субота, 22. мај 2010.

Kammerflimmer Kollektief - Wildling (Staubgold)


Karlsrue. Nemački grad koji momentalno pali lampice kladioničarima i tzv. prijateljima fudbala. Istoimeni klub (doduše sa r na kraju) je nesrećne 1993. naneo čudovišan poraz ekipi Valensije, koju je tada predvodio Predrag Peđa "Španski želatin, Baki" Mijatović. Španska ekipa je pobedila kod kuće Nemce 3-1, ali je u gostima izgubila čak sa 7-0, trljajući ruke promrzlih navijača sakupljenih na tribini na kojoj je bio okačen "optimističan" transparent na kome je pisalo "4:0".
No, dosta fudbalske nostalgije. Ta vremena su ionako prošlost - nema tog tima u Evropi danas koji nabudžene španske timove može da ponizi. Može da se provuče kao Inter na Kamp Nou i zavije u crno Kataloniju. No, da se mi vratimo u Karlsrue. Ekipa godinama tavori u tzv. Cvajti, ako nije u međuvremenu pala još niže. Srećom, slavu grada pronosi trio/sekstet Kammerflimmer Kollektief koji se početkom ove godine oglasio svojim osmim studijskim albumom.
Muzičari redovno hvale japansko i nemačko tržište. Japan je već čuven sa svojim specijalnim izdanjima i generalnom suludošću, ali, što se tiče Evrope, samo si u Nemačkoj mogao da prodaješ desetine i stotine hiljada ploča a da i dalje budeš tretiran kao underground. Mp3 revolucija (takođe nemački produkt) je malo promenila tu koncepciju, ali ne i nepisano pravilo da iz ove zemlje stižu mahom originalni i hrabri bendovi koji iza sebe nemaju medijsku mašineriju, pa se do njih ipak malo mora kopati i zatim u njihovoj svirci uživati.
KK je bend koji rutinirano dokazuje svoju sviračku zrelost, ubijajući površnu pomisao da je lako sinonim za banalno, a da prijemčivo ne može biti avangardno. Ploveći širokim morem "eksperimentalnog" (lenj sam, ali ne nalazim bolju reč) džeza (uopšteno gledano) Nemci stvaraju prozračno-mekanu atmosferu koja katkad, na svojim rubovima, stiže i do melanholije meni slabo slušljivih Low, ali se uglavnom drži osobene urbane prijatnosti zvučnog oslikavanja tišine i spokoja u čemu ženski glas Heike Aumüller, tretiran kao još jedan instrument, ima posebno smirujuću ulogu.
Malo je bendova danas koji od prvog do poslednjeg tona svojih izdanja uspevaju da zadrže visoko profilisanu, u ovom slučaju vazdušasto-setnu atmosferu a da pri tom ne zađu u idejne ćorsokake, što je upravo slučaj sa ovom pločom, spremnom da nagradi strpljivog slušaoca brojnim zvučnim iznenađenjima koje dolaze kao plod predanog i mukotrpnog rada. E sad, ova prozračna razglednica nije predlog za konstantno slušanje u slučaju potpisnika ovih redova, ali nema sumnje da ću sledeće godine najverovatnije ići da slušam bend uživo, pošto je najavljeno njegovo gostovanje na sledećem Ring Ring festivalu.

Time is The Fire in Which We Burn

4 коментара:

Pedja***** је рекао...

E bas si me obradovao za RingRing!!!:)
Vise puta sam pominjao da bi oni bili savrseni bas za taj festival.
Za ovu informaciju nisam imao pojma.
Ovaj novi album je odlican, ali moj favorit ipak ostaje 'Absencen'.

nasdvoje је рекао...

hvala na preporuci, potražiću taj album :)

ves је рекао...

Hej ovo ti je skroz odlicno, upravo sam slusala album :hvala: ;) Prija mi jako Heike, bas kako si primetio, njen glas donosi spokoj i ima odlicnu ulogu u citavoj prici. ALbum lepo tece od pocetka do kraja, uzivancija.

Iskopacu i taj Absencen. :)

Pedja***** је рекао...

Samo oboje da vas upozorim :) da Absencen nema uopste vokala, da je malo vise dzezerskiji i bucniji na momente...
Kad malo vratim film, svi albumi su im jaki, tako da je najbolje da se krene redom...

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.