петак, 21. мај 2010.

Prokletnici - Quentin Tarantino


Dakle, reč je o dobrovoljnom tripu gledaoca, naviklog da Tarantino okreće ćurak. Pa, zato Prokletnike čovek gleda od starta sa konspirativnim polusmeškom, ni ne pitajući se otkud mladoj Jevrejki koja se, divnim čudom spasla od nemačke hajke, čitav bioskop u kom radi baš tako kul crnac koji ne pali eksploziv znojeći se iza neke kulise, nego tako što nonšalantno ispusti opušak.

Prokletnici su ekstrakt Tarantinove ideje da film sažme u jednu školsku puškicu koja će, u trajanju od jednog školskog časa, da obiđe ceo razred i dospe do devojke koju je hteo da fascinira. I ta fascinacija zaista dospeva do gledaoca, ali samo u jednoj sceni koja se zbiva u bioskopu u finalu filma, a koji sam ja shvatila, trljajući oči od prethodne dremke, kao baš finu posvetu filmu, nekom ličnom tripu i kao osvetu filma, filmske trake, filmadžije istoriji, činjenici, svakoj logici i realnosti. Ali velika je šteta što pre toga ne postoji ništa na osnovu čega bi se vezali za sve te junake, pa i za tu Šošanu koja trijumfuje sa platna, nego je sve podignuto na operetski nivo, kao da svakog časa čekaš da se spusti zavesa posle prvog, drugog, trećeg... čina. Ova scena zasede u bioskopu je genijalna, ali ostaje utisak da je ceo film koji ne traje baš kratko napravljen da bi ta scena mogla da izađe u svet. Što je legitimno, kad se pogleda, najjači filmovi i jesu nastali iz velikih tripova, al su najveći i uspevali da taj trip pretope na ceo film, a ne da ga ostave kao izolovanu fascinaciju.

Prokletnici su definitivno film za ponovna gledanja, da se raščivija šta se zapravo tu i kako odigrava, al je bezveze što bi to gledalac činio da shvati šta radi Tarantino, a ne šta njemu radi film, pošto i nema neke magije u Prokletnicima koja bi, kao u Prljavom plesu, izlizala ono rew dugme.

Sve u svemu, jedva sam čekala kraj teksta da iznesem najbolji opis nekog filma koji sam ikad čula, a nisam ih malo pročitala. Kaže naš drugar Stefan: „ovo sa Jevrejima Buljašima - kao kidali su, a ovi ih Nemci otkinuli“. I to.

1 коментар:

gassalascajape је рекао...

Mislim da su Basterdsi prilicno dobar lakmus test - na osnovu toga sta osoba misli o filmu mozes dosta da kazes o njenom ukusu i percepciji filmovam kao i donekle sirem svetonazoru.

Ja sam jedna od onih kojima su Basterdsi najbolji Tarantinov film od Pulp Fictiona, i koji definitivno zavredjuje ponovna gledanja. Mada, mislim da je indikativno sto smo se na mnoge scene samo ja i dva ortaka smejali u bioskopu. Retko urnebesan film, koji cesto potrefi onu zicu humora koja mi je bliska.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.