Prošlo je više od šest metara od poslednjeg seciranja rokumentarnog tkiva, ali uprkos zastajkivanju, nastavljamo sa istragama. Sve ove filmove sam relativno davno pogledao, što je super, jer je oduševljenje u međuvremenu iščilelo i prepustilo mesto objektivnijem sagledavanju njihovog kvaliteta.
Prvi u nizu rokumentaraca na današnjem platnom spisku je Heavy Metal Britannia, BBC Four emisija iz serijala koji za svoj predmet ima uvid u muzičke žanrove druge polovine prošlog veka. U dobro poznatom maniru britanske državne kuće, ovaj film nije izuzetak u kvalitativnom smislu. Studiozno i seriozno, i to sve za žanr koji je na ovim prostorima decenijama trpeo kriticizam i omalovažavanje, iako je od samog svog nastanka predstavljao vitalni segment pop kulture, a sa stanovišta fanatizma, možda čak i najvitalniji.
Britanci ne bi bili Britanci kada za njihovo poimanje ovog pravca ne bi modifikovali staru narodnu, koja bi u izmenjenom obliku glasila "čime se pametan ponosi, toga se budala stidi" i naravno, bila uperena u pravcu ovdašnje "kulturne elite", koja još od pojave Džuboksa naovamo ne štedi kritičku municiju kako bi naružila žanr koji uprkos svemu opstaje. HMB daje opsežan uvid u ekonomsko-stilske razloge nastanka "krljanja" koje je na simboličkom nivou stavila tačku na hipijevski optimizam i sveopštu ljubav, i približila pop kulturu svakom selu i svakoj otuđenoj duši opsednutoj crnim mislima nastalih usled rušenja ideala države blagostanja.
Black Sabbath, Deep Purple, Uriah Heep, Judas Priest, Diamond Head, Saxon, Motorhead, Iron Maiden... samo su neki od protagonista ovog muzičkog fenomena, koji se mahom blagonaklono secira u ovom rokumentarcu, mada ima i (samo)kritike, posebno dobrodošle u slučaju članova grupe Deep Purple, sastava koji je najviše izgubio pojavom panka (neki bi rekli i revolucijom, ja se ne bih složio sa takvom ocenom). Super je što članovi sami priznaju da su oni sami najviše kumovali padu kvaliteta svoje svirke, svojom uvećanom nezainteresovanošću i pretencioznošću, a od drugih muzičara saznajemo zakulisne priče o satanizmu, devojkama i masovnoj (zlo)upotrebi raznoraznih supstanci u tečnom i čvrstom obliku. Drugim rečima, rokenrol u svom primordijalnom obliku.
Nažalost, drugi film u ovoj rekapitulaciji ne budi sličan entuzijazam. Reč je o dugometražnom uvidu u blek metal scenu, prelomljenu kroz životne prizme dva kultna lika - Fenriza (Darkthrone) i Varga Vikernesa (Burzum). Na ovom mestu smo već nekoliko puta pisali o blekmetalskim fenomenima antihrišćanske piromanije, elitizma, izrazite homofobije i krvavih obračuna/ishoda, i ako ste pazili na času, posredstvom ovog filma nećete saznati ništa novo. Dakle, jedna poznata i nebrojeno puta eksploatisana priča u novom ruhu, ruhu koje nije opravdalo svoje postojanje.
Za pratioce zbivanja na sceni, Fenriz je jedan neverovatno zabavan momak, pravi muzički zaluđenik, savršeni antipod svim stereotipima koji se vuku za muzičarima ekstremnog opredelenja. O Vikernesu je bilo reči, njegova inteligencija nikad nije dolazila u pitanje, što se da primetiti i iz zatvorskih intervjua koji su ovde priloženi. Od ostalih likova, tu je Hellhammer, kultni bubnjar Mayhema i još nekoliko važnih norveških aktova te članovi grupa Ulver i Immortal, čiji su spotovi oduvek bili praznik za oči.
