понедељак, 10. мај 2010.

Avatar (2009) – James Cameron


Pošto se bura oko Avatara stišala, konačno sam ga pogledala i mogu pod jedan da kažem da Titanik nije zaslužio da ga novi Kameronov film premaši u gledanosti. Sećam se da sam posle gledanja Titanika ostala potpuno omađijana nekakvom sablašću koja se prosula sa palube tonućeg broda, dok posle Avatara od silnih fluoroscentnih tonova Pandore nije preostalo puno da se namažem mirnodopskim bojama plemena Na’vi kojima su klicali i Majkl Mur i Evo Morales, između ostalih. Oba filma su grandiozna, pa ih je lako porediti.

Problem je u tome što Avatar svoju grandioznost (efekata, epske priče itd.) ne zasniva, kao što je to slučaj sa Titanikom, na potezima junaka u priči, već likovima barata kao nosiocima ideja čitavih civilizacija (u ovom slučaju ljudske, prikazane kao skupina arogantnih naučnika, grabljivih moćnika i krvoločne vojske i domorodačke, starostavne koja živi u harmoniji sa prirodom). Tako automatski dobijamo crno-beli svet u kom, posle nekog vremena, interes gledaoca splašnjava, jer je razlika toliko očigledna da prosto ne ostaje drugo nego da se, kao Na’vi prikačimo na moćnu bazu podataka i primamo utiske u totalu kao da hodamo sasvim novim univerzumom.

I pošto to učinimo, dok hodamo, postaje neobično dosadno što su, uprkos celokupnom neobičnom pakovanju, sve stnice profane i ljudske. Recimo, jedan primer, kada dođe do ljubavi između Na’vi devojke i marinca koji je maskiran svojim domorodačkim avatarom, njihov poljubac je skroz ljudski. Dakle, uložen je veliki trud da se osmisli potpuno novi jezik stanovnika Pandore, da se naprave nove životinjske i biljne vrste, ali u suštini reč je o veoma ljudskim metodama opštenja i života. Otuda, cela filozofija o harmoniji sa prirodom i šetnje kroz Pandoru, bez tog suštinskog oneobičavanja, ostavljaju mambo-džambo efekat.

Iako su strane izmenjene, pa su sada u sudaru civilizacija, u odnosu na najprimitivnije vesterne, kauboji zli, a Indijanci dobri, reč je o istoj vrsti igre, tako da se čovek zapita nije li opisan pun krug tako da smo opet došli na isto mesto samo sad sa 3D naočarima.

Zanimljiva je analiza na sajtu Spiked u kojoj kritičar film opisuje kao mizantropski zato što se, u nedostatku drugih zlikovaca poput Rusa u hladnoratovsko doba, a usled novonastale političke korektnosti, čitavo čovečanstvo proziva kao bad guy. Međutim, mislim da je čak i ova analiza pridala preteran filozofski značaj Kameronovom filmu. Cela filozofija filma svodi se zapravo na kompilaciju onoga što smatramo pod dobrim, duhovnim, ekološkim, pravednim itd. a što je na strani plemena Na’vi i kompilaciju svega što smatramo zlim, militantnim, arogantnim, gramzivim itd. a što je na strani ljudi koji bi da eksploatišu rudno bogatstvo Pandore. Ali, pošto su Na’vi u stvari isto ljudi, samo dobri, film sučeljava dve krajnje uprošćene sile dobra i zla između kojih treba da se opredelimo kako bi nam u budućnosti bilo bolje. U takvom izolovanju ekstrakta dobra i zla, Kameron najviše napora ulaže u oblikovanje Pandore – počev od izgleda visokih plavih stanovnika koji žive u plemenskom zajedništvu, preko njihovog jezika do flore i faune njihovog staništa. S druge strane, ljude predstavljaju sve sami prilično zastareli stereotipi – recimo poručnik, nadređeni Džejku Saliju je slika i prilika hladnoratovskih snagatora na baterije koji sažežu pogledom sve pred sobom, naučnica Grejs je inkarnacija svih Kameronovih odrešitih junakinja, a pošto je glumi Sigurni Viver koja se još dok je bila Ripli zarekla da ne želi da nosi oružje, ovde sa izrazito antimilitantnim stavom, iako drčna i odrešita. U svakom pogledu, nekako bleda kopija većine svemirskih postaja i ekipa koje je Kameron, da ne pominjemo ostale reditelje koji su se bavili susretima drugih vrsta, već slali u raznorazne ekspedicije. To je veliko razočaranje, zato što nam je u startu oduzeta mogućnost da se od Na’vija plašimo kao od nečeg neobičnog, a nemamo mogućnost ni da se identifikujemo sa ljudskom jedinicom jer je stereotipizovana. Iz preterane želje da Na’vi pleme prikaže kao izvor dobra i pravde, Kameron im oduzima mogućnost da postoje u mašti gledaoca. Pandora je odmah, ako izuzmemo prilično nestvarne CGI životinje, predstavljena kao pitomo, rajsko mesto.

Navodeći svoje uzore za Avatar, Kameron je pomenuo i film Smaragdna šuma. Ako se dobro sećam ovog filma, do samog kraja sam bila rastrzana između želje da otac pronađe svog sina, zagubljenog u divljini i vrati ga kući i želje da sin ipak ostane sa svojom novom, domorodačkom porodicom koja me i plašila. Scena u kojoj se, već prilično odrođen sin penje četvoronoške uz neboder do stana u kom susreće oca tako je snimljena da me u isti mah bilo strah visine zgarde, ali pre svega neizvesnosti sudbine sada toliko rastrzanog junaka. Kameron kao da u startu preorava ovu razliku i pravi prilično uredan vrt na kom mapira dve strane, ostavljajući čak utisak da je moguće da neko od junaka prebegne s jedne na drugu bez većih posledica.

Isto tako, osnovni potencijal koji film ima, a to je dilema glavnog junaka kom plemenu da se prikloni ispuštena je, jer mi od starta znamo da je Džejku bolje na Pandori gde može da trči, diše punim plućima, gde ima porodicu i gde se praktično ponovo rađa. S druge strane ga čekaju samo obaveze, ljudi sa ironičnim i zlokobnim opaskama i život roba. Dakle, uprkos sveopšte uzdignutom filozofskom stavu filma o potrebi za unutrašnjom transformacijom i kritici savremenog čoveka, odluke glavnog junaka su bazirane na krajnje kapitalističkom i egoističnom stanovištu – idem tamo gde će meni biti bolje. Kako mi da verujemo da će Džejk biti dobar za Na’vi zajednicu kad je tako lako, čim mu je na Zemlji postalo loše, jer je ostao invalid u ratu, praktično bez igde ikoga, bez da je pružio i jedan znak otpora prema nadređenima (izuzev kad je maskiran u svog avatara), spreman samo da se jada u svom video dnevniku, kako dakle da znamo da njegova promena u heroja nije samo posledica promene tela, odnosno dolaska novo na gotovo, u svet toliko savršen da je u njemu nemoguće biti loš?

Osećaj nemoći i neke gorčine koji ostaje posle gledanja Avatara potiče od ovog utiska laži, da je proslavljen junak koji je silnom naukom zapravo postao neko sasvim drugi, dok je siroti invalid Džejk ostao da trune kao odbačena konzerva u nekakvoj letelici na Aleluja planinama. Sad, neko može da kaže, ali to je metafora, odbacio je telo kao školjku, a njegov duh je transformisan i spašen i on je progledao drugim očima, ali ako Na’vi već tvrde da je sve što postoji od boga, dakle da ništa nije za džaba, gde u toj računici spada to odbačeno telo Džejka Salija i veze koje je Džejkov duh imao sa njim?

Drugo, vrzmalo mi se po glavi da ima dosta američkih filmova koji teže apkalipsi i tom novom rođenju čoveka ni iz čega, tj. koji predlažu da je spas čoveka moguć samo ako se sve počne iz početka, sa zgarišta. U Toroovoj knjizi Valden, pominje se da negde u Meksiku postoji ritual da se jednom valjda u pet godina spaljuju stare stvari i da seoski sveštenik okadi svaku kuću i da se slavi nekakvo ponovno rođenje i novi početak. Ovo mi se pankersko veliko spremanje jako svidelo, ali način na koji ga, na planetarnom nivou, zagovaraju američki studiji kroz filmove Ja sam legenda ili Avatar, prilično je neutemeljen. S kojim pravom jedan čovek (dakle ne Na’vi) i to čovek zapadne kulture sme i da pomisli na spas u vidu potpunog izmicanja iz cele ujdurme? S kojim pravom, tačnije, sme uopšte da priželjkuje da je spas u prostom prebegu u neke bolje svetove? Ja naprosto s tom vrstom nevinosti ne mogu da se identifikujem, zbog čega mi takvi filmovi deluju kao žestoko licemerje.

