Song of The Comrade
Michael Moynihan je jedan od onih likova koji, uprkos kontraverzama koje ga prate, u mojim očima budi simpatiju zato što se ne uklapa u ustaljene kalupe. Kada bi koristili titoistički rečnik, ne bi mnogo pogrešili kada bismo ga nazvali "kulturnim radnikom" umetničkog podzemlja. Moynihan, inače Amerikanac, je bio muzički novinar, zapaženi publicista i, naravno, muzičar. Pošto je malo sarađivao sa Boydom Riceom iz grupe Non (sa kojim je u to vreme bio pripadnik La Veyove Church of Satan), pre 21 godinu je osnovao Blood Axis sa svojom suprugom, violinistkinjom Annabel Lee.
Born Again
Born Again je drugi studijski album grupe, objavljen 14 godina posle impresivnog debija Gospel of Inhumanity (Cthulhu) koji je na impresivan način u sebi spojio industrial i ambient sentiment sa umetničko-filosofskim impresijom koja je u sebe uključivala Ničeove citate, glasove Ezre Paunda i Charlesa Mansona i ozbiljan, klasičarski štimung. Mala začkoljica u čitavoj priči se ogleda u tome što Moynihan u mnogim krugovima važi za fašistu, za šta je i sam kriv jer se tokom prošle decenije identifikovao sa tim pokretom, da bi početkom novog milenijuma sebe distancirao od bilo kakvog kolektivističkog političkog ubeđenja.
Erwachen In Der Nacht
Njegova knjiga "Lords of Chaos" koja se bavi norveškom blek metal scenom i satanističkim undergroundom, podigla je svojevremeno dosta prašine, a podjednako beskompromisni su mu bili i intervjui koje je radio sa raznoraznim vedetama muzičke alter-scene kao što je npr. Michael Gira, ali i likovi kao što je Charles Manson kojim je dugo bio fasciniran. U međuvremenu, Moynihan je pribavio i fakultetsku diplomu sa studija nemačkog jezika, bio je urednik nekoliko neo-tradicionalističkih časopisa, a usput je i objavljivao neke interesantne knjige drugih autora.
The Path
Najpravednije bi bilo Moynihana nazvati alternativnim tradicionalistom (za publiku kojoj su potrebne etiketirajuće koordinate), ali pre svega intelektualcem i umetnikom. Čitava ova priča ne bi vredela pišljiva boba da Blood Axis nije ozbiljan, veoma dobar bend koji svira veoma intrigantnu i prijatnu muziku. Born Again je odlično pogođen naslov, jer posle dugačke diskografske pauze (prekidane nekim kolaboracijama) zatiče Blood Axis kao sazrele muzičke stvaraoce čiji su standardi daleko iznad fušerajskih kriterijuma ovog vremena.
Elegično-romantična atnmosfera na granici između klasičarskog i folk iskustva dovoljno je široka osnova i za iskusne uplive gitare (poslušajte Song of the Comrade i uživajte) i duboki, sugestivni Moynihanov glas, kao i jecaje Leeine violine. Osim engleskog, u upotrebi je nemački (Moynihanov izgovor je istini za volju prilično amerikanizovan) i pojedine srednjeovekovne preteče ovog jezika (ima malo i latinskog), a čitava atmosfera odiše relaksiranom ozbiljnošću nalik na prošlogodišnji (odlični) album ART ABSCONs. Ukratko rečeno, Born Again je dugoročna muzička ponuda koja zahteva posvećeno slušanje.
The Vortex
Постови
3 коментара:
Moram reći da sam se baš iznenadio otkud ovo na tvom/vašem blogu :) Blood Axis najpre poznajem kao deo tzv. Neo Folk scene, koju možda više od same muzike karakteriše to što ne možeš ideološki da ih uhvatiš ni za glavu ni za rep. Svi se tu negde vrte oko WWII koreografije, germanske/nordijske paganerije, a niko ili barem skoro niko otvoreno neće da objasni u čemu je stvar.
Ali na stranu to, preporučio bih uvek pre svega Death in June, maltene sinonim za žanr i ubedljivo najuticajniji bend tog miljea, a potom i meni lično drag austrijski The Moon Lay Hidden Beneath A Cloud.
Od kog albuma da počnem sa Death in June?
Stvar ukusa, zaista, mada verujem da raniji albumi (oni iz '80tih) imaju više smisla jer je prosto ono kasnije bila svojevrsna reciklaža.
Ovako, suzio bih izbor na "Nada!" i "The World That Summer" kao jako dobro zaokružene celine. Ali ni "But What Ends When The Symbols Shatter?" nije za baciti i ima neke baš baš neprevaziđene pesme, poput ove: http://www.youtube.com/watch?v=oltWuLtiKwo
Постави коментар