Stiče se utisak da tvorci ovog dela nisu bili načisto šta da rade - da li da prate svoje junake u stopu ili da se pozabave dokumentarnom stranom priče. Izabrali su najgore rešenje - od svega ima pomalo, ali ničega nije dovoljno. Da ne pričam što je soundtrack filovan mahom glitcherskim komadima koji prate Fenriza u poseti Stokholmu da bi pogledao izložbu nekog fensi umetnika inspirisanu blek metalom. Vremenom, film postaje sve dosadniji, a onda se naglo završava, ostavljajući gledaoca u nedoumici koja je uopšte njegova svrha postojanja.
Srećom, raspoloženje nam je popravio TV dokumentarac predugog naziva iz 2004. godine koji se bavi škakljivim video spotovima, sa stanovišta golotinje, seksa, nasilja, konzumacije narkotika ili svega toga zajedno. Od "Girls on Film" Duran Duran, kada se prvi put u jednom muzičkom videu zabelasala ženska bradavica do prodavačica pornografije maloletnicima poput Britney Spears i Christine Aguilere, muzička industrija izumela je još jedan način pospešivanja prodaje svojih artikala.
Formula, koju nam otkrivaju neke gotivne face kao što je Alice Cooper, ali i smarači poput Ozijevog sina je jednostavna: snimiš besprizoran spot, niko ne želi da ga emituje, zabrane ga, dobiješ publicitet koji rezultira porastom prodaje singla/albuma. Ako dođeš u situaciju da snimaš drugu verziju spota, to znači da si se već polomio od love. Ovaj rokumentarac je rađen u produkciji Channel 4, što znači da je u odnosu na BBC pristup eklektičniji i pop-kulturniji, još tačnije, više polaže na senzaciju u svim čulnim oblicima. Srećom, uglavnom uspeva u svojoj nameri.
Praktično, nema izvođača sa škakljivim spotovima a da mu nije posvećena pažnja. Madona zauzima centralno mesto, tu su i opsceni američki reperi i industrial mejnstrimeri poput Merilin Menson i Najn Inč Nejls, ali i "nove" snage tipa Prodigy, UNKLE i Aphex Twin. Za celovečernju porodičnu zabavu sasvim pristojna ponuda.
Prvi u nizu rokumentaraca na današnjem platnom spisku je Heavy Metal Britannia, BBC Four emisija iz serijala koji za svoj predmet ima uvid u muzičke žanrove druge polovine prošlog veka. U dobro poznatom maniru britanske državne kuće, ovaj film nije izuzetak u kvalitativnom smislu. Studiozno i seriozno, i to sve za žanr koji je na ovim prostorima decenijama trpeo kriticizam i omalovažavanje, iako je od samog svog nastanka predstavljao vitalni segment pop kulture, a sa stanovišta fanatizma, možda čak i najvitalniji.
Britanci ne bi bili Britanci kada za njihovo poimanje ovog pravca ne bi modifikovali staru narodnu, koja bi u izmenjenom obliku glasila "čime se pametan ponosi, toga se budala stidi" i naravno, bila uperena u pravcu ovdašnje "kulturne elite", koja još od pojave Džuboksa naovamo ne štedi kritičku municiju kako bi naružila žanr koji uprkos svemu opstaje. HMB daje opsežan uvid u ekonomsko-stilske razloge nastanka "krljanja" koje je na simboličkom nivou stavila tačku na hipijevski optimizam i sveopštu ljubav, i približila pop kulturu svakom selu i svakoj otuđenoj duši opsednutoj crnim mislima nastalih usled rušenja ideala države blagostanja.
Black Sabbath, Deep Purple, Uriah Heep, Judas Priest, Diamond Head, Saxon, Motorhead, Iron Maiden... samo su neki od protagonista ovog muzičkog fenomena, koji se mahom blagonaklono secira u ovom rokumentarcu, mada ima i (samo)kritike, posebno dobrodošle u slučaju članova grupe Deep Purple, sastava koji je najviše izgubio pojavom panka (neki bi rekli i revolucijom, ja se ne bih složio sa takvom ocenom). Super je što članovi sami priznaju da su oni sami najviše kumovali padu kvaliteta svoje svirke, svojom uvećanom nezainteresovanošću i pretencioznošću, a od drugih muzičara saznajemo zakulisne priče o satanizmu, devojkama i masovnoj (zlo)upotrebi raznoraznih supstanci u tečnom i čvrstom obliku. Drugim rečima, rokenrol u svom primordijalnom obliku.
