Last Temptation of Christ (Martin Scorcese, 1988)

Na redu je još jedno ostvarenje iz edicije "filmovi o kojima se dosta pričalo ali ih nisam pogledao do sad". Priča se da je Scorsese pristao da režira nedorečenu "Boju novca" samo da bi ekranizovao škakljivo delo grčkog pisca Nikosa Kazancakisa. To ti je život: na nekoliko stvari koje uradiš zato što moraš, dođe po jedan trenutak oduška u kome radiš ono što želiš. Naravno, ako imaš tri daske u glavi. Ko razori tu ravnotežu ili će prestati da želi ili će mu čitav život biti pod moranjem. Taj životni balans je podesan instrument za merenje ispunjenosti/sreće u svakoj ličnoj egzistenciji.
Pošto sam odlgedao film u ležećem položaju najčešće široko razjapljenih usta, isprva nisam želeo da pišem o njemu pre nego što ga pogledam ponovo. Inače se smejem boljoj polovini nasdvoje što gleda filmove o kojima piše po nekoliko puta. Imamo i jednog dragog prijatelja kome sam se podsmevao što do tančina skenira vizualne predmete interesovanja, do potpune apsorpcije dela. Živeo sam u lagodnoj hladovini ruganja, a onda sam primetio da lagano postajem jedan od njih.
Naposletku, pala je odluka da pišem o flimu sad, a za naknadna gledanja će ionako biti još prilika. Markirao sam ljude koji nisu pogledali film do sada, pa ćemo ga gledati zajedno. Već unapred znam da će da odlepe. Kada američki film zaboravi na česte istorijske omaške i veštačka dizanja tenzije, onda je, onako samouveren i ležeran, praktično savršen.
Na adresu nasdvoje stigle su i pritužbe u kojima se podvlači zazor od čitanja naših filmskih recenzija, jer suviše otkrivamo radnju, ili što bi pop fanatici rekli "spojlerišemo". Ne znam, koliko je ta primedba na mestu, pošto se i sam ubrajam u one koji izbegavaju prikaze filmova iz sličnih razloga. U ovom konkretnom slučaju, razloga za brigu nema, pošto je radnja već opisana u Bibliji. A u njoj znate šta sve ima, pa čak i ako je niste čitali (moj slučaj).
Ali, teško da ćete ostati ravnodušni na poetičnu elokventnost scenarija koji je znalački potpisao Pol Šreder uspevajući da dopre do večnih psiholoških dilema i pitanja u životu čoveka, na uverljivu rolu Isusa u izvođenju Viljema Defoa, sugestivnu muziku Petera Gabriela i suvu genijalnost Kazancakisa koji se drznuo da umetnički rovari po pisanim relikvijama hrišćanstva. To je filmu i donelo oreol kontraverze - pa je tako pariski bioskop u kome je održana premijera bio zasut koktelima iz Molotovljevog menija, a dan-danas film je zabranjen na Filipinima i u Singapuru, dok je u Turskoj i nekim zemljama Latinske Amerike bio na tankom ledu godinama. Ako ste gledali film znate zašto, ako niste, krajnje je vreme.