16 коментара:

nasdvoje је рекао...

uuuu, koja prozivka. gledaće se jednog dana. od onih koje sam gledao, meni su kameronovi filmovi zanimljivi (a titanik je remek delo, odličan lakmus papir za identifikovanje filmofila-fejkera), a bila mi je zanimljiva i njegova bivša žena dok nije potpisala onu znojavu smaračinu o patnji unutar imperijalnog egzistencijalizma jadnih američkih vojnika. jeste, zaspao sam, šta, da nije trebalo da ostanem budan možda? :)

kejkz је рекао...

znaci, shara lepa, a film dosadan. OK :)

nasdvoje је рекао...

ukratko rečeno da:)

Đorđe Kalijadis је рекао...

@(a titanik je remek delo, odličan lakmus papir za identifikovanje filmofila-fejkera)

Ovo ću naučiti napamet!Odlično! Na jednom forumu sam svojevremeno izjavio da sam voleo na slavama da se svađam sa ljudima koji ne vole Titanik.

pozdrav

A guy called Erik је рекао...

Neko je poredio ovaj film sa Diznijevom Pokahontas (prvi deo) po svojoj idealizaciji, kritici zapadnog društva i sukobu civilizacija. Iako se dosta razlikuje od stvarne priče, Pokahontas može da pije vodu u nekim osnovnim crtama, dok mi je Avatar totalno preslikana situacija dodira zlog (mahom zapadnjačkog) čoveka sa urođeničkom kulturom koju želi da porobi/iskoristi resurse.

Od Kolumba i osvajanja ''novih'' svetova, bilo je i idealizacije ''plemenitog divljaka'' i samim tim kritike zapadnog društva, ali pitanje je da li se urođenici gledaju u pravom svetlu ili samo kao obrnuta slika društva koje želi da se kritikuje...

Da skratim priču, slažem se sa tekstom, prebombastična priča sa labavim filozofskim konceptom kada se zagrebe ispod površine :->

Pozdrav

nasdvoje је рекао...

pozdrav i tebi, dobri dečače :)

ves је рекао...

Zasto je Titanik remek-delo?

nasdvoje је рекао...

zato što sam ga gledao bar deset puta do sad, a da ga opet puste na tv-u, ponovo bi me prikovao za stolicu i vratio bi se utisak da ga gledam prvi put. da ne analiziram dalje...

ves је рекао...

"Moj tata je jaci od tvog". :P :D

nasdvoje је рекао...

:?

Sasa је рекао...

zašto komentar o the hurt locker ne stoji ispod izrazito afirmativnog teksta o tom filmu već ispod ovog teksta?

nasdvoje је рекао...

zašto? objašnjeno je vrlo jasno u jednom od gornjih komentara: zato što nisam odgledao film do kraja.

nasdvoje је рекао...

stvar s Titanikom je prosta - ako kažeš da voliš Titanik i Džarmuša onda si faca, ako voliš Titanik i Armagednon onda si neozbiljan, a ako kažeš da voliš Džarmuša, a ne voliš Titanik onda si fejker :)

nasdvoje је рекао...

a, ako kažeš da voliš Titanik, ne voliš Armagedon, ali ceniš Moćne rendžera onda znaš za foru

ves је рекао...

preterujete al nek vam bude :)

gassalascajape је рекао...

Titanik sam gledao samo jednom, kao mali, i nista mu nije falilo, da vam ja kazem.

Elem, Avatar je jedan od onih 'Dogadjaj filmova', gde se nakupi kriticna kolicina hajpa, pa bez obzira na kvalitete i prirodu samog filma, svi odu da ga gledaju, a onda svi pricaju o njemu. I to ne svi as in Seco, Oblo, Kocko, nego i ljudi koji obicno trose svoje vreme pisuci pametne stvari o pametnim stvarima. Drugim recima postane opste zamorce za kojekakva premisljanja i diskusije.

Tako da sam dosao u zanimljivu situaciju da procitam vise tekstova o Avataru koji su bili daleko interesantniji nego sam film.

Sto se mog misljenja tice, ma koliko hteo da izbegnem odavno izlizano poredjenje sa Pokahontas, ne mogu. Prosto, Avatar me najvise podseca na neki Diznijev film, sa malo dobro oprobanih SF tropa (ok, direktno i doslovno prikljucivanje na Gaiu se ne vidja bas svaki dan). Drugim recima, da sam 10 do 15 godina mladji, ovo bi mi bio jedna od najdrazih filmova verovatno. Da imam dete, s uzivanjem bih ga poveo na projekciju, mozda i dve. Ovako, bilo je blago dosadnjikavo, ali svejedno vredno odlaska u bioskop.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.