Nažalost, drugi film u ovoj rekapitulaciji ne budi sličan entuzijazam. Reč je o dugometražnom uvidu u blek metal scenu, prelomljenu kroz životne prizme dva kultna lika - Fenriza (Darkthrone) i Varga Vikernesa (Burzum). Na ovom mestu smo već nekoliko puta pisali o blekmetalskim fenomenima antihrišćanske piromanije, elitizma, izrazite homofobije i krvavih obračuna/ishoda, i ako ste pazili na času, posredstvom ovog filma nećete saznati ništa novo. Dakle, jedna poznata i nebrojeno puta eksploatisana priča u novom ruhu, ruhu koje nije opravdalo svoje postojanje.
Za pratioce zbivanja na sceni, Fenriz je jedan neverovatno zabavan momak, pravi muzički zaluđenik, savršeni antipod svim stereotipima koji se vuku za muzičarima ekstremnog opredelenja. O Vikernesu je bilo reči, njegova inteligencija nikad nije dolazila u pitanje, što se da primetiti i iz zatvorskih intervjua koji su ovde priloženi. Od ostalih likova, tu je Hellhammer, kultni bubnjar Mayhema i još nekoliko važnih norveških aktova te članovi grupa Ulver i Immortal, čiji su spotovi oduvek bili praznik za oči.
Stiče se utisak da tvorci ovog dela nisu bili načisto šta da rade - da li da prate svoje junake u stopu ili da se pozabave dokumentarnom stranom priče. Izabrali su najgore rešenje - od svega ima pomalo, ali ničega nije dovoljno. Da ne pričam što je soundtrack filovan mahom glitcherskim komadima koji prate Fenriza u poseti Stokholmu da bi pogledao izložbu nekog fensi umetnika inspirisanu blek metalom. Vremenom, film postaje sve dosadniji, a onda se naglo završava, ostavljajući gledaoca u nedoumici koja je uopšte njegova svrha postojanja.
Srećom, raspoloženje nam je popravio TV dokumentarac predugog naziva iz 2004. godine koji se bavi škakljivim video spotovima, sa stanovišta golotinje, seksa, nasilja, konzumacije narkotika ili svega toga zajedno. Od "Girls on Film" Duran Duran, kada se prvi put u jednom muzičkom videu zabelasala ženska bradavica do prodavačica pornografije maloletnicima poput Britney Spears i Christine Aguilere, muzička industrija izumela je još jedan način pospešivanja prodaje svojih artikala.
Formula, koju nam otkrivaju neke gotivne face kao što je Alice Cooper, ali i smarači poput Ozijevog sina je jednostavna: snimiš besprizoran spot, niko ne želi da ga emituje, zabrane ga, dobiješ publicitet koji rezultira porastom prodaje singla/albuma. Ako dođeš u situaciju da snimaš drugu verziju spota, to znači da si se već polomio od love. Ovaj rokumentarac je rađen u produkciji Channel 4, što znači da je u odnosu na BBC pristup eklektičniji i pop-kulturniji, još tačnije, više polaže na senzaciju u svim čulnim oblicima. Srećom, uglavnom uspeva u svojoj nameri.
Praktično, nema izvođača sa škakljivim spotovima a da mu nije posvećena pažnja. Madona zauzima centralno mesto, tu su i opsceni američki reperi i industrial mejnstrimeri poput Merilin Menson i Najn Inč Nejls, ali i "nove" snage tipa Prodigy, UNKLE i Aphex Twin. Za celovečernju porodičnu zabavu sasvim pristojna ponuda.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар