na obali plaže i uranjaju, ko što i pokazuje naslovnica albuma, u vodu neke post-rok širine.
Da ovo istraživanje nije uzalud i da se u tom plivanju stiže do obala na kojoj se Foals dobro snalaze, pokazuje svakako najbolja pesma na albumu - This Orient koja zauzima središte albuma od 11 pesama i ujedno predstavlja vidikovac na kom dinamika Antidotesa i melanholija Total Life Forever stoje u njuorderovskoj ravnoteži.
Mana ovog albuma je što posle dužeg slušanja neke pesme prosto zvuče suviše penasto, pozadinski i neutralno, da ne kažem dosadnjikavo. Takođe, za razliku od prvog albuma koji je delovao kao da je nastao u jednom cugu, bez velikog napora, aktuelni na momente zvuči kao muzička izolacija za modernu zgradu koja voli da je u središtu nevremena, al ne bi da je dodirne ni ošteti ni jedna kap kiše koju ipak priziva. Ali za neka posebna raspoloženja kad vam baš ne treba da vas išta pomeri iz tačke u kojoj ste, Total Life Forever je sasvim ok muzička izolacija.